Besnilo kao sudbina

 

 

Borislav Pekić u novom žanru

Besnilo kao sudbina 

Razgovor vodio Milo Gligorijević[1],

NIN, Beograd, 24. Juli 1983

 

Borislav Pekić je napisao roman strave o zarazi besnilom na londonskom aerodromu, ne propuštajući da u ovom lakom žanru kaže neke istine o današnjem svetu.

 

U intervjuu za NIN on pita:

 

Nismo li već poprilično besni i bez virusa?

 

Na sto dvadeset prvoj strani svog novog romana, Borislav Pekić, kaže:

 

Besnilo može da počne.

 

          A taj novi roman istaknutog pisca i zove se Besnilo. Začudiće se oni koji su svikli da u Pekiću vide pisca istorijskih fantazmagorija i tako zasnovanih porodičnih storija. Besnilo je roman strave. Od prve njegove stranice Pekić privikava čitaoca na verovanje da će londonski aerodrom bita poprište užasnih dešavanja, a kad postane jasno da je majka Tereza, nastojnica katoličkog manastira ,Isusovo srce" kraj Lagosa, u Nigeriji, donela na Hitrou zarazu imenovanu u naslovu romana, moći će taj čitalac da nasluti veličinu nastupajuće panike. A kad počnu da se odmotavaju događaji biće i sam zaražen strahom. Upoznaće ratne zločince, teroriste i diverzante, špijune i političare, idealiste i čovekoljupce, poslušnike i rođene diktatore, svakojake spodobe, čak i jednu zagonetnu ličnost za koju će poverovati, jer pisac tako hoće, da je izronila odnekud iz srednjeg veka, iz tame istorije. Svi će junaci, osim tog poslednjeg, završiti u kotlu bolesničkog bezumlja, što je Pekić, majstor drugih literarnih vrsta, napisao roman globalne katastrofe?

          Okrenuli smo broj njegovog londonskog telefona, ne verujući nimalo da će ga ta sprava dozvati iz vrta u kome, kažu, ponajčešće boravi. Ali sprava ga je dozvala.

 

          Uspomena koju ću vam ispričati svedoči da doživljaji u životu imaju smisao čija se svrha otkriva ponekad neočekivano, na drugim nivoima opstanka, ali najčešće ostaje tajna.

 

Katastrofa u toku

 

          Tako je počeo taj tipično pekićevski iskaz u kome ćemo dobiti odgovor na postavljeno pitanje. Naravno, iznenađujući.

 

   Neposredno pred rat, veli Pekić, proveo sam sa roditeljima nekoliko dana u kući strica Jovana u Šavniku, a to naselje nije bilo pod snegom za ovu priliku. Na porodičnom skupu, kada su — koliko pamtim — poslednji put bili okupljeni svi Pekići, pre nego što ću nas svetski i građanski rat razdvojili, a izvesne i ubili, saopšteno mi je da je moj pas na Cetinju, zbog sumnje na besnilo, morao biti eutaniziran. Kada sam shvatio značenje izraza, posumnjao sam da je ova hipokritska lingvistička nijansa mome psu bila od bilo kakve koristi.

 

   Priča Pekićeva nastavlja se opaskom da je pas ubijen ne zato što je bio besan, već da bi se traženjem rabdovirusa u njegovom mozgu utvrdilo da li jeste.

   Pekić kaže:

 

          Nisam imao ni sestara ni braće. Možete pretpostaviti šta je pas za mene značio. Bio mi je najintimniji prijatelj, drug u igri. Zadovoljavao je i prirodnu potrebu svakog biće da se o nekom stara i zato sam teško podneo gubitak. Teško i seriju Pasterovih injekcija u trbuh. Injekcije su bile, sada mi se čini, debele i velike kao kolčevi. Nikada više nisam hteo da imam psa.

 

          Sada se približavamo odgovoru, jer Pekić govori da se — u odmoru među pete, šeste i sedme knjige Zlatnog runa odlučio na eksperiment sa takozvanom paraliteraturom. Kasnije će reći zašto.

