Monday, January 06, 2025

 

 

 

 

 


Ne izlazim. Pravim se da izlazim, i tako se gura. Koliko će ta prinudna ravnoteža trajati, ne znam. U svakom slučaju, ako i pružam privid neke doslednosti, ona je skupo i teško plaćena.

 

I sada, kad svoje detinjstvo gledate, možete li se prepoznati? Šta je uništeno ili izobličeno, a šta ostalo neizmenjeno?

 

Ostale su uspomene i radoznalost. Sve ostalo je otišlo do đavola. Sad je u ogledalu nešto što sam bio ja pre nego što sam se, kako fino rekoste, izobličio. (Dopuštam da bi neki zagriženi marksistički sociolog rekao, i ne bez osnove, da sam onda bio izobličen. Predlažem kompromis. I onda sam bio, i sada sam, samo na dva načina.) Do 1941 – s nešto preterivanja smeo bih reći i do 1944 – živeo sam pod staklenim izolatorom prosperiteta, bezbednosti i ljubavi, a klima u njemu nije prirodna. Za nekoliko je stepeni viša od one semiduvijalne spolja. (Godine 1943, prilikom jedne fudbalske utakmice u selu Bavanište, opsovao sam “švapsku, hitlerovsku mater” protivničkom igraču. Držao sam da sam u okviru svojih prava, jer je fudbal bio moj. Zatvora me je spasao ugled mog oca kod mesnog komandanta, koji je bio njegov predratni policijski pisar. Pet godina kasnije, vrlo bih se prevario da sam iskustvo generalizovao. Ugled mog oca, koji je u međuvremenu porastao, samo mi je štetio.)

Niste za život bili pripremljeni, ali zauzvrat imate uspomene, od kojih, ako ste štedljivi, možete do kraja života živeti; imali ste izvesnu nevinost – stvarnu, iako pod okriljem laži; znali ste za bezbednost kojoj želite da se vratite; dobili ste uzor do kojega više nikada ne dopirete, ali koji vam pomaže da se orijentišete i podnesete izvesna iskušenja, koja bi vas bez tog uzora uništila. Nevinost ste, dabome, izgubili ali ste znali kako izgleda; sreće je nestalo, ali ste je iskusili; sigurnosti više nemate, ali vam je poznato šta to znači imati je. A sve to vam niko ne može oduzeti. U tome je suštinski sreća srećnog detinjstva.

 

I na kraju: recite čitaocima kakav ste vi čovek.

 

Bože, Bratiću?

 

Kako uspostavljate vezu između onoga što u knjigama kao princip gradite i onoga što kao čovek jeste?

 

Život sam utrošio da izbegnem vezu između umetnosti i života, da nju oslobodim sebe, još više sebe – nje. Iako se ovakva pitanja postavljaju pre misionarima nego piscima, đavolski dobro ste pogodili moju muku. Ja mislim da je sjajno (bar za mene) što se ne držim vlastitih ideja, jer moja borba protiv mesijanstva, mitologija i dogmatizma borba je, zapravo protiv samog sebe. Ja sam misionar, mirotvorac i dogmatik koji odbija sudbinu ...

 

A sudbina?

 

Čeka.

 

 

 

 

 

 



 

 

 


 

 

 

Kalkulatori sudbine

Razgovor vodio Aleksandar Arsenijević,

Student, Beograd, 31. 10 1984,

 

 

Arsenije Njegovan, kućevlasnik, razočaran ljudskom glupošću koja nemilosrdno uništava njegove građevine, povlači se u 27 godisnji dobrovoljni pritvor. Ima li i u Vama želje za bekstvom od bezgranične

ljudske gluposti koja se svakodnevno spoljava u manje više bolnom vidu?

 

Pa, postojala je. U prvom redu nada da čovek izade iz jedne vrste života i sreću okuša u drugoj. Možda je to razlog što sam stalno pokušavao da svoj život menjam. Međutim, bekstva nema. Postoji samo jedno, ali i ono nepou- zdano. To je smrt. No budući da, osim logički, mi, šta je to smrt uistini ne znamo, pitanje da li je to bekstvo ostaje otvoreno. Bekstvo nikuda ne vodi. Nije odvelo ni Arsenija Njegovana, nije ni mene. Sva moguća bekstva možete lepo izvoditi i u samome sebi. Ne morate zbog toga ići na kraj sveta. I onako je uzaludno i jedno i drugo.

 

Cini se da Vas najviše pogada ljudska glupost. Tom se temom, između drugih, bavite u Odbrani i Kako upokojiti vampira. Da li je glupost, po Vama, ono što je u čovekovoj prirodi najgore?

 

Iznenadićete se, ne. Pogada me — pamet. Glupost je samo jedan nivo, jedan vid naše inteligencije. Ono što me plaši je sama inteligencija, ako se uzme kao antagon intuiciji. (Intuicijom se plašimo atomske bombe, inteligencijom je, uprkos toga, proizvodimo.) Isuviše joj verujemo, fascinirani smo njome, premda nam realnost za to ne daje nikakve povode. Glupost najčešće prepoznajete. Možete joj se odupreti (recimo). Ponekad ne možete, ali je ona u principu izbeživa. Protiv inteligencije, čiju stvarnu svrhu i rezultate ne rnožete predvideti, ne možete se boriti. A često i nećete. Prirodno je, jer vam se čini inteligentnom. Kad shvatite da ste nasankani, kasno je. Iz toga proizilazi moje opiranje novoj postindustrijskoj, kompjuterskoj revoluciji. Ona je utemeljena samo na jednom polu humanom mehanizma, inteligenciji; drugi pol, ma koliko zarđao, prosto se ne priznaje. Kibernetičari i komercijalni inovatori kompjuterizacije, kao Sir Sinclaer, recimo, ponavljaju grčke materijaliste, tvrdeći da je čovek samo vrlo komplikovana mašina i ništa više. A svaka se mašina može kopirati. Stvar je samo u vremenu. Evolucija veštačkog mozga, međutim, biće neuporcdivo brza od evolucije prirodnog. Ali ne postoji, da upotrebim stari dobri izraz duša. Ne postoji, dakle, ni savest, slobodna volja, moral, ništa na čemu smo bazirali neke svoje nade. Uostalom, ako nam sve to zafali, pretpostavljam da se i to može sintetizovati. Moral je stvar običajne konvencije, a elektronskim asocijacijama je moguće uveriti neku Artificijelnu inteligenciju da ima i dušu. Ukoliko ie, naravno, to spojivo sa njenom gvozdenom logikom. Zamislite da Vam sudi jedan inteligentni  s i n t e t i č k i  sudija? Robotska verzija Višinskog[216]? Robotska verzija jakobinskog Fouquier de Tinvillea[217], Predsednika nacističkog Narodnog suda Freisler[218] kao kibernet. U redu, primer nije naročito dobro izabran. Ne biste prošli ništa bolje nego s onima od krvi i mesa. Ali bi u sintetičkom sudstvu svi bili Višinski, de Tinvillei, Freisleri. Kompjuterski stručnjak bi Vam kazao da sve to zavisi od koncepta prava i pravde kojim bi ste ga, kao Programom, nahranili To je istina, ali samo do izvesne mere. Budući kompjuteri biće kadri da uče i saznaju. A to znači  s a m i  s e b e  programiraju i reprogramiraju. Kako su lišeni intuicije, osecanja i Ijudskih strahova, savesti i morala kao prinude i naših interesa, kako su ničim potkupljivi, sintetičke sudije bi neminovno morale, kao mašine kojima je funkcionalnost najviše načelo, da budu nečuveno svirepe, logično nemilosrdne, da bi svet dovele u red. To je delo naše inteligencije. I mnoge druge stvari, koje smo držali izvanredno pametnim, pokazale se nesrećnim. Kaže se: „Nije zbog toga kriva pamet, krive su okolnosti." Mada smo i njih mi stvorili, one se uvek nađu kao alibi. A to je meni isto kao kada bi, s dr Tellerom, kazali da je atomska bomba po sebi neutralna, ni dobra ni zla.nego zavisi od toga kako će je ljudi upotrebiti. Složiću se sa tim, ako mi kažete kako se atomska bomba  d o b r o  može upotrebiti. Niko ne pravi bombe da bi spasavao živote. Bomba je tu da se njome ubija. Sve ostalo smatram dijalektičkosofističkim glupostima.

