Savremenost mi neće pobeći

 

Savremenost mi neće pobeći

 

Razgovor vodila Anđelka Protić[1],

Ekspres, 28. oktobar 1978. godine

 

Borislav Pekić, jedan od naših najpoznatijih proznih pisaca (Vreme čuda, Hodočašće Arsenija Njegovana, Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira), svojim najnovijim delom — Zlatno runo, (I, Il) u izdanju „Prosvete" — ovih dana sve više pobuđuje pažnju književnih kritičara. To je upravo i bio povod za razgovor koji smo, specijalno za Ekspres, sa zadovoljstvom vodili sa istaknutim piscem.

 

Fantazmagorija Zlatno runo, koja donosi sudbine nekoliko generacija Njegovana, u stvari je samo deo velike istorije porodice Njegovan-Turjaški. Koji će romani biti nastavak Zlatnog runa? Koje će vreme obuhvatiti?

 

Slede „Crveni i beli" u 4 dela (period 1941-45) i Graditelji u 3 dela (1945- 1968). Nešto od toga napisano je još pre rada na Runu, ali sam po savetu Borislava Mihajlovića, čija mi je pomoć, praktična i inspirativna, još od moje knjige prve knjige dragocena, odustao od štampanja, pre nego što industrijskoj generaciji Njegovana iz „Crvenih i belih" u Runu obezbedim ubedljive genetičke, ekonomske, psihološke pa i istorijske korene. Infaustna sudbina Njegovana i našeg građanstva ne može se sasvim razumeti bez poznavanja njihovog nastajanja, oblikovanja, razvoja i uspona, jer se u izvesnim osobenim odlikama tog razvoja na balkanskom, srpskom, beogradskom tlu — unutar kruga što ga obeležava evolucija evropskog građanstva — kriju i dodatni uzroci njihove nesposobnosti da u punoj meri iskoriste, opravdaju, pa s time i obnove istorijski kredit koji im je dodeljen. Nemam, međutim nameru da odmah po Runu vodim Njegovane u naše dane. Savremenost mi neće pobeći, kao ni ja njoj, uostalom. Tokom rada na Runu, shvatio sam da, ako sam u njemu i našao izvesne ekonomske, psihološke, moralne pretpostavke života i delovanja ovog romejskog kvasca za slavensko testo našeg građanstva, nisam imao ni dovoljno predznanja, ni dovoljno prirodnog povoda i prostora da ozbiljnije potražim njihove             d u h o v n e  korene, korene kojima se i mi, priznavali to ili ne, još uvek držimo za paleobalkanski, grčki, vizantijski, turski orijent. Počeo sam, stoga sa studijama VIII vizantijskog veka, ere teoloških (ideoloških, ako hoćete) i građanskih ratova izazvanih ikonoboračkom duhovnom revolucijom, najznačajnijom i srazmerno najuticajnijom revizijom standarda mišljenja i življenja posle pobede hrišćanstva u Evropi, revizijom koja se prividno ticala umetnosti, a stvarno same suštine pogleda na svet čitave jedne civilizacije. Knjiga koju nameravam da pišem, zvaće se „Srebrna ruka" i kao povod će imati istraživanje tajne nastanka originalne verzije litijske ikone „Bogorodice Trojeručice" čija se kopija iz XV veka čuva u manastiru Hilandaru. Biće to, u stvari, neka vrsta romansirane istorijske hronike Carigrada (Konstantinopolisa), od druge arabljanske opsade 717. do ikonofilske pobede Nikejskog sabora[2] i 787, ispisane oko života i rada dvojice velikih romejskih prozopografa, dvorskog slikara Andronikusa i narodnog Skopasa.

 

Ekonomski bogovi Balkana

 

Hodočašće Arsenija Njegovana nazvali ste „portretom", koji je zamišljen kao deo serije romana Graditelji. Da li i Zlatno runo (i romani koji će za njim doći) grade Graditelje?

