4. APRIL 1977 (II DEO)
12,30 —14,00
Sendviči.
Snimao s ploče Šostakovičevu „Symphony N 11, G minor“, (Moskovski
filharmonijski orkestar pod upravom Kirila Kondrašina.)
Opasno
je za bilo koju partiju da bude u položaju iz koga ne može razlikovati one koji
su u njoj iz opredeljenja od onih koji su u njoj iz interesa.
Svaki je
pokret u neprilici kad valja da se nosi sa svojom prošlošću. Kakva da je,
prošlost neke ideje, stvarna je. S budućnošću se nema neprilika. Budućnost je
uvek jasna: nje nema. (Još ili uopšte?)
Problem su dželati istorije; žrtve su stvar statistike. Distinkcija se, kanda, oseća i u umetnosti. Ako je reč o ozbiljnom delu, dželati su i teži i zahvalniji za obradu od žrtava. Žrtve se nekako i same snalaze. Ispomažu se predujmljenim simpatijama čitalaca i našim smislom za pravdu. Na tako nešto dželati ne mogu računati. Oni moraju savladati i nesklone okolnosti priče, i otpor pisca, i averziju čitaoca. Mogu se osloniti jedino na naše sposobnosti da ih logički i psihološki motivišemo.
U uspelim likovima krvnika, pisac postaje njegov
saučesnik. U našim knjigama žrtve su zato uvek ubedljivije od njihovih dželata.
Da li time hoćemo da kažemo da je nagon za ubijanjem toliko prirodan da kod
počinioca zločina nikad ne izaziva nikakav otpor, pa da jc i svaka psihološka
ili intelektualna motivacija za nedelo izlišna? Ili smo jednostavno nesposobni
da duboko uđemo u stanje za koje verujemo da nikad ne može postati i naše?...
Postoji
tačka gledišta, istina onog koji ubija, i tačka gledišta, istina onog koga
ubijaju. U redu, moralna je prednost na strani žrtve, ali estetički mora ona
biti ravnopravno raspoređena ...
Tzv.
mali ljudi u literaturi imaju već samim sobom prednost. Čim lik budi saučešće,
treba prema njemu biti oprezan — ne odbojan, tek rezervisan — sve dok se ne
uverimo da je njegova moć izazivanja osećanja estetičke prirode, da potiče od
pisca, a ne od popularizovanih svojstava samog lika, da je ono što nas osvaja,
pridobija, razoružava, umetnička forma, a ne životna sadržina. (Da je životna
sadržina s kojom se svakodnevno suočavamo primila ovde specifičnu i
neponovljivu umetničku formu.)
Literatura
pisca ( ) je čista formulacija iskustva, gde sam se ja prinuđen baviti
razvijanjem odnosa koji će do formulacije tek dovesti. Nikakvo poređenje nije
moguće između dela koje je zaključak nepoznatog logičkog i psihološkog procesa,
i onog u kome je delo upravo taj proces ...
No comments:
Post a Comment