 

Šta Vas najviše pogada od onog što se u svetu dogada

 

Sve me pogada. O tome sam u poslednje vreme dosta pisao. Možda i previše, jer me preko novina upozoravaju da prestanem kukati nad stvarima koje me se „intimno" ne tiču. (Mene se, dakle, intimno ne tiče hoću li ostati živ, hoću li sačuvati ovo malo slobode, za koju držim da je još imam. Mene se intimno tiče jedino da mi izade slika u novinama. I da me nakon toga pljuju oni za koje postoje važnije stvari od smrti, gladi, bede, ropstva i sveopšteg unižavanja!) ... Uvek me pogada izbeživa nesreća. Jer, ono što je neizbeživo, nije nesreća, ma šta da je. Nesreća je ono što smo mogli izbeći, a ipak se dogodilo. Vreda me i boli unižavanje, maltretiranje, mučenje ljudi, ma u ime čega se vršilo. Danas se vrše dokazana mučenja u 99 zemalja sveta. Njih ne nalaže potreba, mada u načelu nje ne može btti. Većina ciljeva ostvarila bi se, sporije razume se, bez toga. Uostalom, u svakom slučaju na vreme da spoznamo koliko su besmisleni. Uzmite svetsku glad, naprimer. U Evropi se živi sjajno, u poredenju sa situacijom u kojoj vam umire dete zato što nemate litru mleka. (Ima na tu temu potresnih engleskih dokumenternih filmova. Preporučio bih televiziji da bar ponekad daje i njih, umesto stupidnih naftaških dinastija. Možda bi to pomoglo da se izvesna lišavanja lakše podnesu.) Kako ostati ravnodušan? Naravno, moja literatura to može, ali se tim temama ne bavim. Ne mogu o tome napisati roman, jer bi bio rdav. A rdav roman nikome ne bi pomogao. Ni dobar, uostalom, nikog ne bi nahranio. Ali kao građanin ja ne mogu ostati ravnodušan prema bedi koja razara same osnove našeg moralnog bića, i u onome koji od gladi umire, i u onome koji to indiferentno podnosi. Monstruozno mnogo ima u svetu ne- sreće, bede, ugnjetavanja i unižavanja, manipulacije i licemerja, nevolje što ne proističu iz naše sudbine, nego naše naopake volje i prirode naše materijalističke civilizacije. Ako nam je jedino stalo do toga da živimo „dobro" , mi se ne možemo moralno, duševno, ljudski ponašati, jer nas takvo ponašanje često dovodi do toga da ne živimo „dobro". Uzmite neke pojmove koje zovemo - feudalnim. Pojam „časti", naprimer. Uzmite neke, kao „poštenje" koje smo nazvali - građanskim. Ti pojmovi su, kad su funkcionisali i koliko su funkcionisali, služili kao ravnoteža rđavim stvarnostima svog doba. Imamo li mi neki pojam, koji bi tu ulogu danas vršio? Vera u Boga je takođe služila kao izvesna kočnica našim prirodnim nagonima. I nju smo izgubili. Mi, naime, verujemo u čoveka. Lepo. Kakvog čoveka? Ja ne vidim takvog „Čoveka". Vidim jednu nebuloznu ideju, iza koje ne stoji nikakva realnost. Ili vidim „Nadčoveka“ s kojim nemamo najbolja iskustva. Kultura u našoj civilizaciji ne funkcioniše kao nužan pandan gruboj korisnosti naših života, nego kao još jedan izraz te utilitarnosti. Materijalistička kultura nas još dublje sahranjuje u materiju. Istinska kultura povukla se pred navodnim zahtevima „masa“ u hermetičke enklave, a ta se „masa“ -- to su nekada, ako pamtite, bili Ijudi -

u međuvremenu kljuka masovnim glupostima masovnih medija, otpadnim produktima serijske pameti. Bez duhovnog stanovišta, koje bezuslovno uključuje metafizički problem našeg postojanja i smisla, svrhe i cilja, samo na ispunjavanju pragamatičnih „dan po dan“, ciljeva nemoguće je izgraditi neki podnošljiviji svet. Bez drugog mišljenja, nema ni  d r u g o g čovečanstva, drugog sveta, d r u g e  civilizacije. A bez druge civilizacije, stvarne nade nema. U starim kalupima, ne pravi se tzv. Novi čovek.

 

Ali u neku ruku bi trebalo da budemo optimisti, jer s razvojem materijalne baze društva, razvijaće se ideološka nadgradnja.

 

To je odličan put, ako želite da poštanete Amerika. Želite li to? Tamo je, naime, materijalna baza društva prilično odmakla, razlika izmedu američke i naše tehnologije je tolika da bi prema tom konceptu tamo već morali sretati i nova Ijudska bića. Ja ih nešto nisam sreo, ali ja možda rdavo vidim. Ako je „dostići i prestići" vrhovni princip tzv. realnog socijalizma, onda se oko toga zbilja čovek ne mora mnogo truditi, jer ja u kapitalizmu ne vidim baš nebrojeno mnogo stvari koje valja stizati i prestizati, a onda, pošto je materijalizam primordijalna suština kapitalističke civilizacije, ono što je pokreće, on će sve to uvek bolje raditi od svakog socijalizma, koji navodno ima i neke druge ciljeve. Ili ih je imao, ne znam više kako tu stoje stvari... U meduvremenu, priznajem Vam da izvesne nauke pomažu da se danas ponegde bolje i duže živi. U Severnoj Americi, Evropi, recimo. Ali ova područja tehnološke civilizacije obuhvataju manji deo čovečanstva. Tamo se uistinu živi bolje, ako pod tim podrazumevate materijalni aspekt života, i duže. Toplije nam je, zdraviji smo (recimo?), ležerniji, tehnički stvari obavljamo brže, imamo i neka relativno garantovana osiguranja. Sve to dopuštam, premda bi nas analittčki razgovor o svim tim prednostima mogao odvesti i do nešto pesimističkijih zaključaka o njihovim vrednostima. Sada bi valjalo da tu srećete Ijude koji  d r u k č i j e  misle. Ne srećete ih međutim. Srećete uglavnom takve koji misle upravo tako kako je nužno da misle da bi se ovakav tip civilizacije stvorio — misle materijalistički, u pežorativnom značenju, ne filosofskom ovog pojma, premda su za mene lično oba neprihvatljiva.

 

Mislite da ćemo u trci za novcem zapostaviti sve ostalo?

 

U trci, uopšte. Mi stalno nekud trčimo. A iz zatrke se nikad ništa ne postiže. Dok trči, čovek ništa ne radi. On trči, to je sve. A kuda? Imamo li mi neki pregled te svoje trkačke staze. Znamo li gde je cilj? Zašto, kojeg boga, uopšte trčimo. Kuda trčimo? Mi nemamo koncept tzv. progresa. Istinski, ne mislim na sekundarne, ekonomske, i ostale izvedene. Čak i kada bi kazali da svi hoćemo da jedemo, da radimo sat dnevno, da nam je pristupačna tekuća kultura, da imamo sva moguća osiguranja, pristojno obrazovanje, to još nije nikakav koncept.  U svakom slučaju ne — nov. To je nešto,  u materijalističkom smislu opet, poboljšan koncept na kome se naša civilizacija već hiljadama godina gradi. Koncept baziran na totalnom antropocentrizmu, pomoću koga, izmedu ostaloga, vrlo uspešno uništavamo sve prirodne pretpostavke svoje budućnošti. Gotovo sve naše religiozne, metafizičke i društvene doktrine su antropocentrične. Za sve smo mi malte ne Izabranici Kosmosa. A iz toga proizilazi naše pravo da u njemu radimo što hoćemo i sa sobom, i sa prirodom, planetom, solarnim sistemom, sa svim na šta ruku položimo. I sve u ime nekog napretka. Sve u ime straha da u nečemu ne zaostanemo. Nedavno sam u jednom pismu NIN-a pročitao mišljenje čitateljke iz Konjica, koja drži da mi, koji branimo kanjon Tare od uništenja, želimo svet da vratimo u pećine diluvijuma. U jednom trenutku sam poverovao da je pismo napisao Matija Bećković da bi provocirao budale kakav sam ja. Sećate se tih njegovih „pisama čitatelja“, posle kojih su nastajale javne debate, ali ako i to pismo nije iz slične kotarice, ako je to u istini nečije mišljenje, moram reći da takvi Ijudi nemaju šta da se plaše diluvijuma. Oni su već u njemu. To je duhovni diluvijum, led koji je jednako poguban, kao i onaj stvaran, diluvijalan.

 

Ima se utisak da ne gajite neke naročite nade u budućnost čoveka?

