Nisam čovek javnosti

 

Nisam čovek javnosti 

Razgovor vodio Jug Grizelj[1],

NIN, Beograd, 13. septembar 1981.

Pretresao sam kompletnu novinsku dokumentaciju o vama u kojoj je bezbroj kritika, stotine vesti o promociji vaših romana, premijerama drama i dobijenim nagradama, a jedva jedan i po intervju u ukupno petnaest godina. Pisac čije ime ne pominjemo, kako se to kaže, koji je nedavno objavio svoj prvi roman – ima u našoj arhivi devet intervjua. Ko je u neskladu?

Nisam čovek javnosti, gotovo da ne umem da kontaktiram sa ljudima. Ja mislim da bi to bilo tragikomično kada bih morao, recimo, izaći pred ljude i održati neki govor. Spleo bih se, ispao bih magarac, konfuzan, protivrečan. Ja i jesam konfuzan, možda i zbog obilja asocijacija i ideja koje prolaze kroz moju glavu. Tek kada sednem da pišem, stvari mi se pojasne: sve što je nevažno i nije deo cilja onog o čemu pišem otpada i ja imam potpuno jasnu  ideju šta hoću, i punu koncentraciju.

Osim toga, mislim da čitalac najbolje intervjuiše pisca kroz stranice njegovih romana. Ako bih davao intervjue, ne bih stigao da pišem romane, i u toj dilemi ja sam se opredelio za pisanje knjiga. Još je jedan razlog mojoj nevoljkosti u takvoj vrsti kontaktiranja sa javnošću: pisac je čovek koji lako može da upadne u zamke sopstvene taštine, a to je ljudska osobina koju smatram najpogubnijom. Zato se trudim, svesno, disciplinovano i tako reći programski da taštinu isključim iz svog ponašanja, iz svog mišljenja. A intervjui služe i za pothranjivanje vlastite taštine.

Ljudi koji vas poznaju godinama stalno se lome oko ocene vaše ličnosti. Vi ste neobična simbioza čudaka, samotnika i askete koji, međutim, ume da kupuje prijateljstvo i radost drugih. Pri tom, teško je oteti se utisku da vi, i kada sedite sa čovekom, niste u stvari sasvim tu, nego tamo negde ...

Ja sebe ne smatram čudakom, asketom takođe ne. Premda ne krijem da sam u ličnom životu puritanac. Nemam razumevanja za ljudske slabosti, najmanje za svoje vlastite. Međutim, ja sam gotovo bolesno znatiželjan. Uhvatim sebe kako ponekad slušam nekog – otvorenih usta. To je možda i objašnjenje što ljudi ne beže od mene. Pažljiv sam i lojalan slušalac, a to ljudima prija, naročito ljudima našeg mentaliteta kojima je priča bitan deo života.

O vašem odlasku u London, pre deset godina, bilo je dosta priča i nagađanja. Šta je pravi razlog odluči jednog pisca da napusti sredinu o kojoj piše?

Neki su mislili da je ta odluka bizarna. Ja bih rekao da su razlozi za odlazak iz Beograda banalni, tako reći tehničke prirode. Posle prve knjige, Vreme čuda, pogotovu posle povoljnih kritika koje su me ohrabrile, učinilo mi se da ja možda imam šta da kažem, da bih možda mogao da napišem nekoliko knjiga koje bi bile relevantne. Naravno, bio sam vrlo oprezan i kritičan prema toj svojoj prvoj knjizi – znajući sudbinu mnogih pisaca koji su ostali pisci jedne knjige, ili jedne dobre a više loših. Zato sam odlučio da se oprobam na drugoj pa da onda vidim šta ću i kako ću. I  onda, pišući drugu knjigu, Hodočašće, shvatio sam mnoge stvari o sebi i o literaturi. Pre svega otkrio sam da se kod nas, po pravilu, knjige pišu jednom u pet godina, jer pisac nema vremena za pisanje od tog silnog sedenja po kafanama ili kućama, od tog blebetanja i od potrebe da se bavi stvarima koje ga se i ne tiču, od želje da gura svoj nos u sve i svašta, da osvanjuje kod Ivice u Klubu književnika, glave pune dima i alkohola. Onda sam rekao: čekaj Borislave, hoćeš li da pišeš ili da sediš u kafani?

