Živeću u osmom vizantijskom veku

 

Živeću u osmom vizantijskom veku 

Razgovor vodila A. Begović[1],

Radio Zagreb, 23. oktobar 1983.

Vi ste pobudili interesovanje javnosti već svojim prvim romanom Vreme čuda godine 1965. Iako ste tada bili nepoznat pisac, kritičari su taj roman ocjenili najsvojstvenijim djelom naše posleratne književnosti. Ono se temelji na motivima biblijskih legendi. Zašto su baš biblijske legende postale metaforički jezik vašeg izričaja?

Prvo pitanje, prva nedoumica. Pokušavam da restauriram fakta po sećanju. Da pri sebi imam Dnevnik, išlo bi lakše. Najpre, kritičari su vrlo velikodušno za metaforičnost Čuda pronašli duboke estetičke razloge. Na žalost, bar u početku nije ih bilo. Razlozi su bili pragmatični. Ja sam se bojao da bi me savremena tema, kako je ja shvatam, opet dovela u ratno stanje s ljudima koji su od umetnosti zahtevali da se stvarnošću oduševljava, a kada je osporava, onda da to čini jedino u takozvanim konstruktivnim okvirima. A to je nemoguće.

Književnost je po prirodi razarački posao. Da bih literarno izrazio uverenje kako je put u pakao popločan dobrim namerama, morao sam pribeći metafori. Ta je metafora, dakle, iznuđena. A biblijski sam prostor odabrao jer njime dominira ideja mesijanstva, jer je odnos prema Bogu, veri i crkvi, kao i odnos između ta tri pola duhovnog života međusobno još od mladosti žiža mojih razmišljanja, sumnji i mojih nada.

Dodajem da taj postupak više neću ponoviti. O savremenosti se najbolje govori kroz savremenost. Svako vreme govori za sebe i o sebi, premda, budući da su sva vremena ista, sva isto i govore. Ono što nije isto, to su finese, ali njima se upravo umetnost i bavi. Kad budem pisao „Srebrnu ruku“, koja se događa u vizantijskom VIII veku i bavi velikim ikonoboračkim duhovnim revolucijama, verujte mi, ja ću u tom veku nastojati i da živim. Neću znati da smo ikad dospeli do XX.

Prema istim biblijskim pričama napravili ste i ciklus od pet radio-drama, koje su izvedene na Radio-Zagrebu. Koliko se te radio-drame razlikuju od onog što je rečeno u romanu?

Prilično, čini mi se, i to u dva pravca. Najpre, vršeno je prilagođavanje radiofonskom izrazu, prestrukturiranje, sažimanje, dijalogiziranje naracije i svođenje priče na jednu tezu koju u tako kratkom vremenu valja dokazati. Gotovo u svakoj, jedna trećina materijala je nova. Dramatizacije nisu mehaničke, bilo bi mi jednostavno dosadno da to radim. Zatim, uprošćene ideje knjige postale su nešto složenije, to se naročito vidi, čini mi se, kod „Žena sa Siona“, i to u onom smeru u kojem ću jednom izvršiti reviziju povesti. Knjiga je uostalom torzo hronike čiji će naslov biti „Zaveštanje“. Možda će se reći da je napor nepotreban, jer knjiga i ovako nije rđava. Literarno možda i nije, ali u jednom smislu, bar za mene, jeste.

Napisali ste poveliki broj radio-drama. One su emitirane na mnogim Radio-stanicama u svjetu, dakle i prevedene su na nekoliko jezika. Šta je to za vas radio-drama? Privlači li vas njezina komunikativnost, mogućnost da se obraćate širokom slušateljstvu, pa tako s pomoću medija da lakše prodirete u svijet, ili vas radio-drama, to jest njezin autohtoni svijet zvuka, zanima kao specifičan oblik izražavanja?

Stvarno napisao sam tih drama poprilično. U dvanaestotomnim Sabranim delima, koja izlaze uskoro, dve su knjige posvećene izboru tih drama. Od oko tridesetak uneo sam šesnaest, a zatim, gotovo sve su moje pozorišne predstave bazirane na radio-dramskim rukopisima. Šta je za mene radio-drama? Ima nekoliko odgovora, i čini mi se da svi oni ravnopravno učestvuju u mom radu. Najpre, držim da je od svih oblika književnog izražavanja radio-drama najbliža romanu, jer dopušta bezmalo neograničenu slobodu kretanja kako u dimenzijama vremena i prostora tako i kroz duhovni mikrokosmos. Ne tvrdim da ja sve te mogućnosti koristim u dovoljnoj meri, ali pravi dobri pisci radio-drama to čine sa fascinirajućim rezultatima svuda gde je između njih i režije postignuto i razumevanje.

