ODLUČUJEM DA ODEM NA TIBET

 

ODLUČUJEM DA ODEM NA TIBET

Zlatibor. S Lj. i ćerkom na odmoru. Prijatni trenuci s glumicom R. Đ. i njenim suprugom. Šume, šume, šume. Munjeviti planinski zalasci, kao nestanak svemirske struje, gašenje jedine lampe. Duge samotničke šetnje. Antejski dodir s Majkom zemljom. Svođenje dekadnih računa ...

Vidim svoj život u dekadnim intervalima. Rođen sam godine koja se završavala nulom — 1930. Negde oko 1940, tačnije 1941. — godina više ili manje ne remeti ovu dekadnu simetriju — istorija temeljno menja moj život. Završava se njegov jedini stvarno srećan period. Jedini u kome nisam imao potrebe da biram išta izuzev darova za Božić i rođendan. Druga dekada je jedan neprekidan crni nokturno:

Rat, Okupacija, Oktobar 1944, (godina u kojoj sam bio lišen jednog od najpotresnijih ljudskih osećanja — osećanja oslobođenja, pobede, trijumfa i kad sam spoznao da nesrećnijeg nema od osećanja poraženosti u pobedi), vreme mojih Revolta u Trećoj muškoj, moje »gibanje«, moja »Desna! Desna! Desna!« nasuprot opštoj »Levoj! Levoj! Levoj«, i najzad kavkaska stena opet na prelomu decenija, oko 1950. Ovog puta, međutim, ja biram čin, istorija odmazdu, solidarno ostvarujemo moju sudbinu. Na kraju nove dekade, oko 1960 definitivno se opredeljujem za umetnost, literaturu i javni život, koga, evo, vodim sve do danas, na domaku 1970 ...

Osećam da zarastam u rutinu. Tonem lagano u zemlju; umesto da mi ona služi za kretanje, tek me podupire. Uspeh me korumpira. Navikavam se na naivnost kompromisa. Saživljavam sa realnošću, a kad se ponekad od nje odvojim, za trenutak i nerado, služi mi isključivo kao alibi za moja odustajanja, moje nedorečenosti, moje odsutnosti, za sva moja — pristajanja ...

Osećam da je obraćanje prošlosti za potporu i obnovu snage uzaludno. Uzaludno je moje stalno osvrtanje iza sebe. I ne samo uzaludno. Ono je — ubitačno. Osvrćem se prema prošlosti da bi me inspirisala, oživela, pokrenula, ali me ona zaslepljuje ognjem Sodome i Gomore u ruševinama, i mesto da me oživi i pokrene, kameni me, poput Lotovih žena, u stup soli. Usoljavam se, stvrdnjavam, pretvaram u vlastiti kip ...

Osećam da se još jednom moram vratiti budućnosti, (u kragu vremena, prošlosti koja se nalazi ispred mene) ...

Imam 39 godina. Jednu štampanu lcnjigu. Dve gotove knjige u rukopisu. Dve nezavršene knjige. Nekoliko neizvedenih drama. Nekoliko realizovanih filmskih scenarija, i mnoštvo adaptacija. I, naravno, moje planove, moje šeme, moje kartone u bojama, moja dokumenta. A zatim potpise na protestima, apelima, zahtevima, otvorenim pismima. Jedna jedina reč tamo gde se zahteva desetina hiljada. Jedan novi alibi za stare i stvarne nemuštosti...

Postavljam sebi jasno pitanje: Gde si saznao istinu o Španiji? U Za kim zvona zvone E. Hemingwayja ili iz protestnih pisama evropske liberalne inteligencije? Pitanja ovog modela se ređaju, menja se samo tema i vreme. ..

Razgovaram dugo sa Lj. Znam da i ovog puta mnogo od nje tražim, ali i da bez nje ništa ne mogu da učinim. Znam, takođe, da je to verovatna nepravda prema ćerci, kojoj ću jednim sebičnim postupkom, za ceo život, odrediti sudbinu. Lj. ne pokazuje tek razumevanje. Slične misli i nju muče.

Odlučujemo da za izvesno vreme napustimo zemlju. Lj. bi možda, preko Tehničke pomoći, mogla dobiti neku službu u Africi. Nije nam baš sasvim svejedno gde — računamo na Maroko — ali bi otišli gde god je pošlju . ..

Opet se osećam dobro. Čini mi se da sam ponovo stekao svoju slobodu ...