SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD III DEO
Dvorištem Filosofskog “unterhaltuje” se beogradska crvena džet-elita. Ta
“crvena buržoazija”, protiv koje se demonstrira, pljeska studentima s istim
oduževljenjem s kojim se prvi red partera u pozorištu smeje žaokama za koje
misli da su na tuđ račun upućene ... Crnpurasta diva u belim panatalonama i sa
Skarlet o’Hara šeširom (u svim sporovima očevidna većina pristalica Juga, čak i
kad je ovaj na severu), svojim erotičnim prisustvom iskazuje slaganje s onima
koji bi joj te pantalone svukli, i u stvarnom i u prenosnom smislu. Izvesni
političari dolaze ovamo kao što se nedeljom pre podne ide u Zoološki vrt.
(Osećam se, naime, da su zveri već u kavezu.)
Prijatna ležernost vlada događajima. Radikalne univerzitetske aule – gde
se još uvek nešto zbiva, gde bengalska vatra jeste zamenila onu pravu, ali se
to ne vidi – postaju mesta za izlazak uveče. Ide se “kod studenata”, umesto u
Operu ili na prijem neke Ambasade, premijeru nekog filma ili na kartanje. Ovde
se doduše piće ni jelo ne služi. (Amerikanci bi već u auli instalirali mobilne
tezge sa koka-kolom i hamburgerima.) Ali toliko se svako može strpeti. Vreme
velikih gladi, koje su dobro poslužili biografiji, prošlo je. Klub je
književnika otvoren tih dana do jutra (priznajem, ne retko, i zbog mene) ...
Arhitektonski fakultet. Lj. i ja na galeriji. Unaokolo pobedničko
raspoloženje. Pokret je trijumfovao. Tvrdo jezgro igra kolo. Vodi ga dekan,
gospodin Anagnosti (mogao bi lako biti jedan od greciziranih, pa slaveniziranih
Njegovana.) Igra sjajno, gotovo koreografski. Građanstvo je, očevidno, naučilo
nauk. A šta je sa onima koji su tako strasno odbijali da budu građani, onima
koji su bili na putu da proklamuju kako je biti građanin isto što i biti mrtav?
Oni još nisu mrtvi? Oni igraju skoro isto tako uspešno kao i gospodin Anagnosti[1].
Ne verujem da ću ijednog imati čast videti – pod lipom ...
Jesen. Pada kiša. (Sad više i nije nužna, ali, naravno, ona baš sada
lije.) Sređujem isečke iz novina, studentske i gradske štampe, šapilografirane
biltene Akcionih odbora, proglase, saopštenja Pokreta, i moje interpolirane
komentare. Na posebnu listu izdvajam imena koja se najčešće javljaju. Neke od
ljudi lično poznajem, neke ne. Obećavam sebi da ću, kroz jednu deceniju,
potražiti sva ta imena i razgovarati sa njima. Pokušaću da ustanovim koliko je
vreme izmenilo sliku i smisao događaja, koji su već uzeli idiličan naziv
„studentskih gibanja”, ništa manje perverzan od „Praškog proleća“ i drugih
eufemizama evropske moralne i političke dekadanse.
Izdvajam takođe sve što će mi trebati za poslednji susret Arsenija
Njegovana, kućevlasnika, sa istorijom. Osećam se svečano kao da sređujem nečiju
posthumnu zaostavštinu. Nastojim da to osećanje eliminišem strogom poslovnošću.
Pokojnik mi nije bio naročito blizak, od početka sam predviđao brzi kraj, pa
ipak sam tužan. Kao da je tamo, u dvorištu Filosofskog fakulteta, ponovo umro
jedan deo mene – jedan bolji deo mene – za koji sam mislio da je već davno
mrtav ...
Poterajmo kljusinu istoriju! Leva! Leva! Leva! Budimo realni – tražimo
nemoguće! Studentski pokret Beogradskog univerziteta, nijednog, uostalom,
evropskog „intelektualnog rasadnika“, nije postigao nemoguće. Jer nemoguće
ostaje nemoguće, ma koliko se u njega verovalo. No možda je smisao u traženju,
ne u dobijanju. Prometejstvo nije u posedovanju vatre, nego u borbi za nju, i u
onom vremenu koje se provede prikovan za kavkasku stenu pošto se vatra otela.
Orlovi koji kljuju džigericu, kad se sve svrši, ne mogu se izbeći ...
