Razgovor vodio Ivan
Hetrich[1],
Arena, Zagreb, 2. Novembra 1983
Kraj je rujna, a jesen je stigla u London.
Stižem na dogovorenu stanicu podzemne željeznice.
Prepoznajem Borislava Pekića, prema njegovu jučerašnjem telefonskom opisu —
visok je, suhonjav, iza naočala se kriju se žive oči.
Začas razgovaramo kao dugogodišnji znanci, što je
prvenstveno njegova zasluga. Priča o prepunim autobusima u predvečerje, o
prerano stigloj jeseni koja obećaje da će biti lijepa, o šetnjama ovim parkom
koje voli, o svom radu.
Dok se smještamo u njegovoj radnoj sobi, molim ga da
se za nase čitaoce u nekoliko rečenica predstavi.
Kad čovek treba da odgovori na to pitanje, reći će
najpre ono čega se prvo seća — kaže
domaćin i nastavija: — Rođen sam 1930. u Podgorici, u Crnoj Gori, sasvim
slučajno, jer je moj otac bio tada tamo sreski načelnik. A da sam se rodio tri
godine posle, rodio bih se, recimo, u Novom Bečeju, a sedam godina kasnije u
Kninu.
Cijelog se svog života bavite pisanjem i živite od
toga?
Ipak moram reći da nisam toliko vezan za književnost
kao mnoge moje kolege, kad bih znao nešto drugo raditi ili kad bih se vratio
nekim svojim starim željama, možda bih se bavio filosofijom ili čak i naukom
svakako istoriografskom naukom. A možda se ne bih ničim bavio, nego bih pokušao
spoznati zašto sam ja ovde i šta se to zbiva sa mnom. Dakako, to bi zahtevalo
da čovek ima rentu da bi mogao živeti.
Kad ste zapravo počeli pisati?
Veoma rano, i to na dosta čudan način. Moja majka je
Vojvodanka, Banaćanka, koja je učila austrougarske škole, imala je izrazito
strog odnos prema odgoju, za razliku od oca, koji je bio crnogorski širok i
kojeg to uopšte nije brinulo. Tako se majka iskijučivo brinula o meni.
Pokušavala je neprestano biti u toku da bi spoznala šta ja to radim. 1 još onda
kad sam imao sedam-osam godina, savetovala mi je i uspela me nagovoriti da
redovno pišem dnevnik.
Oprostite, bili ste jednac?
Da. Mislim da se
to na meni vidi.
Borrsiav Pekić se slatko nasmijao, ali nije
objasnio što time misili.
Sjedim za njegovim radnim stolom i gledam
čitav red kasetofonskih vrpci, uredno
složeni, s označenim daturnom i krupnim slovima: Dnevnik. Pekić se njiše u
pokretnom naslonjaču i priča dalje.
Tako sam poceo zapisivati
svoje misli, i to najiskrenije. Na žalost, te su sveske izgubljene. Jedan sam
deo pisao na nemačkom, jer sam taj jezik rano počeo učiti, i to na gotici.
Međutim, brzo sam otkrio nekorektan trik — majčino traženje za pisanjem bila je
želja za „špijuniranjem“. To je verovatno bilo u najboljoj nameri, ali je
dolazila do tih dnevnika, čitala ih. Kad sam postao toga svestan, nastavio sam
pisati, ali skrivajući iskrenost.
Nastavio sam taj posao sve do danas i sve što idem dalje od te svoje rane dobi, nastijm potpuno racionalno da vratim
tu iskrenost. Tako da sada moji
dnevnici već imaju možda određenu meru iskrenosti, ukoliko ih dnevnici uopšte
mogu imati.
Ostato je nešto pozitivno. Jack London[2] je sebi zadao riječ
da će svakog dana napisati 5000 riječi. Tako ste se i vi disciplinirali radeći
uporno svaki dan, i to vam je poslije vjerojatno ušlo u naviku?
Poteškoća je bilo povremeno u mom životu, kad se
stvarno ništa nije dogadalo. A kad se jednom detetu nista ne događa, proradii
imaginacija. Kad mi se sada ništa ne događa, radi filosofija. Uzmimo,
poslednjih desetak godina. Meni se ništa, osim izuzetaka, ništa stvamo nije
dogodilo.
Dobro, sada imate
prednost, jer više ne pišete dnevnik, nego ga govorite i snimate na vrpce. To
je ipak lakše?
Da to zaista olakšava.