 

          Valjalo je najpre odabrati temu. Pošto sam se već bio opredelio za roman globalne katastrofe, trebalo je izabrati između njene ekološke, geološke, termonuklearne, parapsihološke i biološke varijante. Odlučio sam se za biološku; ona ima relativno duži dramski razvoj, jer, za razliku od strašne, ali ipak veličanstvene, mitski usavršene violencije jednog zemljotresa, bolest u sebi, u svom ponašanju, ima nešto pritvorno, gnusno, neherojsko, nešto što više liči na naš ljudski način i našu ljudsku prirodu. I najzad, izabrao sam biološku varijantu, jer sam iskreno ubeđen da nas jedino popularna i pameti bliska opasnost od termonuklearnog kremiranja sprečava da uočimo još strašnije, biološko-genetičke katastrofe koje su odavno u toku.

 

U Besnilu postaji mnoštvo različitih scena u kojima se jezovito miče ljudski čopor: izobličeni, sa penom na usnama škljocajući zubima poput pasa, bolesni kidišu na zdrave. Postoji u Besnilu i ovaj pasus:

 

          „Psolikim stvorenjima ponovo upravlja zaštitnički instinkt prašume, što ga je, kao izlišan surogat inteligenciji, civilizacija potisnula u najdublje podrume ljudske podsvesti, ali nikad nije uspela izbrisati iz genetičkog koda vrste, nikad izbrisati iz njene kolektivne memorije. Oni više ne moraju razmišljati o tome gde je lovinu najbolje presresti, kako je i kada napasti, nisu prinuđeni da za svaki svoj lov izrađuju logističke šeme, iscrtavaju karte, konsultuju kompjutere. Oni sve to sada prosto znaju.“

 

Pisac tih zastrašujućih redova govori nam iz Londona:

 

          Odbacio sam sve bolesti o kojima se mnogo pisalo, u prvom redu bubonsku kugu i koleru. Nije mi se dalo da mutiram influencu, a lepra, premda zgodna i jeziva, bila je prespora, nedramatična, a povrh svega nije nam menjala prirodu, mozak i dušu. I dalje, u stvarnosti se užas može razvijati sporo: u romanu. ograničenom stranicama, rapidan je ili ga nema. Tako je uspomena na besnilo moga. psa isplivala na površinu da otkrije svoju svrhu.

 

Najstarija bolest

 

          Naš londonski sagovornik dokazuje zatim da hidrofobija ili pseće besnilo, ima sve osobine bolesti primerene našoj vrsti i njenoj istoriji. Simboliše, veli, jedno vreme, i muku života i muku smrti. Nije ludilo, a daje u furioznom stadijumu najbolju kliničku sliku ludila. Pitanje, Pekićevo, koje se na ovome mestu čini neizbežnim: Zar se i mi, često, iako nismo medicinski ludi, ne ponašamo sumanuto?

   Pekić nastavlja:

 

          Ako je virus dospeo u centralni nervni sistem, hidrofobija postaje neizlečiva, a bolesnikova mučenička smrt neminovna. Ima za opisivanje samo jednu manu: inkubacija klasičnog besnila traje od devet dana do devetnaest godina. a ja sam sa temom i njenim žrtvama hteo da svršim za šest dana, da svet uništim za isto vreme za koje ga je Bog stvorio. Pomoglo mi je uverenje izvesnih autoriteta da se nalazimo u toku biološke mutacione krize, i da se bacili savladanih bolesti regenerišu i razvijaju novu rezistenciju na stare serume. Od influence, „razmaženog“ potomka španskog gripa, koji je posle velikog rata desetkovao Evropu, sada se jedva šmrče, ali to ne znači da već iduće godine nećemo opet masovno umirati. Zato klasičan Pasterov[2] rabdovirus besnila postaje kod mene mutant strahovite virulencije i otpornosti. Svi se simptomi dramatično uvećavaju, sva vremena drastično smanjuju.

 

           Tvorac Besnila uverava nas da je besnilo najstrašnija i najstarija čovekova bolest. Jedina. veli, koja je starija. od čoveka.

