Bjesnoća je u nama

 

Bjesnoća je u nama

 

Razgovor vodio Ivan Hetrich[1],

Arena, Zagreb, 2. Novembra 1983

 

Kraj je rujna, a jesen je stigla u London.

Stižem na dogovorenu stanicu podzemne željeznice. Prepoznajem Borislava Pekića, prema njegovu jučerašnjem telefonskom opisu — visok je, suhonjav, iza naočala se kriju se žive oči.

Začas razgovaramo kao dugogodišnji znanci, što je prvenstveno njegova zasluga. Priča o prepunim autobusima u predvečerje, o prerano stigloj jeseni koja obećaje da će biti lijepa, o šetnjama ovim parkom koje voli, o svom radu.

Dok se smještamo u njegovoj radnoj sobi, molim ga da se za nase čitaoce u nekoliko rečenica predstavi.

 

Kad čovek treba da odgovori na to pitanje, reći će najpre ono čega se prvo seća — kaže domaćin i nastavija: — Rođen sam 1930. u Podgorici, u Crnoj Gori, sasvim slučajno, jer je moj otac bio tada tamo sreski načelnik. A da sam se rodio tri godine posle, rodio bih se, recimo, u Novom Bečeju, a sedam godina kasnije u Kninu.

 

Cijelog se svog života bavite pisanjem i živite od toga?

 

Ipak moram reći da nisam toliko vezan za književnost kao mnoge moje kolege, kad bih znao nešto drugo raditi ili kad bih se vratio nekim svojim starim željama, možda bih se bavio filosofijom ili čak i naukom svakako istoriografskom naukom. A možda se ne bih ničim bavio, nego bih pokušao spoznati zašto sam ja ovde i šta se to zbiva sa mnom. Dakako, to bi zahtevalo da čovek ima rentu da bi mogao živeti.

 

Kad ste zapravo počeli pisati?

 

Veoma rano, i to na dosta čudan način. Moja majka je Vojvodanka, Banaćanka, koja je učila austrougarske škole, imala je izrazito strog odnos prema odgoju, za razliku od oca, koji je bio crnogorski širok i kojeg to uopšte nije brinulo. Tako se majka iskijučivo brinula o meni. Pokušavala je neprestano biti u toku da bi spoznala šta ja to radim. 1 još onda kad sam imao sedam-osam godina, savetovala mi je i uspela me nagovoriti da redovno pišem dnevnik.

 

Oprostite, bili ste jednac?

 

Da. Mislim da se to na meni vidi. 

 

Borrsiav Pekić se slatko nasmijao, ali nije objasnio što time misili.

 

Sjedim za njegovim radnim stolom i gledam čitav red kasetofonskih vrpci, uredno      složeni, s označenim daturnom i krupnim slovima: Dnevnik. Pekić se njiše u pokretnom naslonjaču i priča dalje.

 

Tako sam poceo zapisivati svoje misli, i to najiskrenije. Na žalost, te su sveske izgubljene. Jedan sam deo pisao na nemačkom, jer sam taj jezik rano počeo učiti, i to na gotici. Međutim, brzo sam otkrio nekorektan trik — majčino traženje za pisanjem bila je želja za „špijuniranjem“. To je verovatno bilo u najboljoj nameri, ali je dolazila do tih dnevnika, čitala ih. Kad sam postao toga svestan, nastavio sam pisati,       ali skrivajući iskrenost. Nastavio sam taj posao sve do danas i sve što idem dalje       od te svoje rane dobi, nastijm potpuno racionalno da vratim tu iskrenost. Tako da sada      moji dnevnici već imaju možda određenu meru iskrenosti, ukoliko ih dnevnici uopšte mogu imati.

 

Ostato je nešto pozitivno. Jack London[2] je sebi zadao riječ da će svakog dana napisati 5000 riječi. Tako ste se i vi disciplinirali radeći uporno svaki dan, i to vam je poslije vjerojatno ušlo u naviku?

 

Poteškoća je bilo povremeno u mom životu, kad se stvarno ništa nije dogadalo. A kad se jednom detetu nista ne događa, proradii imaginacija. Kad mi se sada ništa ne događa, radi filosofija. Uzmimo, poslednjih desetak godina. Meni se ništa, osim izuzetaka, ništa stvamo nije dogodilo.

 

Dobro, sada imate prednost, jer više ne pišete dnevnik, nego ga govorite i snimate na vrpce. To je ipak lakše?

 

Da to zaista olakšava.

 

Dajete vi vrpce odmah na prijepis ili ih ostavijate?

 

Zasad stoje i čekaju. Ipak, pripremam za štampanje svoje zapise od 1945. do 1955. Naime, s uživanjem sam čitao memoarske zapise Žike Pavlovića, zatim romane Isakovića, Ugrinova, Selenića.

 

Sjedeći za vašim stolom, sada i ja pomalo špijuniram, pa vidim da imate na svom stolu i po zidovima podsjetnike i rasporede onoga što biste trebati obraditi.

 

— Sistematičan sam, priznajem, i zato pokušavam da sve organizujem. Kad sam živeo u Beogradu, nisam to uspeo, jer nisam imao ni mira, ni koncentracije, pa se nisam uspeo predati radu. Jer, duboko sam uveren, literatura je ponajpre rad. Svakako, pod pretpostavkom da imate „klikere“.

 

Da porazgovaramo o pravom uzroku mog dolaska U našoj je zemlji bestseler vaš posljednji roman Besnilo. Što ste njime htjeli reći?