 

Ma, gajim nade, samo ne gajim neke povoljne hipoteze. Naše su šanse možda postojale u vreme Sumeraca, starog Egipta, u ideji Platonovog Atlantisa. Već s Grcima, Rimljanima naročito, Evropa je definitivno zakoračila na put materijalističke civilizacije, i taj nas je put doveo dovde da nam, umesto bilo kakve verovatnoće, za opstanak ostaje tek ni na černu zasnovana nada. A to je malo da bi čovek mirno gledao u budućnost. Pitanje je samo  k a k o  i  k a d a. Ne moramo propasti baš u julu 1999, kako je mislio Nostradamus. Svaki je datum za nas pogodan, svako sredstvo dostupno. Ali da bi se čovek tome odupro nije nužna nada. Može se i na slučaj računati. Moramo se opirati, učestvovati, nadati, delovati, bez obzira koliko sve to ima smisla i koliko je od koristi.

 

S obzirom da je čovek potlačena životinja u okvirima jednog sistema, i u prostornom, i u vremenskom, a i u bilo kom drugom vidu, da se ograničimo na ovaj prostorni vid i na čovekovo okruženje jednim sistemom. Poglavari tih sistema poigravaju se s našim životima ...

 

I živcima...

 

Smatrate li, stoga, da današnjim svetom vladaju steinbrecherizovani umovi, kao što je to u Kako upokojti vampira?

 

Da, taj „steinbrecherski princip" vlada gde god su u pitanju veliki sistemi ili velike zablude. Njih možete da sprovodite isključivo putem ljudi modela „Steinbrecher", odnosno različitih proizvodnih nivoa toga modela, razvijenih i manje razvijehih, ali iste mentalne strukture. Morate imati čitavu armiju visokokvalifikovanih Steinbrechera da bi prema nekom konceptu projektovali realan život. Inače se sve raspada. U prinicpu mi smo haotična, konfuzna, protivrečna stvorenja. Bez izvesnog nivoa steinbrecherizacije naš zajednički život, bar u ovom tipu civilizacije, bio bi nemoguć. Manipulacija, suštinski diktat inherentan je našoj vrsti života. Niskokvaltfikovani Steinbrecheri su i savremene birokrate, ali ako pošteno mislimo, bez njih uopšte ne bismo funkcionisali. I sad, ko nam je kriv što smo svojim načinom života, svojom civilizacijom, učinili od njih  neophodnost?

 

Šta se može učiniti u tim velikim steinbrecherizovanim sistemima?

 

Malo. Ništa. Pogotovu što vam da bi nešto učinili, treba — drugi sistem. To je kao kada bi se protiv jednog tipa ropstva, borili nekim drugim ropstvom. Nalazimo se u jednom stvarno nesrećnom vremenu, u kome ni najmanje ne kontrolišemo svoju sudbinu. Istorijski, u sukobu su veliki Sistemi. Gde smo mi i kao pojedinci „mikrosistemi“, i kao zemlja, „makrosistem nižeg stepena", bespomoćni. I ako je naša dužnost da se borimo, ne zamišljajmo da će to odlučiti stvari. Dve zemlje, SAD i SSSR, drže danas sudbinu našu u svojim umovima i rukama. Čak je i Evropa tu od sporednog značaja.

 

A Kina?

 

Kina, za sada, predstavlja samo tehnički problem. Teže je uništiti milijardu nego dvadeset miliona ljudi. Ali ako bombe logistički dobro iskombinujete, i to je rešivo. Kina, međutim, opet za sada, ne može uništiti svet, sve da bi i htela. To mogu samo Rusi i Amerikanci. Ja, razume se, ne verujem da oni to žele, jer u tome nema za njih nikakvog interesa, a u materijalističkoj civilizaciji interes je odlučujući faktor, ali se, u konačnom smislu, neće ni oni ...                       

 

Ko će se pitati?

 

Sami Sistemi. Njihova nezavisna logika nužne ekspanzije.

 

Zbog doktrina kojima se rukovode?

 

Možete ih nazvati i „idealima" ako hoćete. Nekada sam držao da samo Sovjeti imaju neku doktrinu. Shavtio sam da je imaju, mada u skrovitijem, tradicionalnijem smislu i Amerikanci. I sada šta se mene tiče što je jedna bolja od druge, ako je bolja, ako me sukob među njima odvodi u grob? I mene i moju Vrstu u grob, gde sve naše zemne doktrine imaju savršeno jednaku vrednost. Doneo sam nekoliko video kaseta s igranim i dokumentarnim filmovima na temu nuklearnog rata da ih pokažem svojim prijateljima. Niko nije bio naročito oduševljen da ih gleda. Ali bolje ih je gledati na filmu, nego u realnosti, zar ne? Nemoguće je ostati ravnodušan. Možete strah savladati, ali ako ste razumno biće, ne možete reći — baš me briga. Jer nečete umreti samo vi. Umreće vaša Vrsta. To je jedna mnogo dublja smrt, sa kojom se u starim ratovima nismo suočavali. To je sasvim nov istorijski kvalitet, sasvim nova  n e p o z n a t a  u kalkulisanju naše sudbine. Preživljavate smrt svojih prijatelja, svojih najbližih, svoje krvi, jer imate usađeno osećanje za Vrstu. Ona preživljava. Ona vas nosi dalje kroz vreme, u genima i memoriji. Toga umirujučeg osećanja ovde nema. Do sada smo o ratovima razmišljali kao najčešće besmislenim sukobima ideja, nacija, interesa, kao o pobedi jedne ideje. nacije, interesa, ali nikada o ratu u kome je pobednik — nemoguć. To ne shvatitt, znači biti neodgovoran. Smrt od topovskog đuleta može se ograničiti radijusom svog dejstva, smrt od nuklearnog đuleta ne može, ne samo zbog neizmerno šireg radijusa, već više zbog logike samog oružja, čiju upotrebu strah multiplicira logički i bezuslovno. Nevini stradaju koliko i krivi. Nevini i više, jer prvi će po svoj prilici umreti u Prvom udaru (osim pravih krivaca, relativno zaštićenih Vlada i nedodirljive Logike volje za Moći, u nekim bunkerima), a drugi će skapavati i skapati u nuklearno diluvijalnoj zimi godinama nakon toga ... A vidite, to sve nije dovoljno. Satelitske stanice za „Zvezdani rat" učiniće uskoro - ako to već nisu - obsolescentnim svaku nuklearnu geostrategiju. Vreme operativne reakcije, na kojoj se zasniva teorija „nuklearne odmazde", već je takvo da mu reakcija ljudskog uma, brzina inteligentnog refleksa, nije dorasla, o nekim debatama, pro i kontra argumentima da i ne govorimo, čak su spore i telefonske konsultacije. Odluka se mora prepustiti kompjuterima. Mora biti automatska. Udružite ovo oružje bez mozga s mozgom koji nije Ijudski (koji nema porodicu na pravcu svoje odluke), nema koncept Vrste, ni nagon za održanjem, dobićete sliku.

 

Godine asketskog življenja

 

Razgovor vodio Vladan Slavković[219],

Politikin svet, Beograd, 17. april 1985. godine

 

U poseti Borislavu Pekiću

 

Autor bestselera Besnilo i romana 1999 koji se upravo pojavljuje u knjižarama, provodi u proseku 20 sati dnevno okružen dimom i alkoholnim isparenjima, u društvu pisaće mašine, kasetofona i večite spisateljske dileme: koji od prideva da upotrebi u prekjuče započetom pasusu.

Kad se iskrcate na londonskom aerodromu Heathrow, s namerom da krenete u posetu Borislavu Pekiću, neizbežno vas obhrva prisećanje da je na ovom mestu 250.000 ljudi - činovnika i terorista, profesora i ratnih zločinaca, političara i dvostrukih špijuna - lajaio, ujedalo i umiralo u najstrašnijim mukama od najstrašnije bolesti. Sve to naravno, u apokaliptičnom tlnalu toka kojim se kreće civiiizacija u Pekićevom bestseler-romanu Besnilo.

Pekić živi u kvartu Lennox Gardens gde se udobno i luksuzno stanuje, sa parkom ispred i baštom iza kuće. Pored zvona na ulazu, koje valja pritisnuti da bi se električna brava pokrenuia, osim imena poznatog pisca stoji i natpis Montenegro što izaziva asocijaciju na piščevo poreklo (Podgorica 1930.) i zanimanje za identitet nepoznate ličnosti. Kad se, zatim, Pekićeva visoka asketska figura, zajedno s dobroćudnim pogledom iza debeiih naočara, ukloni sa dovratka, sa umetničkih fotografija na zidu, ozračiće nas moderna lepota jedne devojke. To je Aleksandra Pekić, alias Montenegro - po očevom savetu, a po očevom tvrdenju maneken, prilično uspešan, „što ovde u Londonu, zna se, nije baš tako ni lako".