Dajete vi vrpce odmah na prijepis ili ih ostavijate?
Zasad stoje i čekaju. Ipak, pripremam za štampanje
svoje zapise od 1945. do 1955. Naime, s uživanjem sam čitao memoarske zapise
Žike Pavlovića, zatim romane Isakovića, Ugrinova, Selenića.
Sjedeći za vašim
stolom, sada i ja pomalo špijuniram, pa vidim da imate na svom stolu i po
zidovima podsjetnike i rasporede onoga što biste trebati obraditi.
— Sistematičan
sam, priznajem, i zato pokušavam da sve organizujem. Kad sam živeo u Beogradu,
nisam to uspeo, jer nisam imao ni mira, ni koncentracije, pa se nisam uspeo
predati radu. Jer, duboko sam uveren, literatura je ponajpre rad. Svakako, pod
pretpostavkom da imate „klikere“.
Da porazgovaramo o pravom uzroku mog dolaska U našoj
je zemlji bestseler vaš posljednji roman Besnilo. Što
ste njime htjeli reći?
Na pitanje šta je hteo reći svojom simfonijom, jedan
je veliki kompozitor rekao: „Dok sam je, komponovao, znali smo to bog i ja. Sad
zna samo bog!“ Od pisanja Besnila,
medutim, nije prošlo mnogo vremena i meni se čini da još znarn zašto sam ga
pisao.
A zašto baš tako kako je napisan?
Pokušajmo preko njene priče ući u smisao ove knjige:
Na londonskom aerodromu „Heathrow“ izbija epidemija hydrophobiae (pseće
besnilo), prouzrokovana laboratorijskom rekombinacijom, ili, kako bi se danas
reklo, „reprogramiranjem“ prirodnog virusa besnila, najsmrtonosnije i po
kliničkom razvoju najstrašnije bolesti s kojom se čovek barem dosad upoznao.
Aerodrom se karantinom odvaja od sveta, i na njemu započinje rat protiv
takozvanog rhabdovirusa.
Ishod je, medutim nesretan?
Da se ne bi London, a zatim i svet zarazio, „Heathrow“
se spaljuje. Strada 250 000 ljudi. Prezivljava samo pas nosilac zaraze. Svet
nije spašen. Kad bi se naš, ljudski zadatak, u ovom i sličnim slučajevima
sastojao samo u tome da nađemo lek protiv besnila kao bolesti, nade bi možda
još i bilo.
Neki se lijek, makar i provizorni, uvijek nađe!?
Čovečanstvo je preživelo čak i kužnu crnu smrt, koja
je odnela trećinu stanovnika Evrope. Borba se, međutim, ne vodi samo protiv te
i takvog besnila. Bolest izaziva i nešto drugo u nama, „besnilo vrste“, onu s
kojom i pod kojom živimo, i o kojoj čitamo i slušamo, s kojom se u životu i
povesti suočavamo, onu koju svako od nas u sebi nosi. To drugo besnilo trajna
je bolest tekuće civilizacije i protiv nje stvarne odbrane — nema. Svoju bismo
„ljudsku priču“ morali početi iz početka, morali bismo menjati same temelje ove
civilizacije, ali kako je ona prirodan proces što traje od prapoćetka ljudske
svesti, od pronalaska prvog oruđa koje nam je zamenilo ruku, a uskoro će i um i
dušu, to je, očito, nemoguće. Svaki se takozvani napredak tako iskazuje kao
usavršavanje jedne civilizacije, čije su početne, osnovne pretpostavke —
naopake. Svim promenama, prepravkama, ispravkama, mi samo preobličavamo
—-nevolje. No, budući da je to preoblikovanje jedino što nam preostaje, mora za
nas, barem kao način, biti i — dobro.
Vjerojatno ipak postoji nada?
Ako je ima, u nekom je —- slučaju. U nečemu što naš
razum ne može predvideti, a možda ni zamisliti. I baš to, da je eventualni spas
u nečemu što ljudski razum ne može zamisliti, a zatim ni pokušati ostvariti,
naša je šansa, jer što taj naš razum zamišlja i kako ostvaruje ono što
zamišlja, ne možemo videti, i — što je još gore — osetiti. U veku „napretka i
otkrića“, u veku „humanizma“, naša je sigurnost sve manja, naše zebnje sve
veće, naša konfuzija sve dublja, a naše nemoći sve upadljivije. Došli smo dotle
da što više znamo — ili mislimo da znamo — ubijamo, uništavamo, ponižavamo,
uskraćujemo više, brže, bezrazložnije nego u vreme borbe krapinskog čoveka za
opstanak. 1 nije toliko strašno što nam ratovi, imajući sve manje smisla — ako
je tako nešto za masovno ubistvo uopšte moguće reći — uzimaju sve više ljudskih
života, strašno je što nam mir postaje sve krvaviji, mahnitiji i besmisleniji.
