Književnošću se svet ne gradi,

 

 

Književnošću se svet ne gradi, već razlaže i ispituje

Razgovor vodio novinar R. I.

Pobjede 6. oktobra 1968. godine

Borislav Pekić je jedan od najizrazitijih i najzrelijih proznih pisaca u generaciji koja se čitaocima autoritativno predstavlja u „Prosvetinoj" ediciji romana 1965. Objavio je roman Vreme čuda, koji su kritičari raznih opredeljenja i aspiracija bezrezervno prihvatili. Neki listovi i časopisi nedavno su objavili odlomke iz njegovog novog romana Graditelji. Ovih dana „Grafički zavod" najavio je objavljivanje prerađenog izdanja romana Vreme čuda u ediciji „Luča". To je i bio povod za razgovor s piscem.

Radnju romana Vreme čuda i Graditelja deli 20 vjekova. Znači li to da faktor vremena kod Vas ima prividnu ulogu?   

Sumnjam da se u svojim direkcijama svijet toliko izmenio da se u prastarim zbitijima, običajima, kultovima, dogmama i dilemama ne bi mogla nazreti jedna uzor-istorija, važeća i za nas. Svijet pukih činjenica je, bez sumnje, nešto drugačiji, ali su ostale konstituante čovekove sudbine, i nema izgleda da se izmene do te mere da, recimo, na duhovna i egzistencijalna iskušenja čovjeka Reformacije i Protivreformacije gledamo kao na nama ne- pojamne probleme.

 Tek u nekom vrlo dalekom vremenu, ako do njega uopšte dođe, možda će biti izvršena ona bitna evolucija, onaj fundamentalni preobražaj moralnog, psihološkog, društvenog pa i biološkog čovekovog bića koji će onemogućiti umjetnost, ili ono što će se pod njom tada podrazumevati da posredstvom prošlosti objašnjava sadašnjost.

Što je kod nas neuobičajeno, Vi veoma temeljno izučavati svijet činjenica, odnosno vrijeme i sredinu u kojima se odvija radnja Vaših romana.

Nije to moj metod, on je urođen književnoj transkripciji stvarnosti. Vrijeme i sredina tvore plazmu van koje literarne ideje i fabule ne mogu da „dišu", kao što ni mi nijesmo u stanju da živimo izvan realnosti. Književnost ne poznaje nijedan oblik stvarne apstrakcije. Druga je stvar, dabome, u kakvom će vidu i u kojoj mjeri prepoznavanje činjenica vremena i sredine biti korišćeno. U Vremenu čuda svijet činjenica, nadam se, uspostavlja neophodnu ravnotežu između posthumnog dejstva realnosti drevne Judeje i žive, agresivne realnosti svijeta iz koga pišem i u kome se, iako prerušeni, još spore svi oprečni principi postojanja urasli u istoriju Obećane zemlje.

U Graditeljima. razlog je dvostruk: nemoguće je pronići u odnos jedne ličnosti prema Revoluciji (bez obzira radi li se o protagonisti ili antagonisti, žrtvi ili korisniku Preokreta) ako se književnim sredstvima ne predoči objektivno značenje Revolucije, ako se ne upozna i doživi „njen svijet činjenica". Ne odbacujem osećanje kao izvor, nego kao književni metod, na njega se oslanjam samo kad vodim privatnu korespodenciju.

U vašem djelu prisutna je jedna svojevrsna ironija. Da li je ironija danas jedini mogući odnos prema stvarnosti, ili možda izraz naše nemoći za autentičniji, plodotvorniji kontakt sa njome.

Književnošću se svijet ne gradi. U najboljem slučaju on se njome razlaže i ispituje. Za književnost manje od svakog oblika mišljenja i delanja važi ubeđenje da je ovo najbolji od svih mogućih svetova. Ironija je samo jedan nivo ovog literaturi urođenog negativnog odnosa prema svijetu. Ne vidim zašto bi ona, upravljena na njegove rđave strane, bila neautentična i neplodotvorna. Ako se, međutim, pod plodotvornim i autentičnim odnosom prema stvarnosti podrazumeva nuđenje nekog ključa, rješenja ili — još gore — sleđenja nekog naturenog rješenja, bojim se da istinska književnost za ono prvo nije sposobna, a za ovo drugo nije spremna. Ako pisac nije poštar da raznosi poruke, ni književnost nije pošta sa koje se podižu one preporučene.

Neki prigovori na račun odnosa pisaca iz Vaše generacije prema tekućoj stvarnosti ne čine li opet aktuelnim problem tzv. „angažovane" književnosti?

Ravnodušna književnost ne postoji osim u pragmatičnoj svijesti onih koji misle da se književnost o kojoj je riječ angažovala na pogrešnoj strani ili se nije dovoljno angažovala na strani koju oni smatraju za pravu. Ako se izražavam rečima, činim to svojom ukupnom egzistencijom koja nije samo umetnička, već i psihološka, socijalna, moralna, politička, metafizička. Moja književnost je samo otisak moje predstave sveta, pa time i odnosa prema njemu i angažmana u njemu. Moje izražavanje ne može biti univerzalnije ni istinitije od mog mišljenja. Ne vjerujem, recimo, da je Balsac bio uprkos sebi i svom legitimizmu objektivni slikar svog doba (Engels). Naprotiv, bio je to zahvaljujući sebi. Književnost je ograničena, ona može samo da konstatuje čovekovu poziciju. 

Kad god pokušava da je reši — ona simulira otkrića ili imitira ona koja nijesu njena. Međutim, kad god se kaže da je književnost nepotrebna jer nema moć da rešava probleme života i smrti, to je isto kao kad bismo odbacili kašiku zbog toga što smo razočarano ustanovili da se njom, istina jede, ali da sama kašika nikoga ne može nahraniti. Društvene doktrine u asocijacijama imaju instrumente kojima prepravljaju svijet. Oruđe morala je zakon, predrasuda, vjera, običaj, odgoj, tradicija u svim kombinacijama. 

