O DNEVNIKU, S NETRPELJIVOSCU
Dnevnik je svesna, polusvesna li nesvesna, ali bezuslovna mistifikacija.
Prema činjenicama odnosi se on kao opis pobedničkog vojskovođe prema toku
bitke. (Oni koji bi drugi opis predložili mrtvi su.) To je prva činjenica sa
kojom moram da se pomirim. (To da nc smem verovati svemu što pišem.) Od
bezazlenih laži u dnevnicima iz detinjstva do golemih zabluda, pa i verovatnih
falsifikata ovog Dnevnika što ga trenutno vodim, inteligencija je prešla dug
put od sitnih praktičnih preimućstava, do programskog negovanja sopstvene
važnosti. (Naravno, ja to ne osećam, ali tako mora biti, inače bi Dnevnik bio neprirodan.) Ako sam
nekada obmanjivao majku, koja je, krišom ga čitajući, verovala da nadzire moj
život, u onome što je bila tek njegova ezopovska verzija, sad obmanjujem sebe
...
Osećanje s kojim pišem
Dnevnik podudara se sa gorkim zadovoljstvom čoveka koji se časno bori za
izgubljenu stvar ...
Dnevnici se pišu da ih
niko ne čita, ali kao da će ih svako čitati. To je druga činjenica sa kojom
moram da se pomirim. Nesvesnim deformacijama istine, pridružuju se i izvesna
polusvesna. Dnevnik, razume se, ne mora lagati, on samo može ne govoriti svu istinu ...
Dnevnik je neizbežno prepravljanje sebe. U
bezmernim prostranstvima duševnog života dovoljno je beznačajno pomeranje kursa
da se stigne u samoobmanu, kao što nas infinitezimalno pomeranje kosmičke
trajektorije vodi bezmerno svetlosnih godina daleko od cilja ...
Osrednja drama koja
nas je pri prvom gledanju ostavila ravnodušnim, može nas, ko zna zašto, u
drugom — zaneti. Beznačajna sitnica može neku neuzbudljivu realnost uzvisiti do
tragedije. Dnevnik je ponekad ponovno uživljavanje u odigrane drame, traganje
za zanemarenim beznačajnostima minulog vremena, nada da smo živeli i kada nam
se to nije činilo. Dnevnik je tako drugo slušanje. (Delo, razume se, može i dalje ostati
ništavno u poređenju sa naknadnim efektom.)...
Distanca između onoga
što mi se desilo i Dnevnika, u kome opisujem šta mi se desilo, nije
istoriografska, nije razdaljina s koje se predmet nastoji videti istinitije,
već psihološka, u
kome se on vidi, i mora videti, drukčije. Predmet je drukčiji, nije takav kakav se čini drugim posmatračima,
već i zbog toga što se ja interesujem samo za one njegove strane koje se tiču
mene. Istina ovde ima značaja samo ako je moja ...
Memoari državnika ili vojskovođa
moraju se pisati s nešto više poštovanja prema istini koja ne bi vredela jedino
za pisca. Dva momenta diktiraju ovu nepristrasnost, ovu pomalo prinudnu
objektivnost. Postojanje često obimne dokumentacije i (relativno) nezavisnih
svedoka (kažem — relativno — jer i ovi imaju svoja ograničenja, svoje blinkerse). Manevarski
prostor za pristrasnosti ovde je uglavnom u oblasti tumačenja motiva za
pojedine postupke ...
Dok sam, kao student
psihologije, zajedno s nekim pravnicima, vrlo aktivno sudelovao u radu grupe za
psihologiju iskaza
profesora V. V. (prividno jedne grane »nauke o duši«, stvarno, međutim,
kompendijuma za buduće policijske islednike), više puta sam se uverio u
nepouzdanost ljudskog svedočenja. Vršeni eksperimenti pokazivali su krajnje
nizak procenat saglasnosti u iskazima svedoka istog događaja. Kada bi kroz
prostoriju sa tridesetak studenata neočekivano prošla dva nepoznata, upadljivo
odevena čoveka, u svađi, koja bi se, pri izlasku iz prostorije, završila tučom
— ali sve u trajanju od jedva jednog minuta — a zatim od prisutnih zaiskalo da
u što življim i brojnijim pojedinostima opišu šta su videli, dobijalo bi se
trideset različitih
opisa. Visina angažovanih ljudi kretala bi se od »veoma sitnog rasta« do
»zavidne korpulencije«, oči su se i menjale duž čitavog spektra mogućnosti,
odelo je bilo na svakom opisu drukčije, a sam događaj, ako je uopšte viđen, ni
kod jednog svedoka nije ličio na ono što se stvarno dogodilo. (Profesor V. V.
je, kasnije, sam postao žrtva »slepila za činjenice«, premda je ispravnije reći
da je žrtvom njegovog »slepila« postao jedan prijatelj i kolega — iz Zakonodavnog
veća — mog oca, osumnjičen od V. V. da je davao antidržavne izjave. Na
suočenju, kome sam prisustvovao, optuženi je oslobođen, a profesor V. V. je, kasnije,
na svojim predavanjima, s više ubedljivosti mogao da razvija sumnje u ljudsku
sposobnost zapažanja, ukoliko je imao pred kim to da čini, jer mu je, posle
njegovih »praktičnih vežbi« na sudu, znatno opao broj slušatelja. U svakom
slučaju, ja ga više nikad nisam video.)
*
No comments:
Post a Comment