Besnilo je dakle svet kako ga vi vidite?
Njegova prava tema nije bolest, već ono što mi zovemo
svojim — zdravljem. „Besni smo mi“,
kaže jedna ličnost romana, „onl su
samo bolesni“. Jer svi Ijudi u romanu pate od neke osobne, ljudskog besnila, pre no što podlegnu onoj psećoj.
Nije to vesela priča!
A šta je danas veselo? Nada je, dakako, bitna, ali ne
po svaku cenu, naročito ne po cenu zatvaranja očiju pred stvarnošću. Samo nada
svesna s čim se suočava — oživljava. Svaka druga — umrtvljuje. Ne zaboravimo,
kako je pevao jedan engleski pesnik, da svako zvono zvoni i za nas!
Studirali ste psihologiju u Beogradu?
I to eksperimentalnu. Sa mnom su studirali glumac i
reditelj Branko Pleša[3], književnik Miodrag Bulatović, filmski reditelj Dušan
Makavejev[4] ...
.. što je onda značila eksperimentalna psihologija?
— Iz ove
perspektive, a oslanjajući se sećanjem na svoj dnevnik, to je značilo
izbegavanje da se u psihologiju uključi, na primjer, Freud[5]. Pokušalo se da se od psihologije napravi radna,
tekuća disciplina, koju možete primeniti na klinici ili u fabrici. Srećom, ušao
sam na fakultet 1954/55 kad smo imali divne profesore, recimo, Boru Stevanovića[6], Bajića[7], itd., koji su nas uvodili u stvarnu psihologiju;
Mihajlo Marković[8] je predavao logiku, Korać[9] istoriju filosofije.
Jeste li, polazeći na fakultet, mislili na pisanje ili
da se negde zaposlite?
I to je nejasno. Naime, dotad nisam ništa napisao.
Prvu sam svoju knjigu Vreme čuda
objavio 1965, kad sam imao 35 godina. U to sam vreme čitao klasike, ali sam
isto tako čitao i razna izdanja Zabavnika.
Stripove sam obožavao. I sada ih rado prelistam. Ali uopšte nisam pomišljao da
ću biti pisac. U literaturu sam ušao preko filma, sasvim slučajno. Još dosta
davno pokušao sam kod Vorkapića[10]. On je raspisao neki konkurs za mlade talente,
scenariste. Poslao sam neke sinopsise, ali ništa od toga nije bilo.
Ubrzo posle toga je
„Lovćen film“ iz Budve opet imao neki konkurs za sinopsise i scenarija. Napisao
sam dva i oba su dobila nagrade.
I tako je počelo?
Tako sam ušao na film i onda radio s Đukanovićem,
Zdravkom Velimirovićem i s mnogim drugim rediteljima.
Koja je vaša knjiga po redu roman Besnilo?
Kao roman, peti ili šesti.
Je li objavljen ovdje, na engleskom.
Ovih se dana završava prevod. Vreme čuda je preveo Edward Lowet[11], a Hodočašće
pre i sada Besnilo, prevodi Bernard
Johnson[12], ali na svoj rizik. Nema još izdavača. Niti je vezan
ugovorom. Prethodna dva romana prevedena su za američko tržište pa su samim tim
prodavani i ovde, u Engteskoj. Spomenuli ste da je Besnilo kod nas bestseler. Ovde je to sasvim drugačije — bez više
stotina hiljada primeraka, nema bestselera. U tom pogledu naš tiraž od 800 do
10.000 primeraka naših klasičnih dela nisu tako tragično ispod ovih razmera, u
nekom poređenju. Te su brojke sasvim pristojne kad se govori o takozvanoj
ozbiljnoj književnosti u srednjoevropskom smislu.
Besnilo, dakle za sada čita samo naša zemlja?! Je li
vas iznenadilo kako je ta knjiga primljena?
— Jest. Ali ima jedna druga stvar koja me još više
iznenadila — uopšte nisam pretpostavljao da bi se o tome moglo kritički pisati.