Ne kažem, mogao sam da odem i na Kopaonik, bilo bi to na izvestan način i lepše, a svakako zdravije, ali je moja odluka da napustim sredinu koja me toliko okupirala bila vezana i s željom da se smestim u neki kulturni centar, gde će se osećati miris civilizacije, koji je vrlo potreban čoveku rođenom na Balkanu, i sa skromnim obrazovanjem. Sticajem okolnosti opredelio sam se za London, a pre svega zato što je moja supruga, arhitekta, tamo moga da zarađuje za nas oboje – i na to pristala, verujući u neku moju misiju, što mi i dan-danji izgleda neverovatno. Jednostavno, mislim da se naša književnost opija i umire u našim kafanama. Ja jesam disciplinovan čovek, ali to ti ništa ne vredi kad nemaš vremena i nemaš bistru glavu. Osim toga, za ovu vrstu literature kojom se ja bavim potrebno je mnogo istraživanja, učenja, kopanja po istoriji, po arhivama. Znači, da bi se pisalo, moralo se učiti, istraživati, a da bi se istraživalo, valjalo je imati mnogo vremena. I tako, rešim da pobegnem. Pošto sam od svoje žene dobio na poklon slobodno vreme – i veliko poverenje, ušao sam u eksperiment. Pokazalo se da, oslobođen brige za zaradom, i fizički izolovan od naše kafane i našeg načina druženja, koji meni inače jako godi, mogu da zagrejem stolicu i mogu ponešto i da napišem.

Koliko to “grejanje stolice” dnevno traje za čoveka koji godišnje objavljuje po jednu knjigu i dve drame?

Stvar je u tome da sediš dok ne dobiješ žuljeve na mestu na kojem se sedi. Osim toga, ja sam više čovek imaginacije nego opservacije. Pošto sam i poprilično racionalan, meni je jasno, ako sam sve dobro proučio i osmislio, da će posao krenuti ako ne prvog sata, hoće posle velikog mučenja petog sata, ili petnaestog. Pisanje je pre svega posao za isposnike. Za razliku od naših pisaca, pisci u svetu, po pravilu, objavljuju nove knjige svake druge godine najmanje, a ponekad i svake godine. Ne može se zamisliti da pisac pauzira pet-šest godina. Ne samo što je to finansijski nemoguće – već i profesionalno. Kod nas je izmišljen sistem alibija: pisac, pošto ne može da živi od pisanja, zaposli se u nekom nadleštvu ili nekoj kulturnoj instituciji, i to mu oduzima toliko vremena da onda posle slobodno može da kaže da nije imao vremena da piše.

Vodila se diskusija oko vaših knjiga, naročito prvih, a posebno oko romana Vreme čuda, o tome da ste je pisali ezopovskim jezikom, da li je to politička knjiga, da li je prevashodno kritika dogmatizma i diktature. Vi ste to odlučno negirali.

Ja lično ne volim da opterećujem svoje knjige ideologijom. Preterana politizacija, a ja mislim politizacija uopšte – nužno umanjuje umetničke efekte. Međutim, a istorija književnosti nam to obilato kazuje, dobra knjiga, pisana makar bez i trunke ideologije, emituje poruke i ideološke i političke – čak i bez svoje volje. Evo jednog ličnog primera. Borislav Mihajlović Mihiz, čovek kome dugujem ogromno, jer mi je suštinski pomogao kod svih mojih knjiga, on ih prvo čita i kritikuje i dan-danji, Mihiz koji naravno voli da preteruje u svemu, preterujući i ovog puta rekao je da sam ja u Zlatnom runu u stvari napisao kritiku građanskog društva i da sam na najmarksističkiji pisac Jugoslavije. Jer, kaže on, to je knjiga koja dokazuje da ekonomija piše istoriju, čime se potvrđuje osnovni kanon marksističkog viđenja sveta prema kojem proizvodne snage, ako se to tako kaže, predodređuju ljudske postupke. Verujte mi, to nije bila moja namera. Ja lično u to ne verujem: ja sam ubeđen da je duh premoćan i da snaga duha vodi svet. Dobro, da se vratimo mom prvom romanu Vreme čuda.