 

Da. Opšti naslov ciklusa biće Graditelji, s podnaslovom „Romejski prsten“. Razlog tome je vagnerijanska konstrukcija rukopisa, koja se kao porodično fantazmagorični refleks u više tangenata dodiruje s temom i pričom „Nibelunškog prstena". Povrh dosledne primene tzv. lajtmotiva, i sličnog odnosa između mitološke i istorijske realnosti, izrazito dramske teksture i pokušaja da se jednim konceptom iskaže više oblika, od realističkog do alegorijskog, poimanja jedne iste pojave, postoje i uočljivije paralele: Simeoni su zamišljeni kao ekonomski bogovi balkanskog kapitalističkog mita, kao što su Wotan, Freja, Erda[3] bogovi nordijskog; propast i požar Walhalle[4] korespondira s požarom i s propašću Gradščine u Turjaku; kentaurska[5], dihotomna priroda Simeona gazde — Sigfridova, je kao i njegove večne parnice i njegove muke s utvarama prošlosti; i tamo i ovde umire jedan svet pod ruševinama sopstvenih zabluda i iluzija, a očekuje se rađanje novog i boljeg. (Prvi nacrt za Nibelunge Wagner[6] je napisao 1848, u godini Marxovog[7] Komunističkog manifesta, a i vlastitog Drezdenskog pamfleta Revolucija, u kome je objavio da ima nameru razoriti postojeći poredak u svetu. Umesto toga, napisao je Nibelunge, revolucionarne mitove zamenio nacionalnim i u počasnoj loži na festivalima njegove muzike u Bajrotu nisu sedeli učenici Marxa već — Adolf Hitler[8]. Ali, takva je sudbina umetnosti i umetnika).

 

„Simeonski način“

 

Obe knjige Zlatnog runa samo nagoveštavaju istorijsku potku, a mnogo više govore o psihološkim odrednicama likova Njegovana. Hoće li se, u kasnijim delima o Njegovanima, odnos istorijskog i psihološkog promenit

 

Ne mnogo. To bi se protivilo simeonskoj porodičnoj poslovici „Gde je mnogo istorije, malo je sreće", koja izražava odnos genosa prema istoriji. Odnos istorijskog i psihološkog, javnog i ličnog, objektivnog i subjektivnog, epskog i dramskog, menja se i menjaće se jedino u zavisnosti od odnosa istorije i Njegovana. Kad god događaji budu ugrožavali porodicu, istorijsko će biti u izvesnoj prevazi, mada i tada poimano isključio sa stanovišta porodice, dakle subjektivno, psihološki: (1453, 1566, 1690. 1769, 1804-1813, 1914-1918, 1941, 1944-1945...) Kad god su Njegovani „jači" od istorije, ili bar od nje srazmerno bezbedni, psihološko, lično, tako reći „privatno", u prevazi je (1521, 1817, 1830,1848,1867,1903, 1907 1910-1912...). Dve komponente su, međutim, amalgamisane. Ako od istorije očekujete profit, ako i istoriju kalkulišete kao stavku u svojim špekulacijama, ne možete je zanemarivati, ne smete očekivati da vam ona nikad neće doneti gubitke, pa ponekad i bankrot. Stoga, „simeonska psihologija", tzv. „simeonikos tropos" ili „simeonski način", ima svoje istorijske uslovljenosti, kao što izvesni datumi i pravci naše istorije imaju vidljiv otisak simeonskog prsta na sebi.

 

Njegovani, kažete na jednom mestu knjige „traže odgovor na egzistencij alno pitanje. Odgovor još nije dat. A hoće li, uopšte, hoće li ikad i biti dat?" Ko su Njegovani? Koje ih sve utvare progone?

 

Njegovani su, u prvom redu, aromunski genos paleobalkanskog korena, prvobitno romejskih, potom srpskih nacionalnih osećanja, grčke kulture i romanskog jezika. U drugom planu bi mogli biti verzija nastajanja, formiranja, degeneracije i propasti materijalnih, duhovnih i moralnih standarda naše građaneke klase. Ali ja se nadam da bi u svojim dubljim planovima mogli imati i opštije značenje, upravo u smislu „egzisteicijalnog pitanja" o kome govorite. A progoni ih što i većinu normalnih i zdravih ljudi naše „civilizacije računa" — žudnja za posedom u svim njegovim vidljivim i nevidljivim oblicima, od blaga do uspeha, moći, sreće...

 

„Crni, divlji, slobodni konj“

 

Simbolično koristeći ep o Argonautima i uplićući sudbine antičkih junaka u sudbine Njegovana, čini se da ste se manje držali mitskih implikacija epa, a više činjenica koje klasičarski stručnjaci o Argonautima ističu: „Ipak će pre biti da Minijcima nije bilo ni blizu pameti da vraćaju izgubljeno lafistijsko runo, koje se lako moglo zameniti drugim; mnogo je verovatnije da su oni išli po ćilibar" — vele oni. I Arg Njegovana je Arg trgovine! Da li je ovo ključ za razumevanje Njegovana i Zlatnog runa?