Književnost raspolaže samo rečima. Njeno osnovno i tragično pitanje je: odgovaraju li čemu te reči? I ma kakav odgovor pisac tim neuračunljivim rečima pokušao da ponudi, on će uvek biti zamagljen, preinačen, krivotvoren  jednim simultanim i jedino autentičnim ciljem književnog saopštenja: izražavanjem ličnog odnosa prema datoj stvarnosti. Bilo bi, naravno, udobno da poverujemo kako život i umjetnost stoje prema realnosti kao što dva različita jezika stoje prema nekom od njenih pojmova. To, razumije se, nije tako. Stoga estetičko rešenje nije rešenje problema realnosti, čak ni njenog najpribližnijeg održavanja već izražavanje onog unutrašnjeg odnosa stvarnosti prema svijetu, odnosno koji je u najvećoj mjeri ličan pa zato i jedva primenljiv na druge. Tu negdje vjerovatno i leže one prirodne granice književnosti koja bi da se angažuje preko svoje moći.

Uostalom, nama ne nedostaje angažovana književnost. Mi nemamo angažovane književnike u onom humanističkom smislu u kome su to Sartre[1], Grass[2], Solženjicin[3], Andžejevski[4], Miller[5], predratni Krleža[6] ili današnji Ćosić[7]. Naši književnici o nama pišu, ali ne žive sa nama. Od ravnodušnosti sa kojom naši pisci žive veća je samo ravnodušnost sa kojom društvo tu izolaciju toleriše i, bojim se, pomalo neguje.

---

[1] Jean-Paul Sartre (1905 – 1980) je bio francuski egzistencijalistički filozof, dramski i prozni pisac, biograf i kritičar. Bio vodeća figura francuskih filozofa i egzistencijalista XX veka. Njegova dela i dalje utiču na na razna polja sociologije i literarne studije. (Prim. prir.)

[2] Günter Wilhelm Grass (1927) je nema;ki pisac, dobitnik Nobelove nagrade i pisac drama. Glavna dela: Limeni bubanj, Pseće godine, Lokalna anestezija, i dr. (Prim. prir.)

[3] Aleksandar Solženjicin (1918—2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i SANU (od 1994. godine). Studirao na Fizičko—matematičkom fakultetu a vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Glavni romani: Odeljenje za rak,  Prvi krug, Gulag arhipelag, i dr. Živeo je jedno vreme u SAD, ali se na kraju vratio u Rusiju. (Prim. prir.)

[4] Jerzy Andrzejewski (1909-1983) je pisac i pesnik. Autor knjiga: Pepeo i dijamant, Velika nedelja, Tama pokriva zemlju, Sada je i tebi kraj, i dr. (Prim. prir.)

[5] Arthur Asher Miller (1915 – 2005) je bio slavni američki pisac drama i esejista. Pisao je za pozorište a najčuvenije su mu: „Svi moji sinovivi“, „Smrt trgovačkog putnika“, „Salemske veštice“, i dr. Dobitnik je Pulicerove nagrade za dramu, i bio je oženjen sa Marilyn Monroe. (Prim. prir.)

[6] Miroslav Krleža (1893 - 1981) bio vodeći hrvatski i jugoslovenski pisac kako za vreme Kraljevine. Smatra se najvećim hrvatskim piscem XX veka. Njegova najglavnija dela: Zastave, Glembajevi, Hrvatski bog Mars, Na rubu pameti, i dr. (Prim. prir.)

[7] Dobrica Ćosić (1921) književnik, romansijer i esejista, redovni član SANU. Učestvovao u NOB. Obavljao je više partijskih i političkih funkcija u Srbiji. Bio je predsednik SRJ. Dela: Daleko je sunce, Koreni, Deobe, Bajka, Vreme smrti, Vreme vlasti, i dr. Nosilac je Ordena za hrabrost kao i mnogih drugih državnih i književnih odlikovanja i nagrada. (Prim. prir.)

Borislav Mihajlović Mihiz - BORISLAV PEKIĆ

 

Borislav Mihajlović Mihiz

BORISLAV PEKIĆ

(skica za portret)

            Prošlo je kratko vreme otkako su se Ivo Andrić i Miloš Crnjanski preselili iz života u našu književnu prošlost i na svojim vrhuncima počeli da stoluju svoju buduću večnost. Okončali su svoje duge tvoračke sudbine u jednom srećnom trenutku srpske književnosti, ostavljajući za sobom niz pisaca od klase i dara koji su već dobro zakoračili u visoke prostore krupnog stvaralaštva. Želim da vas upoznam sa jednim od njih koji je već danas i sve više će biti buduća istorija srpske književnosti. On je tu, u naše dane, pred našim očima nastaje i postaje – red je da ga upoznamo.

Borislav Pekić

            Ličnost po mnogo čemu neobična: životom, delom, izgledom.

            Nad malo povijenim ramenima čoveka visokog, lomnog rasta, oštro srezana asketska trouglasta glava. Strog pogled pod jakom dioptrijom naočara, kojim kao da više vidi no što gleda, tek oretko ozari kratak i kao malo izgubljen osmeh. Mek i dug korak visokih nogu i izrazito lepa nemirna ruka. (Jedna vidovita slikarka portretisala ga je kao ikonu Bogorodice Trojeručice.) Govori malo i gotovo uvek prekom, kratkom rečenicom, on pisac najduže fraze u srpskoj književnosti. Govori pri tom ljutito, čak nabusito, kao da se unapred srdi na sagovornika, kako to hoće da bude kod ljudi koji duhovnu nežnost skrivaju u oklop apodiktičnosti.

Krvopilan radenik, jedan od najtvrdokornijih poslenika koje znam, uvek je međ svetom pomalo odsutan, kao da je najbolji deo svoje misli ostavio da i dalje mučki posluje nad nedovršenim rukopisima. Pije retko, ali onda samo teška pića, uporno i oštro kao kozak. Gord, čak i nekako plemićki ohol. Retko greši i još teže prašta greške ljudima i sebi. Tvrd čovek od stavova i principa, srećom bez pedanterije i sitničavosti koje ovakve karaktere često prate. Ne trpi šarlatanstvo, prejaku, neodmerenu reč i naše sentimentalne, slovenske izlive. Reč drži kao da je škotski gorštak, i drži do toga da je i drugi drže. Rečju jak, opor i pomalo krut čovek koji pri svem tom ume da bude i dragocen i dragoceno odan prijatelj ljudima i idejama koje primi za svoje.

