Možda ćemo pre pada na zemlju naučiti da letimo

 

Možda ćemo pre pada na zemlju naučiti da letimo 

Razgovor vodio Jug Grizelj, Intervju, broj 62,

Beograd 14. oktobar 1983. godine 

Besnilo je ove jeseni medu najčitanijim knjigama u Jugoslaviji.

Posle više od deset godina provedenih u Londonu vratiću se u Jugoslaviju,

— kaže Borislav Pekić, jedan od naših najplodnijih pisaca.

Ne brinu me, pri tom, oskudice o kojima sam čuo. Neko je u oskudici kada mu dete nema šta da jede, a drugi već kad mu auto nema benzina. Ja saosećam sa ljudima koje ekonomska kriza dovodi na granicu bede na kojoj se gubi dostojanstvo i nada. Ali, ne mogu da saosećam sa Ijudima kojima tako dramatično nedostaje kafa ili benzin. Saosećao bih i sa njima jedino kada bih bio uveren da bi jednako bili zabrinuti i zbog nedostatka slobode, morala, časti, odgovornosti, tolerancije, istine, samilosti i dužnosti.

Velikom broju čitalaca knjiga, pozorišnih gledalaca i slušalaca radio-drama ime Borislava Pekića je vrlo blisko. Književna kritika ga, gotovo bez izuzetka, svrstava u sam vrh jugoslovenske posleratne književnosti, posebno ističući da se radi o piscu izuzetnog znanja i obrazovanja, raskošnog jezika i sposobnosti fabuliranja i retko viđenog smisla za korišćenje istorije i etnologije u čemu se bogato ispomaže još neistraženim arhivima i dokumentima.

Iako se u književnosti javio tek u trideset petoj godini života, potkraj 1965, Pekić se svrstava i u najplodnije jugoslovenske pisce, objavio je sedam romana (Vreme čuda, Hodočašće Arsenija Njegovana, Uspon i pad Ikara Gubelkijana, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Zlatno runo i Besnilo). Ovaj poslednji nedavno je kod nas objavljen i, kao i gotovo svi Pekićevi romani, postao već prve nedelje najbolje prodavana knjiga u nekoliko velikih jugoslovenskih knjižarskih centara.

Da je priča u romanu Besnilo oslobodena ideje, bila bi verovatno zanimljivija, da je ideja, lišena priče, bila bi, svakako, dublja, ali se kajgana bez razlupanih jaja ne pravi.

Roman Zlatno runo, planiran u sedam knjiga (do sada objavljeno pet), najreprezentativnije je delo ovog pisca, u njemu se na nekoliko hiljada stranica prati sudbina stotina likova ovog podneblja, u vremenskom rasponu od gotovo hiljadu godina do danas.

U Pekićevu bogatu radnu biografiju, koji je dobitnik gotovo svih velikih jugoslovenskih književnih nagrada, uključujući i NIN-ovu nagradu za roman (1971), valja upisati i sedam drama od kojih se neke još igraju u našim pozorištima. To su „Generali"', „Kako zabaviti gospodina Martina", „Remek delo i sudbina umetnika", „Kategorički zahtev", „Budenje vampira" i „Korešpondencija".

U jednom razgovoru pre dve godine Pekić mi je rekao da je, po njegovom mišljenju, pisanje literature pre svega posao za isposnike i da se bez petnaestočasovnog dnevnog sedenja za mašinom — bez obzira na raskoš talenta — ne može biti pisac. Naši pisci, dodao je, pišu prosečno po jedan roman za pet-šest godina, a kako se od toga ne može živeti izmislili su sistem alibija: pošto malo piše i objavljuje, pisac ne može da živi od pisanja, pa se zaposli u nekom nadleštvu ili kulturnoj instituciji i to mu oduzima toliko vremena da onda može slobodno da kaže —nema vremena za pisanje.

