POZIV ZA SVEDOKA

 

POZIV ZA SVEDOKA

Dobijam sudski poziv.

»Prvi Opštinski sud u Beogradu, Knez Mihajlova 50. Kis. 953/67. Poziv za svedoka. Pekić Borislav, iz Beograda, poziva se kao svedok u krivičnom predmetu Mi. Bu. zbog krivičnog dela 292-a, da dođe na dan 16. maja 1968. godine u 7,30 časova u ovaj sud, soba 25. Izviđajni sudija Svetislav Stevović.«

Disciplinovano stižem u Sud u 7,25. U hodniku, pred sobom 25, zatičem književnike i kritičare P. P., M. K., Ma. Be. i D. R. Po sastavu bih rekao da smo mi svedoci Mu. Bu., ne tužbe. Jasno mi je to i po tome što se Mu. Bu. nije potrudio da nas upozna o čemu se tu uopšte radi, i šta se od nas očekuje da kažemo, ako smo već tu u ime Odbrane. (Istinu? — »Šta je istina?« Rekao je još Pilat.)

Raspoloženje skupa je ponešto oronulo. Spasavaju nas anegdote, koje se pravimo da slušamo. Opšte raspoloženje prema optuženom je kaustično. Mi. Bu., naravno, nema. Jedna devojka, neodređene jutarnje fizionomije, viri kroz vrata, u verovatnoj potrazi za optuženim. Najzad se i ovaj pojavljuje. Svež, svežiji od nas, glatko izbrijan, dinamičan, profesionalno mobilan, apsolutno iznad situacije. Prolazi hodnikom kao da je kod Istražnog sudije svaki dan. (Možda i jeste?) Ni sada nema šta da nam kaže. (Jedno lepo osećanje fair-playa prema našem sudstvu.) Nestaje iza vrata sobe 25 .. .

Dolazim na red i ja. Ulazim u sobu. Soba je mala i mračna. Za stolom u dnu, ispod prozora, taman lik sudije u protivsvetlu. Desno, potavnela daktilografkinja za mašinom. Levo Mi. Bu., jedini izvor svetlosti u ovoj tmini. Sedi na nekoj dugoj klupi i zrači nevinošću. Pozivam se da sednem na stolicu ispred sudijinog stola tako da sam Mi. Bu. okrenut leđima. (Ne poznajem ovu tehniku suočenja, ali se od mojih vremena možda napredovalo.) Dajem ono što I. K. zove genitalijama, a što su, zapravo, generalije. Saznajem najzad za razlog pozivu. Pred Gradskom kafanom, dispozitivnog dana, tačno u podne,

Mi. Bu. je, navodno, pravio uvredljive primedbe na Reformu nekog visokog ekonomskog rukovodioca, i njega osobno. Da li sam tome prisustvovao? Nisam prisustvovao. (Sjajno! Nikad nije mudro prisustvovati takvim primedbama. Čovek, doduše, uvek može reći da je bio pijan, ali bilo je podne, i pozivati se na pijanstvo u podne dovelo bi u sumnju i jaču reputaciju od moje.) Očekujem da me sudija otpusti. Nisam više ni za kakvu sudsku upotrebu. Nisam svedok dispozitivnog slučaja. Sudija, stvarno, kreće u tom pravcu, ali sada, najednom, ja čujem sebe — da, čujem sebe, jer to ne govorim ja, to govori neki idiot kojeg ja uzaludno nastojim da sprečim — čujem, dakle, sebe kako obrazlažem i druge mogućnosti da budem od koristi pravdi. Sudija obnavlja interes za mene.

Pričam kako sam jednog dana sreo Mi. Bu. na ulici i pozvao ga k sebi. Moja supruga je upravo bila na službenom putu. (»Ona, znate, radi spomenik revoluciji na Tjentištu.« Kažem, držeći da uplitanje Revolucije na ovom mestu može pružiti ubedljivost mom iskazu, dati mu izvestan »odgovoran« kolorit.) Dugo smo razgovarali o ekonomskim prilikama u zemlji i o izgledima dispozitivne Reforme, o nužnosti da u našem ekonomskom životu zauzme Dinar zaista regulativnu ulogu, a ne da služi samo kao eufemizam za prebijanje nenaplativih dugova — deklamujem — i Mi. Bu. je, tokom čitave posete, imao najlepše mišljenje, te visoke nade za Reformu, pa je prosto nemoguće da je o njenom tvorcu gajio ili se iskazivao rđavo.

U tom času shvatam da interes sudije za mene prestaje biti čisto profesionalan, istražno-sudski, da pomalo postaje sličan onome što sam ga, dok sam studirao kliničku psihopatologiju, negovao prema ludacima. Shvatam, takođe, da epska i strasna borba Mi. Bu. za Reformu nema nikakvog smisla, ako nije odgovor na jednako strasne primedbe onoga s kim razgovara. I najzad, s gnušanjem razumem da sam ja taj s kim Mi. Bu. govori, da drugoga nema, te da sumnjiv teret prigovara, s kojima će se Mi. Bu. suvereno nositi, moram lično preuzeti. Sudija se, jamačno, sa mnom slaže, jer naređuje daktilografkinji da prestane voditi zapisnik.

Očevidno je da ne želi sebi, usput, natovariti nov slučaj. Očekuje da vidi koliki sam ja to mamlaz, ili sam tek akademski. Iz neke »leve« vreće izvlačim bojazan da bi, oslanjajući se na Dinar, koji se u to vreme pokazivao na televiziji kao neka gigantska nebeska aura oko budućeg života, Reforma mogla štetno delovati na moralnu ravnotežu naroda. Sudija se drži rezervisano, ali ja se samoinicijativno zagrevam, zagreva se najednom i Mi. Bu. .... i uopšte sve teče da ne može biti bolje. Ali teče kratko. Sudija se budi iz intenzivne obamrlosti i izbaciuje me iz kancelarije ...

U hodniku se osvešćujem i pitam šta mi je, kojeg đavola, bilo? I odmah shvatam da je po sredi nesporazum. Prosta zamena vremena. Temporalna varka. Neka vrsta — vremeplova. Skok unatrag za jedno dvadesetak godina. U ovoj istoj zgradi suđen sam s proleća 1949. Kad sam u Sud ulazio, držao sam da ta činjenica neće na mene delovati. Delovala je. Zgrada je demonski pokušala još jednom da me — upriliči. Celo vreme ponašao sam se kao medijum, ličnost koja više nije postojala.

 

AUTOBIOGRAFIJE U LJUŠTURI BIOGRAFIJA

 

AUTOBIOGRAFIJE U LJUŠTURI BIOGRAFIJA

Kako autobiografiju pretvoriti u biografiju, a ne lišiti se ispovednog tona (Prvog lica jednine), koji obezbeđuje (ili fingira?) iskrenost? Romani se mogu podeliti i prema stepenu u kome je ovaj preobražaj izvršen, prema neprovidnosti biografske ljušture u kojoj se ispovedamo...

Možda umetnost, na kraju krajeva, nije ništa drugo do — psihoterapija ...

I Trećim licem kad se služi neophodno je da pisac zadrži onu istu odgovornost za osećanja i mišljenja svojih junaka, koju ima za svoja sopstvena. (Ovde se, na pitanju umetničkog poštenja, slamaju romani s tezom.)