            Takav kakav je, Borislav Pekić nije, razume se, mogao lako prolaziti kroz život i nije lako prošao u životu. Rođen 1930. u Podgorici kao sin jedinac Crnogorca, visokog upravnog činovnika Kraljevine i majke Banaćanke, u prekretnim, ludim posleratnim godinama, u svojoj devetnaestoj, kao član ilegalne organizacije “demokratske omladine”, suđen je i osuđen na dugogodišnju robiju od koje je više od pola decenije odsedeo po kaznionama. Predodređen za pisca i svestan svoje vokacije morao je dugo da čeka i da dvostruko trpi: od uzništva i od ćutanja. Budući erudita i jedan od najučenijih naših pisaca, školu je počeo i nedočeo. (Uostalom i Tomas Man – inače najbliži Pekićev duhovni srodnik – završio je, ako se ne varam, samo sedam razreda gimnazije.) Imao je snage da se još celu deceniju posle svoga robijaškog univerziteta, potajice sprema za svoj nastup.

            I banuo je u našu književnost iznenada i sa strane sa koje ga niko nije očekivao: knjigom novozavetnih legendi “Vreme čuda”, u vremenu koje je drukčija čuda znalo i prizivalo. Pronicljivije oči već su u toj ranoj knjizi naslućivale pojavu pisca krupnog ambicioznog zahvata, ispisanog rukopisa i paradoksalne ironične inteligencije. Pa ponovo, kao da ima beskrajno mnogo vremena i još više poverenja u sebe, pet godina nejavljanja, i onda, sada već četrdesetogodišnjak, Pekić objavljuje prvi iz serije svojih romana o Njegovanima Hodočašće.

Veliki uspeh, prvorazredne kritike, Ninova nagrada i uporni usamljenik odjednom na osvetljenoj sceni javnosti. Zakratko je na njoj ostao i kao da nije od našeg sveta koji tako lako leškari na meku dušeku uspeha, Pekić ponovo beži, sa ženom arhitektom i ćerkom jedinicom, ovoga puta u London, da se u tom mnogoljudnom gradu, “procul negotiis”, daleko od naše zavičajne literarne vreve opet, zaverenički, asketski ukopa u svoje stvaralačke lagume.

            Potekla je iz dalekog Londona, ako kroz porušenu branu, široka bujica njegovih romana, drama, eseja, dnevničkih zapisa, naglo je poraslo Pekićevo književno delo na mnoge hiljade ispisanih stranica. I još uvek je tamo, u tom tuđem gradu, svakim svojim retkom sve više ovde i sve više nas.

            Imao sam, za pratioca literature dragocenu priliku, da iz prijateljske blizine pratim delo Borislava Pekića u nastajanju. Vreme čuda, Hodočašće Arsenija Njegovana, Uspon i sunovrat Ikara Gubelkijana, Kako upokojiti vampira, Odbrana i poslednji dani i kapitalno centralno delo Zlatno runo (sa pet objavljenih i dve knjige u pripremi). Desetak pozorišnih drama i dramatizacija (sedam izvedenih u Beogradu) i isto toliko radio drama koje se emituju po Evropi, naročito u Nemačkoj). Objavljeni delovi neobjavljenog romana “Crveni i beli”, neobjavljeni roman Graditelji, razrađen nacrt za roman o Vizantiji, široko zasnovan i brižljivo vođen dnevnik piščevih razmišljanja. To je ono što je Pekić do sada napisao, ili piše, ili koliko mi je poznato, namerava da napiše.

            Da pokušam, ma i bez nade na uspeh, da ovo prostrano delo stegnem u uski steznik jednog kratkog rasuda.

            Borislav Pekić nije, i nikada nije, samo pripovedač ljudskih sudbina, no je uvek i pisac moralnih, intelektualnih, političkih, istorijskih problema koji su te sudbine izazvale. Zato je svaki Pekićev tekst čvrsto ugrađen u paradoksalnu intelektualnu konstrukciju. U osnovi skeptik moćne imaginacije, Pekić čoveka vidi nabijenog na kolac istorije, sa kojeg se jednovremeno trza, cereka i vapije. Kao svaki mudar čovek Pekić istoriju, razume se, shvata široko: kao politiku, ekonomiku, moral, miris, boju i stil epohe, kao sled tradicije i inovacije, kao zanat čak, struku, kao rod, porodicu, genos, i za jedinu konstantu drži večitu raseklinu dvostruke, kentaurske čovekove prirode, strasti i logike, moranja i nepristajanja, prizemnog i misterioznog.

Otuda u Pekića koji ne trpi površnost i improvizaciju toliko podataka, tolika obaveštenost: vojničkih znanja ako je Đorđije general, arhitektonskih finesa ako je Arsenije kućevlasnik i mali Isidor budući graditelj, čak igefarbenovskih znanja ako su dva Stefana hemijski industrijalci, gurbetskih, potukačkih podataka dok je njegovanski genos torbario Balkanom.  Kako su svi istinski veliki romani u stvari porodični romani (od prvog Ilijade do najboljeg Rat i mir), to je i Pekić, onako megalomanski nesnebivljiv pred zadatkom, tako postavio svoje glavno delo, da možda prvi put u istoriji svetske književnosti provede i otprati jednu porodicu kroz dugih dvadeset vekova.

            Ne mazeći sebe kao pisca, Pekić još manje mazi svog čitaoca. On je ono što se obično zove “težak pisac”. Piše široko i naširoko i čitalac će često voditi unapred izgubljenu bitku sa gustom šikarom njegovog štiva. Pekić od svog čitaoca zahteva i pretpostavlja apsolutno koncentrisanu pažnju, spremnost da ga sledi i u najudaljeniju digresiju ili opsesiju, veliku obaveštenost za pratnju njegovih skrivenih aluzija i znanja. Ali zato, ako čitalac izdrži u tom, gotovo da kažem, koncentracionom logoru duhovnih zahteva, biće štedro, rasipnički obeštećen.

            Upoznaće mnogoljudno mnoštvo Pekićevih zanimljivih i snažno srezanih likova, pratiće hod jedne inspirisane i inspirativne inteligencije kroz vremena i ljude, prisustvovaće uzbudljivim problemima čovekove egzistencije iskazanim jednom plemenitom ironijom i često najfinijom duhovnošću i duhovitošću naše misli i jezika. Postaće mu blizak i neophodan poznanik ovaj veliki paradoksalista, koji je to zato, jer smo takvi, paradoksalni, i mi i ovaj život koji živimo.

 

ATLANTIS II DEO

 

 

ATLANTIS II DEO

traje moje razmišljanje o Atlantidi i prikupljanje građe za knjigu koja je pod tim naslovom trebalo najpre da, mešavinom legure Huxley-orwelovske vizije budućnosti sa mojim istraživanjima mita u VII knjizi Runa pruži uistini sasvim novo, premda poetsko, tumačenje korena, toka i kraja naše civilizacije, a evo, sada, prestaje to da bude običnom knjigom, jcdnom između mnogih što ih čovek iz ovog ili onog razloga napiše, i lagano postaje pogled na svet, mogućnost samog života.

