GRADITELJI

 

GRADITELJI

Ako Zlatno Runo treba da pruži mitsku i istorijskosocijalnu, a “Crveni i Beli” moralnopsihološku perspektivu „Romejskom prstenu“, Graditelji su, u sudbini genijalnog arhitekte Isidora Njegovana, sinteza čitave porodične argonautike u potrazi za zlatnim runom uspeha, bogatstva, moći, sreće, a iznad svega — značenja života.

Izvestan autobiografski ton postićiće se mojim uvođenjem u radnju u trećem licu, kao prijatelja Isidorovog a na bazi mog Dnevnika od 1941. do 1969. Mesto radnje: Beograd. Vreme: 1944—1969. Struktura: Tri dela („Građenje“, „Građevina“, „Graditelj“). Naslovi su istodobno doslovni jer se odnose na podizanje jednog monumenta i simboilični, jer pokrivaju i izgrađivanje i razaranje tvorca građevine.

 

CRVENI I BELI VI DEO

 

CRVENI I BELI VI DEO

 

Treća grana Njegovaina (Arsenije, Đorđije i Emilijan), sasviim će se ugasiti. Đeneral Đorđije će oktobra 1944. poginuti od bombe na pragu svoje kuće. Kućevlasnika Arsenija ubiće srčani udar juna 1968. Treći će brat episkop Emilijan postati bolcsnik od raka pre nego što postane mitropolit i tako ostvari svoju ambiciju da sc kandiduje za patrijarha.

Otac Fedora, Georgije Njegovan, završiće u ruševinama posle savezničkog bombardovanja, 1944. Otkriće se da nije poginuo od bombe, da je ubijen i kastriran.

Leonidov otac, poslanik advokat Antonije Njegovan, će se angažovati u puču od 27. marta, a zatim u Pokretu DM. Biće interniran i u Dahau umreti.

Teodor Njegovan, njegov brat od strica, i politički protivnik, ministar je u vladi koja potpisuje Trojni pakt. U vreme okupacije postaje ministar u Nedićevoj i aktivni ideolog Nove Evrope. (Kroz njega se, u reminescencijama, daje rad Vlade u vreme priprema za Trojni pakt i njegovog potpisivanja, a zatim rad Vlade pod okupacijom, kao što se kroz Antonijeve reminescencije pruža izvesna sliika, subjektivna dakako, 27. marta.) Teodorov san da postane diktator ne ostvaruje se. Emigrira pred Rusima. Biva ekstradiran od Britanskih vojnih vlasti. Suđen u procesu (sa D. Mihajlovićem ?), osuđen na smrt i streljan.

Njegov rođak i saradnik Maksimilijan, vlasnik i direktor jednog velikog lista, umire na robiji, u Sremskoj Mitrovici.

U poslednjoj grani Njegovana, dva brata, Jakov i Danilo, imaju različite sudbine. Isidorov otac, Jakov, streljan je posle oslobođenja pod optužbom da je projektovao Dom germanske kulture. Predratni ambasador Daniilo, ratno vreme provodi u diplomatskim misijama u Londonu, Vašingtonu i Moskvi. Njegova pisma, s kojima on u romanu učestvuje, daju izvesmi sliku rada Vlade u izbeglištvu i života naše političke emigracije. Danilo, međutim, nije samo diplomata od karijere. On je i jedan od najpoznatijih pisaca ovog jezika (simbioza Dučića, Crnjanskog i Andrića?). 

Kao što se iz njegovih londonskih, vašingtonskih i moskovskih pisama vidi, njegov se stav prema novoj situaciji postepeno menja: od potpunog odbijanja, preko prilagođavanja, do prihvatanja tog stanja, ne samo kao neizbežnog već i kao opravdanog. On nalazi modus vivendi sa režimom, vraća se iz emigracije, postaje član Akademije nauka i doajen srpske književnosti.

Rat i revolucija uklanjaju u “Crvenima i Belima” s tla Balkana i iz njegove istorije gotovo celu porodicu Njegovan. Ostatak iščezava tokom Graditelja.

Kompozicija — kontrapunktalna. Četiri dela romana odgovaraju godinama rata, od 1941. do 1944. Svaki deo ima 12 poglavlja koji odgovaraju mesecima. Ispred svakog je izbor izvoda iz Maksimilijanovog lista iz svih oblasti života, iz kojih se vidi, kao s fotografskog negativa, obris stvarnog života u kome se kreću imaginirani Njegovani i njihove sudbine. Svako poglavlje uključuje paralelno praćenje četiri glavna junaka, s epizodnim intermecima posvećenim ostalim Njegovanima. Akcenat se, međutim, od dela do dela pomera. U I delu („Predskazanje ili 1941“), on je na Fedoru; u II delu („Pomračenje ili 1942“), on je na Martinu; u III delu („Iskupljenje ili 1943“), na Filipu je; a u IV delu („Oslobođenje ili 1944“) je na Leonidu. Međutim, budući da roman uključuje Leonidove Dnevnike, kojima se svako poglavlje završava, daikle 42 veća izvoda iz Dnevniika, po prostoru i značaju njegove teme, moglo bi se kazati da je on, Leonid Njegovan, centralna figura “Crvenih i Belih”.

 

CRVENI I BELI V DEO

 

CRVENI I BELI V DEO

V. Dijana Njegovan-Turjaški. Oko 30 godina. Glumica. Ćerka Jakova Urlika Turjaškog. Supruga Leonidova i majka njegovog deteta. U krizi koja prividno i počinje zbog deteta, a stvarno usled nesaglasnosti temperamenata, ona ulazi u odnos sa Filpom koji je u nju odavno zaljubljen. Komplikovanost dvostrukih odnosa ispunjava njen život krizama i potresima, sve dok ne uvidi da pripada Leoidu. No sada je kasno. Ovaj je u međuvremenu streljan. To, naravno, onemogućuje i eventualini povratak Filipu. Dijana ostaje sama, shvatajući da je to, u stvari, oduvek bila. Okrenuće se na sasvim drugu stranu i napustiće sferu Njegovana za uvek.Osim ovih glavnih iičnosti, provlače se kroz “Crvene i Bele” sudbine ostalih grana porodice, obrazujući svaka svoju epizodnu priču.

Pošto je uzaludno pokušavao da se opre naturenoj fuziji sa IG Farbenindustrijom iz Rajha — putem koje je nemačka privreda nastojala da podvlasti jugoslovensku — Stefan Njegovan, krunski naslednik Simeona Gazde i Firme “Simeon Njegovan & Sin A.D.”, popušta najzad pritisku i intrigama vlastitog sina Stefana Juniora i stupa u proizvodnu uniju sa IG Farbenindustrijom. Pod okolnostima okupacije svaki je otpor nemoguć i Stefan, premda Nemce ne podnosi, u interesu Firme s njima sarađuje. Propada i njegov intenzivan otpor protiv programa koji njegove fabrike pretvara u sudeonika nemačke raketne industrije, čiji je zagovornik sin Stefan Junior.

