POKUŠAJ UBISTVA, ALI I KLJUČ ZA GRADITELJE

 

POKUŠAJ UBISTVA, ALI I KLJUČ ZA GRADITELJE

 

Čitavo popodne i veče nad Graditeljima u uzaludnom traganju za njihovom – kičmom. Traje to već nekoliko meseci, 391 jedinica "Komentara", beskonačni ispisi iz knjiga o arhitekturi, graditeljstvu i graditeljima, psihologiji umetničke kreacije, tehničkih pojedinosti iz profesionalnog umeća, terminologije, anegdota, prilično podebeo arhiv snimaka, razmišljanja na temu, koja se, u svom najdubljem značenju, u svom smislu, čak ni u priči, uopšte još ne poznaje. Ja još ne znam zašto Graditelje pišem. 

Znam, razume se, da njima završavam Sagu o Njegovan-Turjaškima, pre nego što sam je u istini započeo, znam da knjiga dobro teče, zato što je delom autobiografska (što se moj život, naročito od 1941.do 1948, pa zatim od 1954. do šesdesetih godina, parazitski pripaja uz Isidorov, u nekim momentima skoro do simbiotičkog jedinstva), siguran sam da postižem sliku poratnog Beograda kakva kod nas još nije viđena, da blagodareći studijama graditeljstva i stalnim kontaktom sa arhitektima, (i Lj. je, uostalom, arhitekt), postižem zadovoljavajuću restauraciju mentalnog procesa, u kome se jedan projektni zadatak pretvara, kroz bezbroj načetih, razvijenih pa napuštenih ili prekombinovanih mogućnosti, u idejno rešenje, a potom, u bici sa realnošću, u delo, građevinu, svoju umetničku formu, sve ja to znam.

Jedino ne znam zašto ja to sve pišem ... Isidor, graditelj, poslednji od Njegovana, moj Hano Budenbrok, koji nije umro od tifusa, gotov je. (Mali Johan – Justus, Johan, Kaspar – počivao je s blagoslovom pastora Pringshajma već nekih šest meseci tamo izvan grada, na ivici šumarka, pod krstom od peščanika sa porodičnim grbom. Pred kućom je šumela kiša u već upola ogolelom drveću aleje. Ponekad je vetar zanosio kišu i udarao o prozorska stakla. Svih osam dama bilo je u crnom. "Ah, on je bio anđeo", rekla je gospođa Permaneder. "Sad je anđeo", popravila je Sesemi. "Tom, otac, deda i svi ostali! Gde su? Nema ih više. Oh, to je tako svirepo i žalosno!" rekla je Permanederova. "Opet ćemo ih videti", kazala je Friderike Budenbrok, čvrsto skrstila ruke u krilu i podigla nos ...)

Isidor Njegovan je ispravno shvaćen kao ličnost i zadovoljavajuće opisan kao profesionalac – ono do čega su klasični Njegovani držali, ma čime se bavili – epizode njegovog kratkog ali punog i neobičnog, usudio bih se reći i fantasmagoričnog unutrašnjeg života, kao i njegovih spoljnih odraza, uglavnom su komponovane, a nekoje i napisane, (oko 300 stranica, rađenih mimo hronologije, jedino po tangenti mojih promenljivih raspoloženja prema ovom ili onom Isidorovom stanju, jer ovaj je, čini se, prolazio manje kroz život, a više kroz sopstvena stanja koja je onda nametao životu oko sebe), ali centralne, sredotežne teme nema, nema onoga što uvodi u smrt i pečati, nema sudbine. (Nema, zapravo, Mannovog tifusa.

Mann je Hanovoj bolesti dao metafizičko značenje sudbine. Jedne građanske antiherojske sudbine. Smrt raspadanjem, u kojoj nestaju muškarci Budenbrokovih, da nad Hanovim grobom, ostave osam žena, osam antičkih narikača u crnom, i lamentaciji ne samo nad anđeoskim detetom, već i nad celom građanskom klasom, njenim životnim vrednostima i njenim načinom života. Prošlo je dosta vremena od kako je mali Hano Budenbrok, uz blagoslov pastora Prinshajma, položen pod krst sa porodičnim grbom libeških konzula, i sudbina Hanove klase ostala je ista – crna kao što je sa žaljenjem, ali i sa nepodmitljivom istinoljubivošću opisao Mann – ali se dramatično izmenila njena forma.