Eksperimentalno polje je praktično beskonačno. Ne postoji prinudna slika koja slušaoce ograničava, aktivira se mašta, sarađuje se sa onim što se sluša. Naravno, samo ako se ona sluša koncertno, a ne onako kako gledamo televiziju. Drugi razlog – ja se u svojim knjigama uglavnom ne bavim takozvanim aktuelnim temama, u smislu nečega što bi se događalo paralelno sa nama. U finalu Zlatnog runa istražujem preistorijske, mitske korene civilizacije, prelaški paleobalkanski prostor, gde nije bilo granica između mogućeg i nemogućeg. U projektiranom Atlantisu bavim se globalnom vizijom naše prošlosti i budućnosti, a ipak živim danas, osećam potrebu da reagujem na ono što se oko mene događa.

Da te reakcije ne bi smetale mojim knjigama, mojim romanima, da te romane ne bih podredio mojim prolaznim raspoloženjima, uvek negativnim, uostalom, naravno, ja sve te aktualije deponujem u radio-drame. Tamo se bavim međunarodnim terorizmom, terorom ideologija, moralnim dilemama intelektualaca našeg doba, pitanjima slobode, u celini trajnom protivrečnošću između onoga kako se misli da bi trebalo da živimo i toga kako stvarno živimo. I najzad, od radio-drama živim.

Već dvanaest godina sam u Londonu, prevodi knjiga donose mi malo, radio-drama, posebno u Saveznoj Republici Nemačkoj, plaća se jako dobro, zatim su tu reprize, preuzimanje od drugih nemačkih i inostranih stanica i tako se nakupi za skroman, ali pristojan život, uz zaradu moje supruge, naravno, inače me ni dvostruki broj drama godišnje, ne bi održao. Dodaću da se radio-drama, bar kako je ja radim, piše kao pesma. Ja lično ili je u prvoj verziji napišem za nekoliko dana, ili nikad. Nikad se ne vraćam drami koju sam ostavio nedovršenu, pokušavao sam, naime, ali bez uspeha. Sad sam digao od toga ruke – ako ide, ide odmah, ako ne ide, nikad neće ni ići.

Vaša najnovija radio-drama “186. stepenik” upravo je realizirana. To je vaša osma radio-drama koju emitira Radio-Zagreb, pa pretpostavljamo da ste od jugoslovenskih radio-stanica najviše surađivali upravo s Radio-Zagrebom. Molim vas recite nam nešto o tom vašem najnovijem radio-dramskom djelu.

Sa zahvalnošću moram reći da je Radio-Zagreb prva radio-stanica u Jugoslaviji koja je obratila pažnju na moj radio-dramski rad. Otada do danas, ta se saradnja odvija na moje zadovoljstvo, u svakom slučaju. Mislim i na odnos sa redakcijom radio-dramskog programa i na nivo izvođenja mojih drama. Što se tiče ove nove drame, tih „186 stepenika“, pitanje koje postavljam prosto je i staro.

Sva su uostalom prava pitanja i prosta i stara. Koliko se dakle sme ići u borbi za istinu, za dobro, za pravdu, da li su u takvoj borbi dopuštena baš sva sredstva? Postoji jedna paralelna ideja. Mi manje-više uvek osuđujemo nasilje ne misleći da bismo se mogli naći u situaciji u kojoj bi nam se njegova primena učinila i prirodnom i nužnom. Nije dovoljno samo znati da se ljudsko meso ne sme jesti, pa da čovek nikad ne postane ljudožder.

Vaš književni opus vrlo je opširan iako je nastao u relativno kratkom razdoblju. Tu je šest objavljenih romana i sedam ili osam uprizorenih kazališnih komada, da ne nabrajamo i ne mali broj radio-drama. Vaše najdublje i najpotpunije opredeljenje ipak pripada romanu. Zar ne?