Kad dođe do krize, do saboterske akcije drugog sina Filipa, on preduzima čin nezamisliv za jednog Njegovana, okreće se protiv Poseda i u najkritičnijem času od onemogućenog Filipa preuzima — uništenje fabrike. Pri tom ga Posed osvetnički ubija. Njegov sin, Stefan Junior, emigrira, najpre u Španiju, a potom u Argentinu, ali tamo propada. Njegov sin Simeon (koga su zvali Dimitrije), počeće u Buenos Airesu trgovanje iz početka, kao putujući, ulični torbar, onako kako su ga, u vizantijskootomanska vremena, krenuli prvi istorijski Njagoi. Govoriće španski i živeće španski, započinjući nov porodični ciklus, pod drugim nebom i u znaku drugih običaja.

(U Zlatnom Runu, u opisu pada Konstantinopolisa pred Mehmedom Osvajačem, biće jedna fantasmagorična scena gde će se halucinativno spojiti dva istorijska vremena, Carigrad 1453. i Buenos Aires 1969, prvi i poslednji datum Njegovanske istorije: Galata, španska, latinska četvrt Carigrada iz 1453. godine, preobratiće se tokom opsade Turaka u ulice Buenos Airesa iz 1969. Time će se istorijski krug zatvoriti i sve što van njega bude opisano pripadaće — mitu.)Polujevrejska grana porodice na čelu sa Timonom emigrira u S.A.D. još pre aprilskog irata (ili tokom njega). Kao što će se videti u Graditeljima, ova će grana nešto duže zadržati iseljenički karakter, nego latino-američka, ali će se najzad i ona naći na putu potpunog gubitka svih duhovnih i etničkih spona sa svojom balkanskom postojbinom.

. Dijana Njegovan-Turjaški. Oko 30 godina. Glumica. Ćerka Jakova UrlikaTurjaškog. Supruga Leonidova i majka njegovog deteta. U krizi koja prividno i počinje zbog deteta, a stvarno usled nesaglasnosti temperamenata, ona ulazi u odnos sa Filpom koji je u nju odavno zaljubljen. Komplikovanost dvostrukih odnosa ispunjava njen život krizama i potresima, sve dok ne uvidi da pripada Leoidu. No sada je kasno. Ovaj je u međuvremenu streljan. To, naravno, onemogućuje i eventualini povratak Filipu. Dijana ostaje sama, shvatajući da je to, u stvari, oduvek bila. Okrenuće se na sasvim drugu stranu i napustiće sferu Njegovana za uvek.Osim ovih glavnih iičnosti, provlače se kroz “Crvene i Bele” sudbine ostalih grana porodice, obrazujući svaka svoju epizodnu priču.

Pošto je uzaludno pokušavao da se opre naturenoj fuziji sa IG Farbenindustrijom iz Rajha — putem koje je nemačka privreda nastojala da podvlasti jugoslovensku — Stefan Njegovan, krunski naslednik Simeona Gazde i Firme “Simeon Njegovan & Sin A.D.”, popušta najzad pritisku i intrigama vlastitog sina Stefana Juniora i stupa u proizvodnu uniju sa IG Farbenindustrijom. Pod okolnostima okupacije svaki je otpor nemoguć i Stefan, premda Nemce ne podnosi, u interesu Firme s njima sarađuje. Propada i njegov intenzivan otpor protiv programa koji njegove fabrike pretvara u sudeonika nemačke raketne industrije, čiji je zagovornik sin Stefan Junior. Kad dođe do krize, do saboterske akcije drugog sina Filipa, on preduzima čin nezamisliv za jednog Njegovana, okreće se protiv Poseda i u najkritičnijem času od onemogućenog Filipa preuzima — uništenje fabrike. Pri tom ga Posed osvetnički ubija. Njegov sin, Stefan Junior, emigrira, najpre u Španiju, a potom u Argentinu, ali tamo propada.

Njegov sin Simeon (koga su zvali Dimitrije), počeće u Buenos Airesu trgovanje iz početka, kao putujući, ulični torbar, onako kako su ga, u vizantijskootomanska vremena, krenuli prvi istorijski Njagoi. Govoriće španski i živeće španski, započinjući nov porodični ciklus, pod drugim nebom i u znaku drugih običaja. (U Zlatnom Runu, u opisu pada Konstantinopolisa pred Mehmedom Osvajačem, biće jedna fantasmagorična scena gde će se halucinativno spojiti dva istorijska vremena, Carigrad 1453. i Buenos Aires 1969, prvi i poslednji datum Njegovanske istorije: Galata, španska, latinska četvrt Carigrada iz 1453. godine, preobratiće se tokom opsade Turaka u ulice Buenos Airesa iz 1969. Time će se istorijski krug zatvoriti i sve što van njega bude opisano pripadaće — mitu.)

Polujevrejska grana porodice na čelu sa Timonom emigrira u S.A.D. još pre aprilskog irata (ili tokom njega). Kao što će se videti u Graditeljima, ova će grana nešto duže zadržati iseljenički karakter, nego latino-američka, ali će se najzad i ona naći na putu potpunog gubitka svih duhovnih i etničkih spona sa svojom balkanskom postojbinom.

 

CRVENI I BELI IV DEO

 

CRVENI I BELI IV DEO

IV. Filip Njegovan. Oko 30 godina. Neoženjen. Inženjer tehnologije. Sin industrijalca Stefana Njegovana. Pre rata levi građanski intelektualac, blizak komunistima, tipičan predstavnik „saputnika revolucije“ — Fellow travellera, koji su iz nezadovoljstva postojećim stanjem stvari, a fanatizovani novim socijalnim i moralnim idejama, ali još nespremni da se za njih realno angažuju, neprilagođeni sasvim novom načinu mišljenja, u duši još “građani”, u pomaganju Partiji tražili svoj moralni alibi i predstavljali njenog duhovnog Trojanskog konja u redovima vlastite klase. Učesnik u Španskom građanskom ratu, on tek u prvim mesecima okupacije postaje član KPJ.

(U prvom delu “Crveni i Beli”, ukoliko se roman odnosi na Filipa, on opisuje njegov naporan preobražaj od saputnika revolucije do njenog učesnika i tvorca, otpor građanskog nasleđa protiv novog modela ponašanja i mišljenja, postepeno premodeliranje njegove ličnosti, kroz teške krize i stramputice, do jednog novog Filipa, “junaka našeg doba”. Sličan proces, samo na dečačkom nivou, pa stoga parodičan, odigraće se sa Isidorom Njegovanom u Graditeljima 1944, 1945). Partija mu, međutim, ne dopušta da se priiključi partizanima. Vođstvu to izgleda neracionalno. Kao pripadnik jedne od najmoćnijih beogradskih porodica, čiji se veći deo opredelio za Saveznike, a manji za Nemce i saradnju sa njima, on bolje može stvari da posluži u obaveštajnoj službi.