 

Na pitanje šta je hteo reći svojom simfonijom, jedan je veliki kompozitor rekao: „Dok sam je, komponovao, znali smo to bog i ja. Sad zna samo bog!“ Od pisanja Besnila, medutim, nije prošlo mnogo vremena i meni se čini da još znarn zašto sam ga pisao.

 

A zašto baš tako kako je napisan?

 

Pokušajmo preko njene priče ući u smisao ove knjige: Na londonskom aerodromu „Heathrow“ izbija epidemija hydrophobiae (pseće besnilo), prouzrokovana laboratorijskom rekombinacijom, ili, kako bi se danas reklo, „reprogramiranjem“ prirodnog virusa besnila, najsmrtonosnije i po kliničkom razvoju najstrašnije bolesti s kojom se čovek barem dosad upoznao. Aerodrom se karantinom odvaja od sveta, i na njemu započinje rat protiv takozvanog rhabdovirusa.

 

 Ishod je, medutim nesretan?

 

Da se ne bi London, a zatim i svet zarazio, „Heathrow“ se spaljuje. Strada 250 000 ljudi. Prezivljava samo pas nosilac zaraze. Svet nije spašen. Kad bi se naš, ljudski zadatak, u ovom i sličnim slučajevima sastojao samo u tome da nađemo lek protiv besnila kao bolesti, nade bi možda još i bilo.

 

Neki se lijek, makar i provizorni, uvijek nađe!?

 

Čovečanstvo je preživelo čak i kužnu crnu smrt, koja je odnela trećinu stanovnika Evrope. Borba se, međutim, ne vodi samo protiv te i takvog besnila. Bolest izaziva i nešto drugo u nama, „besnilo vrste“, onu s kojom i pod kojom živimo, i o kojoj čitamo i slušamo, s kojom se u životu i povesti suočavamo, onu koju svako od nas u sebi nosi. To drugo besnilo trajna je bolest tekuće civilizacije i protiv nje stvarne odbrane — nema. Svoju bismo „ljudsku priču“ morali početi iz početka, morali bismo menjati same temelje ove civilizacije, ali kako je ona prirodan proces što traje od prapoćetka ljudske svesti, od pronalaska prvog oruđa koje nam je zamenilo ruku, a uskoro će i um i dušu, to je, očito, nemoguće. Svaki se takozvani napredak tako iskazuje kao usavršavanje jedne civilizacije, čije su početne, osnovne pretpostavke — naopake. Svim promenama, prepravkama, ispravkama, mi samo preobličavamo —-nevolje. No, budući da je to preoblikovanje jedino što nam preostaje, mora za nas, barem kao način, biti i — dobro.

 

Vjerojatno ipak postoji nada?

 

Ako je ima, u nekom je —- slučaju. U nečemu što naš razum ne može predvideti, a možda ni zamisliti. I baš to, da je eventualni spas u nečemu što ljudski razum ne može zamisliti, a zatim ni pokušati ostvariti, naša je šansa, jer što taj naš razum zamišlja i kako ostvaruje ono što zamišlja, ne možemo videti, i — što je još gore — osetiti. U veku „napretka i otkrića“, u veku „humanizma“, naša je sigurnost sve manja, naše zebnje sve veće, naša konfuzija sve dublja, a naše nemoći sve upadljivije. Došli smo dotle da što više znamo — ili mislimo da znamo — ubijamo, uništavamo, ponižavamo, uskraćujemo više, brže, bezrazložnije nego u vreme borbe krapinskog čoveka za opstanak. 1 nije toliko strašno što nam ratovi, imajući sve manje smisla — ako je tako nešto za masovno ubistvo uopšte moguće reći — uzimaju sve više ljudskih života, strašno je što nam mir postaje sve krvaviji, mahnitiji i besmisleniji.

 

Besnilo je dakle svet kako ga vi vidite?

 

Njegova prava tema nije bolest, već ono što mi zovemo svojim — zdravljem. „Besni smo mi“, kaže jedna ličnost romana, „onl su samo bolesni“. Jer svi Ijudi u romanu pate od neke osobne, ljudskog besnila, pre no što podlegnu onoj psećoj.

 

Nije to vesela priča!

 

A šta je danas veselo? Nada je, dakako, bitna, ali ne po svaku cenu, naročito ne po cenu zatvaranja očiju pred stvarnošću. Samo nada svesna s čim se suočava — oživljava. Svaka druga — umrtvljuje. Ne zaboravimo, kako je pevao jedan engleski pesnik, da svako zvono zvoni i za nas!

 

Studirali ste psihologiju u Beogradu?

 

I to eksperimentalnu. Sa mnom su studirali glumac i reditelj Branko Pleša[3], književnik Miodrag Bulatović, filmski reditelj Dušan Makavejev[4] ...

 

.. što je onda značila eksperimentalna psihologija?

 

— Iz ove perspektive, a oslanjajući se sećanjem na svoj dnevnik, to je značilo izbegavanje da se u psihologiju uključi, na primjer, Freud[5]. Pokušalo se da se od psihologije napravi radna, tekuća disciplina, koju možete primeniti na klinici ili u fabrici. Srećom, ušao sam na fakultet 1954/55 kad smo imali divne profesore, recimo, Boru Stevanovića[6], Bajića[7], itd., koji su nas uvodili u stvarnu psihologiju; Mihajlo Marković[8] je predavao logiku, Korać[9] istoriju filosofije.