Ni tu nije bilo nikakve moje političke namere, možda nešto malo, dosta površne, da ogoljujem dogmatizam, i tako dalje, što su docnije kritičari utvrdili. Bar nije bilo svesne namere. Kao što je priča o rađanju hrišćanstva, o Isusu Hristu i njegovim učenicima koji grade jedno učenje, jedno filosofsko viđenje novog sveta. Šta poručuje ta knjiga: u to vreme, danas ne više, ja sam bio u fazi kada sam verovao da je te biblijske legende moguće gledati obrnuto, kao negativ jedne fotografije. U toj knjizi, tako teče priča koja pokazuje da sva čuda koja Hristos pravi ljudima da bi učvrstio njihovo verovanje u njegovu filosofiju, da ta čuda upravo nad ljudima nad kojima se prave – te ljude ne usrećuje. Oni su zapravo mnogo nesrećniji posle poklona koji su imali da ih usreće. Dakle, iz te i takve slike Biblije proizilazilo je da nikome ne treba verovati, naročito ne usrećiteljima, naročito ne striktnim ideologijama, zaključanim i zatvorenim zauvek, onima koje više ne mogu da se menjaju i koje rađaju dogmatizam i potrebu propovednika tih ideologija da svoje ideje ljudima silom naturaju.

To po pravilu vodi diktaturi, oduzimanju prava na vlastita mišljenja, oduzimanju slobode. I ova knjiga je primer kako poruka piscu pobegne ispod pera, mada, moram priznati, u to vreme sam približno tako i mislio, bila je to ateistička faza mog života. Danas, kada sam ja umnogome odustao od nihilizma koji me je obuzimao u vreme kada sam tu knjigu pisao, ja imam mnogo primedbi na njenu ideju i filosofiju. Danas ne mislim da baš ništa nema nikakvog smisla, ne mislim da svaka ideologija nosi zlo, iako ga često proizvodi, i mnogo sam umereniji, u stvari, kad je u pitanju Nazarećanin. Mislim da nisam bio pravedan. Mislim da uopšte nije bilo korektno da od tolikih diktatora koje nam nudi istorija ja izaberem za ličnost svog romana upravo Isusa Hrista, ličnost za koju danas čvrsto verujem da je bila čedna i poštena, i očevidno od izuzetnog značaja i kvaliteta među svim ljudsko-božanskim ličnostima istorije čovečanstva.

Upravo i primer ove knjige pomogao mi je da u potpunosti formulišem svoj odnos prema životu, naravno ako je moguće kazati: “u potpunosti”, jer to je koješta. Ja sam danas potpuno svestan toga da čovek menja i sebe i svoja mišljenja, da mudar čovek mora da bude tolerantan prema svim mišljenjima, u svakom slučaju da ih tretira sa pažnjom i poštovanjem, iako se razlikuju od njegovih ideja i mišljenja, jer nikada nije isključeno da to jednog dana neće postati i njegove ideje i mišljenja.

U vašim knjigama nikada nije bilo moguće pronaći autobiografske crte?

Pretpostavljam da je to zato što sam se kasno javio u književnosti, dakle kada mi detinjstvo, sa kojim mnogi pisci počinju svoja dela, više nije bilo blisko. Osim toga ja sam imao jedno izuzetno srećno detinjstvo, i šta se o tome može pisati? Sve su sreće iste, nesreće se razlikuju. Samo je Proust[2] bio u stanju i hteo da o svojoj sreći piše hiljade strana. Osim toga ja nisam čovek inspiracije, za mene je knjiga misaoni posao, možda i filosofski. Pored svega, u vreme kada sam počeo da se bavim književnošću bio sam opsednut, a i danas sam, zagonetkom ponašanja građanskog društva u Jugoslaviji i jednom njegovom apsolutnom nesposobnošću da pruži bilo kakav otpor revolucionarnim snagama. Dakle, dok veći deo naših pisaca za predmet svoje literature uzima ponižene i uvređene, ja sam se zainteresovao za sudbinu onih koji su proizvodili ponižene i uvređene, njih sam želeo da posmatram.