Filip nije oduševljen zadatkom, ali je spreman da uradi sve što je u interesu Revolucije. Kuća njegovog rođaka i ministra Nedićeve vlade Teodora Njegovana uvek je puna nemačkih oficira i okupacionih funkcionera, i on je u prilici mnogo toga da sazna. 1943. njegova se misija menja. Fabrike njegovog oca u Sloveniji preuređene su tako da, umesito boja, proizvode sada hemikalije neophodne za nemačku raketnu industriju. Doneta je odluka da se fabrika uništi. Akcija će biti izvedena sadejstvom lokalnog partizanskog odreda i saučesnika u samoj fabrici. Njome će rukovoditi Filip Njegovan, koji jedini u fabriku ima pristup. On odlazi ocu u Sloveniju i kod njega se zapošljava kao tehnolog, ispunjavajući želju koju je Stefan Njegovan oduvek imao.

Sticajem okolnosti J.U.B. slavi godišnjicu osnivanja, na koju, između ostalih, pozvani bivaju Martin, Leonid i Dijana, a Fedor dolazi nepozvan. Gosti se smeštaju u Gradščini, zamku Stefana Njegovana, u fabričkom krugu, onom istom u kome je u Zlatnom Runu slavljeno poslednje zajedničko Badnje veče Njegovana godine 1941, i koji je restauriran posle požara. Za nameravanu diverziju saznaju Nemci. Slučaj preuzima mobilna jedinica Gestapoa na čelu sa Richardom Steinbrecherom — u kojoj je i poručnik Rutkowski (ličnosti sotije Kako upokojiti vampira). Jedinica stiže u Dol pod izlikom pojačanja odbrane, a zapravo zbog istrage, o kojoj Filip ništa ne zna.

Putem eliminacije nastoji Steinbrecher otkriti srce zavere. Od tog časa paralelno teku Filipove pripreme sinhronizovanja sabotaže i gerilskog napada sa Steinbrecherovim naporima da se ona unapred onemogući. Steinbrecher se sve više približava istini i dramatična trka za vreme nastavlja sve do tragičnog kraja. Neko izdaje Filipa. On uspeva deo fabrike baciti u vazduh, ali dolazi i do eksplozije u Gradščini od koje gine njegov otac. Gerilski napad ne uspeva, dočekani od pripremljenog neprijatelja, partizani bivaju uništeni. Neuspeh nije potpun, jer se proizvodnja hemikalija za nemačku raketnu industriju više ne može nastaviti.

Gradščina je razorena, Filip beži partizanima. Stupa u OZNU, učestvuje u nekim sudbonosnim događajima, i kao pukovniik OZNE, s partizanskim prethodnicama, ulazi u Beograd. Učestvuje u likvidaciju prve grape ljudi optuženih za kolaboraciju, među kojima su i dva Njegovana: arhitekta Jakov, otac Isidorov, i Leonid. Iako je Fiilipova ličnost ponovo raspcta izmedu idealizma i puritanske moralnosti, s jedne strane, i krvave stvarnosti u kojoj sudeluje kao “mač revolucije”, s druge, on će tu krizu na prelomu 1944. i 1945. godine prebroditi. Slomiće se tek 1948. Tada se izjašnjava za Rezoluciju IB, biva uhapšen i na Golom otoku provodi pet godina. (Graditelji)

 Tokom romana je njegov personalni status izvanredno komplikovan odnosima sa devojkom Radom, koja će poginuti u partizanima, i ljubavnom aferom sa Leonidovom suprugom Dijanom, poslednjom osobom u koju bi jedan revolucionar smeo da se zaljubi. Ispostaviće se, najzad, da Dijana duševno pripada Leonidu kome se vraća, kidajući time i poslednju sponu koja je Filipa vezivala za njegovu klasu i njegovo poreklo.

 

CRVENI I BELI, III DEO

 

CRVENI I BELI, III DEO

III. Fedor Njegovan. Oko 30 godina. Neoženjen. Novinar. Sin dr Georgija Njegovana, vlasnika privatnog sanatorijuma, i ruske emigrantkinje Natalije, grofice Kučerov-Oblonski. Ovaj inteligentni i razočarani cinik, u buntu protiv važećeg morala, ali principijelno nespreman da se za išta angažuje, jer i svako drugo rešenje smatra besmislenim, demonstrira onu otrovnu kiselinu koja intelektualnom superiornošću i amoralnom bezobzirnošću nagriza svako društvo.

Uprkos tome. Fedor nije hulja. On je tek očajnik, otpadnik, usamljenik. Njegova imoralnost nije posledica rđavog karaktera, već kao da proističe iz nekog dubljeg moralnog programa, nemogućeg za definiciju u našim građanskim pojmovima, ali bliskog religioznom misticizmu. On, na primer, nastavlja saradnju u novinama i za vreme okupacije, a ipak se ne može nazvati — kolaboracionistom. On čini izvesne prljavštine, koje, odnekud, i ne izgledaju baš toliko prljave, upravo stoga što ih čini on. Nije nemoguće da je baš on izdao Nemcima partizanski projekt napada na fabrike J.U.B. Stefana Njegovana. (Ko je to stvarno učinio od glavnih i sporednijih ličnosti, pitanje je koje se provlači kroz ceo roman i nikad ne dobija pouzdan dogovor.)

On je dabome „crna ovca“ porodice, neko ko se „ne prima“, o kome se „ne govori“. S ocem je u potpunom raskidu još od 1941, zbog jednog članka u kome je očev sanatorijum opisao kao „javnu kuću viših krugova“. Nevenčano živi s jednom prostitutkom, i nikada se ne saznaje da li to čini zato što je voli, ili zato što porodicu želi da povredi. Daje se od njene zarade čak i izdržavati. Drogira se i fizički ruinira. Nalazi se, dakle, na društvenoj nizbrdici, u predvečerje bankrota, najgroznije sudbine u očima svakog rasnog i ispravnog Njegovana. S Leonidom, Filipom i Martinom čini Fedor antiporodični kvartet, u kome su zastupljeni razni i na različitim psihološkim motivima zasnovani oblici buntovništva: od Leonidove intelektualne rezignacije, Martinove ravnodušnosti i Filipovog aktivnog otpora, sve do njegove, Fedorove, moralne destruktivnosti.