 

Jeste li, polazeći na fakultet, mislili na pisanje ili da se negde zaposlite?

 

I to je nejasno. Naime, dotad nisam ništa napisao. Prvu sam svoju knjigu Vreme čuda objavio 1965, kad sam imao 35 godina. U to sam vreme čitao klasike, ali sam isto tako čitao i razna izdanja Zabavnika. Stripove sam obožavao. I sada ih rado prelistam. Ali uopšte nisam pomišljao da ću biti pisac. U literaturu sam ušao preko filma, sasvim slučajno. Još dosta davno pokušao sam kod Vorkapića[10]. On je raspisao neki konkurs za mlade talente, scenariste. Poslao sam neke sinopsise, ali ništa od toga nije bilo.

Ubrzo posle toga je „Lovćen film“ iz Budve opet imao neki konkurs za sinopsise i scenarija. Napisao sam dva i oba su dobila nagrade.

 

I tako je počelo?

 

Tako sam ušao na film i onda radio s Đukanovićem, Zdravkom Velimirovićem i s mnogim drugim rediteljima.

 

Koja je vaša knjiga po redu roman Besnilo?

 

Kao roman, peti ili šesti.

 

Je li objavljen ovdje, na engleskom.

 

Ovih se dana završava prevod. Vreme čuda je preveo Edward Lowet[11], a Hodočašće pre i sada Besnilo, prevodi Bernard Johnson[12], ali na svoj rizik. Nema još izdavača. Niti je vezan ugovorom. Prethodna dva romana prevedena su za američko tržište pa su samim tim prodavani i ovde, u Engteskoj. Spomenuli ste da je Besnilo kod nas bestseler. Ovde je to sasvim drugačije — bez više stotina hiljada primeraka, nema bestselera. U tom pogledu naš tiraž od 800 do 10.000 primeraka naših klasičnih dela nisu tako tragično ispod ovih razmera, u nekom poređenju. Te su brojke sasvim pristojne kad se govori o takozvanoj ozbiljnoj književnosti u srednjoevropskom smislu.

 

Besnilo, dakle za sada čita samo naša zemlja?! Je li vas iznenadilo kako je ta knjiga primljena?

 

— Jest.  Ali ima jedna druga stvar koja me još više iznenadila — uopšte nisam pretpostavljao da bi se o tome moglo kritički pisati. Jasno sam naveo „žanr-roman“. Tu sam knjigu hteo izdvojiti iz svoje literature. Možda sam pogrešio, jer sam ipak u nju uložio i trud i nešto malo svog talenta, ali sam ipak tu knjigu iz opreznosti hteo izdvojiti iz svog opusa koji je dosad vrlo pristojno primljen. I zato nikada nisam mogao pomisliti da ću za roman Besnilo dobiti veliku pozitivnu kritiku u Politici, Vjesniku i nekim drugim kućama. Ovde, na Zapadu, ne radi se tako. Eventualno iziđe neki reklamni oglas, a ako se romana prihvati kritičar — (ali ne onaj koji se bavi ozbiljnom literaturom) — on će to obraditi s gledišta tog žanra. Naravno, drago mi je što kritike u našoj zemlji tom romanu prilaze krajnje ozbiljno. Ali nisam očekivao da ću biti ozbiljno shvaćen. Verujem da je to samo zato što sam imao uspeha s prethodnim knjigama, a sada sam eto napisao, nešto za šta sam mislio da će imati malo čitalaca. Spadam u pisce s malim brojem čitalaca — tri, četiri hiljade već je velika sreća. Većinom su moji čitaoci bili studenti, jer neka predznanja treba imati, osobito za moj poslednji gigantski roman Zlatno runo koji upravo pišem. Osećam, da mi je roman Besnilo veoma koristio, jer ću ući u onu literaturu koju smatram i ozbiljnom. Možda će to pomoći i oploditi moje daljnje pisanje dinamizmom, dramaturgijom, nekom pričom pre svega.

 

Kako dugo pišete Zlatno runo?

 

Šest-sedam godina. Izašto je već pet knjiga, sada završavam šestu i sedmu.

 

To je još uvijek samo kod našlti izdavača?

 

To će zauvek tako ostati, jer to spada u one knjige koje su direktno neprevodive. I zbog forme jezika i apsolutno smelih, odnosno neočekivanih prelaza iz vremena u vreme. Ali ponajpre je problem jezik.

 

Zbog čega živite u Engleskoj? Odnosno, da nadopunim pitanje, može li naš pisac zivjetiu Engleskoj od svog rada?

 

Može ovako kao što ja živim. Prvo, moja supruga radi. To svakako nije dovoljno, jer su zahtevi za život ovde nešto veći. Međutim, u početku, kad smo došli, mogli smo živeti od plate moje supruge. Skromno kao što i sada živimo. Međutim, budući da se u Engleskoj za poslednjih deset godina srozao standard morao sam sve više ja dodavati i sve više raditi i one stvari koje nisam hteo raditi. Drugo, uglavnom sam živeo od nemačkog radija.

 

Pišete radio-drame? 

 

Uglavnom za Radio-Keln, a onda te radio-drame prenose druge nemačke stanice.

 

Koliko ste ih objavili dosad?

 

— Dvadesetak. Gotovo sve su emitovane. Jedna od dobrih mojih radio-drama upravo je lane dobila prvu nagradu u Zagrebu na konkursu. Zagreb je izuzetan grad u našoj zemlji, koji je mnogo uanio za moju radio-dramsku literaturu.