Ni mi ne dobijamo život; mi ga nasleđujemo. Vreme prođe dok otkrijemo — ako ikada otkrijemo — ono što je u nasleđenom modelu uistini naše, dok u zamršenoj mreži već trasiranih i izgaženih puteva prokrčimo i neki svoj. A kad to obavimo — ako ikada obavimo — isuviše smo stari i iscrpeni da bi tim putem ikuda krenuli, pa i kada krenemo, bilo gde stigli...

Ne priznajući vreme, bežao sam u vreme i pisao knjige o dobu u kome je sve bilo moguće i gde se istorija, poput sumraka, tek ukazivala na obzorju sveta s onu stranu jave. Ne priznajući ni prostor, bežao sam i kroz njega, nadajući se da se udaljavanjem od nasleđenog, zadatog života, od prinudnog klišea postojanja, na nešto što sam nazivao “svojim Tibetom”, približavam nekoj istini, koju sam samo naslućivao iza privida i tog prostora i tog vremena. Znao sam, ali ipak prevideo, da se život ne menja ako se ostane u istom koordinatnom sistemu, pa se samo menja krivulja kojom ćemo kroz njega proći. Nužne su bitnije promene od onih koje ovaj koordinatni sistem dopušta. Život se stvarno menja samo u —drugoj dimenziji, drugoj realnosti, drugom životu .. .

Sartre je rekao da čovek ne postaje pisac zato što je odabrao da kaže izvesne stvari, već što je odabrao da ih kaže na izvestan način. Čovek, takođe, ne ostaje čovek zato što je odabrao da čini izvesne stvari, nego što je odabrao da ih čini na izvestan naročit način ...

Sećam se odlomka starih Dnevnika — neki su, sad mi se čini namerno, u ovaj izvod uvršćeni — koji kao da ukazuju na presudnije i dublje mene koje me čekaju, mada ih ne definišu; čak ni svoje klervoajantnosti sami nisu svesni. Nisam li u odlomku iz 1954. (naslovljenom sada sa “Ostrva i Ostrvljani”) napisao: “A na samom dnu tajne leži — Atlantida. Kad ispliva na površinu opšteg privida, ostrvske opsene izdvojenosti sasvim će nestati.” Zatim, 1955: “Krug je simbol mira, ništavila, savršenstva, Boga, ponavljanja, a iznad svega — uzaludnosti. 

Ali, uzaludnost nije i besmislenost. Srce Atlantisa je kružno, tri koncentrična kruga zemlje i tri koncentrična kruga vode (odlomak koji sam izbacio misleći da neupućenom ništa ne znači). Jer smisao je u krugu.” (Odnosno i jeste u krugu.) 1966: “Vidim sebe kao disk, krug čija je svaka tačka moja, gde me sve tačke solidarno ostvaruju. Ja se samo pomeram iz tačke u tačku, iskorišćavam ovaj ili onaj deo svojih predviđenih mogućnosti. Prosto, izlažem redom izvesne aspekte svojih definitivnosti .. . Biti drukčiji stvarno, znači moći izaći van kruga, van diska.” ... Dnevnik je prepun tih sitnih znakova, poluizbrisanih stopa jedne ideje u pokretljivom pesku realnosti. 

Ali, i oni mogu biti zabluda. U kontekstu mojih ondašnjih razmišljanja, oni, ti znaci, nemaju značenje što im ga pridajem iz sadašnjeg. Pre će biti da misao, kao i sve na svetu, ima svoju cikličnost, da se kao prostor i vreme, i zajedno s njima, u krug savija. U kruženju dolazi misao sebi iza leđa. Kad se krug zatvori, u starim mislima otkrivamo novo značenje i s njim počinjemo novo kruženje ...      Uviđam sada da fantastika mojih knjiga u Vremenu čuda, Kako upokojiti vampira, a naročito VII tomu Zlatnog Runa (Jazonova argonautika s Noemisom-Simeonom čije ime valja čitati unatrag — rađanje kentaura, Elevsinske misterije, pretvaranje Simeona Gazde u crnog konja, potomka onog istog koji se, uzjahan od žene, pretvorio u sto imisi alogo — sto imisi antrops, polukonja-polučoveka), da sve to nije bila puka poetska fikcija, aristotelovska stilska šmira za unapređivanje naracije, s kojom se poslužio Platon kad je “izmislio” Atlantidu, već jedno nesvesno, instinktivno naslućivanje lične istine, konačne spoznaje (?) do koje imam da dođem tek kasnije, spoznaje koja se ne piše nego živi...

(Ovi redovi, znam, uništavaju većinu mojih planova, pripadnosti, obaveza, ideja, interesovanja, naklonosti ali i nesklonosti, pa možda, bojim se, i mojih prijateljstava . . . Sasvim je sigurno da “Crveni i Beli” nikad neće biti napisani i da je njihov sadržaj, uz Komentare, jedino što će ostati, Bedne šanse imaju i Graditelji, premda će njihovo napuštanje žalosno ličiti na prevremeni pobačaj, jer fetus romana već je formiran. Sasvini je sigurno da će Vreme Čuda biti dovršeno i “Srebrna Ruka” napisana — ako se ja budem pitao — jer obe teme imaju unutrašnju vezu sa Atlantisom, koju treba dovesti na nivo nove mene, u novi krug . .. Vremena do 1990. ima još tako malo.)

Tek sada nazirem dan u kome ću se zaista naći napolje. Kad sam, godine 1953. pušten iz zatvora znao sam da ne odlazim nikud napolje, već da iz jednog “unutra” prelazim u drugo. Kod odlaska u London, nisam toga bio svestan. Zamišljao sam da napuštam začarani krug sudbine i da ću konačno biti napolju, izvan nje. Prošlo je više od deset godina, a ja sam tamo gde sam bio, još uvek “unutra”, povremeno dublje nego što sam ikada bio ...

Kucao sam na tesna vrata i ona su se otvorila, ali su to bila pogrešna vrata. Njihovo otvaranje nije mi donelo ništa do razočarenje. U prostoru i vremenu sva su vrata lažna. Prava su van prostora i vremena. Ne mogu se naći “na Tibetu”, a mogu čitavog života čučeći na stubu Alimpija Stolpnika. Kao što nas vreme vara svojim prividnim proticanjem, nemogućim u večnom trajanju u kome ništa ne teče, obmanjuje nas i prostor izgledima na pomeranja koji u njegovoj beskonačnosti ne postoje ...