Njegova smrt oktobra 1944. godine kao da brzinom i prolaznošću iznenadne munje otkriva njegove duševne ambivalencije. Mada je pred Rusima i partizanima odlučio da emigrira na Zapad, on iz nekih mazohisitičkih razloga taj put neprestano odlaže. Polazi tek u trenutku ulaska ruskih tenkova u Beograd. Oko njega vodi se bitka za svaku kuću, svaku ulicu. Iz nekog podruma istrčava devojčica na koju ide ruski tenk. Očigledno je da mašinu više ništa ne može zaustaviti, da će dete biti pregaženo. I sada, taj cinik, čovek bez trunke sentimenta, kome je otvoren put u život i slobodu, istrčava iz zaklona i bacajući se pod gusenice tenka spasava devojčicu, ali sam gine.

CRVENI I BELI II DEO

 

CRVENI I BELI II  DEO

II. Martin Njegovan. Oko 30 igodina. Neoženjen. Vajar. Unuk veleindusitrijalca Stefana Njegovana, posle smrti Simeona-Gazde, doajena poirodice Njegovan i vlasnika Jugoslovanske Udružbe Barv u Dolu pri Ljubljani. M. je čovek divovske građe, osrednjeg intelekta, finog senzibiliteta, osećajan i s još nesazrelim ali obećavajućim talentom. Kroz njega prolazi ona, materijalističkom porodičnom krugu antagonistička, spirituelna tangenta, začeta u Simeonu Siigetskom (1566. u Zlatnom Runu), produžena u Simeonu Moskopoljskom (1769, takođe u Runu), a okončana u Isidoru Njegovanu, arhitekti (1969, Graditelji),

Sve do rata, međutim, ne postiže M. kao vajar nikakav uspeh. Iako po prirodi otvorenog duha i temperamenta, podložan emocijama pa i afektima, on je malo obavešten o značajnim događajima oko sebe i nevoljan da u njima uzme učešća. Ali dok Leonid odbija svaki angažman principijelno, i na temelju jasno izraženih opredeljenja, Martin je isuviše predan umetnosti; žudnja da najzad otkrije svoj umetnički izraz, sprečava ga da ozbiljno misli o bilo čemu drugome. I ako po strani od istorije, biće on, nažalost, u tom kvartetu Njegovana mlađe generacije, prva njena žrtva.

 Prilikom bombardovanja, aprila 1941, staklena srča uništava mu oči. Tamo gde bi drugi odustali od borbe, ovaj potomak upornih cincarskih torbara nastavlja da vaja — slep. Dok oko njega besni nemilosrdan rat, zbiva se tragedija okupacije i građanskih obračuna, dok revolucionarne ideje i strasti menjaju lice života, kao da ga na naličje antinjegovansko prevrću, on u vlastitoj tmini, u tmini svog ateljea, traga za onim istim nevidljiviim umetničkim oblikom za kojim su tragali njegovi preci Simeon Sigetski i Simeon Moshopolit, i kojeg će tražiti Isidor Njegovan posle njega. Naći će ga najzad. Stvoriće jedinstveno vajarsko delo, rođeno u mraku, i borbi sa mrakom.

U međuvremenu, razvijaće se njegovi odnosi sa Leonidom, Filipom, Fedorom i Dijanom. Biće u Dolu pri Ljubljani, u J.U.B., u vreme nesrećne partizanske akcije i tako ući u grupu ljudi među kojima treba tražiti denuncijanta. Trajaće nežna ljubavna veza sa Leonom, Leonidovom sestrom, s kojom će se pred kraj rata i oženiti. Ali ga usud i dalje neće štedeti. Angloameričko bombardovanje Beograda na Uskrs 1944. uništiće mu Atelje, i dobar deo radova, osim onih koji su već kod kupaca (kao što je remek delo Pelaški kentaur, polukonj—polučovek, mitski simbol Romeja, njegove porodice i njenog doajena Simeona, otkupljen od Jakova Njegovana, Isidorovog oca).

Najteži udarac ga tek čeka. Usled brzog nadiranja Rusa i partizana, u Beogradu nastaje haos. U poslednjoj nemačkoj raciji Leona, sasvim slučajno, biva pokupljena sa ulice i odvedena u nepoznatom pravou. M. o tome ne zna ništa. Uzalud je on čeka u podzemnom skloništu njihove kuće. A zatim ide da je traži. Nikada je više neće sresti. Dok po razrovanim ulicama, među građevinama još u plamenu, narod bude igrom i svirkom slavio oslobođenje, M. će očajan i sam, lutati Beogradom u potrazi za Leonom.

 

“CRVENI I BELI” I DEO

 

“CRVENI I BELI” I DEO

Drugi oluk „Romejskog prstena“, prirodan produžetak Zlatnog Runa. I opet genos Njegovan, kome je u Runu, kroz sudbine prvorođenih Simeona, čelingasa Firme, od mitskih paleobalkansko-tračkih do predratnih beogradskih vremena, data dubinska etnička, istorijska, socijalna i psihološka perspektiva. Znatno sažet tematski radijus, čime se nadam dobiti dublje prodiranje u psihu ličnosti. Sažimanje izvršeno kako u pogledu vremena dogadanja (januar 1941 — januar 1945), tako i u pogledu broja njihovih glavnih nosilaca, (četiri muškarca i jedina žena, kojima su ostali pripadnici familije tek slikovita pozadina, simfonijska pratnja solo instrumentima). 

Četiri ugaone ličnosti romana, Leonid, Martin, Fedor i Filip — žena, Dijana Njegovan-Turjaški ovde je neka vrsta sredotežne i sredobežne sile koja ih jednovremeno i spaja i razdvaja — nisu samo različiti karakteri, temperamenti, ukratko „duševni“ tipovi, več su i radikalni reprezenti četiri međusobno neprijateljske životne filosofije, stavljene na odlučnu probu ratom, okupacijom i revolucijom. (Oni nisu, niti smeju biti puki modeli tih filosofija, veštački homunkulusi rođeni u alhemičarskom mešanju gotovih teza, več ljudi rođeni iz iskustva i dokumenata, iz života koji onda obrazuje svoje poglede na svet i u njima traži alibi.)

Curriculum vitae:

I. Leonid Njegovan. Oko 30 godina. Oženjen glumicom Dijanom Turjaški. Advokat. Sin advokata Antonija Njegovana, Narodnog poslanika i prvaka Demokratske stranke. (Umro u koncentracionom logoru Dahau.) Leonid je intelektualac suptilnog kova, klasičnog obrazovanja i visokih spekulativnih sposobnosti. Emotivni život zakržljao (pomalo i programski). Potreba za delanjem sasvim iščezla (takođe programski). Za njega “Dmevnik”, čijim je izvodima, u regularnim razmacima, na kraju svakog poglavlja, prožet roman, nije tek puka intelektualna zabava, knjigovodstvo misli, već način života, pomoću koga on izbegava učestvovanje u onom stvarnom. “Dnevnik”, u kome komentariše život, sebe, svoju okolinu, događaje, istoriju, i razne ideje, poslužiće — tako bar on veruje — kao građa za njegov roman o Njegovanima, sudbini građanske klase i njene filosofije u ovom dobu promene i potresa.