 

Kako se zove ta radio-drama?

 

„Sto osamdeset i šesti stepenik“.

 

Jeste li čuli njenu izvedbu?

 

Jesam, i imam je na traci. Nemci redovno presnimavaju i šalju mi, pa sam onda zamolio urednicu zagrebačkog radija da mi je i ona pošalje.

 

I  kako ste zadovoijni zagrebačkom izvedbom?

 

Veoma! Ako i postoje neke greške, onda su to moje slabosti. Tako, naime, tačno vidim gde sam pogrešio i gde se koristim jednim medijem za ono što on nije. Nemci fenomenalno poštuju autora. Kad govorim o slobodi reditelja na radiju, ne mislim da bi je trebao imati pozorišni reditelj.

 

Veći broj vaših drama izveden je u beogradskim pozorištima?

 

Kako čitam u našim novinama, trenutno sam treći ili četvrti pisac po sveukupnom izvođenju u Jugoslaviji. lako nisam isključivo dramski pisac. Bilo je sezona kad su izvedene po četiri drame u svakoj od beogradskih pozorišnih kuća Poslednja drama je dramatizacija Borislava Mihajlovića „Korešpondencija“, izvedena u „Ateljeu 212“. Moja je izvorna drama — koju sam prvu napisao, a poslednja je izvedena u Beogradskom dramskom pozorištu — „Obešenjak“. U tom je pozorištu bila i premijera „Buđenja vampira“. Ali moja najuspešnija drama „Generali...“ igra se u „Ateljeu 212“ punih devet godina. A i to je bila radio-drama. Naime, sve su moje drame nastale prvo kao radio-drame, koje su onda prerađivane za scenu. Kako se snalazim u romanu, tako se snalazim i u radio-drami, ali je pozorište za mene apsolutna tajna. Film mi je mnogo bliži.

 

Znači, djelujete kao pisac na filmu, u kazalištu, na radiju i kao pisac romana i filozofskih rasprava?

 

Da, baš tako!

 

Kako to sve dospijevate?

 

     Za mene je sve to isto! I nađe se vremena!

 

Kako radite? Određujete li sami sebi vrijeme u koje morate pisati, bez obzira na to jeste li tog dana raspoloženi ili niste?

 

Ne, uvek i uvek pokušavam. Naravno, rezuitati mogu biti katastrofalni. Ali ako dovoljno vremena potrošite na jednu ideju, napravićete barem začetak. I ako dovoljno mislite, danju i noću, barem ćete se nakon tri dana probuditi s nekim rešenjima. Međutim, ako ne mislite, ako se ne brinete, ako ne živiti s tim, nećete dobiti nikakvu ideju.

 

Pišete li ili diktirate?

 

I jedno i drugo. A kad pišem knjigu, diktiram samo beleške, ideje koje mi nadolaze, a koje se ne tiču određenog poglavlja. Najviše vremena međutim potrošim da napravim plan knjige, kompoziciju, njenu arhitekturu, a samo pisanje traje relativno kratko. Nakon toga dolaze duža razdoblja za ispravke.

 

A kad radite tako veliko djelo kao što je Zlatno runo, „odmarate“ li se pišući druga kraća djela?

 

Da. Napravio sam dosta veliku pauzu koja je opasna — između pete knjige i završenih knjiga koje su presudne za moju misao, ideju, literarnu formu, itd. i sad mi je teško da nastavim.

 

Spomenuli ste mi za naše šetnje kroz park da se nakon dvanaest godina boravka u Engleskoj vraćate u Beograd. Zašto?

 

Osim prozaičnog razloga da mi ovdašnja jesenska i zimska vlaga ulazi u kosti, postoji i pravi psihološki razlog — počeo sam ulaziti u rutinu. Ovamo sam došao u onom času kad sam svoj najveći literarni uspeh postigao u Jugoslaviji. Kod kuće sam počeo ulaziti u posebnu književnu rutinu. Ne samo da mi nije dala da radim nego me jednostavno programirala. Zato sam došao ovamo. Sada sam se i ovde počeo programirati. 1 čim sam to osetio, opet želim promenu.

 

A kako to mislite izbjeći povratkom u zemiju?

 

Zapravo ne mislim da ostanem dugo kod kuće. Pokušaću da ostvarim jedan duži put na Istok...

 

 ... koji bi vam na neki način napunio akumulatore?

 

Mene je Zapad uputio na Istok. Već deset-petnaest godina intenzivno studiram istočnu filosofiju, magiju, neke iracionalne oblike. Racionalizam u kojem živimo ne odgovora na sva pitanja koja me muče. Ne verujem da ću naći rešenja, ali ću barem tražiti. To je traženje već nešto što će me zadovoljti. Dakako, odsustva iz moje zemlje sada će morati biti mnogo kraća, jer više nisam u godinama kad mogu bez svog ambijenta. Tu su mi koreni i tu želim živeti do kraja života. Želim da studiram, ali ne u racionalističkom zapadno evropskom smislu, nego jednostavno studirati bez ikakvih studija. To će biti pokušaj da čovek nešto spozna bez nauke. Zanimaju me Tibet i Indija.

