»ZBOG DRUGIH I ZA DRUGE«

 

 

BORISLAV PEKIĆ:
 »ZBOG DRUGIH I ZA DRUGE«

Na prijemu NIN-ove nagrade 23 februara 1971. godine držim svoj prvi i jedini govor u životu:

»Dozvolite mi da, primajući ovo visoko književno priznanje, izložim i neke sumnje koje, pored svojih ubeđenja, nastojim da pri pisanju uvek imam pred očima. U najvišoj vrlini umetnosti, u njenoj moći da odnos umetnika prema svetu učini opštim, u sposobnosti umetnosti da od svakog Dela učini signum kojim iskustvo obeležava sopstveni razvitak, krije se i njena najzloćudnija urođena mana: opasnost da Delo ne izražava ništa drugo do svog tvorca. Jer, ako u jednoj knjizi, slici ili kompoziciji nema ništa od drugih, zbog drugih i za druge, onda će one, i kad su savršene, ličiti na sveće koje svetle samo dok gore, a ne na zvezde koje nas obasjavaju i kada su već davno pogašene.

Trudio sam se stoga da datumi koji obeležavaju putanju mog ličnog iskustva ne određuju sasvim i sami sudbine mojih ličnosti, pa ni Arsenija Njegovana, jer bih u protivnom vodio jalovu korespodenciju sa samim sobom. Ali, ni dopuštao nisam da svet u kome živim svojim datumima, sopstvenim razvojem bez priziva određuje nijhovu sudbinu, jer bih onda sebe sveo na ulogu koju je Eugène Ionesco označio kao poštarsku bio bih raznosač poruka i preporuka. Jedini kriterijum kojim sam se pri traženju ravnoteže između mog i tuđeg iskustva rukovodio — bilo je ono što sam zamišljao da je moja savest. Životu nikada nisu nedostajali viši ciljevi.

Na žalost, ono što nam se tako često objavljuje kao život na delu, nekontrolisana je sprega volje i slučaja, dobrih namera i rđavih ishoda, pa mi, koji smo i sami tek još jedna nepoznata u toj nesvedenoj jednačini patnje, sumnje, nade, strasti, iskušenja i neizvesnosti, jedino na savest možemo da se oslonimo i da u njoj potražimo kriterijume svojih izbora, mere svojih akcija, a ako smo pisci, i ciljeve svojih reči. Ali sud, sud uvek pripada drugima. I u životu, i u umetnosti. Jer su naši životi i naše umetnosti drugima namenjeni. 

I kao što nepodnošljiva težina usamljenosti, to ljudsko naličje neljudske čovečije pozicije, nije u oskudnosti onoga što primamo, već u nesposobnosti i nemoći da dajemo, tako i dogmatičnost naših umovanja, neutralnost naših činova, samoživost naših osećanja, nasilnička razornost naših težnji, u jednu reč konformizam ili fanatičnost naših života, počivaju u zabludi da je svet samo poligon za izražavanje sopstvenih ličnosti, bez obzira na to ispoljavaju li se one kao ideje ili kao postupci.

Pravi problem književnosti nikada nije: o čemu i kako pisati, već za šta i kako živeti. Pa ako nam ta književnost, kao deo autentične ljudske istorije, u življenju pomogne, iscrpla je svoju bitnu svrhu. Duboko verujem da je generacija kojoj pripadam svesna toga, pa čak i kada tu svest najefikasnije ne ispoljava ili najdoslednije ne sledi njene naloge. Verujem da generacija romansijera kojoj pripadam, a koju tako vrsno predstavljaju Miodrag Bulatović, Dragoslav Mihajlović, Danilo Kiš, Mirko Kovač, Filip David, Pavle Ugrinov, Radomir Smiljanić, Bora Ćosić i drugi, dopušta nadu da u svojim najboljim delima neće izneveriti one plemenite orijentacije novije srpske književnosti koje su našoj duhovnoj istoriji dale Ivu Andrića, Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Vladana Desnicu, Mihaila Lalića, Mešu Selimovića i Dobricu Ćosića.

Verujem, najzad, da je ta generacija samo prethodnica mlađem naraštaju pripovedača i ne samo pripovedača, koja će slobodom osećanja, ideja i izraza, pravim rečima vratiti snagu moralnog čina, a moralnom činu sjaj i dubinu pravih reči. Ako su pri dodeljivanju svog priznanja neke od izloženih inspiracija uzete u obzir, osećanje zahvalnosti s kojim ću ga primiti; biće još dublje.«