 On ga, naravno, nikad neće napisati. Od kako je, upravo bladogareći svom komplikovanom umu, priuštio prvom klijentu pet godima robije, tamo gde bi i osrednji branitelj postigao uslovnu kaznu, prestao se baviti advokaturom, premda se i dalje slovio kao član advokatske firme “Njegovam & Golovan & Turjaški”. Biće neuspeo i njegov pokušaj da bračni život sačuva od krize. Kao čovek logike, ne srca, ljubomoran na duševni komfor, promašiće da zadrži ljubav svoje žene Dijane, koja će kompenzaciju potražiti kod njegovog rođaka i prijatelja Filipa Njegovana. Ali najteži poraz filosofije nemešanja doživeće Leonid krajem 1944, u prvim danima revolucije. 

Dok ulične borbe za Beograd još traju, on biva osumnjičen da je denuncijacijom skrivio neuspeh jedne presudne partizanske akcije, kojom je u očevim fabrikama boja J.U.B., u Dolu kraj Ljubljame, rukovodio Filip Njegovam. (Ova akcija i događaji oko nje čini akcionu kičmu, stožernu priču romana i kroz nju se na ovaj ili onaj način prelama sudbina svih glavnih ličnosti.) U momentu hapšenja preduzima L. mešto što se od njega nipošto ne bi očekivalo. On pruža oružani otpor revolucionarnim vlastima. 

Biva lakše ranjen. Dugotrajnim saslušanjima nad njim rukovodi pukovnik OZNE, prijatelj i rođak Filip Njegovan. Prividno, centralna tema istrage je tzv. “Dolska afera”, stvarno, međutim, Filip nastoji da ga pridobije za saradnju sa novim stanjem. To je složeni sudar dva misaona i ljudska opredeljenja. L. odbija i svoje učešće u “Dolskoj aferi” i saradnju sa Revolucijom. Obavlja time čin koga je tokom čitavog života programski izbegavao. Preki sud ga osuđuje na smrt. Iste noći, s izvesnim brojem drugih prvaka građanske klase optuženih za kolaboraciju, biva streljan na Banjičkoj visoravni (gde će Isidor Njegovan, četvrt veka kasnije, u Graditeljima, podiči spomenik Revoluciji).

 

PONOĆNA RAZMIŠLJANJA NAD ARABALOVIM PISMOM FRANKU, 3. OKTOBRA 1975.

 

PONOĆNA RAZMIŠLJANJA NAD ARABALOVIM PISMOM FRANKU, 3. OKTOBRA 1975.

Potresen sam iako sam još davno čitao memoare Jesusa Hernándesa, a pre nekoliko meseci The Spanish Civil War (Špansiki građanski rat) H. Thomasa, kao i druge izveštaje o tom krvavom obračunu evropskih ideala, tenkova, spletki i strasti, i znao da istina o Španiji 1936—1939, čak mi za mene, nije više onakva kakva je bila, da je, vremenom i posthumnom iskrenošću, njena svetla strana, kao i sve stvari na ovom svetu, dobila najzad i svoje mračno naličje; potresen sam očajanjem deteta od četiri godine, dečaka od šesnaest i mladića od dvadeset, koje je odraslo u zemlji, ali bez nje, mimo nje i protiv nje, a onda, otišavši iz nje, da postane pisac, ponovo je našlo, s neumoljivom optužbom na usnama, ali u duši sa strašću i praštanjem koje se ima samo za večne ljubavi.

 (Pismo generalu Franku pisano je 18. marta 1971, danas ovaj relikt evropske prošlosti — a možda, avaj, tek prethodnik njene budućnosti — leži na svojoj posilednjoj postelji, Juan Carlos de Burbón y Burbón čeka u pretsoblju da kao testamentarni nasledniik preuzme vlast, i Arabal će najzad, ako je živ, dobiti natrag svoju zemlju, ali godine patnje, beznađa i gorčine neće nikad.) ..

“... A znate li da su u Penjon del Hašou, zatvorenike zatvarali u male gvozdene kaveze? .. . Svaki je zatvorenik imao trideset santimetara prostora za spavanje. Okrenuti se na drugu stranu bio je problem, jer je to značilo probuditi svoja dva suseda, koji bi onda sa svoje strane budili druge. Zato bi čitav red menjao pravac čim bi neko od zatvorenika viknuo direction ventas!... U Turuelu i Burgosu, gde je temperatura mesecima bila daleko ispod nule, zatvorenici nisu imali nikakvo grejanje ... Učili su nas da potkazujemo i tražili su to od nas ...

Knjige su nas učile neistinama ili su potpuno prećutkivale postojanje svakog sistema koji bi bio u suprotnosti s vašim načinom upravljanja. Cenzura se vršila na svim poljima. U mojim udžbenicima književnosti najvažniji pisci su imali pravo na nekoliko kratkih klevetničkih redova ... Postojala je u to vreme užasna, istovremeno i lažna formula, koju bi svi izgovarali: 'Ja sam oduvek desničar', što znači da nije bilo dovoljno biti 'samo desničar', vee je trebalo dokazivati da si to od rođenja... Nepoverljivi u odnosu na sve, mi smo generacija skeptika, a istovremeno bili smo spremni da javno prihvatimo i največe besmislice, jer je od toga zavisio naš svakodnevni opstanak. Za sve je bilo potrebno imati dva uverenja: jedno o lojalnosti prema režimu, drugo o dobrom vladanju ... Vladini funkcioneri ili funkcioneri jedinstvene partije (Falange) predavali su nam političko i duhovno obrazovanje...

Republikanci i Demokrati po duši bili su primorani da se upišu u redove falange, da idu na misu, ili da nose ambleme i zastave ... Ljudi poniženi zauvek! Valjalo je lagati, varati... Ili aplaudirati Nacionalnoj Sindikalnoj Revoluciji, da biste na nekom madridskom trgu u invalidskim kolicima mogli prodavati cigarete ... Kakav paničan strah od policijskih dosijea! A svi smo ih imali... Ali, želeo bih da vam govorim o onim drugim mučenicima, mučenicima u tišini: o ljudima skromnim, posramljenim pred vlastitom savešću koji su sebe smatrali krivim za izdaju vlastitih ideja ... Šta se dešava sa onima koji ne bi savili kičmu? Ko se seća onog funkcionera koji je napustio svoj položaj, odbivši da svojim potpisom dozvoli zločin? Niko: danas on životari kao knjigovođa u jednom malom preduzeću. Ili onog novinara, glavnog urednika dnevnog lista, koji je podneo ostavku jer nije hteo da pusti netačne informacije?