 

Završili smo razgovor prelistavajući neke anglosaksonske enciklopedije. I u svakoj sam pronašao ime i prezime našeg zemljaka Borislava Pekića, s podacima o njegovoj književnoj djelatnosti. Ali on kaže:

 

Ta poznatost nije nikakva poznatost. Znate li gde čovjek može biti poznat? Samo u vlastitoj zemlji. I to jedino vredi, a prevodi koje imam u SAD i Engleskoj, Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj, Nemačkoj to je nešto što može goditi taštini. A u svojoj zemlji je ono pravo — tu živite, i za to pišete.

 

 

 

---

[1] Ivan Hetrich, režiser, TV voditelj, spiker (1921-1999). Diplomirao je režiju u Zagrebu na Akademiji dramskih umetnosti. Ražirao je TV serije “Kuda idu divlje svinje“, “Kapelski kresovi“, režirao je i dokumentarne filmove.

[2] Jack London (1876 – 1916) je bio američki autor, novinar i politički aktivista i borio se za prava radnika. Najpoznatija dela: Zov divljine, Morski vuk, Zlatna groznica, i dr. (Prim. prir.)

[3] Branko Pleša (1926) glumac, član Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Završio Pozorišnu akademinu u Beogradu. Daj je značajna ostvarenja na filmu i u oblasti radija i telezizije. Ostvario je brojne naslovne uloge iz repertoara JDP. (Prim. prir.)

[4] Dušan Makavejev (1932). Diplomirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu i filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnost u Beogradu. Režirao je brojne kratkometražne i dugometražne filmove. : Čovek nije tica, Misterije organizma, Coca Cola Kid, i dr. Dobitnik je brojnih nagrada u zemlji i inostranstvu. (Prim. prir.)

[5] Sigismund Schlomo Freud (1856 – 1939), je bio austrijski jevrejin, neurolog, koji je osnovao psihoanalitičku školu psihijatrije. Frojd je poznat po svojim teorijama nesvesnog i odbrambenog mehanizma represije,  krejiranjem kliničke prakse psihoanalize za lečenje psihopatologije kroz dijalog između pacijenta i psihoanalitičara. (Prim. prir.)

[6] Dr Borislav Stevanović (1891-1971), psiholog, prof. Filozofskog fakulteta u Beogradu, član SANU; doktorirao u Londonu 1926. Bavio se istraživanjima intelektualnih sposobnosti, standardizovanjem testova . Gl. radovi: Razviće dečije inteligencije, Merenje inteligencije; knjige: Učenje i pamćenje, Pedagoška psihologija. (Prim. prir.)

[7] Dr Baja Bajić, (1896) profesor opšte psihologije univerziteta u Beogradu i Skoplju, kod koga je Borislav Pekić studirao. Zastupa stanovište šire od biheviorističkog i pozitivističkog, insistirajući na psihologiji mišljenja. Dela Psihologija sanjarenja, Opšta psihologija. (Prim. prir.)

[8] Mihajlo Marković (1923) filozof, član SANU, profesor univerziteta. Doktorirao u oblasti filozofije na univerzitetima u Beogradu i Londonu. Odlukom Skupštine SRS iz političkih razloga 1981. otpušten sa Beogradskog univerziteta. Glavna dela: Revizija filozofskih osnova marksizma u SSSR, Logika, Filozofski osnovi nauka, i dr. Dobitnik je brojnih nagrada. (Prim. prir.)

[9] Veljko Korać (1914-1991) filozof, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Učesnik NOB. Bio je pomoćnik ministra za informacije Vlade FNRJ i direktor Muzeja „Nikola Tesla“. Doktorska disertacija: nauka o društvu kod klasika marksizma. Knjige: Marks i savremena sociologija, i niz članaka iz oblasti filozofije i sociologije u časopisima. (Prim. prir.)

[10] Slavoljub „Slavko“ Vorkapić (1894. - 1976) je bio američki filmski teoretičar, montažer i reditelj jugoslovenskog porekla, dugogodišnji profesor filma na Univerzitetu Južne Kalifornije; predavao je i na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Filmovi: Život i smrt holivudskog statiste broj 9413, Fingalova pećina, Šuma šumori i jugoslovenski dugometražni igrani film Hanka. (Prim. prir.)

[11] Edward Lowet je bio profesor kralju Petru II Karađorđeviću pre Drugog svetskog rata. (Prim. prir.)

[12] Dr Bernard Johnson, profesor na London School of Economic and Political Science

Londonskog univerziteta. Kasnije je prevodio Pekićevu knjig Hodočašće Arsenija Njegovana, kao i neka nepublikovana dela. Postali su dobri prijatelji. (Prim. prir.)

Živeću u osmom vizantijskom veku

 

Živeću u osmom vizantijskom veku 

Razgovor vodila A. Begović[1],

Radio Zagreb, 23. oktobar 1983.

Vi ste pobudili interesovanje javnosti već svojim prvim romanom Vreme čuda godine 1965. Iako ste tada bili nepoznat pisac, kritičari su taj roman ocjenili najsvojstvenijim djelom naše posleratne književnosti. Ono se temelji na motivima biblijskih legendi. Zašto su baš biblijske legende postale metaforički jezik vašeg izričaja?

Prvo pitanje, prva nedoumica. Pokušavam da restauriram fakta po sećanju. Da pri sebi imam Dnevnik, išlo bi lakše. Najpre, kritičari su vrlo velikodušno za metaforičnost Čuda pronašli duboke estetičke razloge. Na žalost, bar u početku nije ih bilo. Razlozi su bili pragmatični. Ja sam se bojao da bi me savremena tema, kako je ja shvatam, opet dovela u ratno stanje s ljudima koji su od umetnosti zahtevali da se stvarnošću oduševljava, a kada je osporava, onda da to čini jedino u takozvanim konstruktivnim okvirima. A to je nemoguće.

