ATLANTIS II DEO

 

 

ATLANTIS II DEO

traje moje razmišljanje o Atlantidi i prikupljanje građe za knjigu koja je pod tim naslovom trebalo najpre da, mešavinom legure Huxley-orwelovske vizije budućnosti sa mojim istraživanjima mita u VII knjizi Runa pruži uistini sasvim novo, premda poetsko, tumačenje korena, toka i kraja naše civilizacije, a evo, sada, prestaje to da bude običnom knjigom, jcdnom između mnogih što ih čovek iz ovog ili onog razloga napiše, i lagano postaje pogled na svet, mogućnost samog života.

Ni mi ne dobijamo život; mi ga nasleđujemo. Vreme prođe dok otkrijemo — ako ikada otkrijemo — ono što je u nasleđenom modelu uistini naše, dok u zamršenoj mreži već trasiranih i izgaženih puteva prokrčimo i neki svoj. A kad to obavimo — ako ikada obavimo — isuviše smo stari i iscrpeni da bi tim putem ikuda krenuli, pa i kada krenemo, bilo gde stigli...

Ne priznajući vreme, bežao sam u vreme i pisao knjige o dobu u kome je sve bilo moguće i gde se istorija, poput sumraka, tek ukazivala na obzorju sveta s onu stranu jave. Ne priznajući ni prostor, bežao sam i kroz njega, nadajući se da se udaljavanjem od nasleđenog, zadatog života, od prinudnog klišea postojanja, na nešto što sam nazivao “svojim Tibetom”, približavam nekoj istini, koju sam samo naslućivao iza privida i tog prostora i tog vremena. Znao sam, ali ipak prevideo, da se život ne menja ako se ostane u istom koordinatnom sistemu, pa se samo menja krivulja kojom ćemo kroz njega proći. Nužne su bitnije promene od onih koje ovaj koordinatni sistem dopušta. Život se stvarno menja samo u —drugoj dimenziji, drugoj realnosti, drugom životu .. .

Sartre je rekao da čovek ne postaje pisac zato što je odabrao da kaže izvesne stvari, već što je odabrao da ih kaže na izvestan način. Čovek, takođe, ne ostaje čovek zato što je odabrao da čini izvesne stvari, nego što je odabrao da ih čini na izvestan naročit način ...

Sećam se odlomka starih Dnevnika — neki su, sad mi se čini namerno, u ovaj izvod uvršćeni — koji kao da ukazuju na presudnije i dublje mene koje me čekaju, mada ih ne definišu; čak ni svoje klervoajantnosti sami nisu svesni. Nisam li u odlomku iz 1954. (naslovljenom sada sa “Ostrva i Ostrvljani”) napisao: “A na samom dnu tajne leži — Atlantida. Kad ispliva na površinu opšteg privida, ostrvske opsene izdvojenosti sasvim će nestati.” Zatim, 1955: “Krug je simbol mira, ništavila, savršenstva, Boga, ponavljanja, a iznad svega — uzaludnosti. 

Ali, uzaludnost nije i besmislenost. Srce Atlantisa je kružno, tri koncentrična kruga zemlje i tri koncentrična kruga vode (odlomak koji sam izbacio misleći da neupućenom ništa ne znači). Jer smisao je u krugu.” (Odnosno i jeste u krugu.) 1966: “Vidim sebe kao disk, krug čija je svaka tačka moja, gde me sve tačke solidarno ostvaruju. Ja se samo pomeram iz tačke u tačku, iskorišćavam ovaj ili onaj deo svojih predviđenih mogućnosti. Prosto, izlažem redom izvesne aspekte svojih definitivnosti .. . Biti drukčiji stvarno, znači moći izaći van kruga, van diska.” ... Dnevnik je prepun tih sitnih znakova, poluizbrisanih stopa jedne ideje u pokretljivom pesku realnosti. 

Ali, i oni mogu biti zabluda. U kontekstu mojih ondašnjih razmišljanja, oni, ti znaci, nemaju značenje što im ga pridajem iz sadašnjeg. Pre će biti da misao, kao i sve na svetu, ima svoju cikličnost, da se kao prostor i vreme, i zajedno s njima, u krug savija. U kruženju dolazi misao sebi iza leđa. Kad se krug zatvori, u starim mislima otkrivamo novo značenje i s njim počinjemo novo kruženje ...      Uviđam sada da fantastika mojih knjiga u Vremenu čuda, Kako upokojiti vampira, a naročito VII tomu Zlatnog Runa (Jazonova argonautika s Noemisom-Simeonom čije ime valja čitati unatrag — rađanje kentaura, Elevsinske misterije, pretvaranje Simeona Gazde u crnog konja, potomka onog istog koji se, uzjahan od žene, pretvorio u sto imisi alogo — sto imisi antrops, polukonja-polučoveka), da sve to nije bila puka poetska fikcija, aristotelovska stilska šmira za unapređivanje naracije, s kojom se poslužio Platon kad je “izmislio” Atlantidu, već jedno nesvesno, instinktivno naslućivanje lične istine, konačne spoznaje (?) do koje imam da dođem tek kasnije, spoznaje koja se ne piše nego živi...

(Ovi redovi, znam, uništavaju većinu mojih planova, pripadnosti, obaveza, ideja, interesovanja, naklonosti ali i nesklonosti, pa možda, bojim se, i mojih prijateljstava . . . Sasvim je sigurno da “Crveni i Beli” nikad neće biti napisani i da je njihov sadržaj, uz Komentare, jedino što će ostati, Bedne šanse imaju i Graditelji, premda će njihovo napuštanje žalosno ličiti na prevremeni pobačaj, jer fetus romana već je formiran. Sasvini je sigurno da će Vreme Čuda biti dovršeno i “Srebrna Ruka” napisana — ako se ja budem pitao — jer obe teme imaju unutrašnju vezu sa Atlantisom, koju treba dovesti na nivo nove mene, u novi krug . .. Vremena do 1990. ima još tako malo.)

Tek sada nazirem dan u kome ću se zaista naći napolje. Kad sam, godine 1953. pušten iz zatvora znao sam da ne odlazim nikud napolje, već da iz jednog “unutra” prelazim u drugo. Kod odlaska u London, nisam toga bio svestan. Zamišljao sam da napuštam začarani krug sudbine i da ću konačno biti napolju, izvan nje. Prošlo je više od deset godina, a ja sam tamo gde sam bio, još uvek “unutra”, povremeno dublje nego što sam ikada bio ...

Kucao sam na tesna vrata i ona su se otvorila, ali su to bila pogrešna vrata. Njihovo otvaranje nije mi donelo ništa do razočarenje. U prostoru i vremenu sva su vrata lažna. Prava su van prostora i vremena. Ne mogu se naći “na Tibetu”, a mogu čitavog života čučeći na stubu Alimpija Stolpnika. Kao što nas vreme vara svojim prividnim proticanjem, nemogućim u večnom trajanju u kome ništa ne teče, obmanjuje nas i prostor izgledima na pomeranja koji u njegovoj beskonačnosti ne postoje ...

Osećam hladnoću. Drugi svet teče mimo mene. Treba pružiti ruku i dodirnuti ga.

Treba tvoriti — novo.