ROMANTIČARSKI EGZISTENCIJALIZAM ILI PATOLOŠKA ROMANTIKA

 

ROMANTIČARSKI EGZISTENCIJALIZAM ILI PATOLOŠKA ROMANTIKA

Egzistencijalizam je romantizam atomskog doba. Pokraj sve netrpeljivosti prema opstanku, uprkos sjajno stilizovanim animoznostima prema ćudljivim skokovima tog opstanka iz jednog u drugi šablon neraspoloženja, egzistencijalist je tim svojim opstankom — fasciniran. U proskinezi je pred njim, kao urođenik pred svojim vračem s demonskom maskom okrutnog plemenskog boga. Duševni nudizam egzistencijalizma nije manje isključiv od romantičarskog, samo je stvarniji, prljaviji. Na kraju krajeva romantičari nisu držali da muve i fekalije imaju neke bitne veze s ljudskim opstankom . . .

Ja i moj opstanak. Oni (pakao) i moj opstanak. Moj opstanak (pakao) i — sve ostalo. Prevrtanje, uvrtanje, zavrtanje života kao da je od plastelina, pročešljavanje njegovih efemernosti (s gađenjem koje, u stvari, i moj izmet uzvisuje do ravnopravnog sudeonika životnog procesa, i tako obogotvoruje i moje beznačajnosti), lukav psihološki postupak, svojstven introspekciji, kojim egzistencijalist, istrajno prezirući i svoje najbesmislenije trenutke, pravi od njih sadržaj egzistencije . . .

Filosofska ravnodušnost koja krije brigu za stvari i paniku pred njima. (Kierkegaard je bar od nje počinjao put Bogu. Bog ga nije lišio egzistencijalnog straha, ali mu je pomagao da ga podnosi.) . ..

Prelistavam stare Dnevnike iz perioda u kome sam se bavio egzistencijalizmom, pre svega Sartreom, Camusem, Jaspersom, Kierkegaardom, Berdžajevim. Stanje privlačenja i odbijanja neprestano se izmenjuje. Ali rečnik se u misao uvlači. Počinje se govoriti i pisati o mišljenju koje se napada terminologijom, strukturom misli, pa čak i u duhu mišljenja koje se napada. Postaje se egzistencijalist preko jezika, sklonog imitacijama. Jer ovu misao, kojom se sada bavim, određuje u prvom redu izbor i nuzpostavljenost reči upotrebljehih da se izrazi ...

Filosofski egzistencijalizam (Jaspers, na primer) oslobođen je nekrofilnog tona njegove primene u književnom (kod Sartrea, na primer) . . . Kad god o sebi govorim, ima u tome nečeg lešinarskog, ali i narcisoidnog, perverznog . ..

Bljutav je život (opstanak!) koji dopušta da bude obeščašćen mišljenjem. Uostalom, to više nije život koji se živi, nego misli. To je život življen mišljenjem o sebi.

Odbacio sam uzvišenost kao besmisleno podizanje iznad mog života (dođavola sa opstankom, dođavola sa egzistencijalističkim eufemizmima!), ali sam čitavo vreme, o njemu misleći, bio stvarno nad njim, oholo antagonističan, superiorno neuviđavan, kao da to nije moj život, nego tek nešto manje neravnodušan no što bi vaIjalo — neki predmet mojih saznanja . ..

Vežbe introspekcije, inspirisane studijama eksperimentalne psihologije, dale su mi pogodan instrument koji nedostaje psihološki neškolovanom egzistencijalisti. Mogao sam sebe razarati na naučnoj osnovi.. .

Jedini stvaran (književni?) napredak od Kierkegaarda na ovamo je u tome što su naša neraspoloženja dobila odgovarajuće terminološke i sintaktičke oblike, te time postala dekumetnosti izražavanja, (nipošto preovladavanja). U tome smislu sirealizam i nadrealizam takođe su naši zajmodavci. (Prepotentni doduše, jer zahtevaju da im istorija književnosti dug vrati dvostruko.) ...

Hajdemo još malo da egzistencijališemo ili protivegzistencijališemo, što je, izgleda, svejedno ... Opstanak = Stator; Misao = Rotor. Misao rotira oko mog opstanka, te se čini da ga promatra sa raznih strana, iz svih uglova. Stvarno, medutim, to što ja vidim nisu različite strane (vrste) mog opstanka, nego različite strane (vrste) mog mišljenja. Još uvek ja ne mislim sebe već svoju misao o sebi. Između mišljenja i mene — zid je od niza spojenih ogledala koja ne daju moju sliku, več iskrivljenju sliku mog mišljenja. Ja, dakle, ne poznajem kako valja ni vlastitu misao ...

Neću da se solidarišem sa svojim besmislenostima — do kojih sam došao, ne baveči se sobom, nego iskrivljenim odrazima svojih misli o sebi — i zato trpim. Apsurdan sam. Da sam prema svemu tome indolentan, da te besmislenosti smatram ostvarivanjem višcg smisla koji mi je trenutno ili trajno nedostupan, ja bih možda i u njima, ili ispod njih, našao neko svoje blagostanje ...