Književnost je po prirodi razarački posao. Da bih literarno izrazio uverenje kako je put u pakao popločan dobrim namerama, morao sam pribeći metafori. Ta je metafora, dakle, iznuđena. A biblijski sam prostor odabrao jer njime dominira ideja mesijanstva, jer je odnos prema Bogu, veri i crkvi, kao i odnos između ta tri pola duhovnog života međusobno još od mladosti žiža mojih razmišljanja, sumnji i mojih nada.

Dodajem da taj postupak više neću ponoviti. O savremenosti se najbolje govori kroz savremenost. Svako vreme govori za sebe i o sebi, premda, budući da su sva vremena ista, sva isto i govore. Ono što nije isto, to su finese, ali njima se upravo umetnost i bavi. Kad budem pisao „Srebrnu ruku“, koja se događa u vizantijskom VIII veku i bavi velikim ikonoboračkim duhovnim revolucijama, verujte mi, ja ću u tom veku nastojati i da živim. Neću znati da smo ikad dospeli do XX.

Prema istim biblijskim pričama napravili ste i ciklus od pet radio-drama, koje su izvedene na Radio-Zagrebu. Koliko se te radio-drame razlikuju od onog što je rečeno u romanu?

Prilično, čini mi se, i to u dva pravca. Najpre, vršeno je prilagođavanje radiofonskom izrazu, prestrukturiranje, sažimanje, dijalogiziranje naracije i svođenje priče na jednu tezu koju u tako kratkom vremenu valja dokazati. Gotovo u svakoj, jedna trećina materijala je nova. Dramatizacije nisu mehaničke, bilo bi mi jednostavno dosadno da to radim. Zatim, uprošćene ideje knjige postale su nešto složenije, to se naročito vidi, čini mi se, kod „Žena sa Siona“, i to u onom smeru u kojem ću jednom izvršiti reviziju povesti. Knjiga je uostalom torzo hronike čiji će naslov biti „Zaveštanje“. Možda će se reći da je napor nepotreban, jer knjiga i ovako nije rđava. Literarno možda i nije, ali u jednom smislu, bar za mene, jeste.

Napisali ste poveliki broj radio-drama. One su emitirane na mnogim Radio-stanicama u svjetu, dakle i prevedene su na nekoliko jezika. Šta je to za vas radio-drama? Privlači li vas njezina komunikativnost, mogućnost da se obraćate širokom slušateljstvu, pa tako s pomoću medija da lakše prodirete u svijet, ili vas radio-drama, to jest njezin autohtoni svijet zvuka, zanima kao specifičan oblik izražavanja?

Stvarno napisao sam tih drama poprilično. U dvanaestotomnim Sabranim delima, koja izlaze uskoro, dve su knjige posvećene izboru tih drama. Od oko tridesetak uneo sam šesnaest, a zatim, gotovo sve su moje pozorišne predstave bazirane na radio-dramskim rukopisima. Šta je za mene radio-drama? Ima nekoliko odgovora, i čini mi se da svi oni ravnopravno učestvuju u mom radu. Najpre, držim da je od svih oblika književnog izražavanja radio-drama najbliža romanu, jer dopušta bezmalo neograničenu slobodu kretanja kako u dimenzijama vremena i prostora tako i kroz duhovni mikrokosmos. Ne tvrdim da ja sve te mogućnosti koristim u dovoljnoj meri, ali pravi dobri pisci radio-drama to čine sa fascinirajućim rezultatima svuda gde je između njih i režije postignuto i razumevanje.

Eksperimentalno polje je praktično beskonačno. Ne postoji prinudna slika koja slušaoce ograničava, aktivira se mašta, sarađuje se sa onim što se sluša. Naravno, samo ako se ona sluša koncertno, a ne onako kako gledamo televiziju. Drugi razlog – ja se u svojim knjigama uglavnom ne bavim takozvanim aktuelnim temama, u smislu nečega što bi se događalo paralelno sa nama. U finalu Zlatnog runa istražujem preistorijske, mitske korene civilizacije, prelaški paleobalkanski prostor, gde nije bilo granica između mogućeg i nemogućeg. U projektiranom Atlantisu bavim se globalnom vizijom naše prošlosti i budućnosti, a ipak živim danas, osećam potrebu da reagujem na ono što se oko mene događa.

Da te reakcije ne bi smetale mojim knjigama, mojim romanima, da te romane ne bih podredio mojim prolaznim raspoloženjima, uvek negativnim, uostalom, naravno, ja sve te aktualije deponujem u radio-drame. Tamo se bavim međunarodnim terorizmom, terorom ideologija, moralnim dilemama intelektualaca našeg doba, pitanjima slobode, u celini trajnom protivrečnošću između onoga kako se misli da bi trebalo da živimo i toga kako stvarno živimo. I najzad, od radio-drama živim.

Već dvanaest godina sam u Londonu, prevodi knjiga donose mi malo, radio-drama, posebno u Saveznoj Republici Nemačkoj, plaća se jako dobro, zatim su tu reprize, preuzimanje od drugih nemačkih i inostranih stanica i tako se nakupi za skroman, ali pristojan život, uz zaradu moje supruge, naravno, inače me ni dvostruki broj drama godišnje, ne bi održao. Dodaću da se radio-drama, bar kako je ja radim, piše kao pesma. Ja lično ili je u prvoj verziji napišem za nekoliko dana, ili nikad. Nikad se ne vraćam drami koju sam ostavio nedovršenu, pokušavao sam, naime, ali bez uspeha. Sad sam digao od toga ruke – ako ide, ide odmah, ako ne ide, nikad neće ni ići.