Osećam hladnoću. Drugi svet teče mimo mene. Treba pružiti ruku i dodirnuti ga.

Treba tvoriti — novo.

 

ATLANTIS (1. SEPTEMBAR 1981)

 

ATLANTIS (1. SEPTEMBAR 1981)

U Platonovim dijalozima Timeju i Kritiji, poslednji saopštava Sokratu “priču čudnu, ali istinitu”. Ona se odnosi na putovanje Zakonodavca Solona, godine 590. pre Hrista, u Egipat, posetu drevnom gradu Saisu u delti Nila, i vest o postojanju i propasti Atlantisa, moćne civilizacije koja je prethodila našoj. U nastojanju da saiske sveštenike boginje Net navede na razgovor o starini, Solon im govori o Deukalionovom potopu, dnu mitske prošlosti helenskog sveta. Najstariji od sveštenika odgovara: “O Solone, Solone, vi Grci ništa niste do deca . . . Bilo je i biče još puno propasti čovečanstva . . . Ti pamtiš jedan potop, a bilo ih je toliko pre njega . . . Ti ne znaš da je tvoju zemlju nekada nastavala najpravednija rasa ljudi koja je ikada živela. A to ti je nepoznato zato što su preživeli Velike propasti davno pomrli, ne ostavljajući iza sebe pisanu reč ... 

Stoga morate započinjati sve iz početka, ne znajući ništa od onoga što se zbivalo pre vas.” Sveštenik Saisa ispričao je tada Solonu priču o propasti Atlantide, sveta na zapadu od Herkulovih stubova (Gibraltara), kontinenta koga je zemljotres odvukao na dno Atlantskog okeana. Taj svet je bio pod patronažom boga mora Posejdona, iz čije je veze sa smrtnom ženom Kleito rođen Atlant, prvi smrtni kralj Atlantide. Bogatstvo ove zemlje beše neizmerno. Neizmerno njeno blagostanje, ali i veliki njen duh. Kritija Sokratu prenosi, zatim, ono što je Solon čuo u Saisu: “Golema beše snaga koju su bogovi dali izgubljenom ostrvu Atlantidi. Kroz mnoge generacije, dok je u njima božanska priroda trajala, oni su se pokoravali zakonima i bogovima, iz čijeg su semena i sami proizašli; jer posedovahu istinit i u svakom pogledu veliki duh, ujedinjenu blagost sa mudrošću... Prezirahu sve do vrline, ne brinući se o sadašnjem životu, o zlatu i posedu, koji im se činio samo teretom; niti su bili razmaženi luksuzom, niti ih je bogatstvo lišilo samokontrole. Jasno su uviđali da je vrlina i prijateljstvo među njima samo uvećavala njihova dobra ... 

Ali kada je božanski deo prirode u njima počeo da bledi, rastvarajući se sve više u smrtnoj mešavini, ljudska je priroda nadvladala, i oni, nesposobni da podnesu svoju sudbinu (sreću?), ponašahu se nedolično, i za onoga ko je imao oko da vidi, sve pokvarenije, jer su gubili svoje najdragocenije darove; ali za one koji nisu imali oko za istinitu sreću, izgledali su Atlantiđani veličanstveni i blagosloveni, baš onda kad behu uprljani ambicijama i moći. ..” Kritija dalje priča kako je Zevs odlučio da ih kazni, i u tu svrhu sazvao savet bogova, ali se manuskript tu prekida, ostatak Platonovog dijaloga za uvek je izgubljen.

Sve od ovog Platonovog svedočanstva ljudi su ili tragali za Atlantidom, ili odricali njeno postojanje. Večni Aristotelo je, razume se, bio među poslednjima. Prvi prorealist je priču držao običnom poetskom fikcijom koja je trebala da osveži Platonovu suvoparnu naraciju. Onako kako je izmišljeni zid, kojim su Ahajci ogradili logor ispred Troje, pomogao Homeru. Ali kao što je Homer taj zid srušio, čim mu više pesnički nije trebao, tako je i Platon, kad je obavila motornu funkciju u njegovom dijalogu, potopio Atlantidu, predviđajući da će je kritičari i pustolovi početi tražiti. “Čovek koji je Atlantidu sanjao, učinio je i da ona iščezne.” Veli Aristotelo s prilično (za njega) uspelim cinizmom. (Strabon.)

Na drugom kraju kantara koji je merio istinitost Solonovog saiskog izveštaja, bio je prvi izdavač Timeja, Krantor. Išao je s poverenjem u Solona tako daleko da je, oko 300. godine pre Hrista, slao ljude u Sais da priču provere; i saznao da je još uvek ispisana na stubovima saiskog hrama.

Na srednjovekovnim nautičkim kartama. (Toscanelli del Pozzo od 1475. koju je koristio Kolumbo), između mnogih ostrva zapadno od Afrike i Evrope, vide se i Antili, čije bi ime moglo poticati od Atlantisa. Portugalski i španski moreplovci su verovali da je potonuli kontinent ostavio za sobom ostrva na kojima bi se još mogli obogatiti. Čak je i Gladstone, premda bezuspešno, 1882, pokušao da inspiriše ekspediciju koja bi tragala za Atlantidom. (J. V. Luce.)

U Timeju govori Platon o Atlantidi kao o divovskom ostrvu zapadno od Herkulovih stubova (po njemu je veliko kao Libija i Azija zajedno, prema antičkoj kartografiji, razume se), civilizaciji što je u zemljotresu i poplavi nestala u toku “jednog jedinog dana i noći”. Stoga su, u početku, oči svih istraživača bile upravljene na Atlantik. Ali, bilo je i ekscentrika. L. Frobenius (The Voice of Africa, London, 1913) stavlja je u Nigeriju. J. Spanuth (Atlantis — The mistery unravelled, London, 1956) je Atlantidu “pronašao” kod Helgolanda. Najozbiljni pokušaji da se ona ostavi na dnu Atlantika potiču od uticajne Donnelyeve škole (I. Donnelly: The Antediluvian World, New York, 1882; L. Spence: The Prohlem of Atlantis, London, 1924 — Atlantis in America. London, 1925 — The History of Atlantis, London, 1926). Jedina druga hipoteza, pored Atlantske, koja ima naučne zasnovanosti je — Minojska. (Moguća tek pošto je Evans. 1900, započeo arheološka istraživanja u Knososu na Kritu.) Ona propast drevne civilizacije, izjednačujući Atlantidu sa minojskim Kritom, vezuje za vulkansku eksploziju otoka Tere, 120 km severno od Knososa. Njeni su najubedljiviji zastupnici prof. Galanopoulos, dr Ninković, prof. S. Marinatos. Izvrstan sumarium ove hipoteze može se naći u knjizi The End of Atlantis, J. V. Lucea, London, 1969 ...

