DEO DRUGI:
„GRAĐEVINA“
Odigrava
se između 1954. i 1969. Kad Boiris izlazi iz zatvora, Isidor je već arhitekt u
usponu. Dobitnik jedne značajne međunarodne nagrade, nada jugoslovenske arhitekture i prvo ime
među mladim profesionalcima. Njegov talenat ima sve oznake genijalnosti, a
karakter sve nedostatke što ih jednostranost sobom nosi. Fanatično je odan
pozivu, egocentrik i perfekcionist, te, premda poštovan, nije među kolegama i
saradnicima omiljen. Usamljenik i po prirodi i usled okolnosti, opsednut
postizavanjem savršenstva u svakom projektu, okružen je uglavnom ženama koje mu
se dive i koje on memilosrdno koristi, čak i kada ih voli.
On
zloupotrebljava ljubav majke, sestre, žena s kojima je u intimnim odnosima, i
koje su nekako uvek i saradnice na njegovim projektima. Jedini muškarci koji do
izvesne mere uživaju njegovo poverenje su otac, s kojim se redovno dopisuje, i
Boris, koji počinje da se probija u svetu literature ...
Ovaj deo
romana je Isidorov “put u visoko društvo”. Opisuje se profesionalno sazrevanje
jednog umetnika, njegovo intelektualno i moralno “građenje” u okvirima jednog
establiranog socijalističkog milieua, s njegovim specifičnim zahtevima,
zakonima i formativnim uticajima. Analizira se postepeno rađanje moralne
apatije, s kojom se, sve u ime vlastitog dela, zapostavlja i odbacuje svaka ljudska
i građanska funkcija. Daje se razvoj specifičnih alibija što se razvijaju duž
uzlazne linije kompromisa, znatino složenija partenogeneza kompromisa od one
praćene kod poručnika Rutkowskog u Kako upokojiti vampira — ali u osnovi istog
tipa — jer ako uslovi nisu radikalni, ni kompromisi nisu lako vidljivi i prepoznatljivi.
Mehanizam
moralnog komformizma ne vidi se jedino na Isidoru. U varijantaima različitog
intenziteta i oblika dominira on intelektualnom i umetničkom elitom Beograda u
kojoj se dva prijatelja kreću. (Moj cilj da u ovom delu romana razvijem
savremenu fresku Beograda, na izvesnoj dokumentarističkoj bazi. Sve što se van
Isidorove intime bude događalo, uključujući i Borisa, biće autentično i
stvoreno kombinacijom autentičnih govora, razgovora, članaka iz novina,
Borisovih dnevnika, zapisnika i ostalih dokumenata.)
Godine
1967. jedan događaj iz osnova menja Isidorov život. Raspisuje se državni
konkurs za Spomenik revoluciji, zamišljen da se postavi na jednoj visoravni
iznad prestolnice. Zadatak je enorman i za Isidora neodoljiv. Moglo bi to biti
njegovo životno delo. Odlučuje na Konkursu da učestvuje uprkos protivljenju
Borisa, majke i oca (preko pisama). Mada više ne prihvata Revoluciju ikao
istorijski čin, i mada je ravnodušan prema njenim posledicama, on smatra da je
spomenik što će ga projektovati iznad i izvan istorije, nezavistan od svake
trenutne realnosti i slobodan od svake moralne procene.
Propustiti
ovakvu šansu znači izdati umetnost. Veliki umetnici nisu podložni nikakvim
moralnim ograničenjima. Njihova je dužnost, jedina i jedna: da stvaraju svoja
dela, bez obzira kako, čemu i kome služe. (Ponavljanje na višem nivou lajtmotiva
koji će inspirisati Simeona Sigetskog u šminkanju mrtvog Sulejmana pod Sigetom,
godine 1566, i Jakova Njegovana kad je u vreme okupacije dizao Dom germanske
kulture.)
Isidor
pristupa konkursnom zadatku s krajnjom energijom i savesnošću. Pre nego što će
sesti za crtaću tablu, on najpre proučava temu. Pre nego što se u odgovarajućem
gradivu predstavi, odgovoriti najpre treba na pitamje: šta je Revolucija? U
čemu je njena opšta suština i ideja? Kakva su njema konstitutivna svojstva? On
odbija da se osloni na vlastita iskustva i maštu. Intervjuiše njene učesnike
(između ostalih i Filipa Njegovana), saradnike, protivnike i žrtve. I one koji
su tek njeni korisnici. To ga upućuje na proučavanje istorije i
filosofskosocijalnih osnova velikih prevrata. Posebno onoga što se desilo kod
nas. Povrh svega vrši i intenzivne profesionalne pripreme. Proučava postojeće
memoriale kod nas i u svetu, memorialnu arhitekturu uopšte ...
Na crtaćoj tabli ređaju se mnogobrojne skice. On ih
prepravlja, odbacuje, zamenjuje novim. Ideja za projekat mučno se rađa. O njoj
diskutuje on jedino sa Borisom, ocem preko pisama i ženom koju voli (njegovim
saradnikom na projektu, razume se). Pokazuje se da sve probne skice teže
neobičnom skulpturalnom obliku, sličnom eksploziji semena pod snažnim mikroskopom
(semena, ali i puščanog metka), eksploziji kao simbolu geneze iz haosa. Otkriva
se i izvesna analogija sa kosmičkim kataklizmama, stvaranje vaseljenje iz
prvobitnog jajeta. Projekt u završnoj fazi deluje moćno kao što su na drevni
svet delovale piramide. Moćno u smislu sinteze čitavog jednog vremena, ali i
mistično poput oblika koji još nije ispoljio sve svoje tajne mogućnosti.
Istovremeno je magnetski privlačan i odbojan, “dvosmislen kao istorija”
(Boris), ali bez sumnje delo graditeljskog genija. Isidor je uspeo da u tom
simbolu smrti i ponovnog rađanja, nade koja se obnavlja kroz patnju, pruži punu
simboličnu i fantasmagoričnu sliku značenja Revolucije po ljude i njihovu
istoriju. Projekat dobija na Konkursu prvu nagradu i Isidoru se poverava izrada
Spomenika.
No comments:
Post a Comment