Vaša najnovija radio-drama “186. stepenik” upravo je realizirana. To je vaša osma radio-drama koju emitira Radio-Zagreb, pa pretpostavljamo da ste od jugoslovenskih radio-stanica najviše surađivali upravo s Radio-Zagrebom. Molim vas recite nam nešto o tom vašem najnovijem radio-dramskom djelu.

Sa zahvalnošću moram reći da je Radio-Zagreb prva radio-stanica u Jugoslaviji koja je obratila pažnju na moj radio-dramski rad. Otada do danas, ta se saradnja odvija na moje zadovoljstvo, u svakom slučaju. Mislim i na odnos sa redakcijom radio-dramskog programa i na nivo izvođenja mojih drama. Što se tiče ove nove drame, tih „186 stepenika“, pitanje koje postavljam prosto je i staro.

Sva su uostalom prava pitanja i prosta i stara. Koliko se dakle sme ići u borbi za istinu, za dobro, za pravdu, da li su u takvoj borbi dopuštena baš sva sredstva? Postoji jedna paralelna ideja. Mi manje-više uvek osuđujemo nasilje ne misleći da bismo se mogli naći u situaciji u kojoj bi nam se njegova primena učinila i prirodnom i nužnom. Nije dovoljno samo znati da se ljudsko meso ne sme jesti, pa da čovek nikad ne postane ljudožder.

Vaš književni opus vrlo je opširan iako je nastao u relativno kratkom razdoblju. Tu je šest objavljenih romana i sedam ili osam uprizorenih kazališnih komada, da ne nabrajamo i ne mali broj radio-drama. Vaše najdublje i najpotpunije opredeljenje ipak pripada romanu. Zar ne?

Sasvim. Ja sam romansijer s povremenim srećnijim ili nesrećnijim izletima u film, teatar, esejistiku ili radio-dramu. Meni se čini da sam najuspešnije letovao u radio-drami. Sem nekoliko izuzetaka, izleti u film bili su katastrofalni. U pozorištu sam uspevao na malim scenama uvek kada je podlogu predstavljala bilo koja moja radio-drama, kao što su „Generali“, „U Edenu na Istoku“, „Kategorički zahtev“, „Razaranje govora“, „Obešenjak“, „Kako zabavljati gospodina Martina“, „Kako upokojiti vampira“, itd.

Za roman Hodočašće Arsija Njegovana nagrađeni ste godine 1970. NIN-ovom nagradom, a za roman Kako upokojiti vampira dobili ste 1977. najviše priznanje na Natjecaju beogradskih udruženih izdavača. Nedvojbeno pripadate krugu naših najuspešnijih romansijera. Koji su vam pisci intelektualno i umetnički bliski u našoj i svjetskoj književnosti i zašto? I što mislite o našem suvremenom romanu?

Najjasniji ću biti ako kažem da mi je, na primer, u ruskoj književnosti blizak Dostojevski a nije Gorki[2], u nemačkoj Thomas Mann a ne Heinrich Mann[3], Hesse a ne Brecht[4], u francuskoj Proust i Gide[5] a ne takozvani novi talas, u anglo-američkoj Huxley[6] i Faulkner[7] a nikako Sinklair[8] i Hemingway, ali u latino-američkoj podjednako su mi bliski i Márquez [9] i Borges[10], u našoj to je u prvom redu Krleža. Nisu mi bliski strogo realistički romani, isključivo društveni romani, takođe levi romani, desni romani, romani jednog tona  i boje; volim romane sinteze, takozvani inteligenc roman, roman ideja, ali i one fantazija. Što se tiče našeg romana, mislim da je on na ozbiljnoj visini i da je, uzet u celini, sve bolji. Bio bi još bolji kada bi se konačno shvatilo da se umetnost i stvarnost kreću u raznim dimenzijama i da premda stvarnost ume ugroziti umetnost, obrnuto je nemoguće.

U osnovi vaših dela preovladava antidogmatska misao, usmjerena protiv manipulacije i porobljavanja ličnosti, protiv totalitarne svjesti i totalitarnih konstelacija u društvu. Poprišta zbivanja u vašim djelima najčešće su ovi prostori u bližoj i daljoj prošlosti i čovjek pritisnut mehanizmima povjesti. Vaši junaci u tim vrtlozima gube igru. Demantira ih konkretna situacija u kojoj su se našli, manje-više bez svoje volje. Pa iako u vašim analizama ima britke ironije, a u vašem jeziku ima humora, taj humor više rastužuje nego što uveseljava. Je li ispravno zaključujem da ste vi skeptičan i vrlo suzdržan čovjek a vaša koncepcija književnosti duboko pesimistična?

Znate, onaj ko donosi vesti iz dubokog bunara prošlosti i ko zna da pod kapom nebeskom nema ničeg naročito novog, nije pravi pesimista. Nije pesimista onaj ko predviđa katastrofu, već onaj ko veruje da se ona mogla izbeći i kuka zato što nismo bili dovoljno sposobni. Onaj prvi je ravnodušan pred neizbežnim, i on to neizbežno prihvata kao kaznu za neizbežni greh. Ali recimo da sam pesimista. Ne verujem u napredak, jer ne znam prema čemu bismo ga merili. Vidim stvari u neizbežnom krugu. Početna zabluda daleko je iza nas i nepopraviva; moramo se vratiti na početak, a pre novog početka je Atlantis, odnosno potop.