Borislav Pekić živi već više od deset godina u Londonu. Zašto je otišao u London? To je pitanje koje sam mu i direktno postavio u jednom od naših mnogobrojnih razgovora i on je sasvim odredeno rekao da je, posle druge objavljene knjige, počeo da razmišlja o sebi kao piscu, o literaturi kao profesiji i o fenomenu našeg pisca — čija je osnovna karakteristika niska produktivnost. — Kod nas pisac prosto nema vremena da se bavi pisanjem, od tog silnog sedenja po kafanama ili kućama, od tog silnog blebetanja, od „usmene književnosti", i od potrebe da se bavi stvarima koje ga se ne tiču, od želje da gura svoj nos u sve i svašta, da osvanjuje kod Ivice u Klubu književnika, glave pune dima i alkohola. Onda sam rekao: „Boro, čekaj, hoćeš li da pišeš ili sediš u kafani".

Pekić je zatim pre više od deset godina otišao u London. Danas kaže da bi svakako bilo lepše i zdravije da je mogao da ode na Kopaonik, ali je njegova odluka da ode iz sredine koja ga toliko okupira bavljenjem nevažnim stvarima bila povezana i sa željom da se smesti u neki kulturni centar gde bi mogao ,,da oseća miris civilizacije koja je toliko potrebna čoveku rodenom na Balkanu i sa skromnim obrazovanjem". Sticajem okolnosti, Pekićeva supruga, arhitekta, mogla je tamo da radi i zaraduje kako bi svom suprugu pružila predah od dve-tri godine, koliko mu je bilo potrebno da sebe nađe kao pisca, da se osamostali i finansijski obezbedi.

Eto i povoda za ovaj razgovor. U stvari, jednog od dva povoda zašto smo se i Pekić i ja odlučili za ovaj razgovor — jer Pekić nije od onih naših pisaca koji je prisutniji u intervjuirtia po novinama nego u literaturi: za poslednjih petnaest godlna ovaj je samotnik dao svega pet-šest intervjua. Dakle, jedan od povoda da se odlučimo na ovaj razgovor jeste Pekićeva odluka da se uskoro vrati u Jugoslaviju (čini se, u Dubrovnik), dok je drugi povod sadržan u, za sve Ijubitelje i poznavaoce književnosti, a posebno Pekićeve, u izrienađujućoj činjenici što je njegov poslednji roman Besnilo, koji se nedavno pojavio u našim izlozima, vrsta literature koja se od onog što je do sada pisao razlikuje kao nebo od pakla. Roman Besnilo, naime. pripada rodu „globalne katastrofe", fantastičnih romana ili takozvane paraliterature, što se najmanje moglo očekivati od pisca porodičnih i istorijskih fantazmagorija u najboljoj tradiciji takozvanog „centralnoevropskog" klasićnog romana.

Šta je Besnilo?

Ukratko, to je fantastična priča o tome kako nastojnica jednog katoličkog samostana u Nigeriji, nesrećnim slučajem zaražena besnilom, dolazi na londonski aerodrom Hitrou gde će, u strahovitoj panici, u najvećim mukama, zaraženi istom bolešću, umreti oko 250.000 ljudi. Tu, na Hitrou, naći će se, kao žrtve zaraze nesudeni putnici najrazličitijih zanimanja i sudbina, od domaćica do političara, od činovnika do terorista, od profesora istorije do ratnih zločinaca, od američkih do sovjetskih špijuna — celokupni zoološki vrt čovečanstva.

Da ovaj razgovor i počnemo pitanjem Pekiću: kako i zašto se odlućio na ovaj izlet u literaturu kojoi, bez sumnje, ne pnpada ni po svojoj filozolskoj ni po literarnoj vokaciji?