Umetničko poštenje, nažalost, nije lako definisati. Ponekad ono nije iskrenost doživljaja, već doživljaj iskrenosti, laž koje nismo izvesni ... Iskrenost doživljaja još ništa ne garantuje. Ona samo obezbeđuje da će se istina saopštiti onako kako se videla (što uopšte ne znači da je ona i objektivno istinita). Od ovakve autentičnosti do umetničke dalek je i »hrapav« put. Put traganja za formom. Onim kako, bez koga ni jedno šta ništa ne znači...

 

TRAGOM BEOGRADSKOG HODOČAŠĆA ARSENIJA NJEGOVANA

 

TRAGOM BEOGRADSKOG HODOČAŠĆA

ARSENIJA NJEGOVANA

 

Dan proveo na ulici, tražeći put kojim će se kretati Arsenije Njegovan, kad, posle dvadeset sedam godina, jednog junskog dana 1968., bude izašao iz kuće na Kosančićevom vencu, da obiđe svoje kamene ljubavnice, i vrati se posle nekoliko sati — u smrt.

Ja slikam perspektive ulica i kuće, Lj., po mom diktatu, beleži u Dnevnik maršrutu.

Kosančićev venac 17. (Opis . . .) Sećanje na bombardovanje. Razgovor sa stanarem, majorom Helgarom, u jednom ponižavajućem položaju. U Srebreničkoj. Benzinska pumpa firme INA. (Opis . . .) Zadarska ulica. »Izviđački odred Toze Dragovića«. (Izviđačka četa Kraljevske vojske? Animozitet prema bratu, vojsci, ratu, uništenju materije — ljudi ga demonstrativno ne zanimaju. Oni su ti koji ratuju i kuće razaraju. Pravo im budi!) Agatina tragediija. Precizno mesto susreta sa 27. martom. — i gubitkom šešira. . . 

(Zašto je baš toga dana izlazio? Neki je posao, svakako, u pitanju, kakav? ...) Prirodno sledi uspomena iz Solovkina. Ambulanta u ulici Maršala Birjuzova. (Kosmajsku su, dakle, prekrstili! Razmišljanje ko bi mogao biti taj Birjuzov? Neko iz društva Vrangela, Judeniča, Denjikina, svakojako ...) Kleontova kuća. (Prilika za dalje razvijanje porodičnih animoziteta . . .) Njegove Nike više nema . . . Aspazija u br. 45 (»Obućar Sofronije Živić — u dvorištu desno«), Topličin venac. Fantasmagorična vizita g. Jovanu Martinoviću, žitarskom veletrgovcu . . . Vreme je za fizičke smetnje . . .

Lj. i ja se odmaramo u parku, na klupi na kojoj će sedeti Arsenije. Lj. menja u aparatu film. Beležim nekoliko ideja o kritici, koje mi se javljaju, ne znam zašto baš ovde.

Pred pravim delom prestaje sud, počinje rasklapanje; iz pravog dela iskustvo se preuzima, ne dosađuje mu se svojim; nemoć kritike da sledi pisca tamo gde se ovaj stvarno uputio i premoć da ga uputi tamo gde on da ide nije hteo . . .

Spomenik Vojvodi Vuku 1880—1916. Jedar, Konatica, Beograd, Vlasina, Kajmakčalan, Siva stena, Grunište . . . Gračanička ulica, perspektiva Kalemegdana. (Graditeljske refleksije o Kalemegdanu?) »Balkanija« (O »curtain wall« — visećim fasadama; industrijska arhitektura, aluminijumska legura anodizovana kadmijumom, duhovni otpor. . .) Renesansna palata Narodne banke. (Rad arh. Konstantina Jovanovića.) Sećanje na parcelisanje Tasićeve njive godine 1882. i stvaranje Vračara, sasvim ovlašno . . . 

Takođe, možda ovde sećanje na sukob arh. Emilijana Josimovića i Simeona Njegovana Gazde oko regulisanja Beograda u Šancu. Serbske novine... Pariska ulica. Susret sa Simonidom, grčkom princezom među njegovim kućama. (Što više snimaka, što brižljiviji opis, bivši nastojnik Simonide — Mađar zasad bez imena; kulminacija antropomorfnog shvatanja građevine, lirika ...)

Moram nabaviti onakav dogled kakvim se služio Arsenije — moj je isuviše jak — opisi onoga što vidi moraju biti autentični, koliko je to više moguće. Nepremostiva opstrukcija ponavljanju njegovog doživljaja je, pored drugih razlika (njegovog poznavanja materije, i mog amaterizma u toj oblasti), još i nepodudarnost svežine vida. On je star, ali su mu oči zdrave, ja imam 38 godina, ali sam kratkovid. Bez obzira na rezultat, autentičan dogled će bar umiriti profesionalnu savest.

U tramvaju, do podvožnjaka »Blaženopočivšeg kralja Aleksandra«. Kretanje »Dvojke«. »Kungliga svenska Ambassaden«. Okuka prema Ušću. Pogled na Novi Beograd (kao pogled na arhitektonsko groblje. Arsenijeve teorije o urbanizmu.) Donjogradski bulevar... Na stepeništu što u sedam nogostupa silazi na kej ...

Lj. čita šta je zapisala. Za sada je to dovoljno. S rukopisom napraviću put još jednom. Vraćamo se kući sa zalaskom koji tamni vode reke.

Uveče, u Klubu, M. K. mi kaže da nas je Du. Će. video, sedeći na terasi kafane preko puta Kalemegdana. »Vido sam ti Pekića.« Rekao je: »Opet o jadu radi.« »Što čini?« »Špija. On nam prestolnicu Fenereje slika, a žena mu vata bilješke.« »Što misliš, za koga radi?« Pitao ga je M. K. »A za koga i vazda.«

Kasnije u Klubo stiže i Du. Će. Seda u svoj ćošak, u dnu srednje sale, okrenut leđima zidu, licem ulazu. M. K. i ja smesta sedarno za njegov sto. To nije svakome dopušteno, ali smo mu mi »pitomci«. Predajemo se njegovim ad hock komentarima o posetiocima Kluba. (Od njih bi se dala sačiniti čitava knjiga, neka vrsta »karakterologije našeg čoveka«, po ugledu na Dvornikovića. Zapažanja su mu tačna, zajedljiva, duhovita. Premda smo u desnom ćošku — uvek pomalo leva. 

Uskoro nam se pridružuje i ( ). Postaje zabavno. (Du. Će. je u sjajnoj formi, slušamo ga do kasno u noć. Pred zoru ponavlja meni i M. K. izvesna obećanja. Ja, lično, verujem da bi ih održao. Ukoliko bi se razume se, i mi držali svog obećanja da ćemo sve što napišemo najpre odneti njemu na sto. Ali, dolazili bi velikom »Čajkom«, i bivali odmah primani. Savremenom piscu više i ne treba ...