Sasvim. Ja sam romansijer s povremenim srećnijim ili nesrećnijim izletima u film, teatar, esejistiku ili radio-dramu. Meni se čini da sam najuspešnije letovao u radio-drami. Sem nekoliko izuzetaka, izleti u film bili su katastrofalni. U pozorištu sam uspevao na malim scenama uvek kada je podlogu predstavljala bilo koja moja radio-drama, kao što su „Generali“, „U Edenu na Istoku“, „Kategorički zahtev“, „Razaranje govora“, „Obešenjak“, „Kako zabavljati gospodina Martina“, „Kako upokojiti vampira“, itd.

Za roman Hodočašće Arsija Njegovana nagrađeni ste godine 1970. NIN-ovom nagradom, a za roman Kako upokojiti vampira dobili ste 1977. najviše priznanje na Natjecaju beogradskih udruženih izdavača. Nedvojbeno pripadate krugu naših najuspešnijih romansijera. Koji su vam pisci intelektualno i umetnički bliski u našoj i svjetskoj književnosti i zašto? I što mislite o našem suvremenom romanu?

Najjasniji ću biti ako kažem da mi je, na primer, u ruskoj književnosti blizak Dostojevski a nije Gorki[2], u nemačkoj Thomas Mann a ne Heinrich Mann[3], Hesse a ne Brecht[4], u francuskoj Proust i Gide[5] a ne takozvani novi talas, u anglo-američkoj Huxley[6] i Faulkner[7] a nikako Sinklair[8] i Hemingway, ali u latino-američkoj podjednako su mi bliski i Márquez [9] i Borges[10], u našoj to je u prvom redu Krleža. Nisu mi bliski strogo realistički romani, isključivo društveni romani, takođe levi romani, desni romani, romani jednog tona  i boje; volim romane sinteze, takozvani inteligenc roman, roman ideja, ali i one fantazija. Što se tiče našeg romana, mislim da je on na ozbiljnoj visini i da je, uzet u celini, sve bolji. Bio bi još bolji kada bi se konačno shvatilo da se umetnost i stvarnost kreću u raznim dimenzijama i da premda stvarnost ume ugroziti umetnost, obrnuto je nemoguće.

U osnovi vaših dela preovladava antidogmatska misao, usmjerena protiv manipulacije i porobljavanja ličnosti, protiv totalitarne svjesti i totalitarnih konstelacija u društvu. Poprišta zbivanja u vašim djelima najčešće su ovi prostori u bližoj i daljoj prošlosti i čovjek pritisnut mehanizmima povjesti. Vaši junaci u tim vrtlozima gube igru. Demantira ih konkretna situacija u kojoj su se našli, manje-više bez svoje volje. Pa iako u vašim analizama ima britke ironije, a u vašem jeziku ima humora, taj humor više rastužuje nego što uveseljava. Je li ispravno zaključujem da ste vi skeptičan i vrlo suzdržan čovjek a vaša koncepcija književnosti duboko pesimistična?

Znate, onaj ko donosi vesti iz dubokog bunara prošlosti i ko zna da pod kapom nebeskom nema ničeg naročito novog, nije pravi pesimista. Nije pesimista onaj ko predviđa katastrofu, već onaj ko veruje da se ona mogla izbeći i kuka zato što nismo bili dovoljno sposobni. Onaj prvi je ravnodušan pred neizbežnim, i on to neizbežno prihvata kao kaznu za neizbežni greh. Ali recimo da sam pesimista. Ne verujem u napredak, jer ne znam prema čemu bismo ga merili. Vidim stvari u neizbežnom krugu. Početna zabluda daleko je iza nas i nepopraviva; moramo se vratiti na početak, a pre novog početka je Atlantis, odnosno potop.

Danilo Kiš je jednom rekao da u svoju pesimističku književnost želi unjeti zračak optimizma, a to je nada da književnost ipak nečemu služi – ljudskoj savjesti. Smatrate li da je buditi savjest bitna funkcija i dragocjena moć umjetničke riječi i kako gledate na funkciju pisca u današnjem svijetu?

Ja, međutim, ne želim u svoju književnost ništa unositi. Ja se, kako bi rekao Ionesco, prosto izražavam. Moram reći da sam književno zabrinut jedino za vlastitu savest, koja je u neprestanim iskušenjima, da bih stigao uopšte misliti na bilo koju tuđu, i da sam nepogodan za buđenje ičeg osim ponekad samoga sebe. Pisac savesti je jedan Solženjicin, ali on je ima, a ja tek za njom tragam. Funkcija pisca – ja je ne vidim. To nije radio-aparat da funkcioniše ili ne funkcioniše. Obdelavati svoj vrt jedino je što se može. Možda će mimo njega, jednom neko proći, u očima poneti sliku, u nozdrvama neki miris od kojeg će imati kakve koristi, to je sve. Književnost ne uči. Ništa više stvarno ne uči. Za svako učenje davno je kasno.