Stari dr Johnson[1] je jednom ovako opisao Škotsku: „Najbolje što se za Škotsku može reći jeste da ju je Bog stvorio sa nekom narnerom. Ali, Bog je stvorio i pakao sa nekom namerom". Moja parafraza bi glasila: „Najbolje što se za svet može kazati to je da ga je Bog stvorio sa nekom namerom, ali Bog je imao neku nameru i kada je stvarao pakao..." Budući, medutim, da o raju ništa ne znamo, mi se u ovom paklu povremeno prilićno dobro snalazimo. Pogotovo ako smo u njemu đavoli. To bi bila prva misaona koordinata romana Besnilo. Druga.je izjava jednog od njegovih junaka koji, pokazujući na obolele na aerodromu, kaže: „Besni smo mi, a oni su samo bolesni". Treću bih definisao kada bih Besnilo opisao kao prirodnu i neizbežnu finalizaciju toka što ga je naša materijalistićka, antropocentrićna, dezorijentisana, samoubilaćka civilizacija uzela još otkako smo napravili prvu alatku, onaj čuveni zašiljeni karnen, koji nam je počeo zamenjivati ruke, pa mozak i najzad dušu. To su otprilike osnovne koordinate u čijoj se mreži dešava priča o epidemiji hidrofobije, ili psećeg besnila na londonskom aerodromu Hitrou. Ona obeležava položaj čoveka u svetu kao karantinski, a njegovo stanje kao stanje alarmiranog ili aktuelnog besnila.

Ako čitalac shvati vaše misaone koordinate, on će morati zakijučiti da ste  Besnilom svojoj filozofskoj viziji iz ranijih dela dodali i jedan nepopravivi pesimizam ...

Činjenica je da je utisak mračan kad se pročita Besnilo. Nade nema. Ili, ako nam je lakše: ima nade koliko i za čoveka koji, padajući sa stotog sprata, raspolaže jedino mogućnošću da se dočeka na noge, a ne da padne na glavu. To ne znači, dabome, da se tokom pada, kome smo izloženi i pojedinaćno i kao vrsta, smemo prepustiti inerciji. Moramo nastojati da kraj bar odložimo. Dobitak u vremenu može nam, možda, doneti priliku: onu što je bolesnici od raka očekuju kada se podvrgavaju blagotvornim odlažućim radijacijama. Pri metafori da ostanemo: mašimo rukama, možda ćemo pre pada naučiti da letimo. Možda, mada sumnjam. 

U svakom slučaju, bićemo mrtvi, ali ćemo u meduvremenu živeti s nekim ciljem. Taj cilj može biti i naša velika zabluda, ali je to nevažno ako on uspešno ispunjava naše živote svrsishodnom delatnošću, a mi ne doživimo otkriće njegove besmislenosti. Pri svemu tome, ne smatram sebe pesimistom (i ja, naime već godinama uporno mašem rukama), već realistom koji se sa realnošću nije pomirio upravo zbog toga što mu je stalo da živi intenzivno, da u svom padu učestvuje. Ne pristajem da me ni ideje ni takozvane lepše strane stvarnosti anesteziraju. Kao što su ratnici sanjali da umru s čizmama na nogama, ja se nadam da ću umreti sa nekim dubljim saznanjem u srcu. To sam otprilike hteo reći romanom, ali u okvirima — da baš ne kažem: pod jarmom — pravila igre, jednog pseudoliterarnog žanra.

 

Kako se pisac, pre svega meditacije i imaginacije a manje pisac opservacije, kakav ste vi, mogao uklopiti u ovakav jedan roman koji traži jasnu akciju a mnogo manje mcditaciju? Hoću da kažem: žanr kojem ste se prikljućili Besnilom ima sasvim jasne zakone gvozdene dramaturgije, gotovo trilera, a to baš nije vaša prevashodna specijalizacija.

 

Za mene, sa mojim srednjeevropskim shvatanjem literature, za mene je teško bilo od Besnila napraviti priču akcija a ne jedan mrtvački venac meditacije. Kao rad svih kompromisa, bio je i ovaj, tu i tamo, na štetu onih mogućnosti koje su bile otvorene na poluklasične beletre i na polužanr-romana današnjice: da je priča oslobodena ideje, bila bi verovatno zanimljivija, da je ideja lišena priče, bila bi, svakako, dublja, ali se ovakva kajgana bez razlupanih jaja ne pravi. Važno je znati koliko ih i koje vrste treba razbiti. Ovakva veština je uvek pomalo i kulinarska.