 

Ne bih rekao, ne bar jedini. Roman se ne otvara  j e d n i m  ključem. Mehanizam vrata jednog književnog trezora otvara samo nekoliko istovremeno upotrebljenih ključeva. Ja, naravno, verujem da je minijski pohod u Kolhidu bio gusarsko-trgovački, i ja tu stranu simeonske argonautike[9] ne zanemarujem, ali ja sam isto tako ubeđen i u ono više, dublje, opštije mitsko značenje argonautičke avanture, pa se i njim bavim. Uostalom, ako se u jednom, onako racionalnom, panmetronaristonskom genosu, kao kakva antihumana konstanta uporno javlja žudnja da se napusti antropoidni oblik postojanja i postane „crni, divlji, slobodni konj", ti su ljudi ili ludaci ili sama žudnja ima neko alegorijsko značenje, stavljeno kao protivteža našem antropocentričnom, logikopokloničkom svetu.

 

Formom Zlatnog runa nagoveštavate izvanrednu novinu u pripovedačkoj književnosti...

 

O tome nije na meni da sudim. U svakom slučaju, nisam konsultovao nikakve teorijske šeme, niti se inspirisao uzorima. Gradivo je isuviše složeno da bi podnosilo ikakvu arhitekturu, osim one koju bi samo proizvelo, kao što školjke svoje kuće-ljušture luče iz sopstvenog plašta. A da je na mene delovalo sve saznato, naučeno, pročitano, celokupno iskustvo, u to sumnje nema Prilično sam nepoverljiv prema tzv, novini. Teško da tako nešto u oblasti i književne tehnike danas postoji. Postoje jedino usavršavanja, preoblikovanja, prefabrikacije. Novine pripadaju prošlosti.

 

„Zlatno runo“ u pozorištu

 

          Čujemo da će prema odabranim odlomcima iz Zlatnog runa dva beogradska pozorišta pripremiti predstave?

 

          Po odlomku treće knjige Runa, čijem se štampanju nadam na jesen 1979, a koja se odnosi na vreme između 1453. i 1566, napisao sam dramatičnu fantazmagoriju „Remek delo ili sudbina umetnika", stavljenu na repertoar velike scene Narodnog pozorišta. To je priča o kozmetičaru i šminkeru Simeonu Njagou, koji je u noći s petog na šesti septembar godine 1566, preparirao i šminkao glavu mrtvog Sulejmana Veličanstvenog[10] za njegovu posthumnu ulogu pobednika Sigeta. Deo četvrte knjige, koju takođe očekujem da iz štampe izađe na jesen 1979, (korespondenciju Simeona, dede, sina, unuka, na liniji Beč, Pešta, Beograd, u revolucionarnoj godini 1848.) dramatizuje za Atelje 212 — Borislav Mihajlović- Mihiz.

 

 

---

[1] Anđelka Protić, novinar Politike ekspres i Politike. (Prim. prir.)

[2] Na Sedmom Vaseljenskom Saboru 787. godine u Nikeji ikonoborstvo osuđeno kao jeres, a ikone su ponovo uvedene kao predmet poštovanja. Ikonoborci su bili moćna politička sila tokom perioda od 720 do 843. godine. (Prim. prir.)

[3] Erda je žena boga Odina, boginja zemlje i mudrosti u skandinavskoj mitologiji. (Prim. prir.)

[4] U Wagnerovoj operi „Nibelunški prsten“ (za koju je pisao tekst i muziku) ćerke boga Wotana jašu konje kroz oluju i nose tela ratnika u Walhallu. U skandinavskoj mitologiji Walhalla je grandiozni hol. Posle smrti polovina ratnika odabranih od boga Odina koji su poginuli u borbi putuju u Walhallu vođeni valkirama. Druga polovina ide u polja boginje Freyje. Valhalla je inspirisala razna umetnička dela i postala sinonim za dvoranu odabranih mrtvih ratnika. (Prim. prir.)

[5] Kentauri su prema mitu divlja bića sa gornjim delom tela kao u ljudi, a donji kao u konja. Oni su po Homeru kosmati divljaci koji imaju neodoljivu slabost prema vinu i ženama. Najčuveniji su bili mudri Hiron, gostoljubivi Fol i zli Nesu. (Prim. prir.)

