Život je nemoguće negirati

 

Život je nemoguće negirati 

Razgovor vodio Milisav Savić,

NIN, Beograd, 14. februara 1971 

          Borislav Pekić, ovogodišnji dobit nik NIN-ove nagrade za roman, pripadnik je generacije koja je na literarnu scenu čvrsto zakoračila početkom šezdesetih godina. Povodom dobijene nagrade, sa Pekićem je o njegovom književnom delu razgovarao naš saradnik Milisav Savić. Evo odlomka tog razgovora:

Za vaše prve kljige, Vreme čuda i Vreme umirenja, rečeno je da su dela s tezom. One su predstavljale — da ostanemo na jednoj ravni njihovog značenja — obračun sa dogmatskim mišljenjem, sa slepim verovanjem u autoritete i proklamovane „istine". Pritom ste koristili biblijske legende i motive.

Kako nam nedostaju još dve knjige tetralogije („Vreme reči" i „Vreme vaskrsenja"), ove dve knjige zaista izgledaju kao pokušaj obračuna sa posledicama dogmatskog mišljenja. Pri tome, nemam u vidu samo dogmatsko mišljenje koje ugrožava i razara naš duh spolja, već i ono, i to u prvom redu koje je imanentno samom duhu, te ga ugrožava i razara iznutra. Duh sam teži dogmi, on se i sam dogmatizuje, pa i kada nam izgleda da jednu dogmatiku odbacuje, ubrzo se uviđa da to čini samo da bi prihvatio neku drugu.

Vreme čuda, dakle, imalo je za cilj da dovede u sumnju izvesne vidove arhetipske ljudske situacije, ali to ne bi bila knjiga s tezom ako, bar u onome što će slediti, ne bi ispitivala i neke druge mogućnosti života. Ne može se prema životu imati negativan stav. Može se osporavati sve što se, od istorije do lične sudbine, kao život ispoljava, ali sam život je iznad mogućnosti kritike.

Kritičari su se u tumačenju Arsenija Njegovana, junaka Hodočašća, u mnogo čemu razilazili — što uvek biva kada su u pitanju kontroverzni likovi. Za neke, Njegovan je vrsta beogradskog Don Kihota[1], za druge on je predstavnik jedne klase koja je sišla s istorijske pozornice. Međutim, u Njegovanovim razmišljanjima moguće je naći i neke teze koje su prisutne i u vašoj prvoj knjizi. U Vremenu čuda naime, promena i težnja za nečim boljim donosi ljudima, pored dobrog, i zlo i bedu.

Ne dolazi u Vremenu čuda zlo od promene. već od nasilne promene, od promene na koju se ne pristaje, bez mogućnosti da se čovek iz nje izuzme.

Strah od promene zaista Arsenijev duh boji nekim maltene ludačkim bojama. Međutim, njegov strah od promene je i druge prirode: u prvom redu, on je sopstvenički i klasni. Niko normalan, najzad, ne želi da se promeni stanje u kome je njemu dobro. To ne važi, naravno, samo za Njegovana, već i za njegovu klasu. Dotle se njegov strah kreće u prirodnim psihološkim i sociološkim okvirima. Tek kada pokušam da taj strah hipertrofiram, tek kada ga Njegovan groteskno ispoljava, dobija se pomenuti utisak. Nadam se, međutim, da sam kroz Njegovana uspeo da prikažem nešto od one urođene inercije koja se, kao prava aktivna posledica dogmatskog mišljenja, opire svakoj promeni status kvoa.

Hoće li vaš najnoviji roman, u kontekstu Graditelja, koje najavljujete u nekoliko knjiga, dobiti i druga, zasad neslućena značenja?

Ne znam ... Mislim, ipak, da hoće. Budući da su unutrašnji tokovi svih knjiga posvećeni porodici Njegovan-Turjaški zajednički, da pripadaju istom slivu, nemoguće je da se, gledano u celini, značenje pojedinih knjiga ne izmeni. Sve što predstavlja celinu, nešto definitivno može da znači samo svojom celinom. Graditelji su, između ostalog, obračun sa nasiljem prošlosti, kao što je Hodočašće, između ostalog, obračun sa nasiljem budućnosti.

Šta mislite o učestalim tvrđenjima da je vreme velikih (po obimu) romana prošlo? Pišu se, uglavnom, kratki romani. Kakva je sudbina „velikih" romana?