Danilo Kiš je jednom rekao da u svoju pesimističku književnost želi unjeti zračak optimizma, a to je nada da književnost ipak nečemu služi – ljudskoj savjesti. Smatrate li da je buditi savjest bitna funkcija i dragocjena moć umjetničke riječi i kako gledate na funkciju pisca u današnjem svijetu?

Ja, međutim, ne želim u svoju književnost ništa unositi. Ja se, kako bi rekao Ionesco, prosto izražavam. Moram reći da sam književno zabrinut jedino za vlastitu savest, koja je u neprestanim iskušenjima, da bih stigao uopšte misliti na bilo koju tuđu, i da sam nepogodan za buđenje ičeg osim ponekad samoga sebe. Pisac savesti je jedan Solženjicin, ali on je ima, a ja tek za njom tragam. Funkcija pisca – ja je ne vidim. To nije radio-aparat da funkcioniše ili ne funkcioniše. Obdelavati svoj vrt jedino je što se može. Možda će mimo njega, jednom neko proći, u očima poneti sliku, u nozdrvama neki miris od kojeg će imati kakve koristi, to je sve. Književnost ne uči. Ništa više stvarno ne uči. Za svako učenje davno je kasno.

Na kraju, recite nam što spremate za vašeg zagrebačkog izdavača “Liber”?

Besnilo, to spremam. Besnilo, zapravo pseće besnilo je moja vizija kraja sveta koja prilično pravedno odgovara onome što smo mi u svojoj antropocentričnoj oholosti od njega napravili kada nam ga je priroda dala u privremeni najam.

---

[1] A. Begović, novinar Radio Zagreba.

[2] Aleksej Maksimovič Peškov, poznat kao Maksim Gorki (1868 – 1936) ruski pisac osnivač socijalističkog realizma u književnosti. Najpoznatiji romani su: Mati, Život Klima Samgvina. (Prim. prir.)

[3] Ludwig Heinrich Mann (1871 – 1950) je bio nemački romansijer koji je pisao dela sa snažnim socijalnim kontekstom. Njegovi napadi autoritativane i militarističke prirode nemačkog društva u vremenu pre Prvog svetskog rata dovela je do egzila 1933. Godine. Glavna dela:  U Šlarafiji, Profesor Unrat, Henrih IV, i dr. Umro je u Americi, neposredno pre nego što je trebalo da se preseli u Istočnu Nemačku. (Prim. prir.)

[4] Bertolt Brecht (1898–1956) je bio nemački pesnik, pisac o reditelj drama. Bio je najuticajniji pozorišni producent XX veka, a poznat je i njegov doprinos dramaturgiji i pozorišnoj produkciji naročito kroz ture njegovog poznatog berlinskog ansambla posle Drugog svetskog rata. Glavna dela: Opera o tri groša, Galileo, Majka hrabrosti, i dr. (Prim. prir.)

[5] André Gide (1869 – 1951) francuski pisac, humanista, i moralista koji je dobio Nobelovu nagradu 1947. Glavna dela: Podrumi Vatikana, Pastoralna simfonija, Kovači lažnog novca, Škola za žene, i dr. (Prim. prir.)

[6] Aldous Leonard Huxley (1894 – 1963) je bio engleski pisac, koji je polovinu svog života proveo u SAD.  Bio je humanista i pacifista. Pri kraju svog života smatran je u akademskim krugovima kao vođa modern misli i intelektualac najvišeg ranga. Pisao je kratke priče, romane, poeziju i filmska scenarija. Glavna dela su mu: Vrli novi svet, Kontrapunk života, Slepi u Gazi. (Prim. prir.)

[7] William Faulkner (1897 – 1962) je američki pisac, dobitnik Nobelove nagrade.Bio je jedan od najuticajnijih  književnika XX veka. Pisao je romane, kratke priče, pesme i povremeno scenarija. Najčuvenija dela: Buka i bes, Svetlost u avgustu, Uljez u prašinu. (Prim. prir.)

[8] Upton Sinclair (1878 – 1968), je bio američki pisac dobitnik Pulicerove nagrade. Glavni romani su mu: Kralj uglja, Džungla, Metropolis.  (Prim. prir.)

[9] Gabriel José García Márquez (1928.) je kolumbijski pisac, novinar, izdavač i politički aktivista. Smatra se za najpoznatijeg pisca magičnog realizma, žanra koji meša mitove, magiju i realnost. Najviše je doprineo da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982 godine. Njegovo najpoznatije delo: Sto godina samoće prodato je u više od 30 miliona primeraka. U njemu je opisan život izolovanog južnoameričkog sela gde su neobični događaji predstavljeni kao nešto najobičnije. (Prim. prir.)

[10] Jorge Luis Borges (1899 - 1986) je bio argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka. Presudno je obeležio hispanoameričku literaturu i značajno uticao na svetske književne tokove. Najpoznatiji je po svojim kratkim pričama, Borges je takođe bio i pesnik i književni kritičar suosnivač tzv. „latinoameričke fantastike“. Dobitnik je Nobelove nagrade.  Glavna dela: Maštarije, Sveopsta istorija bescasca, Istorija vecnosti, Alef, i dr. (Prim. prir.)