Naravno da je ovaj prelazak na literaturu sasvim nove vrste i ovo uviđanje da pored pisaca postoje i čitaoci, zahtevalo i jedan ogroman rad, jedan niz priprema, na koje sam ja, medutirn, bio navikao jer ja i svoju tzv. ozbiljnu literaturu pišem na takav studiozan način. Ja sam specijalno za roman Besnilo morao da udem u čitav niz tehničkih pojedinosti, od aeronautike do organizacije aerodroma, a s druge strane da se bavim pitanjima molekularne biologije, genetičkog inženjeringa i medicine, ukoliko se ona specijalno tiče bolesti besnila. Medutim, kažem, sve te pripreme su za mene predstavljale zadovoljstvo, jer su širile horizont mojih saznanja i znanja o stvarima koje me okružuju.

Za mene nema sumnje da je priča o besnilu u svom paraboličnom značenju višestruko duboko korespondirala sa stvarnošću. Otvorite novine: u njima ćete čitati uglavnom o besnilu. Uključite li radio ili televizor, čućete o besnilu ili ćete ga čuti. Izadite na ulicu — osetićete ga ako imate oko i uho.

Upustite li se u poštenu analizu opšte i vlastite istorije, besnilo će vam se, uprkos otporu razuma, savesti i nade, ukazati kao jedna konstanta. To je bolest vrste, to je bolest njene istorije, to je bolest one orijentacije koja nas je u zoru civilizacije ne samo udaljila od prirode, dakle i od nas samih, već učinila i njenim najokorelijim neprijateljima, dakle, neprijateljima sebe samih.

Opasnosti o kojima u romanu govorim dolaze iz dva smera — smera našeg totalnog nesporazuma sa prirodom, kojoj bismo po nasleđu i funkciji morali pripadati, jer mi smo zapravo inteligencija te prirode, njena svest o samoj sebi, u čemu, na žalost, prednjači upravo razum i njegovo najomiijenije ćedo — nauka, i drugog smera, nesporazuma sa nama samima, sa našim smislom i našom svrhom u toj prirodi, a demonstracija toga je celokupna ljudska istorija. Ali, ovo je razdvajanje veštačko, ovakva je istorija nužno stvorila ovakvu nauku, a ovakva će nauka nužno uništiti ovakvu istoriju. Ja lično jedinu pomoć očekujem od nekog mudrog i strpljivog vanzemaljca, nekog „Itija" koji bi nekako uspeo da preživi naše čuveno gostoljublje, da nas nauči novim vrednostima i uputi novim putevima nade i obnove, odnosno da nas vrati onim nasledenim i prirodnim, od kojih nas je prosto fizički odvojilo besnilo, koje mi odnekud volimo da zovemo rad.

Dobro, sada ste probali jedno novo jelo. I, sad, šta: da li ćete nastaviti putevima Besnila ili ćete se vratiti svojim starim motivima i temama? Kakvi su vam literarnl planovi, jer mi je poznato da u svojim beleškama u svakom trenutku imate još bar tri četiri vizije budućih romana?

—- Ono što sam u Besnilu ispričao kao posledicu okolnosti u koje se ne ulazi, pokušaću da objasnim razlozima u novom romanu Atlantis, jednom orvelovsko-hakslijevskom vizionarskom amagamu stvarnosti i fantazije, prošlosti i budućnosti, koji će biti pisan sa ozbiljnim literarnim ambicijama, ali će ipak pokušavati da živom održi i priču. Zadatak je to neuporedivo teži i ozbiljniji ali i zahvalniji od Besnila, jer se bavi fundamentalnim problemima naše civilizacije, a ne tek nekim od simptoma tih problema. Nastojaću da napišem jednu beskompromisnu knjigu, a da uz put ne izgubim većinu novih čitalaca koje sam stekao Besnilom.