Osim toga mene je interesovao nedostatak svakog morala, svake sheme života u Jugoslaviji između dva rata, o čemu sam znao i slušao mnogo i od svog oca koji je bio visoki državni funkcioner u banskoj upravi, i izrazito kritički raspoložen prema korupciji i načinu života naše takozvane više klase kojoj je i sam pripadao. Šta se to desilo, kako je tako brzo došlo do raspada nečeg što se tako reći još nije dobro ni ispililo: naša buržoazija tek se začela, i odmah se srozala kao čarapa.

U kojoj meri je na vas uticao zatvor, ako ne mislite da je nezgodno da o toj temi govorimo posle više od trideset godina, i šta je to uopšte bilo? Kako danas kao zreo čovek, u koju misaonu fioku stavljate taj doživljaj koji nije bio banalan; bili ste pet godina u zatvoru, od 1948. do 1953.

 Mislim da nema razloga da se o tome ne govori. Čovek je jedino biće na svetu kome se može desti u životu ono što ni najmaštovitiji pisac ne može zamisliti. To sa mojim zatvorom bila je, da tako kažem, jedna tehnička greška u mom životu, koju sam platio po zasluzi: bio sam protivnik ovog društva i to sam iskajao. Mislim, međutim, kada govorite o misaonoj fioci, da se to u suštini moralo tako desiti. Osuđen sam kao lider jedne ilegalne omladinske organizacije koja se zvala “Savez demokratske omladine Jugoslavije”. Povod za osnivanje te organizacije jeste reakcija moja i meni sličnih na neke radikalne akcije skojevaca u našoj Trećoj muškoj gimnaziji, prvih posleratnih godina.

U osnovi, pozadina takvog našeg revolta i naša potreba da se suprotstavimo, bilo je i nerazumevanje i neprihvatanje revolucije u kojoj nismo učestvovali, a nismo učestvovali i zato što smo pripadali drugoj klasi, dakle klasi koja nije imala vlast. Da sam bio u revoluciji, ona bi me verovatno ponela i ja bih umeo da opravdam sve što bih uradio. Ovako, osećao sam se poraženim, obespravljenim. I, eto, to je sve. Kako je na mene uticao zatvor? Ne znam. Ja se, osim islednog postupka, ne sećam zatvora kao neke svoje tragedije. Čak, rekao bih da mi je zatvor doneo mnogo korisnog: tamo sam prvi put stupio u kontakt sa malim, običnim ljudima, jer sam se oslobodio mnogih predrasuda. Ne znam, neko nedavno reče: da nije bilo revolucije, Pekić bi postao plejboj. Moguće je. Osim toga, zatvor mi je dao mnogo vremena za razmišljanje. U zatvoru sam i doneo odluku da pokušam da pišem i da istražujem klasu kojoj sam pripadao. Naravno, zatvor mi je otkrio i fenomen straha (u delu istražnog postupka) kao duboke ljudske vrednosti. Čovek koji nije upoznao veliki strah, nije kompletan čovek, kao i onaj koji nije otkrio veliku tugu ili veliku radost.

Vaši romani i drame često deluju kao da su izašli ispod pera čoveka kome je sve jasno. U privatnom životu, rekao bih, vi uopšte ne delujete kao čovek siguran u sebe. Otkud sada ta nesigurnost, pa i jedna crta mističnog ponašanja? Ranijih godina, pre odlaska u London, imao se utisak da ste čovek siguran kao hladan čelik, ličnost koja zna šta hoće i koja će to sprovesti bez obzira na cenu?