Treći član ove porodice (četvrti je sijamska mačka kiklopskih razmera, zvana Mortimer) je Pekićeva supruga Ljiljana, po životnom opredeljenju projektant zgrada, mostova i ponajviše muževljeve spisateljske karijere.

Borislav Pekić i danas, posle osam objavljenih romana (osmi - 1999 upravo izlazi kod nas, a „Besnilo će se možda štampati" u Londonu) tvrdi da svoj ,,opstanak" u Engleskoj ne zahvaljuje tiražnim dometima svojih knjiga već okolnosti da u Londonu, sedamdesetih godina, nije bilo po nekoliko stotina nezaposlenih arhitekata kao danas. Tako je Ljiljana Pekić, pre deceniju i po, pronašla posao u arhitektonskom birou, i smestiia se tu sa ćerkom. Borislav je došao kasnije - kad su mu vratili pasoš.

To sa pasošem, oduzimanje mislim, dogodilo se jedne kafanske noći pune alkohola i dima:

 

Ko zna šta sam tada ispričao, naravno pijan u Klubu književnika, znate već, posle dve-tri čaše pola gostiju možete pohapsiti - neko me je otkucao.

A i vraćanje tog pasoša bilo je na isti boemski način, kao da je on sam junak neke svoje, ili tuđe, svakako dobre priče: doneli su mu ga u „Srpsku kafanu", neke druge noći pune istog dima i istog alkohola.

 

Poražen u revoluciji

 

S „ledenim" Englezirna i njihovim navikama sudario se u ledenoj sobi u Hampsteadu.

 

Naša soba je bila u potkrovlju. Bez radijatora. ali i bez grejalice, jer Englezima nikada nije hladno. Žene idu bose i kad pada sneg, noge modre, a one ~ ništa. Samo, ipak su Ijudi - ponekad šmrču. Sećam se dveju lezbejki koje su se u sobi do nas permanentno tukle. Policajci su neprestano dolazili da ih smiruju jer im je stanica bila baš preko puta. Zbog toga je moja prva misao u Engleskoj bila fatalistička: „Bože, zar ću čitav život provesti u senci policije".

 

Vlast, pendrek i rešetke bile su za Pekića neka vrsta porodične tradicije koju su njegov deda - šef policijske kapetanije u Drobljanima - i njegov otac[220] - načelnik policije zetske banovine - gledali sa jedne, a on video i sa „one druge strane".

Odveden je u zatvor 1948. godine, tako reći direktno sa treće galerije Narodnog pozorišta u Beogradu, odakle je, tih posleratnih godina često slušao opere. Osuden kao pokretač i lider ilegalnog „Saveza demokratske omladine Jugoslavije", Pekić na petogodišnje tamnovanje ne gleda kao na tragediju svojeg života. Više kao na cenu koju je platio, zbog, kako kaže, tehničke greške, jer nije pripadao revolucionarnoj klasi, već onoj nad kojom se revolucija vršila, i zbog toga se osećao poraženim.

 

Sve zbog čega su me tada optužili - kaže Pekić - bilo je tačno: da sam imao organizaciju, i da smo štampali letke i da smo imali oružje. Nisam bio informbirovac, pa tamničenje nisam doživljavao kao pitanje surovog tretmana, nego pre svega kao klasni sukob. Ušao sam iza rešetaka svestan da sam na suprotnoj strani od čuvara zaduženog da me kinji i maltretira.

 

Tu u zatvorskom polumraku, uz pomoć najbližih saradnika obučenih u prugaste uniforme, zamišlja i crta na hartiji genealogiju cincarske porodice Njegovan, čiju će sudbinu pratiti u svojem najpoznatijem fantazmagoričnom romanu u sedam knjiga Zlatno runo.

Boravak u „misaonoj fioci” uslovio je da prvi roman Vreme čuda Pekić objavi relativno kasno - 1965. godine. Ali tek drugo delo Hodočašće Arsenija Njegovana (Ninova nagrada 1971.) presudilo je u korist novog londonskog odredišta Borislava Pekića. On kaže:

 

Ako je jednom piscu potrebno pet godina da napiše roman kao Hodočašće, onda on uopšte više ne treba da piše.

 

Pekić nije prestao. Samo je shvatio da u 40-oj godini treba da uhvati poslednji voz iz zatvorenog kruga u kojem se kreće životna logika domaćeg pisca: da se od pisanja ne rnože živeti i da se, potom, u uredničkoj fotelji, u nekoj izdavačkoj kući, pronalazi alibi da se zbog takvog života i ne može pisati.

Neke navode da je taj voz vodio u London iz potrebe da bude na mestu gde se „oseća miris civilizacije, preko potreban čoveku sa Balkana", ne prihvata (,.Bio je to usmeni razgovor, a ja tek kad pišem počinjem da mislim"). Pre svega zato što je „Balkan poluostrvo čuda, koje je uprkos nesrećnoj sudbini svetu dalo tri civilizacije - helensku. vizantijsku, osmanlijsku - a ostatak Evrope (bez italijanske čizme, naravno), jedva skrpio još samo jednu”. Ovu današnju, materijalističku, o kojoj je želeo da piše:

 

Želeo sam da doživim tu civilizaciju i puritansku ideologiju koja je njen temelj. U Ameriku nisam mogao. Ne bih se snašao u tom novom svetu. U Nemačku sam mogao. Nudili su mi posao na radiju. Ali, morao bih tada mnogo da radim, a malo da pišem. Takav je kod njih kvalitet života. Ja to sada još bolje znam, jer pišem za njih radio-drame, i kad napišem oni to onda odlično plate. Izabrao sam Englesku, to je još dovoljno Evropa, mada se od nje staino distancira. Dakle, dovoljno bliska da bih mogao da je shvatim i dovoljno materijalistička da bih mogao da radim. Sreća je bila što je Ljiijana dobila posao. Da nije ja bih sad ovde živeo kao ovi njihovi rudari.

 

Straža nad dobrom idejom

 

Darivan oslobođenjem od egzistencijalne neizvesnosti Pekić je mogao da zadovolji „svrabež knjigoizdanija" kako je to nedavno rekao Borislav Mihajlović - Mihiz, poredeći ovog pisca sa Vukom[221] i Dositejem[222] („Ne verujte Mihizu, preteruje" - kaže B. Pekić) jer samouk, kao i oni, nikada nigde nije radio, ne radi, ne voli, a verovatno ni ne ume ništa drugo da radi osim pisanja („Bio bih možda dobar baštovan" - primečuje B. P.). Osloboden i svake, pa i najobičnije kućne obaveze, osim dobrovoljnih odlazaka u radnju po viski, pisac se predao „godinama asketskog življenja" u svojoj londonskoj ćeliji. Krevet, pisaća mašina i četiri kasetofona, stešnjeni u harmoničnom nizu na sedam-osam kvadrata između zidova sa plakatima njegovih pozorišnih komada, govore o danonoćnoj straži nad dobrom idejom.

 

Čim sam dobio svoj pisaći sto, moj radni dan je bio podeljen na dvanaest sati pisanja i sedam-osam sati čitanja i učenja. Ali, kao i svaki Crnogorac, ja mnogo više volim da čitam nego da pišem - objašnjava Pekić. Uostalom, pogledajte kako je mala ova moja soba.

Pa, još kad u njoj zadimim, a i inače teško dišem, zar bi neko na mojem mestu tu voleo da provodi po ceo dan, u iskijučivom društvu traumatičnih dilema: koji od prideva da izaberete u prekjuče započetoj rečenici?

 

Kad nije u svojem zadimljenom „dolapu” Pekić je u bašti iza kuće, s knjigom u ligeštulu. To je mesto gde najčešće „izlazi". Ponekad prođu i meseci pre nego što uhvati dvospratni crveni autobus za centar. Spisak Ijudi, s kojima se redovno druži, iscrpi veoma lako. Jer, on se u Beogradu tako „zadovolji druženjem", da posle dugo bude „bolestan od utisaka”. Toliko, da se uznemiri i kad sazna da sa suprugom uveče treba da ide u pozorište. Pronađe ipak neko vreme za arhitektu Simovića[223], starog i dobrog druga, i za mlade Engleze iz društva njegove ćerke, jer ,,sa Englezima je teško družiti se, osim dok su mladi i dok ne počnu da govore samo o vremenu".

