Svako društvo mereno sopstvenim idealom je nedovršeno

 

Svako društvo mereno sopstvenim idealom je nedovršeno

Razgovor vodio Isak Crnogorski[1],

Student, Beograd, 24. XII 1970

U poslednje vreme vode se razgovori o statusu književnika u našem društvu. Književnici preduzimaju izvesne akcije, a društvo ne reaguje. To je, mislim, postao običaj, šta Vi mislite o položaju knjige i o položaju književnika u ovoj Republici?

Ja lično baš i nemam utisak da se razbijaju glave u razmišljanju o statusu književnika, ne bar u onom smislu u kome ja zamišljam razgovore o tom statusu, i u smislu značenja što ga ja pridajem tom pojmu. Status je institucionalistički pojam, pa bi umesnije bilo govoriti o ulozi pisca u ovom društvu, ili, još prikladnije, o ulozi koju su (ili nisu) pisci u ovom društvu sebi izabrali, za sebe izvojevali, ukratko: zaslužili. Ona je, bez sumnje, ništavna. Ako poneki pisac i ima neku ulogu ili uticaj, to ne proističe iz činjenice što o ovome društvu piše, već što mu služi u nekoj drugoj funkciji. Ako neko i poseduje ugled, on ga, po pravilu, ne koristi van čisto književnih sfera. Književnost je od ovoga društva odvojena u dva vida, ali u jednom pravcu: niti se ona bavi ovim društvom, niti se ovo društvo bavi njome.

To je, u stvari, delikatna ravnoteža na bazi nemešanja u ono što obe strane zovu sopstvenim rezervatom ... Miroljubiva koegzistencija! Ne bih rekao - naoružana neutralnost, jer bi to pretpostavljalo da će u skoroj budućnosti između društva i njegove umetnosti doći do aktivnog odnosa. Ukoliko umetnost taj odnos preživi, može se nadati da će biti priznata kao jedan od značajnijih motora društvenog napretka. Društvo se, takođe, može nadati da će, posredstvom iskustva iz tog odnosa, odbaciti najzad vekovnu zabludu da će išta postići ili dobiti ponašajući se prema umetnosti kao kočnica. Ja ne verujem da stojimo neposredno pred tim preokretom, ali za i dvadesetak godina ... Pogotovu tada ako se u obzir uzmu kritičke tendencije mlade i neobično talentovane generacije pisaca, koji će sa pozicija umetnosti biti presudni u definisanju tih novih odnosa.

           Mislim da nema pisaca u ovoj zemlji kojima već nisu dojadile jadikovke i jeremijade o odsustvu savremenih tema iz književnosti. Kritika je nestrpljiva, čitaoci (ako ih mi imamo u onom broju koji daje pravi smisao svakom književnom trudu) još nestrpljiviji. A šta pisci rade? E pa, mogu vas uveriti da pišu. Knjige o kojima je reč već se smišljaju, poneke već i pišu. Ogledalo se amalgamiše. Šta će reći Kaliban[2]? Budući da je svako društvo mereno sopstvenim idealom nedovršeno, kao što je Kaliban tek upola čovek, ne može se očekivati da će ono u svakoj fazi svog razvitka biti oduševljeno svojim likom. Moguće je da će i poneko ogledalo biti razbijeno.

           Majstor koji ogledalo pravi na to mora biti spreman. U stvari, na tu budućnost odnosa i književnost i društvo moraju biti spremni. To je raskrsnica koja se na neizbežnim putevima umetnosti i istorije ne može mimoići. Ostaje, međutim, mogućnost da raskršće, umesto tačke razdvajanja bude tačka spajanja ... Tek u okolnostima potpunog „otvaranja“ prema našoj ili našim realnostima može se promeniti i bedan položaj knjige. U tom kontekstu, položaj književnika ne zavisi, ili odsudno ne zavisi, od stava društva prema njemu. U principu, razume se, za društvo je mnogo značajniji stav pisca pre- ma njemu, nego što je za pisca - uprkos sve prividnosti - značajan stav društva prema njegovim delima. Drugi je prolazan i gotovo uvek umire sa piscem. Prvi ume da traje dugo, često tako dugo, pa i onda kada je društvo o kome je reč već odavno mrtvo.   