 

          Uprkos sve novijim serumima, posle prodora virusa u centralni nervni sistem, prognoza je i dalje fatalna i nepovoljna. Najteži simptomi akutne faze su dezorijentacija, halucinacija, ludačka agresivnost, ubitačne konvulzije, strah od vode, buke, svetlosti, takozvano pseće ponašanje, i najzad pre smrti, duboka koma i opšta paraliza, ukratko radikalizacija našeg normalnog ponašanja.

 

          Romansijer spekulant, domišljač, mudrijaš, razmišljač, kako veli Mihiz u onom čuvenom pismu, Pekić je od ideje da se čovek u izvesnim fazama bolesti ponaša kao pas (ujeda, dakle, i laje) prirodno došao do mutanta sa kojim se u svim slučajevima čovek i pretvara u psa, divljeg i besnog.

          Naglašava Pekić da je drugi problem za njega bila lokacija: gde smestiti zarazu?

 

          Odustao sam od Jugoslavije, jer je besnilo kod nas endemično. Pročitao sam negde da se u Sarajevu besne lisice već i autobusima voze. Potrebna mi je bila zemlja koja uobražava da je u tom pogledu zdrava. Pomislio sam na Englesku, jer Englezi gaje veru da su, za razliku od nas, sirotih Evropljana, oslobođeni besnila: poslednja Engleskinja umrla je od ove pošasti godine 1981, ali naravno — ugrižena je u Indiji, od indiskog psa. Dalje, potrebno mi je bilo da poznajem zemlju, da se o njoj, opet, ne moram obaveštavati iz bedekera. I tako me je spoj dve nužde doveo do Londona a u njemu do aerodroma Hitrou. najveće i najzaposlenije vazdušne raskrsnice sveta. Ona mi je pružila mogućnost da u karantin stavim, a kasnije i „pomorim“ 250.000 ljudi i da pri tom, s obzirom na internacionalnost mesta, budem prema svim rasama, nacionalnostima, ideologijama, verama, polovima, podjednako pravedno nemilosrdan.

 

Razgovor špijuna

 

          Poteškoće su, veli pisac, bile brojne. Priznaje da tehnički nije poznavao temu i zato ga pitamo šta je sve morao pročitati da bi je upoznao.

 

          Morao sam pročitati sve što je o besnilu napisano i no raznim kongresima izgovoreno. S ponosom ističem da sam imena naših naučnika vrlo često sretao i ustanovio da se naš doprinos na polju besnila poštuje i ceni. Zatim sam se upoznao sa problemima mikrobiologije, naročito genetičkog inženjerstva. jer je mutant nekako trebalo ubedljivo napraviti. Najzad, morao sam štošta saznati o avionima.

          Do sada sam znao jedino da se njima vozimo. Trebalo je, dakle, saznati dosta o aeronautici, kontroli letenja, organizaciji života i fizičkim uslovima Hitroa. Išao sam tako daleko da sam nabavio - originalne planove izgradnje aerodroma. Mnogo šta se pokazalo nepotrebno, ali ne pre nego što sam naučio.

 

          Pitamo koliko su trajale pripreme.

 

          Nekoliko puta duže od pisanja, odgovara Pekić. Ali, ja sam se na to navikao. Na isti način pisao sam sve svoje knjige. Veći je problem bio u savladavanju takozvanih pravila igre žanra. Kao strastan čitalac romana strave, trilera i naučne fantastike, pravila sam znao, ali sada ih je valjalo primeniti i podupreti sa onim drugim i drukčijim kojima sam se pokoravao pišući drukčije knjige. To je stvarno bilo naporno. Morate se zaustavljati u opisu neke dramske situacije, nekog psihološkog motiva, neke esejističke digresije, upravo kada ona postaje zanimljiva (za mene, ne obavezno i za čitaoca), i preći na ono što zahteva priča. Izvesne šeme, koje inače ne trpite, morate sprovoditi u delo. Ponegde ste prinuđeni da izbegavate originalnost, ako ne u radnji, u literarnoj egzekuciji svakako. Ono što je važno: ako uspete u priči i nešto pametno reći, to po mogućnosti ne sme da se vidi jako, ne sme da bude upadljivo.