Na kraju, recite nam što spremate za vašeg zagrebačkog izdavača “Liber”?

Besnilo, to spremam. Besnilo, zapravo pseće besnilo je moja vizija kraja sveta koja prilično pravedno odgovara onome što smo mi u svojoj antropocentričnoj oholosti od njega napravili kada nam ga je priroda dala u privremeni najam.

---

[1] A. Begović, novinar Radio Zagreba.

[2] Aleksej Maksimovič Peškov, poznat kao Maksim Gorki (1868 – 1936) ruski pisac osnivač socijalističkog realizma u književnosti. Najpoznatiji romani su: Mati, Život Klima Samgvina. (Prim. prir.)

[3] Ludwig Heinrich Mann (1871 – 1950) je bio nemački romansijer koji je pisao dela sa snažnim socijalnim kontekstom. Njegovi napadi autoritativane i militarističke prirode nemačkog društva u vremenu pre Prvog svetskog rata dovela je do egzila 1933. Godine. Glavna dela:  U Šlarafiji, Profesor Unrat, Henrih IV, i dr. Umro je u Americi, neposredno pre nego što je trebalo da se preseli u Istočnu Nemačku. (Prim. prir.)

[4] Bertolt Brecht (1898–1956) je bio nemački pesnik, pisac o reditelj drama. Bio je najuticajniji pozorišni producent XX veka, a poznat je i njegov doprinos dramaturgiji i pozorišnoj produkciji naročito kroz ture njegovog poznatog berlinskog ansambla posle Drugog svetskog rata. Glavna dela: Opera o tri groša, Galileo, Majka hrabrosti, i dr. (Prim. prir.)

[5] André Gide (1869 – 1951) francuski pisac, humanista, i moralista koji je dobio Nobelovu nagradu 1947. Glavna dela: Podrumi Vatikana, Pastoralna simfonija, Kovači lažnog novca, Škola za žene, i dr. (Prim. prir.)

[6] Aldous Leonard Huxley (1894 – 1963) je bio engleski pisac, koji je polovinu svog života proveo u SAD.  Bio je humanista i pacifista. Pri kraju svog života smatran je u akademskim krugovima kao vođa modern misli i intelektualac najvišeg ranga. Pisao je kratke priče, romane, poeziju i filmska scenarija. Glavna dela su mu: Vrli novi svet, Kontrapunk života, Slepi u Gazi. (Prim. prir.)

[7] William Faulkner (1897 – 1962) je američki pisac, dobitnik Nobelove nagrade.Bio je jedan od najuticajnijih  književnika XX veka. Pisao je romane, kratke priče, pesme i povremeno scenarija. Najčuvenija dela: Buka i bes, Svetlost u avgustu, Uljez u prašinu. (Prim. prir.)

[8] Upton Sinclair (1878 – 1968), je bio američki pisac dobitnik Pulicerove nagrade. Glavni romani su mu: Kralj uglja, Džungla, Metropolis.  (Prim. prir.)

[9] Gabriel José García Márquez (1928.) je kolumbijski pisac, novinar, izdavač i politički aktivista. Smatra se za najpoznatijeg pisca magičnog realizma, žanra koji meša mitove, magiju i realnost. Najviše je doprineo da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982 godine. Njegovo najpoznatije delo: Sto godina samoće prodato je u više od 30 miliona primeraka. U njemu je opisan život izolovanog južnoameričkog sela gde su neobični događaji predstavljeni kao nešto najobičnije. (Prim. prir.)

[10] Jorge Luis Borges (1899 - 1986) je bio argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka. Presudno je obeležio hispanoameričku literaturu i značajno uticao na svetske književne tokove. Najpoznatiji je po svojim kratkim pričama, Borges je takođe bio i pesnik i književni kritičar suosnivač tzv. „latinoameričke fantastike“. Dobitnik je Nobelove nagrade.  Glavna dela: Maštarije, Sveopsta istorija bescasca, Istorija vecnosti, Alef, i dr. (Prim. prir.)