 

BESNILO (JESEN 1981)

 

BESNILO (JESEN 1981)

Završio žanr-roman Besnilo (Rabies). Danas pronašao glavni moto i napisao prolog. Kako obe stvari imaju za mene veći značaj od profesionalnog, zaslužuju da uđu u Dnevnik.

Moto: “Peste si grande viendra a la grand gousse, proche secours, et bien loing les remedes.” (Velika će pošast u velikoj ljusci doći, olakšanje blizu, ali spasenje vrlo daleko.”

                                                (Nostradamusova Proročanstva)

Moto za prolog: “Prodirući u živu ćeliju stranog tela, virus njenu sadržinu zamenjuje svojom i pretvara je u fabriku za proizvodnju novih virusa. Promene koje na taj način izaziva u životnoj sredini ćelije neuporedivo su dublje i dramatičnije nego što se čovek sme nadati ikad da postigne u svojoj. Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije. Vrhunac veštačke je inteligentni virus. Tvorevina koja ima formu čoveka, a prirodu virusa; vitalnost virusa i inteligenciju čoveka. Simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja vladala bi prirodom, kojoj oboje služe sada samo kao đubrivo.” (Iz predavanja profesora dr Fredericka Liebermana, jedne od ličnosti romana Besnilo).

Prolog: “Kada je u VIII Pevanju Ilijade, kroz usta Ahajca Teukra, Homer opisao Trojanca Hektora kao 'Kion lisitira', ili 'besnog psa', čovek za Njega još nije znao. Kad ga je, godine 1962, pod elektronskim mikroskopom, prvi put ugledao, imao je oblik metka, izdubljenog u podnožju, ispupčenog pri vrhu. Merio je 180 milimikrona po dužini, 75 u prečniku. Bio je šezdeset miliona puta manji od životinje u kojoj se rodio, trista miliona puta manji od čoveka koga će ubijati. Živeo je u kosmosu koji se zvao Neuron i bio pet hiljada puta veći od Njega. Sve što živi, uostalom, bilo je od Njega veće. Ali Ga ova nepravda nije brinula. Jer — bio je jači od svega što je živelo. 

Bio je Čudo prirode, čije je poreklo obavijeno misterijom, kao i poreklo svih čuda. Ali mu je delo bilo iznad sumnje, i izvan nade. Pustošio je svoju rodnu sredinu s podmuklom, svirepom, bolesnom bezobzirnošću, s kojom čovek zloupotrebljava svoju. Bio je ubitačno crno sunce svog kosmosa, zapaljeno da bude sunce i svih ostalih. Dok ih je progonio, čovek je Njegove pretke krio pod nevinim imenom helične ribonukleoproteinske kiseline u lipoproteinskoj membrani i glikoproteinskom plaštu. Za Njega u tom ratu nije bilo bojazni. Došao je na svet s drugim omotačem, koji još nije imao ime, ali kad ga dobije, znaće se da je neprobojan i neuništiv. Jer mutant je bio, prvi u svom soju. Iako sam, nije se usamljenim osećao. Irnao je usađen instinkt Velikoj broja. 

Za dvadeset četiri ljudska časa bilo bi njegovih predaka 6.000, za devedeset šest sati 200.000, za dve nedelje — 20.000.000. Takvih kao On, za dvadeset četiri ljudska časa, biće 40.000.000. Njegovim je razmnožavanjem carovala progresija koja se gubila u neizračunljivoj beskonačnosti. On će tada biti već ko zna gde. Putovaće kroz mikrokosmos kao što čovek putuje kroz makrokosmos. Lutanja će ga voditi kroz mesta sa tajanstvenim imenima, kao što su za čoveka današnjice Gorje Hindikuš, pustinja Karakum, prašume Amazona, i kao što bi, da mu je trajanje obezbeđeno, za čoveka sutrašnjice bile magline Andromede, sazvežđa Aldebarana, zvezda Proxima Centauri. Njegove kosmičkc luke biće Nervus sciaticus, Amonov rog, Cerebellum, Hyppocampus, Salivarna glandula. Njegov transgalaktički put — Kičmena moždina. Njegov cilj — Mozak. 

Svuda gde bude prolazio, svetovi će se preobražavati u kataklizmi, strašnijoj od svakog zemljotresa koji je od Postanja pogodio Planetu. Svuda gde bude prolazio predavaće strah, mržnju, bes onima koji budu imali nesreću da od Njegovog dodira odmah ne polude. Poludelima će predati saznanje u čiju prirodu niko nikada neće moći da pronikne. Opet će biti ono zašta je stvoren i što mu je oholi uzurpator prirode — Čovek, na kratko osporio: najopasniji, najmoćniji, najnemilosrdniji stvor u Vaseljeni, nedokučivoj uniji svetova, kojoj je pripadao i Njegov Neuron. Rođen da umre tek kad ostane sam, kad ne bude više smrti od koje bi živeo. Ovoga puta čovek mu se ne može odupreti. Mogao bi to jedino Aresteus, sin boga Apolona, ali se u stare bogove više nije verovalo. Zato je mirno krenuo da ispuni sudbinu: da mori i umre.”

 

 

TABLA OD PLUTE I USPOMENA

 

*

TABLA OD PLUTE I USPOMENA

Napisao još dve Utvare iz Starog i Novog Beograda: pod 23. „Terazijski vukovi nekad i sad“; pod 24. „Konzularna Evropa i muda gospodina predsednika Državnog sovjeta Kneževine Srbije“.

Prepisao izvestan broj naslova iz naše dnevne štampe u svesku “Kurioziteti javnog mnjenja”: Sve su bitke dobijene, ali se borba nastavlja! Ispadanje radnika iz brzih vozova! Pooštreni kriterijumi za dobijanje ugandskog državljanstva! Republička vlada protivu pucnjave!...

