POSTOJANJE NA DRUGI NAČIN

 

POSTOJANJE NA DRUGI NAČIN ...

Čitam stare Dnevnike. To mi pomaže da dvostruko živim, Danas i juče. (To je, razume se, iluzija. Tako ne živim stvarno ni danas ni juče. U vakuumu sam svoje refleksije.)

Pod datumom 15. oktobar 1956. nalazim zabelešku: »Postojao.« Pod drugim, 22. oktobra 1956.: »Postojao, takođe, ali na drugi način.« Uviđam da ovakvom formulacijom nisam opisao ono što se dogodilo. A šta se uistini dogodilo? Ništa. Ništa se nije dogodilo. I to da se ništa nije dogodilo, a da sam ja ipak drukčiji (nego juče kada sam takođe postojao), eto, tu razliku valja nekako formulisati.

Poteškoča je u tome što jedan tako simplifikovan pojam kao što je to „ja“ pokriva toliko mojih stvarnih“jesnosti“. Izgleda da ovaj Dnevnik vodi ista osoba, a ovamo je on antologija; svojim izborom sudeluje u njemu nebrojeno autora. Ovaj je dnevnik, takođe, demonstracija jednog necelishodnog cilja, besmislene žudnje za celovitošču. Pokušavam njime da održim neki kontinuum svojih opstanaka, da minule i sadašnje prinudim na kolaboraciju, da bih sebe uspostavio kao jednu, uvek istu ličnost. Ali ja to nisam.

Dnevnik deformiše istinu o meni. On je možda istinit samo ukoliko opisuje ove uzaludne napore za unutrašnjim jedinstvom tako neuspešno da se njihovim posredstvom vidi koliko nikad nisam — isti. Ukoliko postiže obrnutu svrhu od smerane, ako me demistifikuje .. .

Sartre dobro uviđa da treba početi sa svojim malim, beznačajnim, nakaradnim odstupanjima od sebe (od onoga što zamišljamo da smo mi), treba se poistovetiti, izjednačiti, poklopiti sa tim promenama, da bi se izbegla visceralna konfuzija, haos izmešanih života, koji, taruči se jedan o drugi, nanose bol.«