Jasno sam naveo „žanr-roman“. Tu sam knjigu hteo izdvojiti iz svoje literature.
Možda sam pogrešio, jer sam ipak u nju uložio i trud i nešto malo svog talenta,
ali sam ipak tu knjigu iz opreznosti hteo izdvojiti iz svog opusa koji je dosad
vrlo pristojno primljen. I zato nikada nisam mogao pomisliti da ću za roman Besnilo dobiti veliku pozitivnu kritiku
u Politici, Vjesniku i nekim drugim kućama. Ovde, na Zapadu, ne radi se tako.
Eventualno iziđe neki reklamni oglas, a ako se romana prihvati kritičar — (ali
ne onaj koji se bavi ozbiljnom literaturom) — on će to obraditi s gledišta tog
žanra. Naravno, drago mi je što kritike u našoj zemlji tom romanu prilaze
krajnje ozbiljno. Ali nisam očekivao da ću biti ozbiljno shvaćen. Verujem da je
to samo zato što sam imao uspeha s prethodnim knjigama, a sada sam eto napisao,
nešto za šta sam mislio da će imati malo čitalaca. Spadam u pisce s malim
brojem čitalaca — tri, četiri hiljade već je velika sreća. Većinom su moji
čitaoci bili studenti, jer neka predznanja treba imati, osobito za moj
poslednji gigantski roman Zlatno runo
koji upravo pišem. Osećam, da mi je roman Besnilo
veoma koristio, jer ću ući u onu literaturu koju smatram i ozbiljnom. Možda će
to pomoći i oploditi moje daljnje pisanje dinamizmom, dramaturgijom, nekom
pričom pre svega.
Kako dugo pišete Zlatno runo?
Šest-sedam godina. Izašto je već pet knjiga, sada
završavam šestu i sedmu.
To je još uvijek samo
kod našlti izdavača?
To će zauvek tako ostati, jer to spada u one knjige
koje su direktno neprevodive. I zbog forme jezika i apsolutno smelih, odnosno
neočekivanih prelaza iz vremena u vreme. Ali ponajpre je problem jezik.
Zbog čega živite u Engleskoj? Odnosno, da nadopunim
pitanje, može li naš pisac zivjetiu Engleskoj od svog rada?
Može ovako kao što ja
živim. Prvo, moja supruga radi. To svakako nije dovoljno, jer su zahtevi za
život ovde nešto veći. Međutim, u početku, kad smo došli, mogli smo živeti od
plate moje supruge. Skromno kao što i sada živimo. Međutim, budući da se u Engleskoj
za poslednjih deset godina srozao standard morao sam sve više ja dodavati i sve
više raditi i one stvari koje nisam hteo raditi. Drugo, uglavnom sam živeo od
nemačkog radija.
Pišete radio-drame?
Uglavnom za Radio-Keln, a onda te radio-drame prenose
druge nemačke stanice.
Koliko ste ih objavili dosad?
— Dvadesetak.
Gotovo sve su emitovane. Jedna od dobrih mojih radio-drama upravo je lane
dobila prvu nagradu u Zagrebu na konkursu. Zagreb je izuzetan grad u našoj
zemlji, koji je mnogo uanio za moju radio-dramsku literaturu.
Kako se zove ta
radio-drama?
„Sto osamdeset i šesti stepenik“.
Jeste li čuli njenu
izvedbu?
Jesam, i imam je na traci. Nemci redovno presnimavaju
i šalju mi, pa sam onda zamolio urednicu zagrebačkog radija da mi je i ona
pošalje.
I kako ste
zadovoijni zagrebačkom izvedbom?
Veoma! Ako i postoje neke greške, onda su to moje
slabosti. Tako, naime, tačno vidim gde sam pogrešio i gde se koristim jednim
medijem za ono što on nije. Nemci fenomenalno poštuju autora. Kad govorim o
slobodi reditelja na radiju, ne mislim da bi je trebao imati pozorišni
reditelj.
Veći broj vaših drama izveden je u beogradskim
pozorištima?
Kako čitam u našim novinama, trenutno sam treći ili
četvrti pisac po sveukupnom izvođenju u Jugoslaviji. lako nisam isključivo
dramski pisac. Bilo je sezona kad su izvedene po četiri drame u svakoj od
beogradskih pozorišnih kuća Poslednja drama je dramatizacija Borislava
Mihajlovića „Korešpondencija“, izvedena u „Ateljeu 212“. Moja je izvorna drama
— koju sam prvu napisao, a poslednja je izvedena u Beogradskom dramskom
pozorištu — „Obešenjak“. U tom je pozorištu bila i premijera „Buđenja vampira“.