 

          Takvo neupadljivo pametovanje nalazimo u razgovoru špijuna, jednog ruskog i jednog engleskog, koji će takođe skončati od besnila:

 

„Nije li besnilo prirodna finalizacija toka koji je uzela naša samoubilačka civilizacija.

          „Slušaj Anatolij, ne pravi se važan“ rekao je smejući se. „Posle Dostojevskog[3] poznato je da i Sloveni imaju dušu. Bar neki. Taj Dostojevski  svakako."

          „Svi Sloveni imaju dušu. Naročito Rusi. Samo se većina njome ne služi."

          „A šta je sa nama na zapadu?"

          „Vi je, dakako, nemate. Ali vama duša ne treba. Vi imate sjajnu tehnologiju.  Ako vam ikad zatreba, već ćete nešto smisliti."

          ,,Veštački dušu. Poput veštačkih bubrega.“

          ,,Zar je važno kakva je ako funkcioniše?"

          Donovan se nasmejao. „Gade, čim neko drži revolver u ruci, misli da odmah mora iz njega i opaliti. Ugodni razgovori u ovakvim okolnostima prilično su retki. Nedostajaćeš mi."

 

          Ne krije Pekić da je pokušao reći nešto o svetu u kome živimo. Nešto što neće udaviti priču.

 

          S obzirom na sve što se tokom epidemije na Hitrou događalo, izabrao sam pitanje: nismo li mi već poprilično besni i bez virusa? Nije li besnilo tek prirodna i neizbežna finalizacija toka što ga je naša materijalistička, antropocentristička, dezorijentisana i samoubilačka civilizacija uzela još otkako smo napravili prvu alatku, onaj čuveni zašiljeni kamen koji nam je počeo zamenjivati ruke, pa mozak i najzad dušu.“

 

„Vruća" linija

 

          Objašnjava Pekić da se danas, na Zapadu, samo tzv. laka literatura uistinu bavi temeljnim pitanjima čoveka i njegovog opstanka. A šta je sa onom preozbiljnom i zamišljenom književnošću?

 

Ona je, kaže Pekić, opsednuta viktorijanskim temama sa blagim ukusom savremenosti i percepcije.

 

A Istok?

 

Dobra literatura na Istoku još je tamo gde ju je pisac dostojanstveno ostavio kao slobodnu.

          Sve je to u redu, zaključuje Pekić, ali pita: može li se napisati pristojna knjiga o zagađivanju sredine, na primer? Mora li se uvek iznova pisati samo o zagađenju duše? Zar ta zagađenja ne stoje u međuzavisnosti? Zar bolesna priroda ne zagađuje dušu a ova joj većim zagađenjem uzvraća?

          Priznajem i to, kaže Borislav Pekić, da su mi romani Blisha[4], Sturgeona[5], Asimova[6], Lema[7] i Bradburyja[8], a u drugim žanrovima Kinga[9], Herberta[10], pa i Haileyja[11], počesto umeli stanovito govoriti o svetu u kome živimo, bolje nego mnoge ozbiljne knjige, uključujući i moje vlastite. I onda, znajte, da bi se takve stvari ubedljivo ispisale, potrebna je znatna tehnička obaveštenost. Potrebna je ona, rekao bih, i u čitanju, ne samo u pisanju. Meni je, na primer izmakla važna poenta knjige Luciferov ključ, jer u ono vreme, dok se za svoj Atlantis nisam počeo pripremati, ništa nisam znao o tome kako, funkcioniše jedan elektronski mozak. Naravno, ako me sada pitate da li ću ostati u ovom žanru, reći ću vam: ovo je bio izlet.

 

          Čitalac mora znati da je Pekić, na tom svom izletu, bio i duhovit povremeno, u onoj meri u kojoj to sme pisac koji slika masovnu smrt. Dajući izjave političkih ljudi o situaciji na „Hitrou", uvrstio je u povorku zabrinutih i negdašnjeg diktatora Ugande Indija Amina. Idi Amin je, navodno. rekao da „obožava Britance čak i kad su besni".