S druge strane, za književnost društvo je pasivna tema, koja u odnosu na druge teme nema nikakvih privilegija, niti prednosti. Za književnika. međutim, društvo je aktivna sredina u kojoj živi. Budući da je pisac, kao i svaki drugi čovek, prijemnik samo možda nešto osetljiviji (i otpremnik samo nešto glasniji, razume se), njegovo subjektivno viđenje društva i sveta uopšte u velikoj će meri zavisiti od objektivnog ponašanja društva i sveta prema njemu. I to uprkos stalnoj tendenciji da se uzvisi nad interesima sopstvene ličnosti i da ličnu sudbinu ne uzima u obzir. Pisac to nije jednostavno kadar. A ni za umetnost to ne bi bilo dobro, jer bi tako izgubio onaj neponovljivi, prisan, lični dodir sa stvarnošću, koji njegovo delo, čak i kada u vašem smislu i nije objektivno, nadahnjuje dubokom istinitošću.

Vaš roman Vreme čuda mogao bi se posmatrati kao persiflaža na Jevanđelje. Drugim rečima, da li je povest o rađanju hrišćanstva samo povod za neke druge ideje?

Moja interpretacija povesti o stvaranju hrišćanstva nipošto nije imala za cilj da nekakvom mitološkom obrazinom zamaskira kritiku dogmi ili sredstava kojima su stvarani neki drugi pokreti i neke druge savremene ideologije. Za ono što mislim o poretku stvari u mom svetu nije mi potrebna nikakva maska. Ja sam zaista imao u vidu ono vreme, ubeđen da se u svetu konstantnog zla događaji mogu odvijati samo onako ili približno onako kako sam ih ja opisivao. Istorija drugih pokreta u bitnom me nije demantovala. Gajim nadu, razume se, da moj pesimizam nema osnova i da je projekcija moje lične sudbine. Međutim, ukoliko se razvoj savremenih ideja i stvarnosti kao modifikovanog izraza tih ideja, bude poklopio sa realnošću koju sam u čudima opisao - utoliko gore po nas i naše potomke.

Čuo sam da ste napisali tetralogiju „Zaveštanje“ (od koje su objavljen knjige „Vreme čuda“ i „Vreme umiranja“ pod zajedničkim naslovom one prve). Na kraju „Vremena umiranja“ umesto Nazarećanina na krstu umire Kirenjanin. Da li „Vreme reči“ i „Vreme vaskrsenja“ menjaju nešto u utisku koji je na čitaoce ostavila ideja objavljene knjige?

Prvi deo tetralogije, Vreme reči, za shvatanje osnovne ideje knjige nema naročitog značaja. Uostalom, ta je knjiga tek u konceptu. Četvrti deo, pod naslovom „Vreme vaskrsenja“, napisan je. Ukratko ću vam ispričati siže, pa sami prosudite menja li se utisak o ideji onako kako se ja nadam da, će se primeniti:

Pošto jc odbio da postupi po Pismu i ispuni reči Proroka, te dopustio da drugi čovek ispašta za njegov nauk, Isus Nazarećanin (bez ikakve sumnje jedna od najtragičnijih i najvećih i najljudskijih ličnosti svetske istorije) preživevši duboku krizu savesti, i ponovo se, ovoga puta sa ljudskog stanovišta, suočivši sa svojim božanskim pozvanjem, luta Judejom i Galilejom tvrdeći da je on Sin božji. Niko mu ne veruje, ni Rimljani (iz državotvornih razloga) ni sadukeji (iz sektaških), ni apostoli (u interesu pokreta koji se upravo na njegovoj žrtvi razvijao), ni rođena majka ...

Uklet, poput Ahasfera, on najzad odlazi na Goru, na kojoj je nekada od đavola bio kušan. Tamo je sada sabor prvih hrišćana. Polovina knjige se na taj sabor odnosi. To je zapravo i verski i narodni skup na kome se i moli i zabavlja. Između svih mađioničara i zabavljača pojavljuje se i jedan nag čovek sa krstom na leđima. To je Nazarećanin. On se prikiva na krst iznad Jordana i snagom volje jednu ruku, koju nije mogao zakovati, drži na prečagi krsta. To je ono prometejsko[3], ljudsko, apsurdno, ali nužno, u njegovoj žrtvi. Umirući, u košmaru i agoniji, on vodi svoj poslednji razgovor sa Bogom i Đavolom. Svetina, međutim, misli sve do kraja da se radi o pukoj mađioničarskoj predstavi ... Eto, to je sve.

