TRAGOM BEOGRADSKOG HODOČAŠĆA ARSENIJA NJEGOVANA

 

TRAGOM BEOGRADSKOG HODOČAŠĆA

ARSENIJA NJEGOVANA

 

Dan proveo na ulici, tražeći put kojim će se kretati Arsenije Njegovan, kad, posle dvadeset sedam godina, jednog junskog dana 1968., bude izašao iz kuće na Kosančićevom vencu, da obiđe svoje kamene ljubavnice, i vrati se posle nekoliko sati — u smrt.

Ja slikam perspektive ulica i kuće, Lj., po mom diktatu, beleži u Dnevnik maršrutu.

Kosančićev venac 17. (Opis . . .) Sećanje na bombardovanje. Razgovor sa stanarem, majorom Helgarom, u jednom ponižavajućem položaju. U Srebreničkoj. Benzinska pumpa firme INA. (Opis . . .) Zadarska ulica. »Izviđački odred Toze Dragovića«. (Izviđačka četa Kraljevske vojske? Animozitet prema bratu, vojsci, ratu, uništenju materije — ljudi ga demonstrativno ne zanimaju. Oni su ti koji ratuju i kuće razaraju. Pravo im budi!) Agatina tragediija. Precizno mesto susreta sa 27. martom. — i gubitkom šešira. . . 

(Zašto je baš toga dana izlazio? Neki je posao, svakako, u pitanju, kakav? ...) Prirodno sledi uspomena iz Solovkina. Ambulanta u ulici Maršala Birjuzova. (Kosmajsku su, dakle, prekrstili! Razmišljanje ko bi mogao biti taj Birjuzov? Neko iz društva Vrangela, Judeniča, Denjikina, svakojako ...) Kleontova kuća. (Prilika za dalje razvijanje porodičnih animoziteta . . .) Njegove Nike više nema . . . Aspazija u br. 45 (»Obućar Sofronije Živić — u dvorištu desno«), Topličin venac. Fantasmagorična vizita g. Jovanu Martinoviću, žitarskom veletrgovcu . . . Vreme je za fizičke smetnje . . .

Lj. i ja se odmaramo u parku, na klupi na kojoj će sedeti Arsenije. Lj. menja u aparatu film. Beležim nekoliko ideja o kritici, koje mi se javljaju, ne znam zašto baš ovde.

Pred pravim delom prestaje sud, počinje rasklapanje; iz pravog dela iskustvo se preuzima, ne dosađuje mu se svojim; nemoć kritike da sledi pisca tamo gde se ovaj stvarno uputio i premoć da ga uputi tamo gde on da ide nije hteo . . .

Spomenik Vojvodi Vuku 1880—1916. Jedar, Konatica, Beograd, Vlasina, Kajmakčalan, Siva stena, Grunište . . . Gračanička ulica, perspektiva Kalemegdana. (Graditeljske refleksije o Kalemegdanu?) »Balkanija« (O »curtain wall« — visećim fasadama; industrijska arhitektura, aluminijumska legura anodizovana kadmijumom, duhovni otpor. . .) Renesansna palata Narodne banke. (Rad arh. Konstantina Jovanovića.) Sećanje na parcelisanje Tasićeve njive godine 1882. i stvaranje Vračara, sasvim ovlašno . . . 

Takođe, možda ovde sećanje na sukob arh. Emilijana Josimovića i Simeona Njegovana Gazde oko regulisanja Beograda u Šancu. Serbske novine... Pariska ulica. Susret sa Simonidom, grčkom princezom među njegovim kućama. (Što više snimaka, što brižljiviji opis, bivši nastojnik Simonide — Mađar zasad bez imena; kulminacija antropomorfnog shvatanja građevine, lirika ...)

Moram nabaviti onakav dogled kakvim se služio Arsenije — moj je isuviše jak — opisi onoga što vidi moraju biti autentični, koliko je to više moguće. Nepremostiva opstrukcija ponavljanju njegovog doživljaja je, pored drugih razlika (njegovog poznavanja materije, i mog amaterizma u toj oblasti), još i nepodudarnost svežine vida. On je star, ali su mu oči zdrave, ja imam 38 godina, ali sam kratkovid. Bez obzira na rezultat, autentičan dogled će bar umiriti profesionalnu savest.

U tramvaju, do podvožnjaka »Blaženopočivšeg kralja Aleksandra«. Kretanje »Dvojke«. »Kungliga svenska Ambassaden«. Okuka prema Ušću. Pogled na Novi Beograd (kao pogled na arhitektonsko groblje. Arsenijeve teorije o urbanizmu.) Donjogradski bulevar... Na stepeništu što u sedam nogostupa silazi na kej ...

Lj. čita šta je zapisala. Za sada je to dovoljno. S rukopisom napraviću put još jednom. Vraćamo se kući sa zalaskom koji tamni vode reke.

Uveče, u Klubu, M. K. mi kaže da nas je Du. Će. video, sedeći na terasi kafane preko puta Kalemegdana. »Vido sam ti Pekića.« Rekao je: »Opet o jadu radi.« »Što čini?« »Špija. On nam prestolnicu Fenereje slika, a žena mu vata bilješke.« »Što misliš, za koga radi?« Pitao ga je M. K. »A za koga i vazda.«

Kasnije u Klubo stiže i Du. Će. Seda u svoj ćošak, u dnu srednje sale, okrenut leđima zidu, licem ulazu. M. K. i ja smesta sedarno za njegov sto. To nije svakome dopušteno, ali smo mu mi »pitomci«. Predajemo se njegovim ad hock komentarima o posetiocima Kluba. (Od njih bi se dala sačiniti čitava knjiga, neka vrsta »karakterologije našeg čoveka«, po ugledu na Dvornikovića. Zapažanja su mu tačna, zajedljiva, duhovita. Premda smo u desnom ćošku — uvek pomalo leva. 

Uskoro nam se pridružuje i ( ). Postaje zabavno. (Du. Će. je u sjajnoj formi, slušamo ga do kasno u noć. Pred zoru ponavlja meni i M. K. izvesna obećanja. Ja, lično, verujem da bi ih održao. Ukoliko bi se razume se, i mi držali svog obećanja da ćemo sve što napišemo najpre odneti njemu na sto. Ali, dolazili bi velikom »Čajkom«, i bivali odmah primani. Savremenom piscu više i ne treba ...