 

O DNEVNIKU, S NETRPELJIVOSCU

 

O DNEVNIKU, S NETRPELJIVOSCU

Dnevnik je svesna, polusvesna li nesvesna, ali bezuslovna mistifikacija. Prema činjenicama odnosi se on kao opis pobedničkog vojskovođe prema toku bitke. (Oni koji bi drugi opis predložili mrtvi su.) To je prva činjenica sa kojom moram da se pomirim. (To da nc smem verovati svemu što pišem.) Od bezazlenih laži u dnevnicima iz detinjstva do golemih zabluda, pa i verovatnih falsifikata ovog Dnevnika što ga trenutno vodim, inteligencija je prešla dug put od sitnih praktičnih preimućstava, do programskog negovanja sopstvene važnosti. (Naravno, ja to ne osećam, ali tako mora biti, inače bi Dnevnik bio neprirodan.) Ako sam nekada obmanjivao majku, koja je, krišom ga čitajući, verovala da nadzire moj život, u onome što je bila tek njegova ezopovska verzija, sad obmanjujem sebe ...

Osećanje s kojim pišem Dnevnik podudara se sa gorkim zadovoljstvom čoveka koji se časno bori za izgubljenu stvar ...

Dnevnici se pišu da ih niko ne čita, ali kao da će ih svako čitati. To je druga činjenica sa kojom moram da se pomirim. Nesvesnim deformacijama istine, pridružuju se i izvesna polusvesna. Dnevnik, razume se, ne mora lagati, on samo može ne govoriti svu istinu ...

Dnevnik je neizbežno prepravljanje sebe. U bezmernim prostranstvima duševnog života dovoljno je beznačajno pomeranje kursa da se stigne u samoobmanu, kao što nas infinitezimalno pomeranje kosmičke trajektorije vodi bezmerno svetlosnih godina daleko od cilja ...

Osrednja drama koja nas je pri prvom gledanju ostavila ravnodušnim, može nas, ko zna zašto, u drugom — zaneti. Beznačajna sitnica može neku neuzbudljivu realnost uzvisiti do tragedije. Dnevnik je ponekad ponovno uživljavanje u odigrane drame, traganje za zanemarenim beznačajnostima minulog vremena, nada da smo živeli i kada nam se to nije činilo. Dnevnik je tako drugo slušanje. (Delo, razume se, može i dalje ostati ništavno u poređenju sa naknadnim efektom.)...

Distanca između onoga što mi se desilo i Dnevnika, u kome opisujem šta mi se desilo, nije istoriografska, nije razdaljina s koje se predmet nastoji videti istinitije, već psihološka, u kome se on vidi, i mora videti, drukčije. Predmet je drukčiji, nije takav kakav se čini drugim posmatračima, već i zbog toga što se ja interesujem samo za one njegove strane koje se tiču mene. Istina ovde ima značaja samo ako je moja ...

Memoari državnika ili vojskovođa moraju se pisati s nešto više poštovanja prema istini koja ne bi vredela jedino za pisca. Dva momenta diktiraju ovu nepristrasnost, ovu pomalo prinudnu objektivnost. Postojanje često obimne dokumentacije i (relativno) nezavisnih svedoka (kažem — relativno — jer i ovi imaju svoja ograničenja, svoje blinkerse). Manevarski prostor za pristrasnosti ovde je uglavnom u oblasti tumačenja motiva za pojedine postupke ...

Dok sam, kao student psihologije, zajedno s nekim pravnicima, vrlo aktivno sudelovao u radu grupe za psihologiju iskaza profesora V. V. (prividno jedne grane »nauke o duši«, stvarno, međutim, kompendijuma za buduće policijske islednike), više puta sam se uverio u nepouzdanost ljudskog svedočenja. Vršeni eksperimenti pokazivali su krajnje nizak procenat saglasnosti u iskazima svedoka istog događaja. Kada bi kroz prostoriju sa tridesetak studenata neočekivano prošla dva nepoznata, upadljivo odevena čoveka, u svađi, koja bi se, pri izlasku iz prostorije, završila tučom — ali sve u trajanju od jedva jednog minuta — a zatim od prisutnih zaiskalo da u što življim i brojnijim pojedinostima opišu šta su videli, dobijalo bi se trideset različitih opisa. Visina angažovanih ljudi kretala bi se od »veoma sitnog rasta« do »zavidne korpulencije«, oči su se i menjale duž čitavog spektra mogućnosti, odelo je bilo na svakom opisu drukčije, a sam događaj, ako je uopšte viđen, ni kod jednog svedoka nije ličio na ono što se stvarno dogodilo. (Profesor V. V. je, kasnije, sam postao žrtva »slepila za činjenice«, premda je ispravnije reći da je žrtvom njegovog »slepila« postao jedan prijatelj i kolega — iz Zakonodavnog veća — mog oca, osumnjičen od V. V. da je davao antidržavne izjave. Na suočenju, kome sam prisustvovao, optuženi je oslobođen, a profesor V. V. je, kasnije, na svojim predavanjima, s više ubedljivosti mogao da razvija sumnje u ljudsku sposobnost zapažanja, ukoliko je imao pred kim to da čini, jer mu je, posle njegovih »praktičnih vežbi« na sudu, znatno opao broj slušatelja. U svakom slučaju, ja ga više nikad nisam video.)

*

 

KUĆICA RAKA PUSTINJAKA

 

KUĆICA RAKA PUSTINJAKA

I opet A. France (»Trebalo bi, dakle, umreti, pa da čovek bude nevin i miran?« — »Pripazite se opet, umreti, to je izvršiti čin čija se zamašnost ne da izračunati.«)

Ponekad mi se čini da je sve što sam do sada napisao samo mimikrično i kontrapunktalno variranje teme nevinosti kao svedočenja o našim koprcanjima da umaknemo od svojih mitova ...

Kućica Raka Pustinjaka je moj nedostižni cilj. Da mi se domoći takve Kućice, bilo kakvog azila, osim možda ludačkog (najzad, zašto ne?), čini mi se da bi ostatak života sasvim udobno mogao proživeti prezirući sebe.

KNJIŽEVNE NOVINE

 

KNJIŽEVNE NOVINE

(GODINA XX. PLAVA SERIJA)

Sa grupom pisaca ulazim u rcdakciju Književnih novina. Kome je došla ta ideja, nisam pametan .. . Imam zamašan talenat za neprilike, ali i za izgovore kojima kasnije objašnjavam zašto sam u njih morao upasti. Ulazim i u ovu koja se zove redakcija Književnih novina.

UTVARNI FRONTOVI

 

UTVARNI FRONTOVI

Još jedan dan proveden u bunilu. Pokušavam da ustanovim pravo stanje na bliskoistočnom frontu. Jedan mi je izvor Politika, drugi BBC. Pred sobom imam dobru kartu afro-azijskog geografskog venčanja. Sve je na svom mestu. Pustinja, gradovi, vode (koliko ih ima). Samo frontovi nisu.

Frontovi su u isto vreme na dva različita mesta. Čini mi se da se tamo vode dva rata, jedan o kome izveštava BBC, drugi koji prati Politika. Protivničke armije se istovremeno nalaze u dubokoj pozadini neprijatelja. Protivničke armije u istom času i na istom mestu slave i pobedu i poraz. Egipatske trupe ulaze u područje, iz kojeg su juče izraelske krenule da uzmu polazne pozicije egipatskih. Bombarduju se osvojeni gradovi, napuštaju neprijateljski, ulazi u vlastite. Jesam li ja lud? .. .