 

Opasno stanovište

 

          Mnogo više prostora u Besnilu dao je Pekić dijalogu američkog predsednika i sovjetskog premijera, pokazujući kako funkcioniše njihovo dogovaranje u dramatičnim događajima. Premijer je predložio da — ukoliko iz Velike Britanije ne stignu uverljivi dokazi o likvidaciji besnila na „Hitrou" — SAD i SSSR izvrše združeno nuklearno kremiranje epicentra bolesti. Ovo su premijerovi razlozi:

 

          „Znam kako se osećate. Ni nama nije bilo lako kad smo oborili. avion koji je naše drugove vraćao sa Heathrowa. Posao kojim se bavimo nije srećan, gospodine Predsedniče. Ali dobro razmislite šta je važnije - da vas vlastita savest osudi, a potomstvo shvati, ili da vas savest shvati, ali da ne bude potomstva koje bi vas osudilo.“

 

          Imamo još jedno pitanje o Besnilu a ono će, nadamo se, izmamiti od Pekića važan odgovor. Ali da bi razumeo pitanje čitalac mora znati da u romanu postoji izvesni Danijel Leverkin, pisac. Njegov dnevnik „pisan“ za vreme zaraze, Pekić je ugradio u tkivo svoje pripovesti. A taj Leverkin kaže na jednom mestu:

 

„Ovde sam da gledam, slušam, pamtim. NE DA UČESTVUJEM. Da se brinu o stvarnosti, pozvani su drugi. Moja je dužnost da je ovekovečim."

 

I sada pitanje glasi: Ima li u liku Danijela Leverkina malo Borislava Pekića?

 

          Ne oklevajući, Pekić daje potvrdan odgovor.

 

Da, ima nešto. Bez obzira na to što sam ljudima koji me poznaju morao izgledati ponekad kao čovek spoljnih angažmana, ja sam u suštini posmatrač, istoričar i analitičar, onaj koji više voli da razmisli nad stvarima nego da ih pokreće. Međutim, kako se vidi iz sudbine Danijela Leverkina, to stanovište ponekad nije moguće, a ponekad je i opasno.

 

          Postavljamo Pekiću i ono pitanje, izlizano od upotrebe, prastaro, ali nažalost neizbežno: šta radi? Dakle, šta piše u onom spominjanom vrtu, sada kad se oslobodio pomisli na besnilo i hladnoću, onespokojavajući znak da je besnilo u blizini?

          Evo odgovora:

 

          Završavam šestu i sedmu knjigu Zlatnog runa pripremam se za pokušaj da u Atlantis uvrstim negativne utopije orvel-hakslijevskog tipa. Ovo „Besnilo“ bez kompromisa, da podignem na meni dostupne visine. Besnilo je, hteo bih da dodam, izdala Sveučilišna naklada „Liber“ iz Zagreba, blagodareći u prvom redu zauzimanju njenog bivšeg direktora Slavka Goldštajna[12]. Engleski prevod se upravo dovršava. U Francuskoj i Nemačkoj postoji interesovanje za knjigu, ali to nije moj problem, već problem mog agenta ..

 

          Ostalo je još jedno neizgovoreno pitanje:

 

          Šta je sa vašim nameravanim povratkom u Jugoslaviju, o kome se u Beogradu govori?

 

          Pripremam se za povratak. Biće u toku iduće godine, nadam se. Trinaest godina bilo je dosta za Zapad. Možda bi sada trebalo probati sa Istokom, onim pravim. Ili, konačno. shvatiti da ključ nije ni u vremenu, ni u prostoru, ako ga uopšte ima, već da je u nama.

 

Eto, završen je ceo ovaj telefonski razgovor sa Borislavom Pekićem.

Sada treba pobeći iz redakcije. liftom (koji ne radi ili stepenicama sa kojih bije hladnoća. A Pekić se verovatno vratio u vrt, junacima iz .Zlatnog runa. Ako su još tamo.

 

 

---

[1] Milo Gligorijević (1942) novinar, književnik i publicista, urednik u NIN-u. Završio je Filološki fakultet. Autor je romana: Nestor iz vode. Objavio je zbirke pripovedaka kao i knjige intervjua: Odgovor Miće Popovića, Izlazak Srba, Slučajna istorija, i dr. (Prim. prir.)