Ali moja najuspešnija drama „Generali...“ igra se u „Ateljeu 212“ punih devet
godina. A i to je bila radio-drama. Naime, sve su moje drame nastale prvo kao
radio-drame, koje su onda prerađivane za scenu. Kako se snalazim u romanu, tako
se snalazim i u radio-drami, ali je pozorište za mene apsolutna tajna. Film mi
je mnogo bliži.
Znači, djelujete kao pisac na filmu, u kazalištu, na
radiju i kao pisac romana i filozofskih rasprava?
Da, baš tako!
Kako to sve dospijevate?
Za mene je sve to isto! I nađe se vremena!
Kako radite? Određujete li sami sebi vrijeme u koje morate
pisati, bez obzira na to jeste li tog dana raspoloženi ili niste?
Ne, uvek i uvek pokušavam. Naravno, rezuitati mogu
biti katastrofalni. Ali ako dovoljno vremena potrošite na jednu ideju,
napravićete barem začetak. I ako dovoljno mislite, danju i noću, barem ćete se
nakon tri dana probuditi s nekim rešenjima. Međutim, ako ne mislite, ako se ne
brinete, ako ne živiti s tim, nećete dobiti nikakvu ideju.
Pišete li ili
diktirate?
I jedno i drugo. A kad pišem knjigu, diktiram samo
beleške, ideje koje mi nadolaze, a koje se ne tiču određenog poglavlja. Najviše
vremena međutim potrošim da napravim plan knjige, kompoziciju, njenu
arhitekturu, a samo pisanje traje relativno kratko. Nakon toga dolaze duža
razdoblja za ispravke.
A kad radite tako veliko djelo kao što je Zlatno runo,
„odmarate“ li se pišući druga kraća djela?
Da. Napravio sam dosta veliku pauzu koja je opasna —
između pete knjige i završenih knjiga koje su presudne za moju misao, ideju,
literarnu formu, itd. i sad mi je teško da nastavim.
Spomenuli ste mi za
naše šetnje kroz park da se nakon dvanaest godina boravka u Engleskoj vraćate u
Beograd. Zašto?
Osim prozaičnog razloga da mi ovdašnja jesenska i
zimska vlaga ulazi u kosti, postoji i pravi psihološki razlog — počeo sam
ulaziti u rutinu. Ovamo sam došao u onom času kad sam svoj najveći literarni
uspeh postigao u Jugoslaviji. Kod kuće sam počeo ulaziti u posebnu književnu
rutinu. Ne samo da mi nije dala da radim nego me jednostavno programirala. Zato
sam došao ovamo. Sada sam se i ovde počeo programirati. 1 čim sam to osetio,
opet želim promenu.
A kako to mislite
izbjeći povratkom u zemiju?
Zapravo ne mislim da ostanem dugo kod kuće. Pokušaću
da ostvarim jedan duži put na Istok...
... koji
bi vam na neki način napunio akumulatore?
Mene je Zapad uputio na Istok. Već deset-petnaest
godina intenzivno studiram istočnu filosofiju, magiju, neke iracionalne oblike.
Racionalizam u kojem živimo ne odgovora na sva pitanja koja me muče. Ne verujem
da ću naći rešenja, ali ću barem tražiti. To je traženje već nešto što će me
zadovoljti. Dakako, odsustva iz moje zemlje sada će morati biti mnogo kraća,
jer više nisam u godinama kad mogu bez svog ambijenta. Tu su mi koreni i tu
želim živeti do kraja života. Želim da studiram, ali ne u racionalističkom
zapadno evropskom smislu, nego jednostavno studirati bez ikakvih studija. To će
biti pokušaj da čovek nešto spozna bez nauke. Zanimaju me Tibet i Indija.
Završili smo razgovor prelistavajući neke
anglosaksonske enciklopedije. I u svakoj sam pronašao ime i prezime našeg
zemljaka Borislava Pekića, s podacima o njegovoj književnoj djelatnosti. Ali on
kaže:
Ta poznatost nije nikakva poznatost. Znate li gde
čovjek može biti poznat? Samo u vlastitoj zemlji. I to jedino vredi, a prevodi
koje imam u SAD i Engleskoj, Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj, Nemačkoj to je
nešto što može goditi taštini. A u svojoj zemlji je ono pravo — tu živite, i za
to pišete.