Nije više u pitanju spora, gamižuća bolest koja izjeda iznutra, ostavljajući telo kadkad u sasvim očuvanom stanju – pri čemu se pod telom podrazumeva posed, koga onda preuzimaju raznovrsni legati i fondacije – već univerzalna epidemija koja napada spolja, udara kao grom, uništava poput božjeg kastiga, svirepo, temeljno i bez poštede. Hanov tifus može ličiti na tako nešto, ali nije. Tifus je ovde licentia poetica sudbine, nije licentia istorica. Da ima živih Budenbroka, porodica bi nastavila da živi kao da Hano i nije umro. Danas to više nije moguće. Danas i ono što preostane – Isidor, na primer, ja, Lj. i toliki naši prijatelji – za uvek ostajemo bolešću obeleženi, zaraženi, za smrt izdvojeni; mikrobi sudbine koja je uništila naše vrednosti i naš način života, ma šta se i njemu, inače, s pravom ili ne, mislilo, izgubili su, doduše, svoju žestoku inicijalnu virulenciju, ali u nama još rade, još razaraju, još nas ubijaju; umiremo kroz jedan nečujan, nevidljiv proces, koji se neupućenima čini kao rekovalescencija, a u stvari je približavanje bolesti svom neminovnom infaustnom kraju. Svi smo mi terminalni slučajevi.

Ceo moj život, život moje Lj., život Isidorov, bio je od 1945. prosto jedna lucida intervala, lažno ozdravljenje, "veselost pred agoniju", koja će svoj pravi smisao otkriti Isidoru Njegovanu negde između 1965. i 1970, a meni ko zna kada, ali jednom – bezuslovno. I cela moja literarna avantura nije, možda, ništa drugo nego jedan sablasni pohod u noć, pokušaj da se živi uprkos tome što je čovek mrtav, da se vampirski živi od krvi jedne neprijateljske stvarnosti, sve dok se može, dok se ta stvarnost ne pribere, shvati kuda joj krv otiče i probode mi srce glogovim kolcem ...)

Graditelji liče sada na prijatnu muziku, ponešto konfuznu orkestraciju što luta između motiva, neodlučna da se opredeli i za jedan od njih, premda zna da ton mora biti nokturalan, da raspoloženja moraju biti zagrobna, i da je ona, zapravo, jedno opelo. Da ništa do opela ne može biti ... I sve je tu, i ništa tu nije. Sve je tu, ali je izgubljen ključ kojim se cela naprava pokreće. Amorfnoj masi nedostaje unutrašnja konstrukcija da je uzdigne do čvrstine, do jasnog oblika, do – romana. (Jer ja nisam zainteresovan za lične zagrobne uspomene, želim da ih približim univerzalnim istinama, univerzalnoj zagrobnoj uspomeni.) Graditelji su naprosto izduvana gumena lutka što očekuje vazduh da bi dobila oblik, vazduh kojim ja ne raspolažem ...

Lj. se vraća vrlo kasno uveče. Sa arhitektom R. radi konkurs. U pitanju je memorijal palim borcima. Opet jedan spomenik Revoluciji. Nikad nisam naročito mislio o tome šta ona projektuje. (Ukoliko mi to nije za Graditelje trebalo, razume se. Primao sam nju – u profesionalnoj oblasti – i njene kolege prosto kao građu, kao dokument, vredan ukoliko je u zonu građenja mog romana ulazio, nevredan ukoliko se nije dao "progutati i svariti".) Počinjem, najednom o tome da razmišljam ...