Čini mi se da se ovaj rat vodi u nekom mom istorijskom romanu, u kome vremena traju naporedo, u kome je mogućno istovremeno pitati »hoće li Engleska ratovati zbog Poljske«, jer se to ne zna, i znati da je ratovala, ali ne odvesti onog koji ne zna u ludnicu, jer se on dešava u jednom »drugom, naporednom vremenu«, u kome se za istine našeg nikad neće saznati...

Sačuvaću ove karte, na kojima su crvenim i plavim linijama obeleženi utvarni frontovi jednog rata čije su žrtve u međuvremenu, pretpostavljam, stvarne .. .

Laž može sve osim da oživi...

 

PRE I POSLE RATA

 

PRE I POSLE RATA

Pre rata su ljude prisluškivali. Danas ih ne slušaju.

Pre rata sam posedovao mnoge vrednosti. Danas mi je jedina vrednost čovek koji mi je uzeo sve ostale. Pre rata se rad smatrao poniženjem, danas je on povlastica.

Pre rata nije bilo ničeg, osim još jednog »pre rata«.

Pre rata nije bilo ničeg, čak ni rata .. .

GROBLJE ZA RUKOPISE I KONJSKO GROBLJE

 

GROBLJE ZA RUKOPISE I KONJSKO GROBLJE

Jedan arhivarski dan. Sređujem brojne isečke iz novina koji se odnose na aferu sa »Deklaracijom« i »Predlogom za razmišljanje.« (Ne kajem se što sam ovo drugo potpisao, čini mi se jedini latinicom, ali mislim da je bolje bilo da sam o »Predlogu za razmišljanje« razmišljao pre potpisa, nego — posle, kada moja razmišljanja više nikoga nisu zanimala) ...

Sahranjujem u arhivu i Graditelje (821 Jedinicu »Komentara Graditelja«, preko 700 strana gotovog rukopisa, i celokupnu građu.) Tamo će praviti društvo nezavršenim delovima »Zaveštanja«. Ustanovio sam da moj Isidor sada ima sve što je živom čoveku nužno — nesrećnu priču i sposobnosti da je dramatično proživi — ali da u jednom širem smislu, u čitavoj sagi o Njegovan Turjaškima, ne vrši onu tragičnu, finalnu funkciju koja mu je mojom šemom dodeljena, prosto zato što tih Njegovan Turjaških nema, osim u nedovršenim konturama (po beležnicama i izolovanim odlomoima rukopisa.)

Ako se ne zna šta to Isidor, u smislu roda, porodice, imena, nasleđa, dokončava, čiji je genetički proizvod, neće ni moći vršiti funkciju »poslednjeg u nizu«. Gde niza nema, nema ni poslednjeg u njemu. Nema opšte sudbine. Nema vremena, nema ideje. Moja sklonost da stvari započinjem od najneočekivanijih mesta pobeđena je svešću da bez tog »istorijskog« osvetljenja, Graditelji mogu biti, i s pravom bi bili, shvaćeni kao ekcentrična sudbina jednog čoveka, a ne, kao što želim, tek simbol sudbine »jednog sveta«, finaliziranje argonautike čiji se prvi istorijski datumi poklapaju sa E1 Fatihovom opsadom Konstantinopolisa godine 1453, a možda, poetski, sežu sve do paleobalkanskih mitova . . .

Odlučujem da Isidoru dam korene. I da to njegovo ukorenjivanje u prošlost, poreklo, vreme, počnem sa Arsenijem Njegovanom, kućevlasnikom i njegovim bratom đeneralom Đorđijem .. .

Pre nego što uvezujem omot oko beležnica sa Komentarima za »Graditelje«, poslednja se omiče, pada na zemlju i rastvara na polupraznom kockastom listu, gde sam prekinuo rad na romanu. Čitam dve poslednje beleške: 820. »Jedina realna scena u Isidorovoj mladosti biće streljanje Nemaca na konjskom groblju u Bavaništu. Skriveni u gustišu oboje joj prisustvujemo.« 821. »Konjsko groblje je oproštaj sa mladošću i nevinošću. Na konjskom groblju zri se brzo.« . . .

I najednom, kao u otkrovenju, sličnom onom što mi je, posredstvom Lj., pružilo životvorni ključ za Isidora, spoznajem značenje i psihološko bogatstvo dva »izvora« Arsenijevih raspoloženja, kako sam ih u prvoj skici zapisao; uspomena na likvidaciju »krznenih okovratnika« u Solovkinu i incident za vreme demonstracija protiv Pakta, 25. marta, ili možda metež 27. marta 1941 — još ne znam — biće njegovo Konjsko groblje. Arsenije Njegovan, kućevlasnik beogradski, neće umreti jedne jesenje večeri 1944, na kalemegdanskoj klupi, s mirisom zgarišta svojih kuća u nozdrvama, i ehom brđanskih pesama u ušima; živeće do svog pravog Konjskog groblja ..

 

NEK MRTVI SAHRANE SVOJE ŽIVE

 

TAMO GDE LOZE PLAČU

NEK MRTVI SAHRANE SVOJE ŽIVE

Đ. L. zna da intenzivno prikupljam snimke svih memoriala, građu u vezi sa memorijalnom arhitekturom i skulpturom. Šalje mi iz Auschwitza razglednicu sa snimkom monumenta, otkrivenog 16 aprila 1967.: »Ovako otprilike izgleda spomenik za 4.000.000, koji je danas otkriven. Bilo je prisutno 200.000 ljudi, držani su govori, pucali topovi. Mrtvima je svejedno. Posle svega, venci su u gužvi izgaženi, ljudi otišli na piknik, a mi, strane delegacije, na banket. Ecce Homo ...«

Kaže se »Neka mrtvi sahrane svoje mrtve.« Dobro je dok oni na to pristaju. Dok se mire sa tim da sahranjuju — samo mrtve. Ali šta će biti kad, s punirn pravom, krenu jednom da sahranjuju i nas — svoje žive? Nas koji smo ih ubili, ili ništa nismo učinili da ne budu ubijeni? Čak i one koji su sve učinili da mrtvi ne budu ubijeni? Jer i oni su njihovi živi...

Izrael, Obećana zemlja, područje je na kome se ispituje i naša memorija i naša savest. To je mesto gde će mrtvi doći po svoje žive. Tamo je Armagedon ...

 

POKUŠAJ UBISTVA, ALI I KLJUČ ZA GRADITELJE

 

POKUŠAJ UBISTVA, ALI I KLJUČ ZA GRADITELJE

 

Čitavo popodne i veče nad Graditeljima u uzaludnom traganju za njihovom – kičmom. Traje to već nekoliko meseci, 391 jedinica "Komentara", beskonačni ispisi iz knjiga o arhitekturi, graditeljstvu i graditeljima, psihologiji umetničke kreacije, tehničkih pojedinosti iz profesionalnog umeća, terminologije, anegdota, prilično podebeo arhiv snimaka, razmišljanja na temu, koja se, u svom najdubljem značenju, u svom smislu, čak ni u priči, uopšte još ne poznaje. Ja još ne znam zašto Graditelje pišem. 