[6] Wilhelm Richard Wagner (1813  – 1883) je bio nemački kompozitor, dirigent pozorišni reditelj i esejista, ali najčuveniji po svojim operama, za koje je pisao kako muziku tako i libretto. Najpoznatije su mu četiri  koje zajedno čine Nibelunški prsten. (Prim. prir.)

[7] Karl Heinrich Marx (1818 – 1883) je bio nemački filozof, politički economist, istoričar i politički teoretičar, sociolog, komunista i revolucionar. Glavna dela su mu: Komunistički manifest  i Kapital. (Prim. prir.)

[8] Adolf Hitler (1889-1944) nemački diktator, vođ nacističke stranke, jedna od najmračnijih ličnosti istorije. Uveo je fašističku diktaturu u Nemačku, nemilosrdno je istrebljivao Jevreje. Neposredno je izazvao II svetski rat. Napisao je knjigu Moja borba. (Prim. prir.)

 

[9] Argo je bio slavni legendarni brod sa 50 vesla na kojem su argonauti plovili u pohodu po zlatno runo. Bio je toliko lak da se potebi mogao nositi na ramenima, a u pramac je bila ugrađena grana sa hrasta iz Zevsovog svetilišta. Argonauti su na tom brodu plovili u Kolhidu kako bi doneli Zevsovog ovna – davno otetu svetinju. (Prim. prir.)

[10] Sulejman I Veličanstveni (1495 - 1566), sultan Osmanskog carstva od 1520. godine. Pod njegovim vodstvom, Osmansko carstvo je dostiglo svoj vrhunac. Osvojio je ostrvo Rhodos, Beograd (1521), pobedio mađarsku vojsku Ludvig II u Mohačkoj bici, anektirao velike delove severne Afrike, osvojio Transilvaniju. Beč, ipak, nije uspeo osvojiti. 1529, pao je obruč oko Beča koji su Osmanlije uspostavile i njihov prodor u centralnu Evropu je zaustavljen. (Prim. prir.)

Oblici i mogućnosti proznog izraza

 

Oblici i mogućnosti proznog izraza –

Opredeljenja – Oblici i mogućnosti proznog izraza –

Anketa

Savremenik, Beograd, knj. 33, br. 4, 1971.

Pripremajući aprilski broj časopisa uredništvo Savremenika uputilo je sledeća pitanja većem broju srpskih romansijera i pripovedača:

1.                 Kako ocenjujete posleratni razvitak srpske proze? Vidite li kontinuitet u proteklim godinama?

Za šta vezujete vlastito delo u okviru posleratne književne evolucije?

2.                 Šta vas najviše zaokuplja na planu stvaralačkih interesovanja u ovom času? Šta želite da izrazite u delima koja upravo pišete ili nameravate da pišete?  Kakav stav zauzimate prema problemima (ideološkim, ekonomskim, filozofskim, moralnim) sveta u kome živimo?  Verujete li da književna reč poseduje autonomno estetsko značenje, ili mislite da ona i jednu delotvorniju, neposredniju, društvenu moć?

3.                 Kako definišete status pisca pisca u društvenoj društvenoj stvarnosti? Kkav je njegov odnos prema vrhovima političke strukture? Treba li da bude ravnodušan prema odlukama političkih foruma koje se tiču sudbinskih pitanja naroda i zemlje, zadovoljavajući se pri tom svojom čisto estetskom slobodom, ili pak treba da se angažuje na širem društvenom i političkom planu? Ako smatrate da je angažman potreban i neizbežan, šta pod tom pojmom podrazumevate?

4.                 U ostvarenjima mlađih autora jače preovlađuje kritička tendencija u slikanju stvarnosti. Slažete li se sa ocenom da je kritička funkcija proze danas najaktuelnija i najznačajnija u našim književnim relacijama?

Odgovori Borislava Pekića:

Vaše prvo i četvrto pitanje osećam kao jedno, pa ću, ako ništa drugo, pokušati da ovlašno ocrtam jedan budući odgovor na oba.

Bez obzira na uočljiv, uostalom, i sasvim prirodan napredak posleratne prze, mislim da je on ispod stvarnih mogućnosti srpske književnosti. Naročito ako se ima u vidu ratno, revolucionarno i postrevolucionarno vreme, iz koga su teme uzimane. Vrednost jedne literature može se meriti njenom ulogom u sopstvenom društvu i stepenom njenog učešća u opštem razvitku književnosti. I u jednom i u drugom pravcu ispoljeni su nesumnjivi rezultati, ali, na žalost, nikad, ili veoma retko, oni su bili simultani. 

