CRVENI I
BELI II DEO
II.
Martin Njegovan. Oko 30 igodina. Neoženjen. Vajar. Unuk veleindusitrijalca
Stefana Njegovana, posle smrti Simeona-Gazde, doajena poirodice Njegovan i
vlasnika Jugoslovanske Udružbe Barv u Dolu pri Ljubljani. M. je čovek divovske
građe, osrednjeg intelekta, finog senzibiliteta, osećajan i s još nesazrelim
ali obećavajućim talentom. Kroz njega prolazi ona, materijalističkom porodičnom
krugu antagonistička, spirituelna tangenta, začeta u Simeonu Siigetskom (1566.
u Zlatnom Runu), produžena u Simeonu Moskopoljskom (1769, takođe u Runu), a
okončana u Isidoru Njegovanu, arhitekti (1969, Graditelji),
Sve do
rata, međutim, ne postiže M. kao vajar nikakav uspeh. Iako po prirodi otvorenog
duha i temperamenta, podložan emocijama pa i afektima, on je malo obavešten o
značajnim događajima oko sebe i nevoljan da u njima uzme učešća. Ali dok Leonid
odbija svaki angažman principijelno, i na temelju jasno izraženih opredeljenja,
Martin je isuviše predan umetnosti; žudnja da najzad otkrije svoj umetnički izraz,
sprečava ga da ozbiljno misli o bilo čemu drugome. I ako po strani od istorije,
biće on, nažalost, u tom kvartetu Njegovana mlađe generacije, prva njena žrtva.
Prilikom bombardovanja, aprila 1941, staklena
srča uništava mu oči. Tamo gde bi drugi odustali od borbe, ovaj potomak upornih
cincarskih torbara nastavlja da vaja — slep. Dok oko njega besni nemilosrdan rat,
zbiva se tragedija okupacije i građanskih obračuna, dok revolucionarne ideje i
strasti menjaju lice života, kao da ga na naličje antinjegovansko prevrću, on u
vlastitoj tmini, u tmini svog ateljea, traga za onim istim nevidljiviim
umetničkim oblikom za kojim su tragali njegovi preci Simeon Sigetski i Simeon
Moshopolit, i kojeg će tražiti Isidor Njegovan posle njega. Naći će ga najzad.
Stvoriće jedinstveno vajarsko delo, rođeno u mraku, i borbi sa mrakom.
U
međuvremenu, razvijaće se njegovi odnosi sa Leonidom, Filipom, Fedorom i
Dijanom. Biće u Dolu pri Ljubljani, u J.U.B., u vreme nesrećne partizanske
akcije i tako ući u grupu ljudi među kojima treba tražiti denuncijanta. Trajaće
nežna ljubavna veza sa Leonom, Leonidovom sestrom, s kojom će se pred kraj rata
i oženiti. Ali ga usud i dalje neće štedeti. Angloameričko bombardovanje
Beograda na Uskrs 1944. uništiće mu Atelje, i dobar deo radova, osim onih koji
su već kod kupaca (kao što je remek delo Pelaški kentaur, polukonj—polučovek,
mitski simbol Romeja, njegove porodice i njenog doajena Simeona, otkupljen od
Jakova Njegovana, Isidorovog oca).
Najteži
udarac ga tek čeka. Usled brzog nadiranja Rusa i partizana, u Beogradu nastaje
haos. U poslednjoj nemačkoj raciji Leona, sasvim slučajno, biva pokupljena sa
ulice i odvedena u nepoznatom pravou. M. o tome ne zna ništa. Uzalud je on čeka
u podzemnom skloništu njihove kuće. A zatim ide da je traži. Nikada je više
neće sresti. Dok po razrovanim ulicama, među građevinama još u plamenu, narod
bude igrom i svirkom slavio oslobođenje, M. će očajan i sam, lutati Beogradom u
potrazi za Leonom.
No comments:
Post a Comment