No Pekić nam, za ovu priliku otkriva da raziog za njegovo izbivanje iz svakodnevnih trivijalnosti života i nije samo pisanje, već projektovanje zgrade njegovih romana. Ono počinje kad ideju, koju želi da saopšti, osnaži svojom poznatom erudicijom, kad se obezbedi od, kako on kaže, uobičajenog saznanja da ništa ne zna u trenutku sedanja za mašinu.

Pisac nam zatim objašnjava tu mukotrpnost stvaranja, kroz kontrast koji se krije „iza kulisa" njegovih novih knjiga - 1999, koja izlazi iz štampe i Atlantisa, koja u štampu tek treba da uđe.

 

U 1999, Pekićeva imaginacija prepoznaje - u Nostradamusovom proročanstvu: da će te godine sa neba sići „Kralj terora" - nuklearnu katastrofu svetskih razmera. Preostalo čovečanstvo stvoriio je civilizaciju kojom viadaju roboti. Život je kopija mašine koja rđavo radi. Pobeđene su zablude prethodnih generacija. Čak se i najpopularnija među njima, seksualni nagon, zadovoljava draženjem kore velikog mozga. Ali, kad izumre poslednji čovekt roboti počinju da imitiraju njegovu nesavršenost i apokaliptični ciklus civilizacije se obnavija. Ova knjiga, zasnovana, po rečima pisca, isključivo na dovoljnom broju pročitanih naučno-fantaštičnih priča, izašla je iz Pekićeve radionice za nepuna tri meseca.

U Atlantisu, medutim, Pekić će pokušati da nas uveri kako svetom, još od postanka prvog alata, vlada desetak miliona pravih ijudi. Svi ostali su roboti.

 

Da bih to dokazao, ja se već godinama vraćam u daleku istoriju, čitam o Salemskim vešticama[224] i ponovo učim o Haldeji, starom Egiptu, Rimu, staroj kineskoj civilizaciji (bilo bi pogrešno forsirati evrocentrizam). Tu pronalazim objašnjenja zašto su Hrist, Mojsije[225] ili Aristotel[226] bili ljudi, a ne mašine.

Knjiga še može proizvoditi, direktno na mašini, možete pisati jedno poglavlje, a da u sledećem pojma nemate kako ćete nastaviti, ali zato je potreban veliki talenat da vas izvuče iz zamki dramske radnje, kao što se recimo svojim velikim talentom izvlači Dragoslav Mihajlović. Ja takav talenat nemam - kaže Borislav Pekić.

 

I zato iznad njegovog pisaćeg stola stoji tabla od plute. A na njoj desetina belih kartica, čiodama pričvršćenih u vertikainim nizovima, na kojima je, principom filmske tehnike, tačno određeno kad koja ličnost ulazi u dramsku radnju, a kad izlazi, po svetom pravilu zanata - da se čitalac ne zasiti junaka, ali i da ga ne zaboravi i da svako njegovo pojavljivanje unapreduje priču. Utoliko je taj vodič kroz šumu dramske radnje važan, možda i važniji od spisateljske rutine.

Zavirujući tako u tajnu jednog pisca, stojimo pred kolažom od belih kartončića koji određuju sudbinu likova u šedmoj knjizi Zlatnog runa i Pekić nam otkriva koliko je, ponekad, mukotrpno biti pisac još pre nego što pisanje počne.

 

Godinu dana sam odlagao početak ove knjige, jer nisam pronalazio način da čitaoca uvedem u radnju. Ta knjiga je ključ za razumevanje celokupnog Zlatnog runa. Želeo sam zato, da prvi put u mom životu knjiga bude jasna, čak i detetu. Ambiciozno, ali da zadatak ne izgleda nemoguć, mene bi mrzelo da ga radim. I onda, jedne noći, naravno besane, sine mi ideja. Moj junak, Noemis, beži kroz zemlju koja umire. Sve je potpuno mrtvo, vlada ljudožderstvo i on mora mnogo da pazi. To je grotesknost, univerzalna i vrlo karakteristična za naš svet uglavnom, želimo jedan drugoga da pojedemo. Na bunaru, on sreće staru ženu. To je boginja Demetra koja čeka da joj bogovi vrate ćerku Persefonu. Noemis odlučuje da pojede ženu, ali se najednom otvara velika pećina. Izlazi Persefona, drveće se razlistava, život se vraća. Umesto da opisujem, radnja se dešava. Vidim, čitalac neće posle prvih stranica baciti knjigu, i odmah ustanem, da to zapišem.

 

 

 

Arhesuština humane povesti

 

Razgovor vodila Dušica Milanović[227],

Književnost, Beograd, 5 - 6, 1985.

 

Jedan ste esej započeli ovim citatom: „I kad pogledah na sva djela svoja što ih uradiše ruke moje, i na trud kojim se trudih da ih uradim, sve beše taština, i muka duhu. I nema koristi pod suncem.“ (Knjiga propovednikova 4, 11) Mislite li da ova mudrost može biti istinit komentar spisateljskog posla?

 

Ne znam može li biti istinit, ali je iskren. Moja rezignacija sledi Koheletovu, a ova se odnosi na ljudski život, ne samo na njegove ograničene vidove i posebne upotrebe. Da bi čovek bio pesimist u pogledu umetnosti kojom se bavi, mora najpre da svrši sa svojim životnim optimizmom, uključujući i onaj Vrste; mora se lišiti lažnih nada i iluzija koje korumpiraju; mora odbaciti utešne zablude realnosti; mora, kolikogod je moguće, ostati nezačaran, i ako je žedan, odoleti fatamorganama Smisla, Cilja, Svrhe, jer će ga ove, oslobađajući ga u međuvremenu čovečnosti, njegovog privremenog ali jedinog smisla, kad-tad odvući na skapavanje u neku od besplodnih pustinja humane istorije. U protivnom brzo će sebe zateći na nekom drugom poslu. Ako ostanemo na nevinim uzorcima, recimo u – pravljenju cipela. A taj će biti dvostruko besmislen. Najpre načelno, kao i svaki drugi. Potom i što će ga, najverovatnije, obavljati bednije nego što je pravio svoju umetnost. Ako me sad pitate zašto, uprkos svemu, pišem, odgovoriću: upravo zato, zato da ne pravim cipele, da ne radim nešto što još manje znam. Ili ništa da ne radim, što, na žalost, umem najmanje.

Kao što vidite, u dejstvu je jedna dvo-mislena racionalizacija, uz pomoć koje živim, iako za to nemam naročito dobre razloge (ako nisu u tome što ponekad živim zaista dobro). Jer, ako je sve zabluda i sve privid, neka je zabluda, neki privid i naša umetnost. Razlikovanje, upoređenje, vrednovanje ljudskog rada (Propovednikovog „truda“) tek je od praktičnog, operativnog značaja. Ima, najzad, neke razlike između onog ko u zatvoru ljudima obija bubrege i onoga ko te bubrege u bolnici zaceljuje, za ljude s bubrezima svakako ima. Ali s gledišta nekog eventualnog opšteg smisla postojanja, moralno razlikovanje naših poslova i postupaka bespredmetno je. Savršeno je svejedno mučite li se oko pretakanja šupljeg u prazno ili praznog u šuplje. Praktično pitanje je šta od toga radite bolje. A opet, ukoliko bolje radite, u besmislu ste sve dublje. Ne jedino kad pišete knjige. I bubrege kad obijate. Čak i kad ih lečite. Jer ih ponekad lečite za drugo obijanje, a u svakom slučaju za – smrt.

Umetnost, dakle, može imati smisao samo ako ga ima život, kojim se ona posredno nadahnjuje. U infaustrnoj, samoubilačkoj, jalovoj, šupljoj materijalističkoj civilizaciji, tom avetinjskom skeletu jedne propuštane šanse, ja taj smisao ne vidim. Pa ni u njenoj umetnosti. Ne bih ga video čak i da je moguća neka koja bi destruirala i ovu civilizaciju i njene mitove. Jer, umetnost je pred realnošću nemoćna, kao što je realnost već odavno nemoćna pred vlastiton naopakom prirodom.

Uzmimo, međutim, razgovora radi, da neki opšti smisao postoji. (Što ja lično u njega ne verujem, nije nikakav protivdokaz, zar ne?) Šta mi od toga imamo? Kako smo u njemu trajno i beznadežno neobavešteni, mi za njega ne možemo ništa učiniti. Ni za njega, ni, kroz njega, za sebe. Ne može se živeti u skladu s nečim o čemu se nema nikakva predstava, osim preko vere, kojom svako od nas nije obdaren. Takav smisao nas se ne tiče. Ako ga i ima, nama ljudima je kao da ga nema.

