Oblici i mogućnosti proznog izraza

 

Oblici i mogućnosti proznog izraza –

Opredeljenja – Oblici i mogućnosti proznog izraza –

Anketa

Savremenik, Beograd, knj. 33, br. 4, 1971.

Pripremajući aprilski broj časopisa uredništvo Savremenika uputilo je sledeća pitanja većem broju srpskih romansijera i pripovedača:

1.                 Kako ocenjujete posleratni razvitak srpske proze? Vidite li kontinuitet u proteklim godinama?

Za šta vezujete vlastito delo u okviru posleratne književne evolucije?

2.                 Šta vas najviše zaokuplja na planu stvaralačkih interesovanja u ovom času? Šta želite da izrazite u delima koja upravo pišete ili nameravate da pišete?  Kakav stav zauzimate prema problemima (ideološkim, ekonomskim, filozofskim, moralnim) sveta u kome živimo?  Verujete li da književna reč poseduje autonomno estetsko značenje, ili mislite da ona i jednu delotvorniju, neposredniju, društvenu moć?

3.                 Kako definišete status pisca pisca u društvenoj društvenoj stvarnosti? Kkav je njegov odnos prema vrhovima političke strukture? Treba li da bude ravnodušan prema odlukama političkih foruma koje se tiču sudbinskih pitanja naroda i zemlje, zadovoljavajući se pri tom svojom čisto estetskom slobodom, ili pak treba da se angažuje na širem društvenom i političkom planu? Ako smatrate da je angažman potreban i neizbežan, šta pod tom pojmom podrazumevate?

4.                 U ostvarenjima mlađih autora jače preovlađuje kritička tendencija u slikanju stvarnosti. Slažete li se sa ocenom da je kritička funkcija proze danas najaktuelnija i najznačajnija u našim književnim relacijama?

Odgovori Borislava Pekića:

Vaše prvo i četvrto pitanje osećam kao jedno, pa ću, ako ništa drugo, pokušati da ovlašno ocrtam jedan budući odgovor na oba.

Bez obzira na uočljiv, uostalom, i sasvim prirodan napredak posleratne prze, mislim da je on ispod stvarnih mogućnosti srpske književnosti. Naročito ako se ima u vidu ratno, revolucionarno i postrevolucionarno vreme, iz koga su teme uzimane. Vrednost jedne literature može se meriti njenom ulogom u sopstvenom društvu i stepenom njenog učešća u opštem razvitku književnosti. I u jednom i u drugom pravcu ispoljeni su nesumnjivi rezultati, ali, na žalost, nikad, ili veoma retko, oni su bili simultani. 

Naša posleratna književnost dala je, svakako, bar desetak zanačajnih i izvanrednih romana (Na Drini ćuprija[1], Travnička hronika[2], Prokleta avlija[3], Seobe[4], Crveni petao leti prema nebu[5], Vuk i zvono[6], Deobe[7], Derviš i smrt[8], Lelejska gora[9], Kad su cvetale tikve[10], Bašta pepeo[11], Izlazak[12], itd.), ali ni u jednom nije potpuno i istovremeno iscrpljena i društvena i estetička funkcija književnosti; dela koja su bitno unapređivala književnost kao umetnost nisu imala gotovo nikakvu društvenu ulogu; ona, opet, koja su nešto od te delotvornosti postigla, umetnosti u istoj proporciji nisu doprinela. Osim vrlo retkih izuzetaka, naravno. Vreme prirodne sinteze ovih funkcija tek dolazi. Nadam se.

Verovatno bi merodavni ispitivač književnosti u njenom posleratnom razvoju pronašao neki kontinuitet; ja lično ga ne vidim, niti osećam. Ne osećam ni naročitu potrebu za njim. Naprotiv, čini mi se da se jedan prirodan kontinuitet u umetnosti ostvaruje kao permanentna negacija kontinuiteta, kao kreativan otpor prema svemu što bi da se nametne kao duhovni standard, kao literarni, i ne samo literarni, uzrok i uzor. Što se mene tiče, ono što pišem ne mogu staviti ni u kakvu vezu sa bilo kakvim tendencijama posleratne književne evolucije, i bio bih iskreno iznenađen ako bi ta veza bila ustanovljena. Moje knjige su, ako se teško ne varam, u prvom redu rezultat moje sopstvene duhovne, moralne i socijalne evolucije, i duhovne, moralne i socijalne evolucije društva, kako je ja doživljavam. Sasvim drugo je pitanje zanata. On se uči. Celog života.

Kritička tendencija je imanentna književnosti. Pišući vi gradite jedan svet samo da biste ga razorili. Ima u tome nečeg magijskog. Pisac podseća na vračaru, koja, po porudžbini osvetoljubivog klijenta, izrađuje veran model neke omražene ličnosti samo da bi ga, odmah, zatim, bodenjem i kidanjem uništila, i to sve u dubokom ubeđenju da će se i ureknuta osoba istog trena raspasti. Ne čini li to i pisac? On gradi veran model stvarnosti samo stoga da bi ga razorio, i to u nadi da će sam taj mađijski čin razoriti, ili bar dobro uzdrmati omraženu stvarnost.Svako opisivanje je istovremeno i razaranje. I komntar je razaranje. Nema nijednog tehničkog postupka u pripovedačkoj umetnosti koji nema destruktivan karakter. Dubuinska analiza neke aktuelne svesti nimalo nije naivnija od dinamita. 