Niko: da bi preživeo on danas kuca tekstove na mašini ... Gradonačelnici, guvemeri, direktori listova, Sindikalni šefova, sve osobe koje u Španiji imaju i najmanje udela u vlasti morale su pružiti jemstvo lojalnosti službenoj doktrini i onog trenutka kada je prestajala njihova vernost bili bi ipso facto otpušteni... Reći ću vam nešto tužno: vaša današnja Španija nije mi samo oduzela zdravlje, oca, jezik, već mi često oduzima moje prijatelje. Koliko njih su posle nekog napada na mene prestali da me viđaju ili da mi pišu da ne bi imali neprilike! .. . Svi su neprijatelji vašeg režima, sve ugrožava vaš sistem, od običnog pozorišnog komada do sastanka tri radnika, od letka do zastave. Da li je to moguće? ...”

Onaj ko danas tako piše, čak ni kada sutra njegova Španija ponovo nađe svoju dušu, dušu Servantesa i Unamuna, nikada neće moći o njoj pisati, nikad o budućnosti, samo o prošlosti, Španiji generala Franka i Emilia Mole, Španiji u kojoj je smela i mogla da živi jedino — srnrt...

 

„ROMEJSKI PRSTEN“

 

„ROMEJSKI PRSTEN“

Danas definitivino koncipirao Sagu o Njegovan-Turjaškima kao „Romejski prsten“. Treba da ima 20 delova u 15 knjiga. Kompozicija, kao i uvek, zamišljena u obliku četiri koncentrična kruga, (oluka).

U centralnom, najiužem, nalazi se Zlatno Runo, Bela fantazmagorija u 5 delova ali 7 knjiga (1453—1941): I. Računi Kir Simeona Njegovana. II. Špekulacije Kir Simeona Njegovana. III. Profiti Kir Simeona Njegovana. IV. Parnice Kir Simeona Njegovana. V. Salda Kir Simeona Njegovana.

U drugom oluku je Crvena fantazmagorija “Crveni i Beli”, 4 dela u 2 knjige (1941—1944): I. Fedor ili Predskazanje. (1941). II. Martin ili Pomračenje. (1942). III. Filip ili Saznanje. (1943). IV. Leonid ili Oslobođenje. (1944).

U trećem su Graditelji ili Crna fantazmagorija, u 3 dela i 2 knjige (1944—1969): I. Građenje. II. Građevina. III. Graditelj.

I najzad, u četvrtom, najširem, spoljnom oluku su “Njegovan-Turjaški” (Portreti i Autoportreti) u 6 delova i 4 knjige: I. Hodočašće rentijera Arsenija Njegovana, autoportret. II. Vojne đenerala Đorđija Njegovana, portret. III. Tajne Njegove ekselenoije Danila Njegovana, autoportret. IV. Cma berza Aleksandra Njegovana, autoportret. V. Utvare ministra Teodora Njegovana, portret. VI. Ljubavi duomne Stefanije Njegovan, autoportret.

 

PORODIČNI INTERVJU

 

 

PORODICNI INTERVJU

Presluišavam, sređujem, numerišem i temama naslovljujem magnetofonske trake na kojiima je zabeležen moj prošlogodišnji intervju sa Ljiljaninim ujakom Dragim Stojadinovićem. Razgovor je snimljen na 16 BASF devedeset minutnih kotura, u ukupnom trajanju od 24 časa, a vodio se s prekidima tri dana. (Snimljen je, sećam se, jula 1974, pod vrlo teškim okolnostima za mene. Nekoliiko dana pre dolaska D.S. iz Buenos Airesa, konstatovano je da imam eksudativni pleuritis. Bio sam u teškim bolovima i na pilulama za umirenje. Trebalo je, zapravo, smesta da budem prebačen u bolnicu, ali sam je zbog susreta sa D.S. i ovog intervjua odložio.

Premda je izgledalo da će nas Ljiljanin ujak od sada češće posećivati, nisam u to mogao biti sasvim siguran, a sve što je on imao da mi ispriea o Vremenu i Novom vremenu, listovima kojima je on bio suvlasnik i direktor, bilo je nenaknadivo kao građa za moj njegovanski roman “Crveni i beli”. Nadao sam se, takođe, dobiti živa svedočanstva o političkoj istoriji između dva rata, (za retrospekcije starijih Njegovana, jer bi roman obuhvatao samo period od 1941. do 1944), vladama njegovog brata Milana Stojadinovića, njegovoj politici, prijateljstvu pa razilasku sa princom regentom, padu i skandaloznoj predaji na “čuvanje” jednoj stranoj sili, a naročito okupacijiskim događajima, u prvom redu procesu oko osnivanja Komesarske Uprave u Srbiji, i kasnije — Vlade narodnog spasa.

Interesovalo me je, takođe, njegovo povlačenje na Zapad 1944, hapšenje u Austriji, predaja jugoslovenskim vlastima u grupi sa Dragim Jovanovićem, tok suđenja i osuda na smrt, kasnije zamenjena osudom na robiju u trajanju od dvanaest godina. Mislio sam ga pitati i o životu u Argentini, porodičnim stvarima i listu El Economista — argentinskom Financial Timesu — u kome je radio, vlasništvu najpre Milana Stojadinovića, a potom njegovog zeta Dušana Radonjića, potomka porodice cmogorsikih gubernadura. Za čitavo vreme imtervjua ležao sam u krevetu, uprkos bolova prilično koncentrisan, blagodareći i zanimljivosti priče i ubedljivosti s kojom je pričana. Dan po povratku D.S. u Argentinu, ja sam otišao u bolnicu ...)

Završavam slušanje. Ova građa bila bi za nekc večemje novine, Novosti ili Ekspres, dosada neprevaziđeni feljton ...

Sadržaj: Politički uspon Milana Stojadinovića; Atentat u Skupštini; Odnosi sa princom Pavlom; Predsednik Vlade; Da li zaista 'Ni rat — Ni pakt'?; Dragiša Cvetković; Stojadinovićev pad; Intenacija; Mauricius, balkanska Sveta Jelena; Osnivanje lista Vreme; Jedan radni dan u velikom listu; Trka sa Politikom; Pakt koji niko nije želeo; Puč koji niikom nije trebao; Apri-li-liski. rat; Beograd otvoreni grad ili otvoreni grob? Nemci ulaze; 'Opštinske novine' prvi okupacijski list;

Ujedinjenje Vremena i Politike i stvaranje Novog vremena; Kako je obrazovana Komesarska uprava u Srbiji; Slike iz političkog života pod okupacijom; Uređivanje lista pod okupacijom; Vlada Narodnog Spasa; O generalu Milanu Nediću — Ocu Srbije; Istina o slučaju Vladislava Ribnikara; Odnosi sa Pokretom DM; Kretanje frontova i raspoloženja; Dimitrije Ljotić; Male spletke u senci velikih; Uskršnji saveznički poklon; Bežati ilii ne bežati; Političke ličnosti za vreme okupacije; Danilo Gregorić ili 'Samoubistvo Jugoslavije'; Voz u dijasporu; U Austriji; Kako sam predan; Dragi Jovanović i ostali; Isleđenje; Suđenje;

 

O Vladislavu Ribnilkaru još jednom; Presuda na srnrt i

pomilovanije; Sremska Mitrovica; Ličnosti iz Sremske Mitrovice; Pokušaj samoubistva; Bolest; Povratak u Beograd; Buenos Aires ...