U meduvremenu, dovršavam šesti i sedmi tom Zlatnog runa, s nadom da bude gotov u leto 1984. Radim i na sredivanju i redakciji dnevnika od 1945. do 1955. Sa interesovanjem, često uzbudenjem, ali katkad i u polemičnom raspoloženju, čitao sam romane i uspomene iz vremena takozvane obnove i izgradnje. Imam u vidu izvanredne uspomene Žike Pavlovića, uspele romane Selenića[2] i Isakovića[3], Ugrinova[4] i drugih autora. Stekao sam utisak da je sve to pisano iz jedne iste ili podudarne psihoioške perspektive legitimne i razumljive s obzirom na iskustva pomenutih pisaca. Junaci tih uspomena i romana uglavnom su pobednici u građanskom ratu i revoluciji, ako uvek i nisu korisnici te pobede. Naime, uspeli literarni junaci po pravilu nikad se ničim ne koriste, istorijski pobednici u literaturi gotovo uvek ostaju nečim poraženi. Uveren sam da bi slika bi bila potpunija ako bi se videlo kako su vreme revolucionarnog trijumfa doživeli oni, nad kojima se on obavljao, kako su se osećali, živeli, mislili, kako su se ponašali, kakvi su bili zapravo ti, medu njima i ja, koji se po današnjim udžbenicima definišu kao razvlašćene i poražene buržoaske klasne snage.

Kada ste pre desetak godina krenuli u London bilo je dosta komentara o tome, ,,ko vas je poterao", da li je to prekid sa literaturom, da li ste otišli u disidente... i sličnih kafanskih naklapanja. Pokazalo se da vas niko nije oterao, da niste prekinuli sa literaturom, da ste čvrsto vezani za naše tlo, da niste postali nikakav „disident". Dobro, a zašto se sada vraćate — ima li za to nekih neliterarnih ili drugih objašnjenja? Pre svega, da li se zaista vraćate?

Vraćam se, tačno je. Povratak je skopčan sa brojnim tehničkim problemima s kojima se upravo nosim, pa ne verujem da se to može ostvariti pre sredine iduće godine. Razloga za povratak ima više ali medu njima nema ni psihološke ni finansijske prinude. Meni je u Engleskoj bilo dobro, koliko je to uopšte moguće čoveku u tudem svetu. Srećom, izabrao sam zemlju čija je ravnodušnost prema strancima poslovična. Ali, poslovična je i civilizovanost. Možda izmedu ove dve kategorije postoji neka potajna međufunkcionalnost. 

Medutim, čini mi se da upravo to što mi je počelo bivati odviše dobro, zapravo odviše jednolično i rutinizirano, odviše standardno i programirano, to je izazvalo želju za novom promenom, usaglašenu sa osećanjima moje supruge — upravo onakvu istu potrebu koja me je pre nešto više od deset godina iščupala iz korova beogradske rutine i odvela preko Kanala. Moj se život, kao po nekom dekadnom načelu, menjao svakih deset godina, ovo je samo jedna od takvih promena. Obezbedio sam sebi pristojnu doživotnu rentu, naime, prema renti nemam nikakvih predrasuda, i mislim da putujem, pre svega po Istoku, da pišem, a pre svega da živim, pre nego što za prvu i poslednju stvar bude kasno. Za onu srednju, pisanje, uvek ima vrerriena.

Šta je pisanje u vašem životu?

    Ja ne moram da pišem kao neki drugi pisci. To što ja to hoću, to je moj problem, ali ne goni me nikakva „sveta stvaralačka vatra", niti neodoljiva potreba da se izrazim, ne držim to nekom humanističkom misijom, jer kakva je to, dovraga, misija od koje se lepo i udobno živi. Ponajmanjc verujem da je naročito zdravo sedeti po 10 sati nepomlčno za pisaćim stolom, u isključivom društvu duvanskog dima, alkoholnog isparenja i, začudo, teških i traumatičnih dilema oko toga koji ćete od nekoliko raspoloživih prideva upotrebiti da završite srećno svoju prekjuče započetu stranicu. Pisanje meni lično vredi jedino ako je to oblik mog ličnog saznanja, ne izražavanja već uviđanja, mogućenja mog prodiranja u nepoznato. Ako bih našao neki drugi oblik, ili se vratio nekim starim strastima, filosofiji recimo, nijedan roman više ne bih napisao. Kada bi mi život, a ja se tome još nadam, ponudio nešto punije u zamenu, smesta bih bacio mašinu u korpu za đubre. U stvari, ne bih je bacio, prodao bih je, ali toj racionalnosti su me naučili Englezi.