Znam, razume se, da njima završavam Sagu o Njegovan-Turjaškima, pre nego što sam je u istini započeo, znam da knjiga dobro teče, zato što je delom autobiografska (što se moj život, naročito od 1941.do 1948, pa zatim od 1954. do šesdesetih godina, parazitski pripaja uz Isidorov, u nekim momentima skoro do simbiotičkog jedinstva), siguran sam da postižem sliku poratnog Beograda kakva kod nas još nije viđena, da blagodareći studijama graditeljstva i stalnim kontaktom sa arhitektima, (i Lj. je, uostalom, arhitekt), postižem zadovoljavajuću restauraciju mentalnog procesa, u kome se jedan projektni zadatak pretvara, kroz bezbroj načetih, razvijenih pa napuštenih ili prekombinovanih mogućnosti, u idejno rešenje, a potom, u bici sa realnošću, u delo, građevinu, svoju umetničku formu, sve ja to znam.

Jedino ne znam zašto ja to sve pišem ... Isidor, graditelj, poslednji od Njegovana, moj Hano Budenbrok, koji nije umro od tifusa, gotov je. (Mali Johan – Justus, Johan, Kaspar – počivao je s blagoslovom pastora Pringshajma već nekih šest meseci tamo izvan grada, na ivici šumarka, pod krstom od peščanika sa porodičnim grbom. Pred kućom je šumela kiša u već upola ogolelom drveću aleje. Ponekad je vetar zanosio kišu i udarao o prozorska stakla. Svih osam dama bilo je u crnom. "Ah, on je bio anđeo", rekla je gospođa Permaneder. "Sad je anđeo", popravila je Sesemi. "Tom, otac, deda i svi ostali! Gde su? Nema ih više. Oh, to je tako svirepo i žalosno!" rekla je Permanederova. "Opet ćemo ih videti", kazala je Friderike Budenbrok, čvrsto skrstila ruke u krilu i podigla nos ...)

Isidor Njegovan je ispravno shvaćen kao ličnost i zadovoljavajuće opisan kao profesionalac – ono do čega su klasični Njegovani držali, ma čime se bavili – epizode njegovog kratkog ali punog i neobičnog, usudio bih se reći i fantasmagoričnog unutrašnjeg života, kao i njegovih spoljnih odraza, uglavnom su komponovane, a nekoje i napisane, (oko 300 stranica, rađenih mimo hronologije, jedino po tangenti mojih promenljivih raspoloženja prema ovom ili onom Isidorovom stanju, jer ovaj je, čini se, prolazio manje kroz život, a više kroz sopstvena stanja koja je onda nametao životu oko sebe), ali centralne, sredotežne teme nema, nema onoga što uvodi u smrt i pečati, nema sudbine. (Nema, zapravo, Mannovog tifusa.

Mann je Hanovoj bolesti dao metafizičko značenje sudbine. Jedne građanske antiherojske sudbine. Smrt raspadanjem, u kojoj nestaju muškarci Budenbrokovih, da nad Hanovim grobom, ostave osam žena, osam antičkih narikača u crnom, i lamentaciji ne samo nad anđeoskim detetom, već i nad celom građanskom klasom, njenim životnim vrednostima i njenim načinom života. Prošlo je dosta vremena od kako je mali Hano Budenbrok, uz blagoslov pastora Prinshajma, položen pod krst sa porodičnim grbom libeških konzula, i sudbina Hanove klase ostala je ista – crna kao što je sa žaljenjem, ali i sa nepodmitljivom istinoljubivošću opisao Mann – ali se dramatično izmenila njena forma.

Nije više u pitanju spora, gamižuća bolest koja izjeda iznutra, ostavljajući telo kadkad u sasvim očuvanom stanju – pri čemu se pod telom podrazumeva posed, koga onda preuzimaju raznovrsni legati i fondacije – već univerzalna epidemija koja napada spolja, udara kao grom, uništava poput božjeg kastiga, svirepo, temeljno i bez poštede. Hanov tifus može ličiti na tako nešto, ali nije. Tifus je ovde licentia poetica sudbine, nije licentia istorica. Da ima živih Budenbroka, porodica bi nastavila da živi kao da Hano i nije umro. Danas to više nije moguće. Danas i ono što preostane – Isidor, na primer, ja, Lj. i toliki naši prijatelji – za uvek ostajemo bolešću obeleženi, zaraženi, za smrt izdvojeni; mikrobi sudbine koja je uništila naše vrednosti i naš način života, ma šta se i njemu, inače, s pravom ili ne, mislilo, izgubili su, doduše, svoju žestoku inicijalnu virulenciju, ali u nama još rade, još razaraju, još nas ubijaju; umiremo kroz jedan nečujan, nevidljiv proces, koji se neupućenima čini kao rekovalescencija, a u stvari je približavanje bolesti svom neminovnom infaustnom kraju. Svi smo mi terminalni slučajevi.

Ceo moj život, život moje Lj., život Isidorov, bio je od 1945. prosto jedna lucida intervala, lažno ozdravljenje, "veselost pred agoniju", koja će svoj pravi smisao otkriti Isidoru Njegovanu negde između 1965. i 1970, a meni ko zna kada, ali jednom – bezuslovno. I cela moja literarna avantura nije, možda, ništa drugo nego jedan sablasni pohod u noć, pokušaj da se živi uprkos tome što je čovek mrtav, da se vampirski živi od krvi jedne neprijateljske stvarnosti, sve dok se može, dok se ta stvarnost ne pribere, shvati kuda joj krv otiče i probode mi srce glogovim kolcem ...)

Graditelji liče sada na prijatnu muziku, ponešto konfuznu orkestraciju što luta između motiva, neodlučna da se opredeli i za jedan od njih, premda zna da ton mora biti nokturalan, da raspoloženja moraju biti zagrobna, i da je ona, zapravo, jedno opelo. Da ništa do opela ne može biti ... I sve je tu, i ništa tu nije. Sve je tu, ali je izgubljen ključ kojim se cela naprava pokreće. Amorfnoj masi nedostaje unutrašnja konstrukcija da je uzdigne do čvrstine, do jasnog oblika, do – romana. (Jer ja nisam zainteresovan za lične zagrobne uspomene, želim da ih približim univerzalnim istinama, univerzalnoj zagrobnoj uspomeni.) Graditelji su naprosto izduvana gumena lutka što očekuje vazduh da bi dobila oblik, vazduh kojim ja ne raspolažem ...

Lj. se vraća vrlo kasno uveče. Sa arhitektom R. radi konkurs. U pitanju je memorijal palim borcima. Opet jedan spomenik Revoluciji. Nikad nisam naročito mislio o tome šta ona projektuje. (Ukoliko mi to nije za Graditelje trebalo, razume se. Primao sam nju – u profesionalnoj oblasti – i njene kolege prosto kao građu, kao dokument, vredan ukoliko je u zonu građenja mog romana ulazio, nevredan ukoliko se nije dao "progutati i svariti".) Počinjem, najednom o tome da razmišljam ...

Lj. otac, D. G., bio je – graditelj. Novembra meseca 1944. streljan je od KNOJ-a u Beogradu ... Imam taj novembarski broj Borbe, sa listom na kojoj je i njegovo ime ... Dva groteskna momenta kvare tragičnu sliku: vest o njegovoj smrti izlazi u listu, u kome je, dok je izlazio pod imenom Novog vremena, bio tehnički direktor, i koji je, kao nekadašnje Vreme pripadao Stojadinovićima, njegovoj tazbini, i izlazi samo zato što je umesto njih on bio pri ruci. Kratko vreme nakon toga jedan od njegovih šuraka, D. S., direktor Novog vremena, biva osuđen na dugogodišnju robiju, koju izdržava, a potom dobija pasoš za Argentinu ... Lj. otac ubijen je, dakle, od Revolucije. A šta Lj. radi, za ime Boga? Ona toj istoj Revoluciji podiže spomenik ...