Da li je priča o Arseniju Njegovanu početak književne sinteze našeg vremena onakvog kakvog ga Vi vidite?

Svakako, mada je „sinteza“ preambiciozan izraz. Zašto da ne kažem prosto - pokušaj panoramiranja? Osim toga Hodočašće je početak samo u tom smislu što sam iz te povorke Njegovan-Turjaških najpre opisao Arsenija Njegovana. Hronološki uzev, međutim, on je jedan od finalnih produkata te porodice. Pravi početak biće u Simeonu Njago (1721. godine), grnčaru iz Moskopolja.

Objavili ste više odlomaka iz romana Graditelji. Čini mi se, na osnovu čitanja, da pišete polifonijski roman koji s novim izražajnim iskustvima sledi velike romane - panorame XIX veka?

To bi u najopštijim crtama bio moj plan. Graditelji u središtu a „Portreti Njegovan-Turjaških“ oko njih. Dve knjige Graditelja uglavnom su napisane. Treću sam imao nameru da pišem u Londonu, a da se za to vreme pripremam za Četvrtu, koja se u Engleskoj i dešava. Međutim ...

      ... Na osnovu diskrecionog prava, Vama je oduzet pasoš i to je motivisano „razlozima nacionalne bezbednosti i narodne odbrane“. Kako ja mislim da nijedan čovek, pa ni Vi, ne može ugroziti nacionalnu bezbednost, ne bar u bukvalnom smislu, bilo bi zanimljivo da čujem šta Vi o toj farsi mislite?

Pa možete i sami zamisliti šta ja mislim! ... Za mene, na žalost, to nije farsa - u kojima inače uživam, pa ih čak i pišem - nego teška zbilja. Kao što vidite, ja još nisam dospeo do toga da uređujem svoj književni status. Brige mi zadaje građanski. Formulacija koju ste naveli je opšta i ne treba je, nadam se bar, bukvalno uzimati. Ne sumnjam u to da neki motivi postoje. Nije moje da o tim kriterijumima prosuđujem. Mogu jedino da govorim o vrlo mučnom položaju u koji sam stavljen sa ubeđenjem da to neće biti pogrešno shvaćeno. Položaj mi je otežan specifičnim okolnostima u kojima je odluka doneta. Već pola godine odvojen sam od porodice ...

Supruga mi je kao arhitekta zaposlena u Londonu, dete mi je tamo ... I što je najgore u svemu, ova žrtva je podneta da bih ja obavio svoj profesionalni posao, da bih tokom te dve - tri godine upoznao London, o kome sam primoran da pišem ... Ne želim nikoga da ostavim u zabludi da mi je time nanet strahoviti i moralni i lični i, najzad, profesionalni udarac ... Od aprila meseca moj je književni rad, ako ćemo pravo, postao moralno neodrživ. Kako pisati u društvu koje je preko svojih opunomoćenika došlo do ubeđenja da sam došao u koliziju sa interesima tog društva, a samim tim i sa interesima naroda, kojima svaki umetnik, po konstituciji svog pozvanja, prema svom talentu i moćima, služi?

Kako da se pomirim sa dvoličnim stanjem u kome kao autor svojim delima dozvoljavam veća prava od onih koje sam imam? Kako da sa društvom komuniciram na dva protivrečna plana, od kojih je jedan zasnovan na poverenju, a drugi na podozrenju? Zar to nije jedno isto društvo u kome živim i za koje pišem?... Uostalom, gajim čvrstu nadu da će se moj slučaj razumno rešiti i da neće nastati posledice koje niko više neće moći da kontroliše.

---

[1] Isak Crnogorski, čije je pravo ime Dragan Barjaktarević. Novinar koji je posle rada u listu Student bio novinar i u Intervjuu. Umro je 2003. Godine. (Prim. prir.)

[2] Kaliban je glavni lik iz Šekspirovog komada Bura. Divljak i nakazan rob. (Prim. prir.)

[3] Prometej (prema grčkoj mitologiji) prijatelj i zaštitnik ljudi koji im je podario vatru koju je ukrao od Olimpa. Vladar bogova ga je za to kaznio tako što ga je prikovao za planinu i svakodnevno slao orla da mu kljuje jetru, koja bi preko noći ponovo zarasla. Herakle ga je oslobodio. (Prim. prir.)