Poznajem dobro način vašeg života i znam da nećete biti očajni što kod nas nema kafe ili ulja.

   Vele mi mnogi da kod nas sada nije lako. To me ne pogada. Meni, osim u detinjstvu, nikad nije bilo lako, ja u teškoćama imam veliko iskustvo. U životu sam bio i bogat i siromašan, uspešan i neuspešan, šrećan i nesrećan, mudar i idiot, i još će se u njemu, ako poživim, mnogo toga promeniti. Ako čovek od života ne očekuje čuda, ako nije tašt, ako zna proporcije vrednosti — privid vrednosti, i veruje u prolaznost svih stvari, pa ponekad i nesreća, onda njemu nigde ne može biti uistinu teško. Teški su mahom uvek Ijudi, okolnosti su uvek podnošljive. Oskudica je u prvom redu stvar shvatanja, tačnije: moralnog osećanja. Neko je u oskudici kada mu dete nema šta da jede, a drugi već kada mu auto nema benzina.

Ja saosećam sa ljudima koje ekonomska kriza dovodi na granicu bede na kojoj se gubi dostojanstvo i nada i tu moje razumevanje prestaje. Prihvatam da budem grub, ali ja jednostavno ne mogu da saosećam sa ljudima kojima tako dramatično nedostaje kafa, koja je uostalom škodljlva, ili meso, jer zdravo ga je jesti samo jednom nedeljno, ili benzin — jer on je zaista neophodan samo bolničkim, vatrogasnim i policijskim kolima, a ovim poslednjima isključivo kada gone kriminalce. Ne mogu saosećati sa ljudima koji su tako brzo zaboravili da se rublje može prati i sapunom, a da za nužnik mogu sasvim lepo da posluže i pročitane novine. Saosećao bih sa njima, iskreno, jedino kada bih bio uveren, a na žalost nisam, da bi jednako tako bili zabrinuti i zbog nedostatka slobode, morala, časti, odgovornosti, tolerancije, istine, samilosti i dužnosti.

---

[1] Samuel Johnson (1709 – 1784), često se pominje kao dr Johnson, a bio je britanski autor čiji se trajni doprinos u engleskoj literaturi ogleda u poeziji, esejima, kritikama i leksikografiji. Često se opisuje kao najčuveniji pisac u engleskoj istoriji. Sastavio je Rečnik engleskog jezika koji se nekad naziva samo Johnsonov rečnik i koji je jedan od najuticajnijih rečnika u istoriji engleskog jezika. (Prim. prir.)

[2] Slobodan Selenić (1933-1995) književnik, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, član SANU. Završio je Filozofski fakultet. Napisao je više roma, a najznačajniji su mu: Memoari Pere Bogalja, Pismo-glava, Prijatelji, Očevi i oci, Timor Mortis, i dr. Drame: „Knez Pavle“. Dobitnik je značajnih nagrada. (Prim. prir.)

[3] Antonije Isaković (1923) književnik, redovni član i podpredsednik SANU, poslanik u Narodnoj skupštini. Bio je učesnik NOR-a. Završio je Višu partijsku školu u Beogradu. Objavio je 7 knjiga od kojih su najznačajnije zbirke pripovedaka. Glavna dela: Velika deca, Paprat i vatra, Tren 1, Tren 2. Dobio je sve državne i mnoge književne nagrade. (Prim. prir.)

[4] Vasilije Popović (Pavle Ugrinov) (1926-2004) književnik. Diplomirao je na Akademiji za pozorišnu i filmsku umetnost u Beogradu. Urednik u TV Beograd. Objavio je novele i romane: Elementi, Senzacije, fascinacije, i dr. Priredio je Antologiju radio i TV drame. Dobitnik je značajnih nagrada. (Prim. prir.)