DEO
TREĆI: “GRADITELJ”
Dogada
se godine 1969. Najvećim delom na gradilištu, gde se, pod budnim Isidorovim
nadzorom, visoko nad gradom, Urbi et Orbi lagano rađa kolosalni monument. Ali
dok se čudesni oblik memoriala formira, kao nekom osvetničkom magijom, njegov
se celokupni život u istom tempu razgrađuje. (Obrnut proces od onog kod Doriana
Greja.)
Sestra
koju je voleo udaje se za stranca i za uvek odlazi iz zemlje. Napušta ga žena u
koju je još od detinjstva bio zaljubljen i sada je ponovo sreo. Dolazi do
definitivnog raskida sa Borisom. Majka doživljava neobjašnjivu duševnu
degeneraciju — koja se misteriozno manifestuje u očevim pismima — te je njen
konačni slom samo pitanje dana. Do njega najzad i dolazi. Izazvan je Isidorovim
tragičnim otkrićem.
On
saznaje da njegov otac Jakov već odavno nije živ, da je streljan još 1944, i to
upravo na visoravni na kojoj on podiže spomenik Revoluciji. Pisma što ih je
tobože od njega primao, bila su, zapravo, majčina. Sablasna korespondencija s
mrtvim čovekom, s kojim se majka poistovetila, i koja je nesrećnu ženu u životu
održavala, predstavljala je, u izvesnom smislu, i Isidorovu duhovnu vezu sa
poreklom i genosom. Kad je korespondencije nestalo, iščezao je svaki smisao iz
života Angeline Njegovan, i ona je, pavši u depresiju, svoje dane nastavila u
azilu za umobolne, vrativši se iz ovog vremena u svet i vreme davno uništeno.
No
najteže razočarenje Isidora tek očekuje. Stoji on sam pred svojim gotovim
delom, i zna da je promašio. Njega se ne tiče što drugi, svi uostalom, hvale
spomenik kao najveći domet memorijalne arhitekture, on duboko u sebi zna da ono
nije uspelo. To nije monumentalan simbol Revolucije već momimentalan odraz
njegovih duševnih konfuzija...
U danima
što prethode svečanom otkrivanju spomenika, dolazi rastrojeni Isidor u neobično
duševno stanje, vrlo slično onome s kojim je u Zlatnom Runu umirao njegov
predak Simeon Gazda. Seća se čudnih reči koje mu je uputio pre nego što će se
pretvoriti u crnog konja i nestati u belim prostranstvima mita, poslednjih koje
je Simeon na ovoj zemlji izgovorio. Prvi put se oseča kao pripadnik genosa, kao
veriga u lancu iskovanom još u pradavna tračka vremena.
Počinje
formulisati ideje koje su mu do sada bile strane, sećati se događaja kojima
nije mogao prisustvovati, reči jezika koje nije znao. Najednom mu se čini da je
njegov život nešto drugo, nešto mnogo šire i dublje, od svega što ga neposredno
sačinjava. U halucinacijama otvara mu se jedan nov svet. Na žalost, on ga ne
razume. Razum je već odavno ubio u njemu sve druge alternative ...
Razočarenje
u delo, osećanje da je izdao ono što je u umetnosti najsvetije, da je promašio
i kao čovek i kao umetnik, ali više od svega strah da gubi razum, dovodi
Isidora do krize i odluke da se ubije. Ponavlja se stara grčka istina da ono
što život daje, to i ubija. Odlazak van vremena i prostora, povratak mitu, koji
je održavao u životu Simeona Gazdu, koji ga je najzad odneo tamo gde je, pre
nego što će ga divlja Amazonka uzjahati i ukrotiti, pasao kao slobodan crni
konj, gospodar pustara i kamenjara Arkadije i Tesalije, ubija njegovog potomka.
Osećanje
da je genos večan i neuništiv, kolektivna memorija od koje je tako dugo trajao
Simeon Gazda, uništava njegovog potomka Isidora, a s njim i poslednji izdanak
porodice Njegovan na Balkanu, jer oni što još žive govore drugim matenjim
jezicima, i žive životima tuđeg sveta iz koga nema povratka ..
Dok se u prisustvu vlada i naroda svečano otkriva spomenik
Revoluciji, njegovo promašeno remek-delo, Isidor Njegovan se veša u potkrovlju
svoje kuće u Krunskoj. Primivši njegovu poslednju poruku na konopcu ga zatiče
pisac ove knjige da s njom završi Sagu o Usponu i Padu romejskih Argonauta i
tragača za zlatnim runom . ..
1 comment:
Postovana Gospodjo,
zelela bih da stupim u kontakt sa Vama u vezi autorskih prava za knjige Gospodina Pekica. Da li je to moguce? S postovanjem, Natasa Sopcek
Post a Comment