Menjam tablu od plute iznad mog pisaćeg stola (apsolutni znak da će se nešto dogoditi). Sad su tu, pod slikom Njegoša i Vuka, prikačene tri fotografije (dve Simonide i jedna Kosančićevog venca 17, koje takođe moraju da idu, jer mi više ništa ne znače); Grafički prikaz temporalnosti u Zlatnom Runu; Kalendar za 1980. godinu; Crveno plavi letak SDP, Socijaldemokratske partije Velike Britanije (koji se takođe sprema na odlazak u arhivu); Spisak mojih magnetofonskih traka sa klasičnom muzikom; Tlocrt CTA, Central Terminal Areae Heathrow Airporta (spreman za pogreb); 

Vizitkarta Mrs. Frances Aldridge, aerodromskog Public Relations Officera; Krupna grčka azbuka; Mapa Istanbula dok se zvao Konstantinopolj; Porodično stablo Njegovana iz Hodočašća; Tlocrt imaginarnog Turjaka, J.U.B.-a i Gradščine; Slika jednog kentaura; Fotografija naslovne strane R.G. Wassonove knjige The Road to Eleusis (centralne teme oko koje će se okupiti nove ideje; Kompozicija VI, VII knjiige Zlatno Runo; Parola: “Sve su bitke dobijene, ali se borba nastavlja!” (Oko nje imam izvesne dileme) ...

ZAŠTO LJUDOŽDERI NISU PATILI OD DUŠEVNIH KRIZA?

 

ZAŠTO LJUDOŽDERI NISU PATILI OD DUŠEVNIH KRIZA?

Svaki je sistem teorijski izvodljiv. Načelno uzev, svaka se konzistentna ideja može projektovati u stvarnost. U praksi, međutim, tamo gde se okolnosti nikad ne mogu baš sasvim predvideti, i one ometajuće eliminisati, nastaju teškoće kojima zahvaljujemo za ono malo prirodnog, spontanog, slobodnog života što ga, s vremena na vreme, uživamo. Našem načinu života nedostaje doslednost i otuda potiče većina duhovnih, duševnih i društvenih kriza. Antropofagos, ljudožder, nije ipatio od tih kriza jer mu moral nije bio u sukobu sa ukusom, a naš strogo osuđuje bar polovinu onoga što osećamo, činimo ili mislimo. Preostala polovina, u srećnom skladu s ličnim merilima, u nesrećnom je protivrečju s nekim opštim. Tako je nesklad opšti i potpun.

 Njegova apsolutnost, pretvorena u Prirodan Poredak Stvari, u Pravila Igre, kojima se povinjujemo ako sebe smatramo građanima, ako držimo do pripadnosti tzv. građanskoj civilizaciji Razuma i Mere, onemogućuje svaki slobodan izbor u okvirima datog životnog klišea. (Izbor van njega je bekstvo.) O nekakvoj racionalnosti, o nekakvom uistini razumnom životu, ne može ovde biti ni reči. Niko, naime, ne može racionalno živeti ako njegovim ponašanjem diktiraju dva oprečna, neprijateljska sistema vrednosti. Od toga se može jedino pošašaviti. Kao Buridanov magarac između dva plasta sena.

Takvim magarcem osećaće se i advokat Leonid Njegovan kad na temu ove dihotomije bude razmišljao 1941, prilikom porodičnog božićnog skupa u Turjaku kraj Ljubljane. Ali mu to neće smetati da sa generalizaeijom produži: saznanje da je čovek magarac pomaže da se to bude lakše. Razmišljaće, dakle, i o tome da su Revolucije kolektivne racionalizacije ovih dilema. Krvlju se savlađuje protivrečnost građanskog bića. Između morala i čina opet se stvara korespondencija. Novi moral iziskivaće i odgovarajuće, druge činove. Kad se otpočnu preduzimati treći, točak dihotomije počeće da se ponovo okreće. 

U nastavku će gospodin advokat doći do ubeđenja da se buržoazija, kojoj je po definiciji i sam pripadao, mora odlučiti između neba i zemlje, hrišćanske i akcionarske etike. U protivnom, izgubiće svet u korist klase, koja, bar privremeno, bude uspela da spoji moralni ideal s realnim ljudskim interesom. Tako će dospeti do projekta idealnog buržoaskog svemira. On će se osnivati na jednoj od čuvenih simeonskih poslovica, po kojoj se sve na svetu događa u procentima — En postotis...

Ovo je fantazmagorično razmišljanje jednog građanskog intelektualca razočaranog stanjem društva što mu je 1941. ostavljeno u nasleđe. O čemu bi i kako razmišljao razočarani intelektualac godine 1979? (Pod uslovom da bar približno zna čime je razočaran, i da još uvek ume to da bude.) Bez pravog, iskrenog, a iznad svega dubljeg odgovora na ovo pitanje, odgovora koji je i sam lišen predrasuda razočarenja, nemoguće je napisati savremeni roman o savremenom intelektualcu. Umesto toga, uvek čemo dobijati realističku priču o malograđaninu ili romantičarsku priču o negrađaninu svih vremena.

Ovaj zapis, međutim, ne pišem zbog literature. (Dođavola sa literaturom!) Pišem ga zbog svog života koji opet počinje da klizi tračnicama rutine, na kojima su sve stanice unapred obeležene, i jedina se uzbudljivost može osetiti u povremenim zakašnjenjima da se do njih stigne. Približava se vreme mojih famoznih dekadnih mena i ja se iznova osećam uznemiren i konfuzan kao leta 1968. kad sam na Zlatiboru odlučio da dođem ovamo na Tibet...

Nešto će se dogoditi

KONSTANTINOPOLIS (NA TEODOSIJEVIM ZIDINAMA) 27. 8. 1978.

 

KONSTANTINOPOLIS
 (NA TEODOSIJEVIM ZIDINAMA) 27. 8. 1978.

Lj. i ja se opet izdvajamo od grupe i odlazimo tamo gde niko neće. Većina čarter-hodočasnika juri na Bazar u Kapali čaršiju, a ima ih koji se stidljivo iskradaju da bi uporedili beogradske cene s onima u modernom kvartu Istanbula. Nešto od otomanskog grada će videti prinudno, jedino blagodareći dosadnoj rodoljubivosti vodiča, iseljenika iz Makedonije, obožavaoca Kemala Ataturka (ali i Mehmeda Osvajača),

čiji se pogled i na sam pomen Vizantije i njenih relikta (Hipodroma, mozaika na ulazu u Svetu palatu vasilevsa — do koje jedva da vodi ikakav turistički znak — ili Hagie Sophie, u bednom stanju napuštene fabričke hale), čiji se pogled, dakle, namah gasi u čudu netrpeljivosti i ravnodušnosti. Sve što će mnogi od njih, mimo preplaćenog rđavog zlata, dobiti, sveži su razlozi za ogovaranje nečistoće i javašluka — pojmova za nas potpuno nepoznatih — zakeranja, sitničarenja i birana maltretiranja posluge u hotelu. (Ali i to je neka zabava. Debela žena iz Skoplja, koju je ovamo dovela nagrada na konkursu za skupljanje zapušača od pivskih boca, uglavnom se tim i bavi.) ..