Lj. otac, D. G., bio je – graditelj. Novembra meseca 1944. streljan je od KNOJ-a u Beogradu ... Imam taj novembarski broj Borbe, sa listom na kojoj je i njegovo ime ... Dva groteskna momenta kvare tragičnu sliku: vest o njegovoj smrti izlazi u listu, u kome je, dok je izlazio pod imenom Novog vremena, bio tehnički direktor, i koji je, kao nekadašnje Vreme pripadao Stojadinovićima, njegovoj tazbini, i izlazi samo zato što je umesto njih on bio pri ruci. Kratko vreme nakon toga jedan od njegovih šuraka, D. S., direktor Novog vremena, biva osuđen na dugogodišnju robiju, koju izdržava, a potom dobija pasoš za Argentinu ... Lj. otac ubijen je, dakle, od Revolucije. A šta Lj. radi, za ime Boga? Ona toj istoj Revoluciji podiže spomenik ...

Apsurdnost te situacije prosto me raznosi! Zar Isidor nije arhitekt? Zar i njegov otac Jakov nije arhitekt? Zar Jakov nije za vreme okupacije projektovao i podigao, bombardovanjem razoren, doduše – i inače fiktivan – Dom nemačke kulture u Beogradu? Zar zbog toga 1944. nije emigrirao u Austriju? ... Ali zašto da emigrira? On je graditelj. On je radio svoj posao. Kao što su ga radili pekari koji su hleb prodavali Nemcima, kao što su radile vozovođe koje su Nemce razvozili do mesta gde će nas ubijati, kao što su ga radili apsolutno svi, u većoj ili manjoj meri, svi koji se nisu povukli u šume? ...

On bi mogao tako da misli, tako je, uostalom, mislio i Lj. otac, sve dok po njega nisu došli i odveli ga u noć ... Ali za Isidora, koji o svemu tome ništa ne zna, od koga majka Angelina brižljivo i po cenu silnih duševnih napora krije istinu, sve do fantasmagoričnog postupka falsifikovanja navodnih očevih pisama iz emigracije (tehnički problemi ovakve očigledne nadkonstrukcije uopšte me ne zanimaju, ni njena "realistička" neverodostojnost!) za Isidora je taj otac živ, i za njega, u osnovi apolitičnog čoveka, profesionalca od rase i genija, nema nikakvih smetnji da projektuje Spomenik revoluciji ... Da ga, verovatno, projektuje za ono isto mesto na kome je streljan njegov otac, mesto koje dominira Beogradom. Niti da u njemu vidi svoje životno delo. Isidor će ga projektovati, podići, ali i saznati istinu o ocu. Na dan svečanog otkrivanja spomenika, jednog 20. oktobra, on će izvršiti samoubistvo ...

Kičma za Graditelje je nađena. Najednom znam zašto ih pišem. Mogu reći da je roman gotov – lutka je oživela ...

Ali šta ja sada radim? Ja Lj. ne pričam ovu priču, ja ideju ne proveravam u "realnosti moje priče", nego krajnje okrutno, bezobzirno i egoistično u "realnosti Lj. života". Ja je napadam što takav projekat uopšte radi. Zaprepašćena je, jer, premda je oca obožavala, svoj rad na spomeniku u takvom svetlu nikad nije gledala. (Svetlo je to, uprkos moćnih analogija, u prvom redu mojih Graditelja, svetlo jedne mračne priče bačeno na tekući život koji je za njega, bio savršeno nespreman.)

Ona se ne brani, ona ne objašnjava, ona predamnom pati. Ali meni ni to nije dosta, ja to zapravo i ne primećujem, ja učim kako da pišem o Isidoru u trenutku spoznaje istine, o njegovom stanju pre samoubistva, o onim mikroprocesima što dovode do odluke, ja, dakle, insistiram na moralnom aspektu apsurdne Lj. pozicije, kao da ona nije živo biće nego robot programiran da za trenutak zamenjuje mog Isidora Njegovana ...

Lj. plače. Ja se budim. Šta ja to, za ime Hrista, radim?

Ubijam živo biće koje volim da bih oživeo jedno mrtvo koje sam voleo? ...

Sedimo tako dugo, vrlo dugo u noć. Razgovaramo poput dželata koji je žrtvu najzad razumeo, i žrtve koja nastoji da shvati dželata.

Volimo se.

U zoru, jedva živa Lj. odlazi u kancelariju, a ja, takođe jedva živ, ostajem za stolom sa Isidorom koji kipti od života ...