Druga je pretpostavka da je Smisao (Svrha, Cilj) ekskluzivno humani koncept postojanja, uslov koji smo, duševnog spokoja radi, i da ne bismo imali osećaj kako mlatimo praznu slamu, sami sebi nametnuli. Jer priroda ga ne poznaje. Njena koherencija počiva na kauzalitetu, a ne na teleološkom načelu; njen operativni kod „zato što“, nije „da bi“. Voda, naime, ne postoji da bismo mi imali šta da mešamo s vinom, već zato što su se izvesni elementi našli u izvesnom hemijskom procesu. I ja, dakle, kao biološko biće, ne živim da bih ostvario neki smisao – osim onog koji sam sebi natovarim, ili me s njim svet zavede – već zato što sam rođen, a nisam pušten odmah da umrem, nego sam ostavljen za neku drugu priliku. I ja, dakle, ne pišem da bih, dobrovoljno ili prinudno, uzeo učešća u nekom opštem smislu, već zato što time najefikasnije sam od sebe sakrivam njegovo nepostojanje. (Koliko uspevam, vidite i sami.) Pisanje se tako izjednačuje sa crnom maramom preko očiju, koja nas, na humanom gubilištu, štiti od istine metka ispaljenog samo za nas.

Uostalom, da morate nositi cipele koje sam ja napravio, ma šta o mojim knjigama mislili, rekli biste – bolje piši!

Ova rezignacija ima i profesionalne povode. Može se porediti s poslovičnom mizantropijom izvesnih zanimanja. S razočarenjem patologa nesavršenostima tela; psihijatra ranjavostima uma; istoričara besmislenostima povesti; filosofa nedokučivostima istina. kako je umetnost vid sinteze iskustva, i moje je razočarenje – sintetičko. U oba značenja reči: i kao nešto što objedinjuje, i kao nešto što je, možda, veštačko. Velim to stoga što je moj pesimizam dobio naročit zamah otkako sam radio na Besnilu, 1999 i Atlantisu, knjigama koje se bave Vrstom, prirodom njene civilizacije i varijantama njenog kraja, temama, dakle, koje nusu naročito pogodne za razvijanje veselijih nazora oživotu i svetu. Otvoreno ostaje pitanje da li me je pesimizam do tih tema doveo, ili one do pesimizma – ili je posredi „srećna“ interakcija – ali, koliko u svemu tome ima duhovne autentičnosti, a koliko, možda, profesionalne prilagodljivosti umetničkoj imaginaciji, može reći samo neka moja buduća knjiga. Ako ona bude verzija Dickensa[228], u kojoj se na kraju sve dobro svršava, momo se pesimizmu definitivno ne sme verovati.

Svestan sam nepopularnosti ovoga što govorim. Pa i izvesne nepriordnosti koja liči na – ateizam sveštenika. Premda olinjao u opštoj materijalizaciji života, vidnije nego ikad obeležen zakonima kupo-prodaje, izložen višestrukim manipulacijama i ponekim samomanipulacijama, visko smisao umetničkog poziva ostao je objektom ritualne nostalgije za Zlatnim vremenima u kojima je, ako se i tome može verovati, umetnost nešto značila. Piše li pisac zato što misli da iama nešto značajno, korisno, interesantno da kaže, ili što je na vreme shvatio da ne ume praviti cipele koje će neko kupiti, uvek je pomalo neizvesno. Ima i jednih i drugih. Srećan sam što poznajem neke koji su svoj dar uistinu osetili kao pozvanje, i koji ga, savesno i uspešno, tako i koriste. Zavidim im sve više, ukoliko sve manje verujem u moć reči i vrednost naših istina. Iskreno žalim što ne osećam nikakvu tvoračku vatru koju ne bih mogao zameniti drugom, obaveze kojih se, bez kajanja, ne bih smeo odreći, ništa od omog što bi ovaj moj „trud kojim se trudim“ izvelo iz „muke duha“ i dovelo do neke „koristi pod suncem“.

Ako u mojim knjigama ima ovakvih težnji, zar upravo to ne dokazuje koliko malo vladam i sobom i svojom sudbinom?

I sad, gde je tu - smisao?

Jer, ako je on u tome da ne činim ono što želim, da, naprotiv, činim ono u šta ne verujem, onda se ja takvog smisla užasavam dublje od svake besmisli.

 

Jednom prilikom ste rekli da ste vi samo gost u književnosti, gost koji poštuje pravila dobrog vladanja u gostima, a zameraju vam da ste autor-sveznalica koja se nameće sopstvenom delu i ne dozvoljava čitaocu da sam uživa u čitanju?

 

Vaše pitanje pretpostavlja postojanje književnih zakona, kojih se i „domoroci” i „stranci” (gosti u literaturi) moraju držati ako ne žele da ih proglase nepristojnim. Zakon bi, dakle, bio da se pisac u svojoj knjizi ne vidi, be oseća. (Kako bi se to izvelo, pre kompjuterske literature, nisam pametan.) Ja, međutim, za takve zakone ne znam. Ako oni postoje, moje me neznanje, razume se, ne oslobađa krivice. Ali, ja mislim da ih ne poznajem jer njih jednostavno – nema. (Inače bi književnost postala formular sa rubrikama za ispunjavanje.) Značajna literatura pisana je s piscem u vrlo nametljivoj ulozi. Takođe značajna, nije. „Zakon o ne mešanju” ne egzistira. Pravilo kojeg nema, ne može se kršiti. Bez zločina nema ni krivice.

Naravno da izvesna Pravila igre postoje. Ali, ona nisu inherentna književnosti, već određenom delu. I njih ne propisuje Teorija književnosti, već pisac, automatski, formom koju je za neko delo izabrao. Jedinstvenom formom, stalno se, za svako delo, uspostavljaju novi zakoni, „Pravila igre” koja važe samo za njega ili njemu formalno identična – ako takva uopšte mogu postojati, a da mu ne budu umetnički izlišna kopija – dok su za svako drugo, građeno na drugim načelima, ona irelevantna. I ogrešenja postoje samo u tim limitima, jer se od pisca s pravom očekuje da krši pravila koja je sam propisao.

Premda kritičar može posumnjati i u ideju knjige – ono što smo, u odgovoru na vaše prvo pitanje, kod čoveka uzalud tražili kao njegov smisao – pa dokazivati da je slaba, ne što je rđavo napisana već što je, ma kako napisana, stavljena u službu neodržive, neubedljive, neistinite ili trivijalne ideje, njegova prava uloga u analitičkom uočavanju nesporazuma, diskrepancija i međupotiranja između ideje i realizacije, sadržine i forme, teme i sredstava, i u pozivanju pisca na odgovornost gde god se ove greške mogu obelodaniti. Kao što pisac ne sme biti najamnik neke životne doktrine, ma kako ga osobno privlačila, jer tu je da umetnički transponuje stvarnost svih, ni kritičar ne sme „raditi” samo za jednu književnu školu, ma kako mu se činila dobrom, jer tu je da analizira umetničke realizacije svih. Prorok jedne ideje mora biti gluv za sve druge. Da nije, već davno ne bi svoju imao. Ni pisac ni njegov kritičar nisu proroci, inače se ne bi bavili književnošću, već nekim poslom u kojem se istina lakše prepoznaje i ubedljivijim sredstvima može braniti. Ako je dobar pisac otvorena vreća bez oblika i dna – odnosno vreća čiji se oblik menja od dela do dela – dobar je kritičar onaj koji zna šta u koji oblik može da stane i koji prepoznaje ono što mu ne pripada.

Ako je, dakle, pisac izabrao da se u svoje delo, otvoreno ili potajno „meša”, on se može kritikovati s kanonskog stanovišta književne škole koja takvo mešanje u principu smatra nelegitimnim sredstvom u opštenju sa čitaocem, čine se kritika iznosi iz određenog dela i prenosi u teoriju, pa za to delo postaje bespredmetna; ili se može kritikovati upravo s gledišta tog „mešanja” i unutrašnjih zakona njime tom delu postavljenih, čime kritika prihvata uslovna Pravila igre, ostaje u delu i, bez obzira na sud, biva za njega relevantna.