Pogledajte sudbine Tihog Dona[2], Doktora Živaga[3], Prvog kruga[4], Hercoga[5], Dečjet doboša[6], pa ćete tu naći odgovor. Nije u pitanju dužina, već dubina. Naravno, pobrojani romani ne moraju biti bolji od Metamorfoza, Stranca ili bilo kog drugog velikog kratkog romana; oni su samo duži. U našoj novijoj književnosti imate primere Derviša i smrti [7]i Kad su cvetale tikve[8]. Da je, na primer, Danilo Kiš[9] napisao Baštu, pepeo na pet stotina stranica, umesto na dvesta. bila bi to svejedno divna knjiga.

Vaš nagrađeni roman napisan je u obliku testamenta. Mnogi moderni romani napisani su, u celini ili delimično, u obliku memoara, dnevnika, pisama, dokumenata ... Pripovedač, u klasičnom smislu reči, izuzet je iz dela ....

Literatura je, naravno, veštačka tvorevina; literatura simulira život, manje ili više uspešno, manje ili više angažovano, ali ga ne zamenjuje. Međutim, svi pisci teže izvesnsj „životnosti", najvišem mogućem stepenu simulacije. Čak i oni koji, kao ja, ne gaje nikakve nade u pogledu mogućnosti da se imaginacija približi akciji, da se umetnost izjednači sa životom, i smatraju, kao i ja, da se u toj kritički nastrojenoj ali i suštinskoj razlici krije jedina šansa i jedino opravdanje za svaku umetnost, teže što savršenijim oblicima simulacije. U takvoj se težnji „pisma", „ispovesti", „testamenti", „dnevnici“, s jedne strane, koriste kao takozvane istinitije forme iskaza, a s druge strane, dopuštaju da se ličnost neposredno, iz sebe ispoljava, a ne sa strane tumači. To daje lični pečat događajima, a on je u umetnosti jednako moguć.

---

[1] Miguel de Cervantes (1547 – 1616) je bio španski romanopisac, pesnik i pisac drama. Njegovo glavno delo Don Kihot se smatra kao prvi moderan roman, klasika svetske literature i među najboljim romanima ikada napisani. Ovo je glavna ličnost iz tog njegovog dela. (Prim. prir.)

[2] Autor  Mihail Aleksandrovič Šolohov (1905-1984) ruski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za literaturu 1965. Ovo je njegov najpoznatiji roman istovremeno najbolji realistični roman o Revoluciji. On je opisao razaranje starog sistema i rađanje novog društva. (Prim. prir.)

[3] Boris Leonidovich Pasternak (1890 – 1960) je bio ruski nobelovac, pesnik, romansijer i prevodilac Goethea i Šekspira na ruski. Na Zapadu je najpoznatiji njegov roman Doktor Živago. (Prim. prir.)

[4] Autor Aleksandar Solženjicin. (Prim. prir.)

[5] Autor Hermann Hesse (1877 – 1962) je bio Nemac, švajcarski književnik i slikar. Godine 1946 je dobio Nobelovu nagradu. Njegova najglavnija dela su: Stepski vuk, Sidharta i Igra staklenih perli. Svaki od ovih romana istražuje lično traženje identiteta, samosaznaje i spiritualnost. (Prim. prir.)

[6] Autor je Gunter Grass. (Prim. prir.)

[7] Autor Meša Selimović (1910-1982) romansijer i esejista. Školovao se u Beogradu, učestvovao u NOR-u, posle toga je bio na istaknutim položajima u BiH. Počasni doktor Univerziteta u Sarajevu, dobitnik Njegoševe nagrade i nagrade AVNOJ-a. Član SANU i ANUBiH. Dela: Derviš i smrt, Tišine, Tvrđava, Za i protiv Vuka, Pisci, mišljenja i razgovori, Sjećanja, i dr. (Prim. prir.)

[8] Autor Dragoslav Mihajlović, (1930) član SANU, književnik, diplomirao je na Beogradskom univerzitetu. Dobitnik je mnogih nagrada. Pisac je drame “Kad su cvetale tikve“, koja je na intervenciju Tita bila zabranjena. Bio je hapšen i poslat na Goli otok 1950. Glavna dela: Petrijin venac, Lilika, Barabe, Konji i gegule, Jalova jesen, Zlotvori, Kratka istorija satiranja, Goli otok, i dr. (Prim. prir.)

[9] Autor Danilo Kiš (1935 – 1989), pisac i prevodilac, dopisni član SANU. Diplomirao na grupi za opštu književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Glavna dela: Rani jadi, Bašta pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča. Po-etika I i II, Čas anatomije, Homo poeticus, Gorki talog iskustva. i dr. Dobitnik je domaćih i međunarodnih nagrada. (Prim. prir.)