Odlazimo da slikamo Teodosijeve zidove, koji mi trebaju i za Zlatno Runo i za “Srebrnu ruku”. (I od njih, na razglednicama ili snimcima za slajdove, ima tek po koja kula. I to je, naime, vizantijsko.)

Dugo lutamo. Važno je nabasati samo na deo zida, on će nas onda dalje voditi. Niko nam ništa o zidu ne ume reći. A ni mi da pitamo ne umemo. Pet stotina godina pod Turcima prošlo je uzalud, i za njih i za nas. Preduzeta pantomima — igram zid, uzdajući se u svoju visinu — ne pribavlja nam obaveštenje, ali kao da postiže izvesno poštovanje. (Kasnije shvatam zašto. Orijent je oduvek imao razumevanja za jurodive.) . . .

Samo je Bog dovde mogao da nas dovede. Nailazimo na nekoliko metara široku brešu, obraslu korovom. i pošto srećno izmičemo krvoločnim psima — čuvarima bostana, vezanim dugim lancima što zvekeću poput okova, preko dubokog opkopa za vodu, punog kamenja i prašine, stižemo na utrinu, s koje se bedem može videti onako kako ga je gledao slovenski bašibozuk, za koji neki pakosni autori vele da je prvi provalio u grad.

 Želeo bih da imam viziju, da vidim oklopljene glave romejskih branilaca u zupčastim procepima zidina, iznad kojih poput munje proleće “grčka vatra”, da čujem njisak atova i alaukanje napadača, da u nozdrvama osetim smrad prašine i krvi; vidim jedno dete kako sa spoljnog grudobrana mokri, nastojeći da pogodi ravinu (ono što ću, bez tih ambicija, i sam uskoro morati da učinim), čujem lavež pasa i u nosu osećam miris vlastitog znoja. (U cisterni Jarebatan činilo mi se da, između memljivih stubova, u plavičastosablasnoj daljini, na jednom skliskom, kao bazalt crnom platou, vidim Simeona Sigetskog kako se budi iz vampirskog sna, da bi instinktom slepca i čelingasa genosa našao svoj put za Tivaj-Tebe i

tamo produžio da živi od krvi naivnih Grka. Zume! Apolovsome! — Zivimo! Uživajmo!)...

Crtež. Opkop. Otvoren prostor. Spoljni grudobran jedan do tri metra visine. Peribolds, Parateichion. Spoljni zid dva metra debljine, 10 visine. Tornjevi od 24 metra. Unutrašnji zidovi visoki 13, a u bazi široki tri do četiri metra. Tornjevi su ovde pentagonalni, heksagonalni, ali ih ima sa četiri i osam uglova ...

Idemo dugo duž zidova. Penjem se uz odrone. Sada odozgo nastojim da nešto doživim, da svoju imaginaciju probudim. Ništa se ne dešava ...

Slikam. Tražim naročite kutove. Nastojim da nađem očuvane delove, kojima ništa od ovog vremena ne smeta, koji bi mogli biti slikani i 1453 ...

Potpuno smo iscrpeni. Na povratku se gubimo, lutamo. U sumrak se dovlačimo do hotela.

(Primedba od 1979. godine: kad smo kotur sa Teodosijevim zidovima dali na razvijanje, konstatovano je da film nije bio ispravno namotan. Nije se okretao. Snimci su se slagali jedan na drugi kao leševi u masovni grob.)

 

4 APRIL 1977, III NASTAVAK

 

4 APRIL 1977, III NASTAVAK

 

14,00 —15,00

Rad u bašti.

15,00 —18,00

Pisao Zlatno Runo, IV. Sastavio spisak literature za mikrofilmovanje u Narodnoj biblioteci, (dopunska građa za V knjigu).

18,00 — 20,00

Večera. Šetnja sa Lj. po Harrow on the Hillu. Pijanac u prijatnom ćaskanju sa banderom. Bandera ga, očigledno, jedina razume. Šmislio vic. Dva čoveka sede na obali i piju limunadu slamkama. Treći se davi u reci. Jedan od prve dvojice baca mu u vodu slamku. Na pitanje zašto je to učinio, odgovara: “Hteo sam da se uverim koliko je istina da se davljenik i za slamku hvata.” Lj. misli da je vic odvratan. Ja nalazim da je sjajan. Čak i dubok...

20,00 — 22,00

Nastavak rada na Runu. Pred kraj škripi. Odustajem...

22,00 — 23,00

Pismo majci. Nikako da se naviknem da se samo njoj obraćam. Uvek mi se čini da sam iz ko zna kakvog odvratnog nehata zaboravio da u zaglavlju naslovim i oca. I kad god pišem, isti se bol vraća. Poslednji put kad je bio u Londonu ostavio je svoj šešir ovde. Zašto, pitao sam ga? Da bi se iduće godine po njega vratio. Nije se vratio. Ali šešir je tu. I uvek će ga čekati...

Razmišljam o Isidoru Njegovanu i njegovim pismima ocu koji ne postoji...

23,00 — 01,30

Na televizoru se obavlja rutinski večernji masakr. Čitam jednu američku knjigu — Dr. Srasz — o ludilu i pravnim normama ...

“Bolest je uvek dobrodošlo objašnjenje. Uviđanje izvesne hrabrosti u disidentstvu preti našem integritetu. Ako je samostalno mišljenje hrabrost, njegovo je odsustvo kukavičluk. (U nesposobnost za njega, primedba B.P.) I još fundamentalnije: ako su disidenti u pravu, onda je konvencionalno mišljenje pogrešno. Udobnije je u disidentu videti mentalnog bolesnika, i kad se bolest dijagnosticira, olakšanje je to za svakog, uključujući i lekare, koji u mišljenju nisu nekonvencionalniji od običnih građana ...” (Dr Walter Reich).

Osećam žudnju za stripovima iz mladosti...