DEO DRUGI: „GRAĐEVINA“

 

DEO DRUGI: „GRAĐEVINA“

Odigrava se između 1954. i 1969. Kad Boiris izlazi iz zatvora, Isidor je već arhitekt u usponu. Dobitnik jedne značajne međunarodne nagrade, nada jugoslovenske arhitekture i prvo ime među mladim profesionalcima. Njegov talenat ima sve oznake genijalnosti, a karakter sve nedostatke što ih jednostranost sobom nosi. Fanatično je odan pozivu, egocentrik i perfekcionist, te, premda poštovan, nije među kolegama i saradnicima omiljen. Usamljenik i po prirodi i usled okolnosti, opsednut postizavanjem savršenstva u svakom projektu, okružen je uglavnom ženama koje mu se dive i koje on memilosrdno koristi, čak i kada ih voli.

On zloupotrebljava ljubav majke, sestre, žena s kojima je u intimnim odnosima, i koje su nekako uvek i saradnice na njegovim projektima. Jedini muškarci koji do izvesne mere uživaju njegovo poverenje su otac, s kojim se redovno dopisuje, i Boris, koji počinje da se probija u svetu literature ...

Ovaj deo romana je Isidorov “put u visoko društvo”. Opisuje se profesionalno sazrevanje jednog umetnika, njegovo intelektualno i moralno “građenje” u okvirima jednog establiranog socijalističkog milieua, s njegovim specifičnim zahtevima, zakonima i formativnim uticajima. Analizira se postepeno rađanje moralne apatije, s kojom se, sve u ime vlastitog dela, zapostavlja i odbacuje svaka ljudska i građanska funkcija. Daje se razvoj specifičnih alibija što se razvijaju duž uzlazne linije kompromisa, znatino složenija partenogeneza kompromisa od one praćene kod poručnika Rutkowskog u Kako upokojiti vampira — ali u osnovi istog tipa — jer ako uslovi nisu radikalni, ni kompromisi nisu lako vidljivi i prepoznatljivi.

Mehanizam moralnog komformizma ne vidi se jedino na Isidoru. U varijantaima različitog intenziteta i oblika dominira on intelektualnom i umetničkom elitom Beograda u kojoj se dva prijatelja kreću. (Moj cilj da u ovom delu romana razvijem savremenu fresku Beograda, na izvesnoj dokumentarističkoj bazi. Sve što se van Isidorove intime bude događalo, uključujući i Borisa, biće autentično i stvoreno kombinacijom autentičnih govora, razgovora, članaka iz novina, Borisovih dnevnika, zapisnika i ostalih dokumenata.)

Godine 1967. jedan događaj iz osnova menja Isidorov život. Raspisuje se državni konkurs za Spomenik revoluciji, zamišljen da se postavi na jednoj visoravni iznad prestolnice. Zadatak je enorman i za Isidora neodoljiv. Moglo bi to biti njegovo životno delo. Odlučuje na Konkursu da učestvuje uprkos protivljenju Borisa, majke i oca (preko pisama). Mada više ne prihvata Revoluciju ikao istorijski čin, i mada je ravnodušan prema njenim posledicama, on smatra da je spomenik što će ga projektovati iznad i izvan istorije, nezavistan od svake trenutne realnosti i slobodan od svake moralne procene.

Propustiti ovakvu šansu znači izdati umetnost. Veliki umetnici nisu podložni nikakvim moralnim ograničenjima. Njihova je dužnost, jedina i jedna: da stvaraju svoja dela, bez obzira kako, čemu i kome služe. (Ponavljanje na višem nivou lajtmotiva koji će inspirisati Simeona Sigetskog u šminkanju mrtvog Sulejmana pod Sigetom, godine 1566, i Jakova Njegovana kad je u vreme okupacije dizao Dom germanske kulture.)

Isidor pristupa konkursnom zadatku s krajnjom energijom i savesnošću. Pre nego što će sesti za crtaću tablu, on najpre proučava temu. Pre nego što se u odgovarajućem gradivu predstavi, odgovoriti najpre treba na pitamje: šta je Revolucija? U čemu je njena opšta suština i ideja? Kakva su njema konstitutivna svojstva? On odbija da se osloni na vlastita iskustva i maštu. Intervjuiše njene učesnike (između ostalih i Filipa Njegovana), saradnike, protivnike i žrtve. I one koji su tek njeni korisnici. To ga upućuje na proučavanje istorije i filosofskosocijalnih osnova velikih prevrata. Posebno onoga što se desilo kod nas. Povrh svega vrši i intenzivne profesionalne pripreme. Proučava postojeće memoriale kod nas i u svetu, memorialnu arhitekturu uopšte ...

Na crtaćoj tabli ređaju se mnogobrojne skice. On ih prepravlja, odbacuje, zamenjuje novim. Ideja za projekat mučno se rađa. O njoj diskutuje on jedino sa Borisom, ocem preko pisama i ženom koju voli (njegovim saradnikom na projektu, razume se). Pokazuje se da sve probne skice teže neobičnom skulpturalnom obliku, sličnom eksploziji semena pod snažnim mikroskopom (semena, ali i puščanog metka), eksploziji kao simbolu geneze iz haosa. Otkriva se i izvesna analogija sa kosmičkim kataklizmama, stvaranje vaseljenje iz prvobitnog jajeta. Projekt u završnoj fazi deluje moćno kao što su na drevni svet delovale piramide. Moćno u smislu sinteze čitavog jednog vremena, ali i mistično poput oblika koji još nije ispoljio sve svoje tajne mogućnosti. Istovremeno je magnetski privlačan i odbojan, “dvosmislen kao istorija” (Boris), ali bez sumnje delo graditeljskog genija. Isidor je uspeo da u tom simbolu smrti i ponovnog rađanja, nade koja se obnavlja kroz patnju, pruži punu simboličnu i fantasmagoričnu sliku značenja Revolucije po ljude i njihovu istoriju. Projekat dobija na Konkursu prvu nagradu i Isidoru se poverava izrada Spomenika.