UMIRE LI EVROPA?

 

UMIRE LI EVROPA?

Šta je za nas Evropa, za koju vele da umire? To je liberalizam XIX veka, u kome je gospodin Zweig mogao da pređe hiljadu milja od Peterburga do Lisabona, a da ga niko ne upita za pasoš, prosperitet industrijske revolucije, u kojoj je podloga novcu bilo zlato, a ne nekakav ljudski rad — ljudski rad je, naime, bio suviše uzvišen da bi mogao biti upoređivan s prljavim novcem — hrišćanstvo koje je bilo tolerantno toliko da je obuhvatalo i masonske lože, i masonerija koja je nedeljom odlazila na misu; nekoliko lepih slika namalanih po njenim ateljeima, nekoliko dobrih knjiga ispisanih po njenim mansardama, nekoliko opasnih pronalazaka napravljenih po njenim laboratoriumima, izvesni skandali upriličeni u njenim višim krugovima, izvesni nemiri upriličeni od onih nižih, i, razume se, njeni slavni ratovi...

Evropa je uvek bila nešto drugo. Za aristokrate nije umirala kada je Sulejman Veličanstveni podigao šator pred kapijama Habsburškog Beča, nego kad je opat Sijes predložio da se Treći stalež u loptačnici konstituiše u Ustavotvornu skupštinu. Za Rimljane Evropa nije umirala u pustinjama Istoka i šumama Severa, nego u proširenju građanskih prava koje je na senatske klupe dovelo bliske potomke varvara i sa tog Severa i sa tog Istoka. Za buržoaziju Evropa ne umire kada pada u siromaštvo, nego kada to siromaštvo prestaje da bude privatan problem njenih građana ...

Evropa je ropstvo, govorili su patriciji. Ne, ona je feudalna hijerarhija obaveza, odgovarali su plemići. Evropa je, pre svega, njena hrišćanska Crkva, njena vera, vikali su sveštenici. Evropa je prosvećenost i duh analize, tvrdili su mislioci. Koješta, rugali su se buržuji, Evropa je njena industrija i njeno pravo neograničenog vlasništva. Šta je za proleterijat Evropa ne znam, ali svakako nije nijedno od pobrojanog ...

Neizvesnosti dana koji dolaze uvek potiču od neizvesnosti dana koji su prošli.

A ništa što postoji nije nedostojno smrti.