Apsurdnost te situacije prosto me raznosi! Zar Isidor nije arhitekt? Zar i njegov otac Jakov nije arhitekt? Zar Jakov nije za vreme okupacije projektovao i podigao, bombardovanjem razoren, doduše – i inače fiktivan – Dom nemačke kulture u Beogradu? Zar zbog toga 1944. nije emigrirao u Austriju? ... Ali zašto da emigrira? On je graditelj. On je radio svoj posao. Kao što su ga radili pekari koji su hleb prodavali Nemcima, kao što su radile vozovođe koje su Nemce razvozili do mesta gde će nas ubijati, kao što su ga radili apsolutno svi, u većoj ili manjoj meri, svi koji se nisu povukli u šume? ...

On bi mogao tako da misli, tako je, uostalom, mislio i Lj. otac, sve dok po njega nisu došli i odveli ga u noć ... Ali za Isidora, koji o svemu tome ništa ne zna, od koga majka Angelina brižljivo i po cenu silnih duševnih napora krije istinu, sve do fantasmagoričnog postupka falsifikovanja navodnih očevih pisama iz emigracije (tehnički problemi ovakve očigledne nadkonstrukcije uopšte me ne zanimaju, ni njena "realistička" neverodostojnost!) za Isidora je taj otac živ, i za njega, u osnovi apolitičnog čoveka, profesionalca od rase i genija, nema nikakvih smetnji da projektuje Spomenik revoluciji ... Da ga, verovatno, projektuje za ono isto mesto na kome je streljan njegov otac, mesto koje dominira Beogradom. Niti da u njemu vidi svoje životno delo. Isidor će ga projektovati, podići, ali i saznati istinu o ocu. Na dan svečanog otkrivanja spomenika, jednog 20. oktobra, on će izvršiti samoubistvo ...

Kičma za Graditelje je nađena. Najednom znam zašto ih pišem. Mogu reći da je roman gotov – lutka je oživela ...

Ali šta ja sada radim? Ja Lj. ne pričam ovu priču, ja ideju ne proveravam u "realnosti moje priče", nego krajnje okrutno, bezobzirno i egoistično u "realnosti Lj. života". Ja je napadam što takav projekat uopšte radi. Zaprepašćena je, jer, premda je oca obožavala, svoj rad na spomeniku u takvom svetlu nikad nije gledala. (Svetlo je to, uprkos moćnih analogija, u prvom redu mojih Graditelja, svetlo jedne mračne priče bačeno na tekući život koji je za njega, bio savršeno nespreman.)

Ona se ne brani, ona ne objašnjava, ona predamnom pati. Ali meni ni to nije dosta, ja to zapravo i ne primećujem, ja učim kako da pišem o Isidoru u trenutku spoznaje istine, o njegovom stanju pre samoubistva, o onim mikroprocesima što dovode do odluke, ja, dakle, insistiram na moralnom aspektu apsurdne Lj. pozicije, kao da ona nije živo biće nego robot programiran da za trenutak zamenjuje mog Isidora Njegovana ...

Lj. plače. Ja se budim. Šta ja to, za ime Hrista, radim?

Ubijam živo biće koje volim da bih oživeo jedno mrtvo koje sam voleo? ...

Sedimo tako dugo, vrlo dugo u noć. Razgovaramo poput dželata koji je žrtvu najzad razumeo, i žrtve koja nastoji da shvati dželata.

Volimo se.

U zoru, jedva živa Lj. odlazi u kancelariju, a ja, takođe jedva živ, ostajem za stolom sa Isidorom koji kipti od života ...

 

IKAROV PAD

 

IKAROV PAD

Imam grip. Ne izlazim dva dana. Osećam se kraljevski u krevetu. Trenutno mi nije jasno kako se u pokretu može uopšte uživati. Čitam nekoliko knjiga istovremeno. Među njima je i Islorija Svesavezne komunističke partije — boljševika (Kratak kurs.), u izdanju Kulture od 1945. Prvi put čitao sam je u oktobru 1948. Otac mi je, ne znam kako, nabavio. Unutrašnji beli list je iscepan vrlo pažljivo, žiletom. Verovatno je nosio ime, koje, nakon Rezolucije, nije više htelo da se zna kako je bilo u posedu ovakve knjige, sada već i rariteta. Pitam se, nije li njen vlasnik bio na Golom otoku, uprkos zavidnoj opreznosti? Dolazim do uverenja da nije. Listovi knjige su očuvani. Nisu baš previše od čitanja trpeli.

Knjige obožavatelja pune su rasipničkih znakova obožavanja: strasnog, intenzivnog podvlačenja, debelih uskličnika oduševljenja, i uvek, dabome, bez ijednog znaka pitanja. (Obožavatelju je, naime, uvek sve dobro i jasno.) Iste knjige u rukama protivnika, ili barem skeptika, otkrivaju jednako duboke i česte tragove gnušanja, praćene kohortama uskličnika, koji sada znače apsolutnu zaprepašćenost, i, razume se, obilje znakova pitanja. (Protivnilcu, naime, nikad nije ništa ni dobro, ni jasno, a ono što mu je nekako i jasno, izaziva revolt.) Čovek, kome je knjiga pre 1948 pripadala, očevidno je prema njoj bio ravnodušan.

Ali me zaprepašćuje da na njoj nema ni mojih reakcija. Nijedne. A onda se sećam i smejem. Znao sam da bi izpodvlačena i išarana mojim raspoloženjima bila potpuna rendgenska slika i mojih mišljenja. Međutim, iz perspektive svega što se o njenom predmetu i uslovima pod kojima je obrađivan danas zna, štivo je neuporedivo kao »negativan dokumenat«, zlatna posmrtna maska ispod čije je čvrste legure pokopana jedna nepostojana istina.

Dolazio S. Kašljanje me je koštalo grla, ali sam ga najzad oterao ...

Predveče ustao. Do tri po ponoći završio novelu Ikarov pad. Do maja bih obavio izvesna doterivanja, a onda je dao nekom časopisu. Nisam želeo da njen smisao bude defetistički, ali je tako ispalo. Klizačeva prometejska upornost u koritu od gipsa ne podupire nadu, tek prokletu taštinu. A za umetnost ostaje zakon — ne pružati se preko gubera. Ne služiti ničemu izvan sebe.