Treba se posvetiti razlozima zbog kojih je Hipi-pokret na duh stoleća
ostavio neuporedivo dublje i trajnije tragove od ijednog političkog pokreta
omladine, zašto je uzicaj Hesseove[2]
refleksije daleko nadmašio Marcuseovu[3]
akciju, zašto je Vodolija pobedila Ariesa? („Nijedan mit, nijedan dogmatizam
neće moći da opstane suočen sa rezultatima moderne nauke.“ Proklamovao je James
Monroe[4].
To je tačno, ali je i verovatno da nijedan naučni rezultat ne može izbeći da se
jednom pretvori u mit, i izazove našu neodoljivu žudnju da pogledamo i u one
istine što stoje iza njega. A do njih ne vodi – inteligencija. U svakom
slučaju, ne samo ona. Potreban je daleko dublji preporod našeh života, jedna
stvarna revolucija i izvora i ciljeva
da bi se otresli nasleđa koje nas po genetičkim zakonima jedna promašene
istorije vodi u smrt vrste.) ...
Šta će uopšte ostati od Juna 1968? Za izvesne učesnike jedna lepa
uspomena, o kojoj će se jednom pričati s mešavinom nostalgije i humora, ali i
sa izvesnim prezirom koji zaslužuje svaka „ludost mladosti“ (druga prilika za
„kritiku svega postojećeg“ steći će se, jamačno, tek sa penzijom, ili ako se
pre vremena sedne za neki sto – pod lipom); za druge učesnike, uspomena će
možda ostati lepa, ali se o njoj nikad neće govoriti, dok se javno služi na
drugim oltarima, ostaće ona za povremene lične i tajne ceremonije; za treću
vrstu učesnika uspomena će postati vremenom toliko ružna da će se sasvim
izbaciti u zaborav i pripisati nekom – drugom.
Ostaće, naravno, i Arsenijev crni, burski šešir, izgažen na zemlji kod
Podvožnjaka. Šta su studenti doneli socijalizmu ne znam, stvar je socijalizma
da odabere, ali meni su doneli – roman ... Tragičan susret Arsenija sa
istorijom kod Solovkina, postao je 27. marta godine 1941. groteska, a
pretvoriće se 3. Juna 1968. u farsu, kao što biva sa svakim ponavljanjem ...
Poput nadgrobne ploče sklapam poklopac kofera nad Junom 1968, otvaram
rukopis Hodočašća, na strani 220.
pravim krvavocrvenu zvezdicu i pišem:
Upravo sam ovu revolucionarnu poslovnu koncepciju privodio kraju, kad sam
svuda oko sebe opazio neko egzaltirano kretanje. Galameći ljudi su hitali svi u
jednom smeru, svi prema željezničkom nasipu, prilično udaljenom od mesta na
kome sam stajao. Drum je bio zakrčen vatrogasnim cisternama i vojničkim
kamionima pod zelenim ciradama. Zapitah jednog koji mi se činio najprisebniji:
„Šta se događa, gospodine?“ „Pobuna, čoveče!“ Odgovori ovaj radosno. „Kakva
pobuna?“ „Veličanstvena!“ Mon Dieu,
pomislih, zar opet? ...
[1] Dr inž. arh. Petar
Dimitrijevič Anagnosti (1909 - 1996), bio je rusko-srpski arhitekta, profesor
Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Dvadesetih godina XX veka sa roditeljima
emigrirao u Srbiju, gde je proveo ostatak života. Napisao je i udžbenike iz nacrtne
geometrije i perspektive koji su se na beogradskom i sarajevskom arhitektonskom
fakultetu koristili sve do kraja dvadesetog veka. Projektovao je Internat
beogradske bogoslovije na Karaburmi (zajedno sa A. Derokom) i Eparhijski konak
u Nišu (zajedno sa A. Derokom). (Prim. prir.)
[2] Hermann Hesse (1877 – 1962) je
bio Nemac, švajcarski književnik i slikar. Godine 1946 je dobio Nobelovu
nagradu. Njegova najglavnija dela su: Stepski
vuk, Sidharta i Igra staklenih perli.
Svaki od ovih romana istražuje lično traženje identiteta, samosaznaje i
spiritualnost. (Prim. prir.)
[3] Herbert Marcuse (1898 – 1979)N nemački
filozof, sociolog i polotički teoretičar. Čuven kao „otac nove levice“. Njegove
najčuvenije knjige: Eros i civilizacija,
Jednodimenzionalni čovek, Estetička dimenzija, i dr. (Prim. prir.)
[4] James Monroe
(1758-1831) peti predsednik SAD. Najčuvenija je njegova proklamacija 1823 koja
se zvala Monroeva doktrina, u kojoj se tvrdi da Sjedinjene Države neće
tolerisati dalju evropsku intervenciju u Americi. (Prim. prir.)
No comments:
Post a Comment