S LEĐIMA OKRENUTIM ZIDU, (O DOKUMENTIMA)

 

S LEĐIMA OKRENUTIM ZIDU, (O DOKUMENTIMA)

TAMO GDE LOZE PLAČU, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

( ) mi prebacuje da sam se u pismu ogrešio o njega. Tražim da mi kaže šta sam napisao. Citira. Ma koliko citat zvučao ubedljivo, više po sigurnosti s kojom ga je navodio, nego što bi ličio na moj rukopis, sumnjam da sam tako nešto mogao reći. Odlazim u susedniu sobu. Donosim kopiju tog pisma. ( ) mora da prizna da ga je pogrešno citirao. Razlika je bila mala, ali dovoljna da mome mišljenju da pežorativan karakter. ( ) je zapanjen: »Ti čuvaš kopije svojih pisama?«. »Razume se.« Kažem. »Od kada?« »Od 1953.« ( ) me gleda sa nevericom: »Ali zašto?«. »Iz istih onih razloga,« kažem »iz kojih revolveraš uvek sedi sa leđima okrenutim zidu.« ...

Strast prema dokumentaciji je davnašnjeg datuma. Vođenje Dnevnika je samo jedan njen izraz. Prikupljanje starih dokumenata drugi. Novine su treći izvor. Isečci iz dnevne i periodične štarnpe. Hrpe isečaka, poput mumificiranih leševa dogadaja, bačenih u zajedničke jame (raznobojne fascikle) po godinama. Kad imam vremena sređujem ih i po datumima. Uz njih su, kao neka vrsta detaširanog Dnevnika, i komentari, trenutno pravljeni. Ponekad i komentari činjeni znatno kasnije. A ne retko i jedni i drugi za isti događaj . . .

Sređivanje ide sporo. Tek sam u 1965 godini. Tri godine u zaostatku. Upravo sam u avgustu 1965, mesecu izlaska Vremena čuda iz štampe. 11. 8. 1965 Politika Ekspres, iz pera D. G. donosi kratak razgovor samnom. Sećam se okolnosti. Bio sam u redakciji. Unaokolo je nesnosno kloparalo, bio sam savršeno dekoncetrisan, uprkos izvesnom ličnom žurnalističkom iskustvu (s jeseni 1948. radio sam kao reporter u Glasu), i jedina mi je želja bila da se što pre nađem opet na vazduhu. D. G. je delovao profesionalno, što će — iz ove naknadne perspektive — reći u zavidnoj meri konfuzno. Obavljao je izvestan broj procesa simultano, od kojih je ćaskanje samnom bio na trinaestom koloseku njegovog duha. Intimna saradnja dve konfuznosti nije, dabome, mogla imati za posledicu neku naročitu jasnoću i sređenost. Sutra dan je izašao njegov dopis. 

U njemu se žalim kako svaku stranicu pišem teško i mučno, bezbroj puta. Savršeno mi je nejasno kako sarn takvu glupost mogao reći. Niti pišem teško, niti prekrajam bezbroj puta. Nikad zapravo ništa ne prekrajam. Nepoznato mi je da sam ikada promenio redosled pasusa. Sve što činim je — doterivanje stilističke naravi. Ovde onde -reč, ovde onde dodavanje neke rečenice, ili nekog misaonog toka. Pitam se, sada, posle toliko vremena, jesam li ja to stvarno kazao, ili je G. bona fide naseo opštem uverenju da je pisanje »đavolski zanat«, muka koju valja već i zbog muke poštovati. Rekao sam, zatim, da još ne umem pisati, što je moguće, jer to, čini se, ni sad ne umem. Ali G. ovakvu skromnost, očevidno, nije smatrao dovoljnom. Nalazio je da zaslužuje naročiti publicitet. Iznad moje prilično velike slike pustio je enormno krupan i intenzivno crn naslov:

 »JOŠ NE UME DA PIŠE!«. Zar je onda čudno što u Beogradskoj nedelji, već 15. 8. 1965, pod naslovom »Samokritika«, izlazi sledeći nepotpisani komentar: »Pre dva tri dana pročitah u večernjoj štampi vest u kojoj izvesni Berislav Nikpalj zahteva da se zabrani prodaja njegove knjige. A odmah do njega, na istoj strani, jada se drugi književnlk, neki Borislav Pekić, da ne ume da piše. Zbilja šta je sa tim analfabetskim tečajevima?«

Šta, međutim, taj G. članak o meni, u svetlosti očevidne neistine — za koju sam, pretpostavljam, sam kumovao — znači kao dokument? Sta, zapravo, on dokumentuje? Istinu, ako moj Dnevnik propadne. U protivnom, besmislicu. Jer niti »mučno« pišem i »beskonačno« prepravljam, niti baš toliko ne umem da pišem da bih preko novina tražio najbliži analfabetski kurs ...

Kada bi neki naš neobavešteni potomak, poslednji mizerni preostatak progresivnog humaniteta, posle progresivne atomske kataklizme, zakopan bio sto metara pod zemljom sa kompletom Borbe iz poratnog perioda (1945—1948), i, da mu prođe vreme, uzeo ga čitati, morao bi poverovati da je njegovu mizeriju skrivao sudar zemlje s nekom poremećenom kometom, a ne vlastoručna atomska kataklizma, jer, po našim vestima i karikaturama, bedne američke »Džilde« nisu bile kadre izaći na kraj ni s kozama otoka Bikini. Nama, što još nismo otišli pod zemlju da tamo tek spoznamo kako smo i koliko varani, može biti jasno nešto drugo: da je strah od atomsike bombe bio isuviše veliki da bi se smela uzimati ozbiljno. U tome smislu i ta je laž dokument vremena, pod uslovom, razume se, da se za istinu — zna. Da se zna kako je atomska bomba opasna i za kozu, a nekmoli za čoveka ...

Bez obzira na moje rezerve prema dokumentu, naročito ako je novinskog porekla, i naročito tamo gde se komentar fakta ne luči od samog fakta, nego fakat naziremo ispod zaštitnog omota komentara, primećujem da se on, kao pomoćno sredstvo mog uviđanja realnosti, sve više uvlači u Dnevnike. U svakom slučaju, sadrže oni sada više citata nego ikada ranije. Znači li to da me realnost ponovo fascinira, da ulazim u fazu nekog neorealizma, da se moj rukopis pomera od »unutrašnje stvarnosti« prema »spoljnoj«, tražeći negde na sredini između njih — i svoje teme i njihov književni modalitet? ...