Ako se pisac tretira kao racuionalno biće, u ograničenjima sposobnosti i specifičnih uslova tzv. inspiracije – čemu neke moderne teorije nisu, izgleda, sklone – mora se pretpostaviti da je za svaku svoju temu racionalno birao formu. Da ima jake – premda ne uvek dovoljne, ponekad čak i pogrešne – razloge što je jednu pretpostavio drugoj. Tada je moguća teorijska debata o tome nije li možda ta druga, odbačena forma, ili neka treća, više odgovara ideji i prirodi dela. Ona zahteva „red po red” analizu i teksta i svih njegovih ponecijalnih varijanti. Ako hoćete da mu metod bar približno bude naučan, pre konačne dijagnoze – tvrdnje da je izabrana forma dela pogrešna ili adekvatna – kritičar za svojim stolom mora reverzibilno da prođe ceo proces njegovog stvaranja, i to u svim formalnim varijantama, onako otprilike kao što modni kreator na istoj krojačkoj lutki proba sve svoje kreacije, iako je svstan da će svaka od njih odgovarati samo jednom živom modelu.

Ako se, međutim, insistira da je delo nezavisno od pisca, da je pisac medijum, najčešće bez svesti o tome šta čini i zašto to čini, da se osvešćuje tek kada mu se, posle štampanja knjige, kompetentno kaže šta je, zapravo, napisao, a i šta nije, a trebalo je, i kako je to napisao, a kako je trebalo da se napiše, onda je moje „sveznajuće mešanje”, svest, dakle, da nešto pišem i da se još tokom pisanja moram truditi da što više saznam o tome šta pišem i zašto to činim baš tako, a ne nekako i nikako drukčije, onda je to svakako moja urođena mana, protiv koje ne mogu ništa osim da se nadam da će biti primljena prosto kao hramanje kod bogalja.

I onda, slušajte, kad sam ja kazao da mi je stalo da čitalac u mojim knjigama uživa?

Ne uživan ni ja, pa se ne žalim.

 

Kako gledate na sud nekih kritičara da su vam uvodnici, fusnote, komentari i epilozi neliterarni momenti u stvaralaštvu; u kakvoj su oni sprezi sa samim delom i u kojoj umetničkoj funkciji?

 

Bojim se da ćemo sada, zahvaljujući mojoj neobaveštenosti o stanju savremenih književnih teorija, ući u jedan nesporazum. U prvom redu, ja ne znam šta u knjizi znači „neliterarni momenat”. Očigledno je jedino da ne može značiti slab momenat, jer, ma kako bio slab, on, u načelu, ostaje literaran. Nagađajući dalje, moram poći od pretpostavke da znači, u književnom, umetničkom tkivu, nešto strano, neknjiževno, neumetničko, nešto što mu po prirodi, poreklu i funkciji – ne pripada. Ako sam pojam pogrešno razumeo, zanemarite ovaj odgovor. Ako sam ga bar približno tačno protumačio, shvatite ga kao moje ubeđenje da sve što egzistira između korica knjige, počev od naslova, imenovanja roda i tipa, mota, preko piščevog, „priređivačevog” ili „junakovog” predgovora, pogovora i komentara, sve do autentičnih dokumenata ili citata, ako ih ima, da je sve to neotuđiv i legitiman deo date literature, pa, prema tome, i „literaran momenat”, ravnopravan sa svakim drugim. I za mene ne može biti sporna njegova literarnost; samo vrednost, mera u kojoj, kroz međudejstvo s paralelnim književnim tkivom, ostvaruje on tu svoju potencijalnu literarnost.

Zar već i samo pitanje ovu pretpostavku ne podrazumeva? Zanima ga umetnička funkcija takvih „neliterarnih momenata”. Priznaje se, dakle, da bi i oni mogli imati neku umetničku funkciju. Čim je imaju, deo su literature – jer umetničko je ono što ostvaruje umetničku funkciju – deo date knjige, u obimu u kojem tu funkciju postižu. Ako je ne postižu, ili to čine u nedovoljnoj meri, utoliko će i delo biti slabije. Ali, sve se to može reći i za svaki drugi element strukture jednog rukopisa koji potpuno ili delimično promašuje svoju književnu funkciju.

Ako takvim „momentima” priznamo literarnost – ne vidim kako, ponajmanje zašto bismo im je porekli, pogotovu ako sledimo urođeni ekspancionizam „umetničke realnosti” koja teži da što više proguta i svari i od one „objektivne”, i od mnogostrukosti odnosa između nje i piščeve subjektivne – njihova će se funkcija, naravno, menjati od dela do dela, upravo onako kako se menja uloga i svih drugih sastojaka neke književne celine. Ne postoji ni njihova kanonska upotreba, ni tabui u toj upotrebi. Ali, na žalost, nema ni uvek jednakih, matematički izračunljivih i predvidljivih ishoda u simbiozi s drugim elementima književne celine (koji se, kompromisno, mogu nazvati „izvorno, primarno literarnim”, dok oni drugi, navodno, neliterarni, mogu uzeti primerenije ime “izvedenih, sekundarno literarnih”, ako se takvim distinkcijama išta dobija).

Prostor ne dopušta dublju, književnotehnološku analizu upotrebe „neliterarnih momenata”, pa sam prinuđen da ostanem na površnoj ilustraciji, korišćenju Primedbi Priređivača u sotiji Kako upokojiti vampira. Ako se po strani ostavi njihova sporedna uloga parodiranja naučnih metoda u okviru kritike misaonih izvora evropske istorije i civilizacije, prema prvobitnoj zamisli, glavna im je, ali nerealizovana, uloga bila u vođenju paralelne priče, koja će, iz našeg vremena, s njegovim dominantnim ideologijama, korespondirati s pričom u romanu, pričom iz jednog drugog vremena, s njegovom dominantnom ideologijom; dve priče, dva vremena, teći će istom knjigom, i pripovedački i esejistički će se međusobno osvetljavati, pa jamačno i diskutovati. Ideja je imala i književnotehnološko i moralnopsihološko poreklo. Prvo je bilo u nadi da će eksperiment biti koristan i sa sebičnog stanovišta uživanja u pisanju – jer što je zadatak teži, i uživanje u njemu srazmerno je veće, odnosno ona „Koheletova muka”, koju ja, da mi bude lakše, zovem „uživanjem” – i sa stanovišta konačnog značenja romana. Drugo je očigledan povod imalo u nelagodnom osećanju da sam, iako još u tami, njen aktuelni vid, iz građanske opreznosti, drugim rečima autocenzure, sakrio iza jednog, takođe živog, ali za nas daleko manje aktuelnog. Početni su pokušaji dali dobre rezultate. Sporedna, “fusnotna priča” toliko je uspešno polemisala sa Glavnom, onom „iznad fusnotne margine”, da je lagano postajala – Glavnom (što je, u neku ruku, i bila moja namera.) Ubrzo sam, međutim, shvatio da će ovako roman imati preko hiljadu strana, i da ću se, što je još gore, naći u gadnoj klopci. U jednoj će tački bivša Glavna priča postati literarno nepotrebna, a ja je ipak neću moći eliminisati, jer će za onu drugu, bivšu „Fusnotnu”, još uvek biti – misaono neophodna. Posle eventualne separacije dve paralelne priče, roman bi ličio na ljudsko telo, duž stomaka na pola presečeno, iz čije se zadržane, vidljive polutke, ako se o drugoj, odbačenoj, nema nikakva predstava, jednostavno ne može zaključiti čemu služe pojedini njegovi delovi. a bojim se, ni on u celini. Odustao sam od ove forme i s drugim Primedbama krenuo iz početka. Izmenivši im i prirodu i namenu, stavio sam ih u službu priređivačkog dela, procesa iz kojeg sam sebe mogao u velikoj meri da izuzmem, što u varijanti Paralelnih priča nisam mogao, ne što je to tehnički bilo nemoguće, već što ne bi imalo svrhe (jer svrha „dvostruke priče” bila je upravo u mom hroničnom „mešanju”, u meni kao junaku „savremene paralele”) Tako je Priređivač, pored Rutkowskog i Steinbrechera, postao treća ličnost romana, neka vrsta polemički nastrojene apstrakcije, koju je, tek Primedba četrdeset druga, preko jednog demonskog kišobrana, uvela u podrum moje kuće, a možda i u moj život. Da sam te primedbe i komentare na Kako upokojiti vampira pisao ja (kao ja), a ne Priređivač (ja kao on), bile bi sasvim drukčije. Ali tada, kakvog je smisla imalo odustajanje od prvobitne, dvodimenzionalne, kentaurske forme romana, kakvog smisla praviti isti kompromis za samo pola dobiti?