Za pisca nema drugog odnosa prema stvarnosti do negativnog. Međutim, iza tog rušilačkog postupka, gotovo u svim književnim slučajevima vrednim pažnje, stoji jedan idealistički, moralizirajući, u stvari dozlaboga puritanski duh. Srećom, naravno. Čak i kod takvih pisaca koji su, blagodareći udruženim naporima komercijalizovane svesti i ljudske gluposti, stekli slavu intelektualno-seksualnih nemani (Henry Miller[13]), vidljivo je prisutan asketski duh. Bulatović je, recimo, izrazit moralistički pisac. U drugom, stvarnom sloju svoje literature, on je čedan. Rušilački bes potiče od izneverene čednosti, od izdatog poverenja, od propalih nada, od slomljenih iluzija. Oni koji nam budu otkrivali najmračnije ponore naše stvarnosti, bez obzira koliko mi ostali u njoj oduševljeno uživali, najviše će zbog nje patiti. Ne kao pisci. Kao ljudi, a bojim se, možda i kao građani.

Književnost je kao usedelica, da uživa bi, ali i nevinost da sačuva. Zagriženo, i s pravom, naravno, brani svoju autonomnost, a sanja da je neposrednim uticajem, snagom društvene moći reči drugima oduzme. Želi da prljavštinu sa stvarnosti spere, ali i kroz tu prljavu stvarnost čista da prođe. Hoće da je proročka, pa i ratnička, a žalosnu sudbinu proroka i ratnika neće da deli. Ona napada, ali napadnuta namah proglašava neprikosnovesnost i neutralnost. Međutim, baš ove dve protivrečne komponente, dok su u blagotvornoj ravnoteži, i jedna ne prevagne, te se u književnost ne pretvori, ili samo u oruđe, ili samo u gradivo, onemogućuju da najveća dela sačuvaju estetsku autonomnost i da budu ljudski delotvorna.

Pisac se prema bilo kome i bilo kakvom društvu pojavvljuje isključivo kao građanin, i sav njegov odnos (pasivan, pozitivan, negativan, ambivalentan) prema poretku stvari u tom društvu potiče u prvom redu iz njegovog građanskog statusa, koji deli sa svim drugim članovima zajednice, nemajući pri tome privilegije, ni u pogledu koristi, ni u pogledu dužnosti. Samo političari, samo oni koji smatraju da su pozvani društvo da grade, imaju i naročite obaveze prema njemu. Pisac ih nema. Status pisca, dakle, ne postoji. Osim u nekom prilično zapuštenom administrativnom smislu, naravno. Postoji samo status čoveka i građanina, i on je odlučujući za naš moralni, duhovni i socijalni izbor. Tom izboru trebalo bi biti dosledan. 

Sam čin pisanja, međutim, pretpostavlja jednu sasvim drugu, skoro neprečišćenu vrstu angažmana. I kao što mera slobode koju ispoljavam u svojim knjigama ne stoji ni u kakvoj vezi sa nivoom slobode u društvu (jer meru slobode u svojim knjigama određujem sam), tako i mera slobode koju ispoljavam u svojoj građanskoj delatnosti ne stoji ni u kakvoj vezi sa nivoom slobode izražene u mojim knjigama (jer meru slobode u mojim građanskim delatnostima određuje društvo). Nekorisno je, stoga, zamenjivati ova dva angažmana, ali je isto tako licemerno i nepošteno kao pisac ispoljavati angažman koji se životom ne potvrđuje, a kao građanin propovedati angažman koji se književnim delom ne verifikuje.

 

 

 

---

[1] Autor Ivo Andrić (1892 – 1975) bio je jugoslovenski romanopisac, pisac kratkih priča i dobitnik Nobelove nagrade za literature. Njegov roman Na Drini ćuprija i Bosanska hronika  govore o životu u Bosni za vreme turske vladavine. (Prim. prir.)

[2] Ditto.

[3] Ditto.

[4] Autor Miloš Crnjanski (1893 - 1977) je bio diplomata, pesnik srpskog modernizma, i jedan od naših najvećih književnika. Glavna dela su mu: Dnevnik o Čarnojević, Roman o Londonu, i Seobe, kao i poema Lament nad Beogradom. (Prim. prir.)

[5] Autor Miodrag Bulatović. (Prim. prir.)

[6] Ditto.

[7] Autor Dobrica Ćosić. (Prim. prir.)

[8] Autor Meša Selimović. (Prim. prir.)

[9] Autor Mihailo Lalić (1914 — 1992) je pisac koji se na samom početku književnog rada opredelio za jasan tematski krug (NOR), određeno geografsko podneblje (Crna Gora) i specifičan izbor aktera događaja i romanesknih priča. Prvi je dobitnik „Njegoševe nagrade“ 1963. za roman Lelejska gora, ;lan SANU. Glavna dela: Svadba, Ratna sreća, zatočnici, Odlučan čovjek, i dr. (Prim. prir.)

[10] Autor Dragoslav Mihajlović. (Prim. prir.)

[11] Autor Danilo Kiš. (Prim. prir.)

[12] Autor Radomir Konstantinović (1928) srpski književnik i filozof. Dobitnik nagrade AVNOJ. Glavna dela: Filozofija palanke, Davičo, Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kultzure XX veka, i dr. (Prim. prir.)

[13] Henry Valentine Miller (1891 – 1980) je bio američki pisac i slikar. Poznat je po uvođenju nove vrste romana u literaturu, koji je neka vrsta mešavine romana, autobiografije, socijalne i literarne kritike, filozofske refleksije, misticizma. Glavna dela: Crno proleće, Pod krovovima Pariza, Miran dan na Klišiju, i dr. (Prim. prir)