[1] Ivan Hetrich, režiser, TV voditelj, spiker
(1921-1999). Diplomirao je režiju u Zagrebu na Akademiji dramskih umetnosti.
Ražirao je TV serije “Kuda idu divlje svinje“, “Kapelski kresovi“, režirao je i dokumentarne filmove.
[2] Jack London (1876 – 1916) je bio
američki autor, novinar i politički aktivista i borio se za prava radnika.
Najpoznatija dela: Zov divljine, Morski
vuk, Zlatna groznica, i dr. (Prim. prir.)
[3] Branko Pleša (1926) glumac, član Jugoslovenskog
dramskog pozorišta u Beogradu. Završio Pozorišnu akademinu u Beogradu. Daj je
značajna ostvarenja na filmu i u oblasti radija i telezizije. Ostvario je
brojne naslovne uloge iz repertoara JDP. (Prim. prir.)
[4] Dušan Makavejev (1932). Diplomirao je
psihologiju na Filozofskom fakultetu i filmsku režiju na Fakultetu dramskih
umetnost u Beogradu. Režirao je brojne kratkometražne i dugometražne filmove. :
Čovek nije tica, Misterije organizma,
Coca Cola Kid, i dr. Dobitnik je brojnih nagrada u zemlji i inostranstvu.
(Prim. prir.)
[5] Sigismund Schlomo Freud (1856 – 1939), je bio austrijski jevrejin, neurolog, koji je osnovao psihoanalitičku školu psihijatrije. Frojd je poznat po svojim teorijama nesvesnog i odbrambenog mehanizma represije,
krejiranjem kliničke prakse psihoanalize za lečenje psihopatologije kroz dijalog između pacijenta i psihoanalitičara. (Prim. prir.)
[6] Dr Borislav Stevanović (1891-1971), psiholog,
prof. Filozofskog fakulteta u Beogradu, član SANU; doktorirao u Londonu 1926.
Bavio se istraživanjima intelektualnih sposobnosti, standardizovanjem testova .
Gl. radovi: Razviće dečije inteligencije,
Merenje inteligencije; knjige: Učenje
i pamćenje, Pedagoška psihologija. (Prim. prir.)
[7] Dr Baja Bajić, (1896) profesor opšte
psihologije univerziteta u Beogradu i Skoplju, kod koga je Borislav Pekić
studirao. Zastupa stanovište šire od biheviorističkog i pozitivističkog,
insistirajući na psihologiji mišljenja. Dela Psihologija sanjarenja, Opšta psihologija. (Prim. prir.)
[8] Mihajlo Marković (1923) filozof, član SANU,
profesor univerziteta. Doktorirao u oblasti filozofije na univerzitetima u
Beogradu i Londonu. Odlukom Skupštine SRS iz političkih razloga 1981. otpušten
sa Beogradskog univerziteta. Glavna dela: Revizija
filozofskih osnova marksizma u SSSR, Logika, Filozofski osnovi nauka, i dr.
Dobitnik je brojnih nagrada. (Prim. prir.)
[9] Veljko Korać (1914-1991) filozof, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Učesnik NOB. Bio je pomoćnik ministra za informacije Vlade FNRJ i direktor Muzeja „Nikola
Tesla“. Doktorska disertacija: nauka o
društvu kod klasika marksizma. Knjige: Marks
i savremena sociologija, i niz članaka iz oblasti filozofije i sociologije
u časopisima. (Prim. prir.)
[10] Slavoljub „Slavko“ Vorkapić (1894. - 1976) je bio američki filmski teoretičar, montažer i reditelj jugoslovenskog
porekla, dugogodišnji profesor filma na Univerzitetu Južne Kalifornije; predavao je i na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Filmovi: Život i smrt holivudskog statiste broj
9413, Fingalova pećina,
Šuma šumori i jugoslovenski dugometražni igrani film Hanka. (Prim. prir.)
[11] Edward Lowet je bio profesor kralju Petru II
Karađorđeviću pre Drugog svetskog rata. (Prim. prir.)
[12] Dr Bernard Johnson, profesor na London School of Economic and Political
Science
Londonskog
univerziteta. Kasnije je prevodio Pekićevu knjig Hodočašće Arsenija Njegovana, kao i neka nepublikovana dela.
Postali su dobri prijatelji. (Prim. prir.)
No comments:
Post a Comment