 

LET NA TIBET

 

LET NA TIBET

April. Jutro. Aerodrom. Očekujem poziv putniciima za London. U restoranu sam Carinske zone. Sa mnom je F.D. koji putuje televizijsikim poslom. A kojim poslom odlazim ja? Zašto ja idem? . ..

Poslednje beleške dok je F.D. u klozetu. Hvatanje raspoloženja, dok je sveže. Teško mi je, to je sve. Osećam se kao na samrtnoj postelji, s koje gledam svoj poslednji dan kroz četvorine debelih aerodromskih stakala. Moram misliti na Lj. kojoj idem i koju tako dugo nisam video. Jedino tako mi je lakše ...

Ispratila me je sestra od strica. Niiko više. Roditeljima nisam dopustio da dođu. Zlata i Đ. L. su hteli, ali nisam dao. Bilo bi mi još teže. (Drugi se, uostalom, nisu ni ponudiili.) Ne mogu a da se ne setim svog povratka iz KPD-a, krajem 1953. Stanica je bila puna mojih drugova i njihovih roditelja. Kao da se vraćam s nekog šampionata na kome sam pobedio. Sada nema nikog, a prošlo je tek dve decenije. Ima još jedna porazna sličnost s mojiim izlaskom iz zatvora. Želim što pre da odem, kad već odlazim. Da se što pre izgubim iz sveta koji me više ne smatra svojim .. .

Osećanja pisanjem postaju jača nego što su stvarno. Kristalizacijom bol postaje oštriji. Treba prestati misliti i predati se nervozi čekanja. Možda se i posvađati s kelnerom, preduzeti nešto. F.D. se vraća iz klozeta. Kako bi bilo da se posvađam s njim? Ali sa F.D. čovek se ne rnože posvađati...

Prilazi mi jcdan uniformisani čovek. Govori nešto. Ne shvatam ga. Što se mene tiče mogao je govoriti i turski. F.D. mi prevodi sa srpskog na jezik prijatelja. Tek onda shvatam da me neko zove na ulaz u Carinsku zonu. Takođe, tek sad primećujem da čovek nosi uniformu avijatičara ...

 

»ZBOG DRUGIH I ZA DRUGE«

 

 

BORISLAV PEKIĆ:
 »ZBOG DRUGIH I ZA DRUGE«

Na prijemu NIN-ove nagrade 23 februara 1971. godine držim svoj prvi i jedini govor u životu:

»Dozvolite mi da, primajući ovo visoko književno priznanje, izložim i neke sumnje koje, pored svojih ubeđenja, nastojim da pri pisanju uvek imam pred očima. U najvišoj vrlini umetnosti, u njenoj moći da odnos umetnika prema svetu učini opštim, u sposobnosti umetnosti da od svakog Dela učini signum kojim iskustvo obeležava sopstveni razvitak, krije se i njena najzloćudnija urođena mana: opasnost da Delo ne izražava ništa drugo do svog tvorca. Jer, ako u jednoj knjizi, slici ili kompoziciji nema ništa od drugih, zbog drugih i za druge, onda će one, i kad su savršene, ličiti na sveće koje svetle samo dok gore, a ne na zvezde koje nas obasjavaju i kada su već davno pogašene.

Trudio sam se stoga da datumi koji obeležavaju putanju mog ličnog iskustva ne određuju sasvim i sami sudbine mojih ličnosti, pa ni Arsenija Njegovana, jer bih u protivnom vodio jalovu korespodenciju sa samim sobom. Ali, ni dopuštao nisam da svet u kome živim svojim datumima, sopstvenim razvojem bez priziva određuje nijhovu sudbinu, jer bih onda sebe sveo na ulogu koju je Eugène Ionesco označio kao poštarsku bio bih raznosač poruka i preporuka. Jedini kriterijum kojim sam se pri traženju ravnoteže između mog i tuđeg iskustva rukovodio — bilo je ono što sam zamišljao da je moja savest. Životu nikada nisu nedostajali viši ciljevi.

Na žalost, ono što nam se tako često objavljuje kao život na delu, nekontrolisana je sprega volje i slučaja, dobrih namera i rđavih ishoda, pa mi, koji smo i sami tek još jedna nepoznata u toj nesvedenoj jednačini patnje, sumnje, nade, strasti, iskušenja i neizvesnosti, jedino na savest možemo da se oslonimo i da u njoj potražimo kriterijume svojih izbora, mere svojih akcija, a ako smo pisci, i ciljeve svojih reči. Ali sud, sud uvek pripada drugima. I u životu, i u umetnosti. Jer su naši životi i naše umetnosti drugima namenjeni. 

I kao što nepodnošljiva težina usamljenosti, to ljudsko naličje neljudske čovečije pozicije, nije u oskudnosti onoga što primamo, već u nesposobnosti i nemoći da dajemo, tako i dogmatičnost naših umovanja, neutralnost naših činova, samoživost naših osećanja, nasilnička razornost naših težnji, u jednu reč konformizam ili fanatičnost naših života, počivaju u zabludi da je svet samo poligon za izražavanje sopstvenih ličnosti, bez obzira na to ispoljavaju li se one kao ideje ili kao postupci.

Pravi problem književnosti nikada nije: o čemu i kako pisati, već za šta i kako živeti. Pa ako nam ta književnost, kao deo autentične ljudske istorije, u življenju pomogne, iscrpla je svoju bitnu svrhu. Duboko verujem da je generacija kojoj pripadam svesna toga, pa čak i kada tu svest najefikasnije ne ispoljava ili najdoslednije ne sledi njene naloge. Verujem da generacija romansijera kojoj pripadam, a koju tako vrsno predstavljaju Miodrag Bulatović, Dragoslav Mihajlović, Danilo Kiš, Mirko Kovač, Filip David, Pavle Ugrinov, Radomir Smiljanić, Bora Ćosić i drugi, dopušta nadu da u svojim najboljim delima neće izneveriti one plemenite orijentacije novije srpske književnosti koje su našoj duhovnoj istoriji dale Ivu Andrića, Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Vladana Desnicu, Mihaila Lalića, Mešu Selimovića i Dobricu Ćosića.