*

 

S LEĐIMA OKRENUTIM ZIDU, (O DOKUMENTIMA)

 

S LEĐIMA OKRENUTIM ZIDU, (O DOKUMENTIMA)

TAMO GDE LOZE PLAČU, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

( ) mi prebacuje da sam se u pismu ogrešio o njega. Tražim da mi kaže šta sam napisao. Citira. Ma koliko citat zvučao ubedljivo, više po sigurnosti s kojom ga je navodio, nego što bi ličio na moj rukopis, sumnjam da sam tako nešto mogao reći. Odlazim u susedniu sobu. Donosim kopiju tog pisma. ( ) mora da prizna da ga je pogrešno citirao. Razlika je bila mala, ali dovoljna da mome mišljenju da pežorativan karakter. ( ) je zapanjen: »Ti čuvaš kopije svojih pisama?«. »Razume se.« Kažem. »Od kada?« »Od 1953.« ( ) me gleda sa nevericom: »Ali zašto?«. »Iz istih onih razloga,« kažem »iz kojih revolveraš uvek sedi sa leđima okrenutim zidu.« ...

Strast prema dokumentaciji je davnašnjeg datuma. Vođenje Dnevnika je samo jedan njen izraz. Prikupljanje starih dokumenata drugi. Novine su treći izvor. Isečci iz dnevne i periodične štarnpe. Hrpe isečaka, poput mumificiranih leševa dogadaja, bačenih u zajedničke jame (raznobojne fascikle) po godinama. Kad imam vremena sređujem ih i po datumima. Uz njih su, kao neka vrsta detaširanog Dnevnika, i komentari, trenutno pravljeni. Ponekad i komentari činjeni znatno kasnije. A ne retko i jedni i drugi za isti događaj . . .

Sređivanje ide sporo. Tek sam u 1965 godini. Tri godine u zaostatku. Upravo sam u avgustu 1965, mesecu izlaska Vremena čuda iz štampe. 11. 8. 1965 Politika Ekspres, iz pera D. G. donosi kratak razgovor samnom. Sećam se okolnosti. Bio sam u redakciji. Unaokolo je nesnosno kloparalo, bio sam savršeno dekoncetrisan, uprkos izvesnom ličnom žurnalističkom iskustvu (s jeseni 1948. radio sam kao reporter u Glasu), i jedina mi je želja bila da se što pre nađem opet na vazduhu. D. G. je delovao profesionalno, što će — iz ove naknadne perspektive — reći u zavidnoj meri konfuzno. Obavljao je izvestan broj procesa simultano, od kojih je ćaskanje samnom bio na trinaestom koloseku njegovog duha. Intimna saradnja dve konfuznosti nije, dabome, mogla imati za posledicu neku naročitu jasnoću i sređenost. Sutra dan je izašao njegov dopis. 

U njemu se žalim kako svaku stranicu pišem teško i mučno, bezbroj puta. Savršeno mi je nejasno kako sarn takvu glupost mogao reći. Niti pišem teško, niti prekrajam bezbroj puta. Nikad zapravo ništa ne prekrajam. Nepoznato mi je da sam ikada promenio redosled pasusa. Sve što činim je — doterivanje stilističke naravi. Ovde onde -reč, ovde onde dodavanje neke rečenice, ili nekog misaonog toka. Pitam se, sada, posle toliko vremena, jesam li ja to stvarno kazao, ili je G. bona fide naseo opštem uverenju da je pisanje »đavolski zanat«, muka koju valja već i zbog muke poštovati. Rekao sam, zatim, da još ne umem pisati, što je moguće, jer to, čini se, ni sad ne umem. Ali G. ovakvu skromnost, očevidno, nije smatrao dovoljnom. Nalazio je da zaslužuje naročiti publicitet. Iznad moje prilično velike slike pustio je enormno krupan i intenzivno crn naslov:

 »JOŠ NE UME DA PIŠE!«. Zar je onda čudno što u Beogradskoj nedelji, već 15. 8. 1965, pod naslovom »Samokritika«, izlazi sledeći nepotpisani komentar: »Pre dva tri dana pročitah u večernjoj štampi vest u kojoj izvesni Berislav Nikpalj zahteva da se zabrani prodaja njegove knjige. A odmah do njega, na istoj strani, jada se drugi književnlk, neki Borislav Pekić, da ne ume da piše. Zbilja šta je sa tim analfabetskim tečajevima?«

Šta, međutim, taj G. članak o meni, u svetlosti očevidne neistine — za koju sam, pretpostavljam, sam kumovao — znači kao dokument? Sta, zapravo, on dokumentuje? Istinu, ako moj Dnevnik propadne. U protivnom, besmislicu. Jer niti »mučno« pišem i »beskonačno« prepravljam, niti baš toliko ne umem da pišem da bih preko novina tražio najbliži analfabetski kurs ...

Kada bi neki naš neobavešteni potomak, poslednji mizerni preostatak progresivnog humaniteta, posle progresivne atomske kataklizme, zakopan bio sto metara pod zemljom sa kompletom Borbe iz poratnog perioda (1945—1948), i, da mu prođe vreme, uzeo ga čitati, morao bi poverovati da je njegovu mizeriju skrivao sudar zemlje s nekom poremećenom kometom, a ne vlastoručna atomska kataklizma, jer, po našim vestima i karikaturama, bedne američke »Džilde« nisu bile kadre izaći na kraj ni s kozama otoka Bikini. Nama, što još nismo otišli pod zemlju da tamo tek spoznamo kako smo i koliko varani, može biti jasno nešto drugo: da je strah od atomsike bombe bio isuviše veliki da bi se smela uzimati ozbiljno. U tome smislu i ta je laž dokument vremena, pod uslovom, razume se, da se za istinu — zna. Da se zna kako je atomska bomba opasna i za kozu, a nekmoli za čoveka ...

Bez obzira na moje rezerve prema dokumentu, naročito ako je novinskog porekla, i naročito tamo gde se komentar fakta ne luči od samog fakta, nego fakat naziremo ispod zaštitnog omota komentara, primećujem da se on, kao pomoćno sredstvo mog uviđanja realnosti, sve više uvlači u Dnevnike. U svakom slučaju, sadrže oni sada više citata nego ikada ranije. Znači li to da me realnost ponovo fascinira, da ulazim u fazu nekog neorealizma, da se moj rukopis pomera od »unutrašnje stvarnosti« prema »spoljnoj«, tražeći negde na sredini između njih — i svoje teme i njihov književni modalitet? ...

TESNA VRATA ILI POSTOJANJE NA TREĆI NAČIN

 

TESNA VRATA ILI POSTOJANJE
NA TREĆI NAČIN

Da, poistovetiti se, izjednačiti, poklopiti sa beznačajnim nakaradnim odstupanjima od sebe (možda valja reći čak i nakaradnim, jer zašto bi odstupanja bezuslovno morala biti nakaradna), ali kako? I znatna promena ne spoznaje se lako. Ona je kao rak: kad je osetimo, kasno je. Samoposmatranjem, ma koliko brižljivo i perverzno obavljenim, mi uvek dobijamo predstavu o sebi koja se drži homogeno. Uvek smo isti, pa i kad uviđamo da smo to na neki drugi način. Ako smo juče voleli, a danas se prema tome što smo voleli osetimo ravnodušnim, mislimo da su to tek dva načina našeg postojanja, koje se time ne menja: poistojali smo na jedan način, kao onaj koji voli, sad postojimo kao onaj koji više ne voli, ali smo isti.

