S
MRTVIM PLEMENOM MOJIH STVARI
Mislio
sam da mi je zemljoopisna karta moje sobe uglavnom poznata. Verovao sam da su
mi u tančine poznati njeni izgledi u svako doba dana, čak i tajanstvene neobičnosti
kojima se ponekad predaje noću, kad stvari misle da ih niko ne gleda. Osobito
njen tajni život. Njeno mrtvilo liči na šumu konzerviranu u nekom zaleđenom
pejzažu. Šuma je nepomična, ali mi naslućujemo da živi; osećamo neki čudesan
nemir u toj nepokretnosti, pokret bez menjanja položaja, treperenje vazduha,
iako je ono nemoguće . . .
Noćas
sam se probudio i osetio da nisam sam. Mrtvo pleme mojih stvari disalo je oko
mene kao da se sprema na skok ...
Šta
smo mi to učinili s materijom da nas toliko
mrzi?
Stvari
leže ispred mene, u auri stone lampe, naježene od zime, s licem izlizanim od
mog dodira, s ranama koje sam im naneo .. . Ne mire se sa formom u koju su
položene kao u grob. Iz tih prinudnih oblika, otisaka proizvoljne ljudske
imaginacije, sprema se revolt u kome će propasti naša civilizacija,
civilizacija slepih rukotvorina ...
Ležao
sam dugo budan, ugasio lampu i mirovao u tmini, uvučen u nju kao u tesnu
rukavicu. Razmišljao sam o tome šta smo sve povredili svojom istorijom, šta sve
uništili svojim progresom, šta sve oskrnavili svojom antropocentričnom
samoživošću. I kad će i kakva kazna doći da sa nama svede račun .. .
Hoćerno
li potonuti kao što je potonula Platonova Atlantida, zemlja o kojoj su Solonu
sveštenici Saisa pričali čudesa, zabeležena na sferičnim stubovima svojih
hramova, da iza sebe jednom drugom čovečanstvu, ili drugoj biološkoj vrsti,
ostavimo samo — ružnu uspomenu na Veliki potop ...
No comments:
Post a Comment