DEO PRVI: “GRAĐENJE”
će
svačiji život okrenuti naopako, i svemu dati novo značenje.
Ta
opšta konfuzija, uz autentične događaje iz prvih dana revolucije, daje se iz
perspektive Isidorove i njegovih unutrašnjih raspoloženja koja će ga načiniti
pristalicom i saradnikom novog stanja. Razmišljanjima dečaka u sazrevanju gradi
se i slika revolucije i slika duševnih i intelektualnih preobražaja (mehanizam
metamorfoze), koji od jednog građanskog deteta stvara neprijatelja nasleđenog
načina života i pogleda na svet. Razvoj nije ni lak, ni jednostavan. (U zrelom
čoveku ima analogiju u metamorfozama Filipa Njegovana.) Suprodstavljaju mu se
nepovoljne okolnosti. U prvom redu, duboko ukorenjeno građansko vaspitanje,
„buržoaski pogled na svet“, kojeg novi ljudi odbacuju kao — predrasudu.
Tu je
i snažan otpor porodice, izložene progonima, konfiskacijama, nacionalizacijama,
pa i likvidaciji. (Izuzetak je Filip Njegovan, načelnik OZNE u Beogradu; jedini
on razume i podstiče Isidora.) U otporu prednjači majka s kojom odnosi postaju
teški. Pogotovu nakon emigriranja oca Jakova, primoranog da zbog podizanja Doma
germanske kulture pobegne na Zapad. Pristajanje uz Revoluciju stavlja Isidora
izvan njegovog prirodnog kruga i dovodi do privremene krize u odnosima sa
Borisom koji se od samog početka angažuje protiv nje.
Njegovo
buržoasko poreklo, kojeg se stidi, i kad god može krije, održava stalni zid
između Isidora i njegovih novih drugova, ma koliko se trudio da ga lojalnošću
novim ideja ma i besprekornim ponašanjem sruši. No više od svega, potpunoj
transformaciji suprodstavlja se stvarnost Revolucije. Naročita dijalektika mora biti
upotrebljena da bi se uz nju pristalo, ako čovek do nje nije došao prirodnim
putem socijalnog otpora. Ubrzo, Isidor postaje model vremena. U duši, međutim,
rađaju se prve sumnje, obrazuju prvi otpori, manifestuju se prva neslaganja.
Nova forma postepeno se rastače pod dvostrukim udarcima neprihvatljive
realnosti i unutrašnjih neraspoloženja, izazvanih intelektualnim i moralnim
sazrevanjem.
Događaj
za događajem u iskušenje dovodi njegovo opredeljenje. Svedok je groteskne scene
u kojoj novopostavljeni predsednik grada drži govor u čast Rusa, koji mu u
istom času siluju trinaestogodišnju kćer. S Borisom, skriven u jaruzi pored
seoskog konjskog groblja, prisustvuje mitraljiranju pripadnika nemačke
nacionalne manjine, medu kojima je i devojčica koju je voleo. Od njega se
zahteva da uhodi vlastitu porodicu . . .
Isidor
i Boris vraćaju se u Beograd gde postaju učenici istog razreda Treće muške
gimnazije. Iako načet sumnjom, Isidor još nije razočaran. Ali u školskim
klupama, na autentičnim događajima, nastavlja se njegov raskid s novim stanjem.
On nije dramatičan. Isidor se samo postepeno dezangažuje. Definitivan raskid
usleđuje tek u zimu 1946, kad kao član Gimnazijskog odbora Omladine ustaje
protiv tzv. „defašizacije škole“, odnosno izbacivanja iz škole izvesnog broja
neprijateljski raspoložcnih učenika, medu kojima će biti i Boris. Time se
završava druga faza Isidorovog sazrevanja.
U
fazi deziluzioniranja, oseća se Isidor beznadežno prazan i nekoristan. Jedini
pozitivni aspekti krize su popravljanje odnosa sa majkom, obnova onih s Borisom
i uspostavljanje korespondencije sa ocem. Ta pisma, u fazi Isidorove
fanatizacije, konvencionalna, čak i optužujuća, postaju sada prisna, pretvaraju
se u intiman i značajan razgovor oca i sina ...
Pripomaže
tome i Isidorova odlutka da se vrati svom dečačkom snu — arhitekturi.
Graditeljstvo nije za njega samo umetnost, strast, životni poziv, već i savršen
alibi za neučestvovanje u realnosti. Za razliku od Borisa koji 1946, ulazi u
jednu omladinsku zaveru, Isidor se povlači u potpunu ravnodušnost i
neutralnost. 1948. dolazi do krize. Boris odlazi na dugogodišnju robiju, Isidor
na Univerzitet.