[2] Louis Pasteur (1822 – 1895) je bio francuski hemičar i mikrobiolog. Njegova glavna otkrića su u pronalaženju uzroka i sprečavanju bolesti. Izmislio je prvu vakcinu protiv besnila i antraksa, pasterizaciju mleka i vina. (Prim. prir.)

[3] Fyodor Mikhaylovich Dostojevski (1821 – 1881)je bio čuveni ruski pisac, esejist i filozof. Najčuveniji romanisu mu Zločin i kazna, Braća Karamazovi, Idiot, i dr. (Prim. prir.)

[4] James Benjamin Blish (1921 – 1975) je bio američki pisac fantazija i naučne fantastike. Najčuvenija dela su : The Star Trek Reader (TV serija), Doktor Mirabilis, Posle takvog znanja, i dr. (Prim. prir.)

[5] Theodore Sturgeon (1918 — 1985) je bio američki pisac naučne fantastike. Poznat je po tehnici poznatoj kao „ritmička proza“, u kojoj prozni teks prelazi u poetiku. Efekat je promena raspoloženja kod čitalaca. Njegov najčuveni roman je Više nego ljudski. (Prim. prir.)

[6] Isaac Asimov (1920-1992) je bio američki autor i profesor biohemije. Čuven je po po svojim delima naučne fantastike i popularne nauke. Napisao je ili uredio više od 500 knjiga. Dobitnik je brojnih nagrada. Glavna dela: Primicanje katastrofa, Roboti i imperija, Kraj beskonačnosti, i dr. (Prim. prir.)

[7] Stanisłav Lem (1921 – 2006) je bio poljski pisac naučne fantastike, filozofijr i satire. Knjige su mu bile prevedene na 41 jezik i prodate su u 27 miliona primeraka. Najčuvenija mu je knjiga Solaris po kojoj je tri puta i smatra se da najčitaniji pisac naučne fantastike u svetu. Dobitnik je brojnih nagrada. Druga dela su mu: Ljudi sa Marsa, Sezam, Invazija sa Aldebarana, i dr. (Prim. prir.)

[8] Ray Douglas Bradbury (1920) je američki pisac fantazija, strave i užasa, naučne fantastike i misterija. Najpoznatije su mu knjige: Fahrenheit 451, Marsovska hronika, Ilustrovani čovek, i dr. (Prim. prir.)

[9] Stephen Edwin King (1947) je američki pisac savremenih knjiga užasa i strave, naučne fantastike i fantazije. Knjige su mu prodate u više od 350 miliona primeraka i od njih su mnoge snimljene kao filmovi: „Salemske veštice“, „To“, „Carrie“, i dr. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada. (Prim. prir.).

[10] Franklin Patrick Herbert (1920 – 1986) je bio hvaljen od kritičara i komercijalno uspešan američki pisac naučne fantastike. Pisao je kratke priče, ali mu je najčuvenija knjiga Dune, saga u pet tomova. Dešava se u dalekoj budućnosti mileniumima godina i tretira pitanja ljudskog opstanka, evolucije, ekologije, religije, politike i moći. To je bestseler svih vremena i smatra se klasikom u tom žanru. (Prim. prir.)

[11] Arthur Hailey (1920 – 2004) je bio britansko-kanadski pisac. Glavna dela su mu: Hotel, Aerodrom, Večernje novosti, i dr. (Prim. prir.)

[12] Slavko Goldstein (1928) filmski režiser, publicista, istoričar. Studirao je filozofiju na Zagrebačkom univerzitetu. Pisao je scenarije za filmove: „Signali nad gradom“, „Nevesinjsa puška“, „Akcija stadion“, i dr. Dugo godina je bio direktor i urednik „Cankarjeve založbe“ u Ljubljani, sada je direktor „Novog Libera“ u Zagrebu. Glavna dela: Holokaust u Zagrebu, 1941. - Godina koja se vraća, i dr. Bio je u NOV. (Prim. prir.)