Verujem, najzad, da je ta generacija samo prethodnica mlađem naraštaju pripovedača i ne samo pripovedača, koja će slobodom osećanja, ideja i izraza, pravim rečima vratiti snagu moralnog čina, a moralnom činu sjaj i dubinu pravih reči. Ako su pri dodeljivanju svog priznanja neke od izloženih inspiracija uzete u obzir, osećanje zahvalnosti s kojim ću ga primiti; biće još dublje.«

 

GLUHO DOBA

 

GLUHO DOBA
(20. januar 1971)

»Upravi Udruženja književnika Srbije. Beograd. Ubeđen da žalosna tema ovog pisma nije samo moja lična stvar, već se tiče i Udruženja i društva u kome ono deluje, odlučio sam da obavestim Upravu o sramnom i zaprepašćujućem ponašanju jednog njenog uglednog člana i ne manje uglednog srpskog intelektualca.

Na sednici Žirija za dodeljivanje nagrade Udruženja, gospodin Dušan Matić je, pri pomenu mog imena, izjavio, pored ostalog, da će u slučaju dodeljivanja nagrade Borislavu Pekiću podneti ostavku na članstvo u Žiriju, motivišući svoj stav mišljenjem: a) da bi dodeljivanje nagrade meni, pošto je već dodeljena gospodinu Milošu Crnjanskom, značilo nagraditi jednog bivšeg i jednog budućeg emigranta; b) da sam prononsirani neprijatelj ove zemlje i ovog naroda; c) da se otvoreno spremam da odem u emigraciju; d) da se viđam sa gospođom Tr., dopisnikom Timesa za Istočnu Evropu, (čime ove grube i nedostojne insinuacije ulaze u oblast farse).

Kako je gospodin Dušan Matić u Žiri delegiran od strane Uprave, pretpostavljam, da svojim iskustvom, talentom i ukusom doprinese pravednijoj odluci, a ne da bi svojim mlađim staleškim kolegama skidao glave, i pošto je stav gospodina Dušana Matića u očiglednoj kontradikciji sa korektnim stavom što ga je Uprava u mom delikatnom slučaju zauzela, molim vas da ovaj postupak uzmete u razmatranje.

Ubeđen sam da ćete uvideti koliko bi prenebregavanje mog predloga učinilo moje dalje članstvo u Udruženju nemogućim, jer bi to značilo otvoreno se solidarisati s mišljenjem koje i svojom formom i svojim duhom ima karakter optužbe, da ne kažem — denuncijacije. Dodajem da ću u trenutku kojeg izaberem s ovim slučajem upoznati našu javnost. S poštovanjem — Borislav Pekić.«

 

S MRTVIM PLEMENOM MOJIH STVARI

 

S MRTVIM PLEMENOM MOJIH STVARI

Mislio sam da mi je zemljoopisna karta moje sobe uglavnom poznata. Verovao sam da su mi u tančine poznati njeni izgledi u svako doba dana, čak i tajanstvene neobičnosti kojima se ponekad predaje noću, kad stvari misle da ih niko ne gleda. Osobito njen tajni život. Njeno mrtvilo liči na šumu konzerviranu u nekom zaleđenom pejzažu. Šuma je nepomična, ali mi naslućujemo da živi; osećamo neki čudesan nemir u toj nepokretnosti, pokret bez menjanja položaja, treperenje vazduha, iako je ono nemoguće . . .

Noćas sam se probudio i osetio da nisam sam. Mrtvo pleme mojih stvari disalo je oko mene kao da se sprema na skok ...

Šta smo mi to učinili s materijom da nas toliko

mrzi?

Stvari leže ispred mene, u auri stone lampe, naježene od zime, s licem izlizanim od mog dodira, s ranama koje sam im naneo .. . Ne mire se sa formom u koju su položene kao u grob. Iz tih prinudnih oblika, otisaka proizvoljne ljudske imaginacije, sprema se revolt u kome će propasti naša civilizacija, civilizacija slepih rukotvorina ...

Ležao sam dugo budan, ugasio lampu i mirovao u tmini, uvučen u nju kao u tesnu rukavicu. Razmišljao sam o tome šta smo sve povredili svojom istorijom, šta sve uništili svojim progresom, šta sve oskrnavili svojom antropocentričnom samoživošću. I kad će i kakva kazna doći da sa nama svede račun .. .

Hoćerno li potonuti kao što je potonula Platonova Atlantida, zemlja o kojoj su Solonu sveštenici Saisa pričali čudesa, zabeležena na sferičnim stubovima svojih hramova, da iza sebe jednom drugom čovečanstvu, ili drugoj biološkoj vrsti, ostavimo samo — ružnu uspomenu na Veliki potop ...

 

REŠENJE 09—1, BR. 4084, OD 23. IV. 1970

 

REŠENJE 09—1, BR. 4084, OD 23. IV. 1970

15. maj. 1970. »Socijalistrčka Republika Srbija. Grad Beograd. Gradski sekretarijat za unutrašnje poslove. Odeljenje za pogranične poslove, putne isprave i strance. 09—1 Br. 4084. 23. IV. 1970. Gradski sekretarijat za unutrašnje poslove grada Beograda, po službenoj dužnosti, a na osnovu člana 42, st. 2 Zakona o putnim ispravama Jugoslovenskih državljana (Službeni list SFRJ broj 53/67) i; člana 202, st. 1, u vezi sa članom 206 Zakona o opštem upravnom postupku (Službeni list SFRJ broj 18/65) donosi

 

REŠENJE

Oduzima se pasoš broj CA—096665 za putovanje u inostranstvo BORISLAVU PEKICU iz Bgd, Prote Mateje 20, izdat od ovog Sekretarijata, dana 9. IV. 1970 godine.

OBRAZLOŽENJE

Ovaj Sekretarijat, na osnovu činjenica i okolnosti utvrđenih u postupku, našao je da su se stekli svi uslovi iz člana 42, st. 1 Zakona o putnim ispravama jugoslovenskih državljana, što znači da su posle izdavanja pasoša nastupili razlozi iz člana 1, st. 1, tačka 6 Zalcona o izmeni Zakona o putnim ispravama jugoslovenskih državljana (Službeni list SFRJ broj 27/69), pa je zbog toga rešeno kao u dispozitivu.. . U smislu člana 18 OZAT, taksa za ovo rešenje nije naplaćena ...«

Uveče u Klubu književnika srećem M. R. Pre neki mi je dan rekao da mu je oduzet pasoš. Bio sam ljut. »Preduzećemo nešto.« Rekao sam. Sad me pita: »Je si li povodom mog pasoša nešto preduzeo?« »Nisam.« Kažem. »Preduzeli su oni. Oduzeli su ga i meni.« ...