SRODSTVO PO ORUŽJU

 

Srodstvo po sudbini

 

Razgovor vodio Nikola Milošević[1]

na Trećem programu Radio Beograda

u emisiji „Nova dela“28. februara 1969. godine

objavljeno u TV Reviji marta 1969

moderator Radmila Gligić[2]

 

Borislav Pekić čitao je prvi put odlomak svog novog romana Graditelji i pokušao da objasni neka svoja suštinska i formalna estetska opredeljenja. Donosimo, odnosno ponavljamo, odlomke razgovora sa Borislavom Pekićem.

      Pošto je, u emisiji „Nova dela“, koja je bila na programu 28. februara, beogradski pisac Borislav Pekić pročitao odlomak iz Graditelja — pročitao ga autentično i u ritmu, koji tekstu može da da samo sam autor i to u određenim slučajevima — slušaoci su imali priliku da ovog pisca upoznaju i preko vrlo konciznih, suštinskih odgovora na pitanja koja mu je postavljao, komentarišući tekst, Nikola Milošević.

         Nikola Milošević: Uverio sam se da između Pekićevih tumačenja i sklopa njegove umetničke proze postoji neobična podudarnost. Reč je, očigledno, o jednom od onih, za naše prilike, pa i ne samo za naše prilike, retkih pisaca koji poseduju visoko razvijenu i u najvećoj meri odgovarajuću teorijsku svest o sopstvenom delu. Mogli bismo, dakle, kazati da Pekić pristupa svojim književnim tvorevinama racionalno, ograđujući se odmah od racionalističkih zloupotreba ovog izraza. Tragovi tog racionalnog pristupa, racionalnog u najboljem smislu te reči, razume se, vidni su u strukturi pročitanog odlomka. Pekićeva rečenica je duga, složena i bogato orkestrirana. Njeni smisaoni oblici su svetlo i opipljivo naznačeni i imaju onu hladnu snežnu lepotu što odlikuje tekstove nekih poznatih pisaca novijega doba.

Sa takvim instrumentarijem književnog oblikovanja Pekić se u slučaju koji nas ovde interesuje latio jednog teškog i naizgled nerešivog zadatka — da nam predoči umetničku viziju takozvanog toka svesti, da prustovskim sredstvima oblikuje jednu džojsovsku temu. Po mom mišljenju, Borislav Pekić je u tome i uspeo. Razume se, njegov tekst sadrži izvesne formalne inovacije. Bilo bi svakako zanimljivo čuti šta će o tome reći jedan pisac koji, kao što smo napomenuli, ima neuobičajeno visoko razvijenu teorijsku svest o svome umetničkom postupku.

        Borislav Pekić: U kompoziciji Graditelja, pored sadržinske, ovaj odlomak ima i jednu sporednu, formalnu ulogu. Poglavlje iz koga je uzet pisano je u infinitivu kao glagolskom obliku koji mi se činio najprikladniji da svojom vremenskom neodređenošću izrazi jedno osobeno stanje svesti. Ne događaje koji se zbivaju ili su se zbili, već one za koje se po žalosnom iskustvu pretpostavlja da će se neminovno zbiti i realizovani ispuniti jedan dan života saradnice i ljubavnice mog pokojnog prijatelja, graditelja Isidora Njegovana. Vreme neodređeno korišćeno je ovde kao vreme imaginacije. Uostalom, upotreba zanemarenih glagolskih oblika i njihova rehabilitacija je dug koji ova književnost mora da vrati našem jeziku. Druga funkcija odlomka u sklopu rukopisa je razrada jednog od sporednih motiva Graditelja, odnosa ljubavi i slobode.

 Nikola Milošević: Jeste li tragali, radeći na romanu, za dodirnim tačkama arhitektonskog i literarnog izraza, ili ste možda i vi zaključili da se između umetnosti u prostoru i umetnosti u vremenu ne može naći nikakav zajednički imenitelj?

          Borislav Pekić: Pošto je graditeljstvo u užem smislu tema knjige, pokušao sam da pronađem neku srodnost između veštine slaganja pojmova u misao i veštine slaganja oblika u građevinu. Neposredne koherencije, međutim, nije bilo osim u onom opštem i nekorisnom vidu koji se tako neumesno ispoljava kad arhitekta, ma koliko inače bio veliki, daje obrazloženje za svoj projekt, i kad pisac, bez obzira na talenat, opisuje arhitekturu spolja kao nešto što se samo vidi, sapet u banalne dimenzije prostora.

Bio sam prinuđen da pribegnem posrednom, da pronađem onaj most preko kojeg se jedan nesumnjivo niži oblik umetničkog izražavanja spaja sa jednim višim, sa mišljenjem. Na muziku me je uputio sam Isidor čijem neobičnom, bolnom i velikom životu posvećujem ovaj rukopis. On je, naime, često govorio da čuje građevine, redovno je mogao da čuje svoje, a ponekad i tuđe. One su za njega imale čiste muzičke forme, pa je bilo prirodno da na toj teoriji zasnujem i arhitektoniku ovog romana.

          Nikola Milošević: Koliko se može zaključiti prema onome što je dosad objavljeno, Graditelji će u svojoj strukturi imati nešto od oblika književne hronike. Kako mirite taj oblik sa vašim tako odlučnim i za mene lično sasvim razumljivim odbacivanjem objektivističkog načina prilaženja umetničkoj materiji?

         Borislav Pekić: Pa, u širem smislu Graditelji su hronika o propadanju kuće Njegovan-Turjaških sa kojom me spaja više srodstvo po sudbini nego po krvi i saosećanje izvesnog saučesništva pre nego lično sudelovanje u događajima. Usled toga oni će biti opisani ne kao indiferentna istorija, već ako mi pođe za rukom, kao moja patnja, moja radost, moj bes, moja ravnodušnost, blaženstvo, kajanje, sumnja, nada, očajanje, kao projekcija mojih poraza i pobeda, mada ovih jedva da i ima.

        Sve su to, dakle, drevne situacije i drevna osećanja koja se eto samo obnavljaju pomoću naročitog poretka starih i pohabanih reči. A da li se baš sve zbilo onako kako će biti predstavljeno značajno je samo za merenje raskola koji odvaja neutralne činjenice življenja od vrlo prisnih činjenica njihovog trpljenja

---

[1] Nikola Milošević (1929-2007) esejista, polemičar i kritičar, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu gde je i doktorirao, stalni član SANU. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je i doktorirao. Maturirao je u III muškoj gimnaziji u Beogradu sa Borislavom Pekićem. Autor je mnogih knjiga eseja: Antropološki eseji, Negativan junak, Roman Miloša Crnjanskog, Ideologija, psihologija i stvaralaštvo, Andrić i Krleža kao antipodi, Zidanica na pesku, Šta Lukač duguje Ničeu, Filozofija strukturalizma, Dostojevski kao mislilac, Marksizam i jezuitizam. (Prim. prir.)

[2] Radmila Gligić je dugogodišnji novinar Radio Beograda. Autor je velikog broja intervjua i promocija iz oblasti književnosti i esejistike. Objavila je knjigu u kojoj je publikovala veći broj intervua koje je tokom godina uradila. (Prim. prir.)