Naša posleratna književnost dala je, svakako, bar desetak zanačajnih i izvanrednih romana (Na Drini ćuprija[1], Travnička hronika[2], Prokleta avlija[3], Seobe[4], Crveni petao leti prema nebu[5], Vuk i zvono[6], Deobe[7], Derviš i smrt[8], Lelejska gora[9], Kad su cvetale tikve[10], Bašta pepeo[11], Izlazak[12], itd.), ali ni u jednom nije potpuno i istovremeno iscrpljena i društvena i estetička funkcija književnosti; dela koja su bitno unapređivala književnost kao umetnost nisu imala gotovo nikakvu društvenu ulogu; ona, opet, koja su nešto od te delotvornosti postigla, umetnosti u istoj proporciji nisu doprinela. Osim vrlo retkih izuzetaka, naravno. Vreme prirodne sinteze ovih funkcija tek dolazi. Nadam se.

Verovatno bi merodavni ispitivač književnosti u njenom posleratnom razvoju pronašao neki kontinuitet; ja lično ga ne vidim, niti osećam. Ne osećam ni naročitu potrebu za njim. Naprotiv, čini mi se da se jedan prirodan kontinuitet u umetnosti ostvaruje kao permanentna negacija kontinuiteta, kao kreativan otpor prema svemu što bi da se nametne kao duhovni standard, kao literarni, i ne samo literarni, uzrok i uzor. Što se mene tiče, ono što pišem ne mogu staviti ni u kakvu vezu sa bilo kakvim tendencijama posleratne književne evolucije, i bio bih iskreno iznenađen ako bi ta veza bila ustanovljena. Moje knjige su, ako se teško ne varam, u prvom redu rezultat moje sopstvene duhovne, moralne i socijalne evolucije, i duhovne, moralne i socijalne evolucije društva, kako je ja doživljavam. Sasvim drugo je pitanje zanata. On se uči. Celog života.

Kritička tendencija je imanentna književnosti. Pišući vi gradite jedan svet samo da biste ga razorili. Ima u tome nečeg magijskog. Pisac podseća na vračaru, koja, po porudžbini osvetoljubivog klijenta, izrađuje veran model neke omražene ličnosti samo da bi ga, odmah, zatim, bodenjem i kidanjem uništila, i to sve u dubokom ubeđenju da će se i ureknuta osoba istog trena raspasti. Ne čini li to i pisac? On gradi veran model stvarnosti samo stoga da bi ga razorio, i to u nadi da će sam taj mađijski čin razoriti, ili bar dobro uzdrmati omraženu stvarnost.Svako opisivanje je istovremeno i razaranje. I komntar je razaranje. Nema nijednog tehničkog postupka u pripovedačkoj umetnosti koji nema destruktivan karakter. Dubuinska analiza neke aktuelne svesti nimalo nije naivnija od dinamita. 

Za pisca nema drugog odnosa prema stvarnosti do negativnog. Međutim, iza tog rušilačkog postupka, gotovo u svim književnim slučajevima vrednim pažnje, stoji jedan idealistički, moralizirajući, u stvari dozlaboga puritanski duh. Srećom, naravno. Čak i kod takvih pisaca koji su, blagodareći udruženim naporima komercijalizovane svesti i ljudske gluposti, stekli slavu intelektualno-seksualnih nemani (Henry Miller[13]), vidljivo je prisutan asketski duh. Bulatović je, recimo, izrazit moralistički pisac. U drugom, stvarnom sloju svoje literature, on je čedan. Rušilački bes potiče od izneverene čednosti, od izdatog poverenja, od propalih nada, od slomljenih iluzija. Oni koji nam budu otkrivali najmračnije ponore naše stvarnosti, bez obzira koliko mi ostali u njoj oduševljeno uživali, najviše će zbog nje patiti. Ne kao pisci. Kao ljudi, a bojim se, možda i kao građani.