Mi odbijamo da ijednom našem odnosu sa spoljniim svetom priznamo sposobnost, pogotovu pravo da nas preobražava. Iskustvo, ako ga ima, za nas nije prinuda, vee stvar izbora. Jedno preuzimamo, drugo odbacujemo, kao da je tako nešto uistini moguče. Kao da iskustvo nije bitan uslov našeg duhovnog metabolizma, spontanog procesa izvan naše kontrole, ali ne i kontrolc naše sudbine, te da nas prema unapred utvrđenom projektu, rastvara i pretvara, priznavali ga ili ne . . .

Vidim sebe kao disk, krug čija je svaka tačka moja, gde me sve tačke solidarno ostvaruju. Ja se samo pomeram iz tačke u tačku, iskorišćavam ovaj ili onaj deo svojih predviđenih mogućnosti. Prosto, izlažem redom izvesne aspekte svoje definitivnosti. Epigeneza...

Biti drukčiji stvarno, znači moći izaći van kruga, van diska. Čak i da je moguće, nemam pojma šta bi to po mene moglo značiti. Čini mi se, najpre, da bi to značilo — poludeti. Pobeći iz svoje predodređenosti, upustiti se u slobodna lutanja između svih mogućih zamišljenih opstanaka (u međuvremenu realnih, jer se oni jedino posmatraču čine zamišljenim), ali odmah potom tu je i kolebanje: ako sam već definisan, definisano je i moje ludilo. I ono je tek jedna od realizacija sudbine. Tačka na disku u koju mi je rečeno da stignem.

Ponekad mi se čini da tek, više manje neuspešno, reprodukujem propisani, model. I nadam se da u tim odstupanjima za mene leži šansa. Da su u njima moje jedine slobode. Biti neuspela kopija modela. Obmanuti sudbinu nesavršenostima reprodukcije . . .

Promene su, za kojima intenzivno tragam (mala bekstva od sudbine), prema neizmenljivoj istini o mojoj neprekidnosti, jedva pomeranje akcenata; promena reda reči u iskovanoj rečenici mog obelodanjenja. Ono što danas propustim da izrazim, izraziće mene sutra.. .

Meni se, na primer, čini da ovaj dan nije doneo neku bitnu promenu, čak ni u zadatoj sferi života. Za mene je on indiferentan, mogao je i ne biti. Nesrećan sam i okrećem pogled idućem. Počinju me zadovoljavati i te lažne metamorfoze moje ličnosti, promene izvan volje, zadate promene. Prestajem biti sasvim nesrećan. Kad zaboravim da sam to bio, i zašto sam bio, kad moja patnja ne bude više stajala kao jedina moja sloboda između onoga što moram da budem i svega onoga što bih želeo da budem (pod pretpostavkom da i ta želja, ta unutrašnja provalija između »prinudnog« i »slobodnog«, i patnja zbog nje nije takođe zadata), potpuno identifikovan sa modelom, osetiću najzad ovaj opstanak kao svoj, svaka će pobuna prestati i moći će se najzad živeti . . .

Evo mog užasa: »Razvaline boga vatre biše uništene vatrom. U zori bez ptica vrač vide kako požar sa svih strana plavi zidove. Za trenutak pomisli da traži pribežište u vodama, ali ubrzo razumede da to smrt dolazi... Poče da hodi po vatrenim jezicima. Oni mu nisu ujedali telo, oni su milovali .. . Sa olakšanjem, sa smernošću, sa užasom, shvati da je i on senka koju u ovom trenutku neko drugi sanja.« (Jorge Luis Borges) . . .

Otpor prema neizmenljivosti, stalnosti, »rutiniziranom opstanku« — u savršenoj oprečnosti s mojim socijalnim, građanskim bićem koje naginje miru, redu, stalnosti, sigurnosti — prisiljava me da u oblasti književnog izražavanja za moje umišljeno konzekutivno Ja pronalazim nove gramatičke oblike. Zapravo, da stare koristim u novom smislu, prilagođenom uvek promenljivom i nestalnom biću mojih junaka. »Kontinuelnom Ja (kakav moram biti ako sam predodređen) odgovara zamenica prvog lica. Ona pokriva sve njegove načine (tropose) i sva njegova vremena.

Pretpostavljeni kontinuum dopušta da se kaže Ja sam bio, Ja sam učinio, Ja sam rekao. Ja, kad opisuje prošlost, zamišlja ovu kao svoju, te se u nju stavlja kao što jeste u svojoj sadašnjosti, iz koje je opisuje. Termin produžuje egzistenciju unatrag na onu koja mu u stvari ne pripada. (Kad se kaže Ja ću učiniti, čini se to isto s budućom egzistencijom.) Tako nasilno uspostavljam idealnu celinu, premda ovoj u realnosti ne odgovara ništa, do potrebe svesti da sva svoja stanja okuplja oko jedne fiksirane tačke. Kad kažem Ja sam bio u Zagrebu, čini mi se da sam sebe uspostavio kao jedinstvenu ličnost, poistovećujući onu što je bila u Zagrebu i ovu što se tog boravka kao svojeg seća . . .

Pamćenje se ovde pojavljuje kao uzurpator nečega što ne pripada osobi koja pamti, što pripada drugoj osobi s njenim pamćenjem. Pamćenje se, takođe, ovde javlja kao malter koji oblepljuje labavu zgradu mog Ja, da bi spolja izgledala — cela i jedinstvena. Moje aktuelno Ja, međutim, ne nalazi se ni u kakvom stanju identičnosti s mojim aktueliziranim, minulim Ja. Tek u izvesnom srodstvu. Možda najpribližnijem genetičkoj vezi između sinova kojima je isti samo otac, a majke dve različite žene. Ono, aktuelno Ja, je autonomno. Ne odgovara ni za svoju prošlost, jer nije njena, ni za svoju budućnost, jer njena neće biti. Kad bih za sebe kazao: On je bio u Zagrebu, a ne Ja sam hio u Zagrebu, rekao bih istinu. Ja mogu samo da sam u Zagrebu. Ili da nisam u Zagrebu. Sve što jeste — jeste sad. Egzistencija nema ni prošlost, ni budućnost, isključivo — sadašnjost. Konzekutivno Ja je jedino moguće Ja. ..« (Dnevnik, 6. oktobar 1956.)

Žudnja za promenom, nepredvidljivim postupkom, nespojivim i sa mojim građanskim odgojem i sa mojim nazorima, postaje ponekad nepodnošljiva. Ne mokrim na ulici, tako daleko ne idem, činim to u izvesnom figurativnom smislu i kad mi je naročito teško, ali se uvek pitam da li se uzdržavam blagodareći svom odgoju i nazorima, ili me od nekih jačih činova čuva ponižavajuće osećanje da ni oni neće biti slobodni, da će, časom činjenja, i oni postati nužni, te tako još više establirati moje ropstvo . . .

Vrata su tesna, rekao je jevanđelist Luka. Ali je i rekao: »Navalite da uđete na tijesna vrata.« (Luka, 13—24) Kazao je, doduše, u nastavku istog paragrafa »Mnogi će tražiti da uđu, i neće moći.« ali ničim nije nagovestio da onih koji će ući neće biti. Nešto ranije, u 3—5, kaže: » ... i hrapavi putevi neka budu glatki.« Za sada niti su putevi glatki, niti vrata široka. Vrata su tesna a putevi hrapavi. U prvima derem kožu, na drugima mi krvare noge. Ali, iako hrapavi, putevi još postoje, i, premda tesna, vrata su još otvorena ...