Tačno. Kada su posredi značajne stvari, određivanje životnog puta, moralnog stava, pitanja savesti, tu sam ja odlučan i definitivan i menjam mišljenja samo kada me na to nateraju nova saznanja i novi argumenti koje ne mogu da pobijem. U svemu drugom prilično sam nesiguran, i to nisam bio ranije, jer sam ranije manje znao. Ako čovek više čita, više konzumira tuđa iskustva, više je u dodiru sa stvarnošću, čini se da je prirodno da bude sve nesigurniji. Ja ne nalazim definitivne odgovore gotovo ni na šta. Učini mi se ponekad: evo sad sam našao definitivan odgovor; onda vidim, boga mu, ja bih n ate definitivne odgovore mogao da postavim neka pitanja, pa onda vidim da su ta pitanja već postavljena i da ono što mi se učinilo definitivnim u jednom trenutku – nije uopšte definitivno.

To, naravno, podriva svaku mogućnost da čovek kaže: ja mislim tako i tako, i tako i tako jeste bez pogovora. Takvo apodiktično odlučivanje u bilo čemu čini mi se direktno smešnim. Ne, ja respektujem ljude koji nemaju dilema. Ja respektujem idealiste koji su u stanju da kažu: to je to i nikako drukčije, a ja tako ne bih mogao više ni za šta na svetu kazati. Što se tiče misticizma, to je jedno pitanje koje me takođe ne napušta. Trenutno se nalazim u periodu u kojem se očevidno u meni neki đavo rađa. Teško je to definisati: ja sam, u stvari, oduvek bio sklon mistici, ali mistici u njenom, da tako kažem, boljem delu. Oduvek sam bio sklon istraživanju istočnih iskustava.

Lagano sam došao do nekih saznanja, koja, naravno, nisu definitivna, već su i ona podložna sumnjama; ali mi ta saznanja danas kažu da ništa zapravo nije onako kako izgleda da jeste; da postoje neke druge dimenzije koje mi samo slutimo, a ne znamo ih, a neke dimenzije života ne možemo uopšte ni da shvatimo ni da dokučimo usled toga sto su potpuno disparatne sa našom misaonom konstrukcijom. Da budem jednostavniji: ubeđen sam danas da su ukupna ljudska saznanja samo kap poznatog u jednom ogromnom svemiru neznanja kojim se mi krećemo po nekim nedostupnim mehanizmima, i vrlo konfuzno. Nisam ja to definisao kao filosofiju, to je samo moje osećanje da mi kao čovečanstvo, kao istorija, često mlatimo praznu slamu, bez stvarnih saznanja o ciljevima ljudskog postojanja, i bez razumevanja istorijskog kretanja.

(N. B. Borislav Pekić je posle kratkog boravka na odmoru u Poreču, i neposredno posle ovog razgovora, krenuo nazad, “svojoj kući” u London. Sa sobom je poneo sve svoje mnogobrojne dilemma, nostalgiju i ogromnu volju da ispuni jednu misiju – kojoj očigledno ni sam ne zna pravu svrhu. Primedba Juga  Grizelja.)

---

[1] Jug Grizelj (1926 – 1991), predsednik Udruženja novinara Srbije od 1987. do 1988. Studirao Novinarsko-diplomatsku visoku školu. U novinarstvu od 1947. godine. Radio u više listova – zagrebački Naprijed, omladinska glasila Student, Naš vesnik, Mladost, zatim nedeljnik Svet. Proslavio se kolumnom „Iz mog ugla” u Večernjim novostima, objavljujući punih sedam godina, u razdoblju 1969–1976, šest puta nedeljno zapise, crtice ili mini komentare u najširem tematskom krugu savremenog života. Kasnije, po odlasku u redakciju NIN-a (1976), svakodnevne zapise i crtice objavljivao oko pet godina u Slobodnoj Dalmaciji. Jedan je od osnivača i urednika nedeljnika Vreme (1990). Pisac scenarija za igrane filmove („Crni biseri”, koautor sa Borislavom Pekićem, „Čudna devojka”, „Ostrva”). Posle njegove smrti ustanovljena je godišnja nagrada „Jug Grizelj“ za istraživačko novinarstvo. (Prim. prir.)

[2] Marcel Proust (1871 – 1922) je bio francuski književnik, esejista i kritičar. Najpoznatije delo mu je U traganju za izgubljenim vremenom monumentalno delo XX veka publikovano od 1913. do 1927. (Prim. prir.)