Književnost je kao usedelica, da uživa bi, ali i nevinost da sačuva. Zagriženo, i s pravom, naravno, brani svoju autonomnost, a sanja da je neposrednim uticajem, snagom društvene moći reči drugima oduzme. Želi da prljavštinu sa stvarnosti spere, ali i kroz tu prljavu stvarnost čista da prođe. Hoće da je proročka, pa i ratnička, a žalosnu sudbinu proroka i ratnika neće da deli. Ona napada, ali napadnuta namah proglašava neprikosnovesnost i neutralnost. Međutim, baš ove dve protivrečne komponente, dok su u blagotvornoj ravnoteži, i jedna ne prevagne, te se u književnost ne pretvori, ili samo u oruđe, ili samo u gradivo, onemogućuju da najveća dela sačuvaju estetsku autonomnost i da budu ljudski delotvorna.

Pisac se prema bilo kome i bilo kakvom društvu pojavvljuje isključivo kao građanin, i sav njegov odnos (pasivan, pozitivan, negativan, ambivalentan) prema poretku stvari u tom društvu potiče u prvom redu iz njegovog građanskog statusa, koji deli sa svim drugim članovima zajednice, nemajući pri tome privilegije, ni u pogledu koristi, ni u pogledu dužnosti. Samo političari, samo oni koji smatraju da su pozvani društvo da grade, imaju i naročite obaveze prema njemu. Pisac ih nema. Status pisca, dakle, ne postoji. Osim u nekom prilično zapuštenom administrativnom smislu, naravno. Postoji samo status čoveka i građanina, i on je odlučujući za naš moralni, duhovni i socijalni izbor. Tom izboru trebalo bi biti dosledan. 

Sam čin pisanja, međutim, pretpostavlja jednu sasvim drugu, skoro neprečišćenu vrstu angažmana. I kao što mera slobode koju ispoljavam u svojim knjigama ne stoji ni u kakvoj vezi sa nivoom slobode u društvu (jer meru slobode u svojim knjigama određujem sam), tako i mera slobode koju ispoljavam u svojoj građanskoj delatnosti ne stoji ni u kakvoj vezi sa nivoom slobode izražene u mojim knjigama (jer meru slobode u mojim građanskim delatnostima određuje društvo). Nekorisno je, stoga, zamenjivati ova dva angažmana, ali je isto tako licemerno i nepošteno kao pisac ispoljavati angažman koji se životom ne potvrđuje, a kao građanin propovedati angažman koji se književnim delom ne verifikuje.

 

 

 

---

[1] Autor Ivo Andrić (1892 – 1975) bio je jugoslovenski romanopisac, pisac kratkih priča i dobitnik Nobelove nagrade za literature. Njegov roman Na Drini ćuprija i Bosanska hronika  govore o životu u Bosni za vreme turske vladavine. (Prim. prir.)

[2] Ditto.

[3] Ditto.

[4] Autor Miloš Crnjanski (1893 - 1977) je bio diplomata, pesnik srpskog modernizma, i jedan od naših najvećih književnika. Glavna dela su mu: Dnevnik o Čarnojević, Roman o Londonu, i Seobe, kao i poema Lament nad Beogradom. (Prim. prir.)

[5] Autor Miodrag Bulatović. (Prim. prir.)

[6] Ditto.

[7] Autor Dobrica Ćosić. (Prim. prir.)

[8] Autor Meša Selimović. (Prim. prir.)

[9] Autor Mihailo Lalić (1914 — 1992) je pisac koji se na samom početku književnog rada opredelio za jasan tematski krug (NOR), određeno geografsko podneblje (Crna Gora) i specifičan izbor aktera događaja i romanesknih priča. Prvi je dobitnik „Njegoševe nagrade“ 1963. za roman Lelejska gora, ;lan SANU. Glavna dela: Svadba, Ratna sreća, zatočnici, Odlučan čovjek, i dr. (Prim. prir.)

[10] Autor Dragoslav Mihajlović. (Prim. prir.)

[11] Autor Danilo Kiš. (Prim. prir.)

[12] Autor Radomir Konstantinović (1928) srpski književnik i filozof. Dobitnik nagrade AVNOJ. Glavna dela: Filozofija palanke, Davičo, Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kultzure XX veka, i dr. (Prim. prir.)

[13] Henry Valentine Miller (1891 – 1980) je bio američki pisac i slikar. Poznat je po uvođenju nove vrste romana u literaturu, koji je neka vrsta mešavine romana, autobiografije, socijalne i literarne kritike, filozofske refleksije, misticizma. Glavna dela: Crno proleće, Pod krovovima Pariza, Miran dan na Klišiju, i dr. (Prim. prir)