 

Čini se da u vašoj prozi postoje dve vrste digresija, epske i (uslovno rečeno) intelektualne, čija funkcija u delu, očigledno, nije istovetna. Da li su te digresije namenjene različitim slojevima čitalaca?

 

Zbunjuje me izraz „digresija”. Premda ga pitanje, očigledno, nije korisltilo u pežorativnom smislu, o književnosti kada je reč, „udaljavanje, odstupanje od teme“ uvek će biti opterećeno njegovom senkom. (Čak i ako se dokaže da su neke od najlepših i najdubljih stranica beletristike u formalnom smislu – digresije.)

Govornik koji ne zna šta hoće, sve dok to ne sazna, pravi digresije. Pravi ih i politika ako na vreme ne neki koncept upravljanja državnim poslovima. Digresijama se služi uhapšenik kad želi da sakrije istinu. Digresije su prirodna forma šizofreničnog načina govora. Grba je, zapravo, telesna digresija, a rak digresija u citogenezi.

Ukratko, izraz „digresija“ zvuči kao nešto nepotrebno; ne uvek, razume se, rđavo, ali uvek, na datom mestu – suvišno. (U slučaju zatvorenika, recimo, udaljavanje od neprijatne teme islednikovog pitanja nipošto nije rđavo. Ono je tek suvišno. Jer će se do teme, ovako ili onako, ipak stići.)

U nekom, po žanru akcionom, „biheviorističkom“ romanu, ulaženje u psihologiju ličnosti, naširoko opisivanje duševnog stanja čoveka koji visi nad ambisom, levom se rukom držeći za konop, a desnom pucajući na gonioce, očigledna je digresija, koja zadržava radnju za račun duše koja se u ovom momentu nikog ne tiče, ponajmanje čoveka nad ambisom. Ali je digresija, isto tako, u psihološkom romanu ako detaljno razglabamo o administriranju velikih hotela samo zato što smo svog junaka doveli u jednu od njegovih soba da se tamo ubije. (Digresija, međutim, nije, ma kako daleko u tome otišli, opis fizičkog sveta takve hotelske sobe, jer on može, a najčešće, prema istraživanjima, to i čini, bitno korespondirati s duševnim stanjem samoubice, iako, na izgled, ovaj tada živi više u svom tragičnom problemu, nego u toj sobi.)

Pokušavam, u stvari, da objasnim kako „digresije“, zavisno od svoje prirode i mesta upotrebe, mogu biti i nepotrebne i potrebne, ponekad i neophodne. I kako se nadam da kod mene digresije nikad nisu nepotrebno „udaljavanje od teme“, već potrebno, pa i nužno pristupanje temi na drugi način, i iz drugog pravca, da su organski deo rukopisa, komplementaran temi i njenom glavnom toku, ukratko da su neizbežna posledica izabrane forme dela, u stvari sama ta forma, pa bi njihovo dovođenje u sumnju u celini poricalo i samo delo. Ostavljajući trenutno po strani estetički efekat, vodeći računa o misaonom – koji mu uvek ne mora robovati, niti se sa njim automatski izjednačavati – poverovati da bi moje knjige bez tih „digresija“ bile iste, ili čak i bolje, bilo bi isto što i tvrditi da glava nije prirodan deo ljudskog tela, već neka njegova slučajna digresija, bez koje bi ono jednako dobro funkcionisalo, a uz to bi svakako i skladnije izgledalo.

Tek sada mogu pokušati na vaše pitanje da odgovorim.

Najpre, kad pišem, ne vidim vam ja skoro ni „belu mačku“, a nekmoli nekakvog čitaoca. Vidim samo svoju misao i praznu hartiju. (Prava nevolja nastaje kad su obe prazne.) Kad bih, dok pišem, ma i jednog čitaoca „video“, verujem da iz čiste panike nikad ništa ne bih napisao. Pošto su te moje „digresije“ namenjene isključivo delu, već u načelu, dakle, ne mogu ih deliti između bilo čega što je izvan tog dela.

A potom, razlika između „epskih“ i „intelektualnih“ tek je prividna. Ona je pre u načinu sapštenja nego u ideji ili svrsi. Jer njihova je zajednička svrha postizanje – izvesne univerzalne sinteze. „Epskim digresijama“ (Zlatno runo, Atlantis) povezuje se istorija u vremenu i putem razlika i analogija pokušava pronići u mit kao arhesuštinu humane povesti. „Intelektualnim digresijama“ (Kako upokojiti vampira, Hodočašće, 1999) to isto se pokušava s našim mislima, koje se povezuju kroz raznolike teme, samo je ovaj put cilj čovekova mitska antropološka suština. Prvo je „digresivno“ povezivanje u principu vertikalno, drugo horizontalno, premda je dubinska vertikala i njegova krajnja svrha.

 „Digresije“ možda ne bi bile potrebne kada bih ja samo opisivao realnost, odnosno ono što mi se kao realnost prikazivalo. Moja je književnost, međutim, i komentar opisa, njegova analiza, razmišljanje na njegove teme, a svako razmišljanje, ako ćemo pravo – digresija od čistog života.

Jedina moja knjiga čija forma i priroda ne dopuštaju „digresije“ je VII tom Zlatnog runa. U mitskom vanvremenu i sveprostoru (univerzalnom vremeprostoru, koje, po definiciji, obuhvata sve prostorno i vremensko), „epske digresije“ su principijelno nemoguće. Ma kojom od ove dve determinante romana krenuli, uvek ćete ostati u koordinatnom sistemu njegove teme. Književna istina u njemu je nepromenljiva mitska slika, definisana pre nego što će se nama, kao haotična i nerazumljiva istorija, dogoditi. Najpribližniju predstavu o odnosu Mita i Istorije u Zlatnom runu dobićete ako zamislite proces obrnut onom kojim se pravi jedan film. Iako mu preegzistira logički i hronološki konzistentna Knjiga snimanja, sam film snima se izvan Reda njome propisanog, redosled snimanja scena ne određuje Priča, već za nju irelevantne klimatske i druge tehničke okolnosti. Naknadno, za montažnim stolom, prvobitni Red opet se uspostavlja. Nešto što je stvarno kao Haos, u bioskopu gledamo kao logičnu i harmoničnu celinu. (Bar bismo to tako morali da vidimo.) Ako bismo sad, međutim, film snimili logičkim redom, a za montažnim ga stolom ispreturali, pa ga gledali kao haotično i nerazumljivo ređanje živih slika, između kojih nema vidljive uzročne veze, i koje ovako poređane ne ostvaruju nikakav smisao, dobili bismo sliku odnosa Mita i Istorije u Zlatnom runu I – VI. Slika postaje jasna i smisao romana očigledan tek ako u ruci imamo i Knjigu snimanja (Mit iz VII toma). Ovim se jednovremeno i objašnjava zašto u VII tomu nema „epskih digresija“. Nema ih zato što su prirodom mitskog vremena ovde onemogućene, sve iscrpljene u istorijskom vremenu od I do VI knjige. Ukratko, zato što su sve knjige Runa, od I do VI, tek „digresija“ od VII toma.

Što se tiče „intelektualnih“, ni njih u toj knjizi nema. I one su, naime, načelno nemoguće. One pretpostavljaju refleksiju, a ova alternative, kojih u mitskom svetu, gde se sve iskazuje kao sudbina i neizbežnost, nema. Sve tu teče u živo obojenim, animiranim slikama, jednostavnim ilustracijama refleksije u njenoj mitskoj formi. I tek kada bih se u poslednjem tomu Runa mogao uzvisiti do jednostavnosti, čistote, jasnoće i nevinosti knjiga za decu, smatrao bih da sam svoj Plan ispunio.

 

Vi unapred fiksirate taj Plan, definitivan izgled, formu, strukturu, žanr, likove dela. Da li se katkad sudarite sa sopstvenom imaginacijom? Da li konstruktor, precizan graditelj naleti na neplanirani impuls mašte? I šta tada biva?

 

Sa svojom se imaginacijom, srećom, prilično retko sudaram, jer, kad počnem pisati knjigu, ona je, jadna, već toliko iscrpljena radom na Planu da joj nije ni do čega, pogotovu do toga da sebi natovaruje već obavljene poslove. A kad se pribere, bavi se uglavnom zadacima određenim Planom. (Uostalom, samom sobom, jer Plan nije drugo nego racionalizacija imaginacije.) Ako prava rešenja ne nalazi, s Planom nešto nije u redu. Onaj prvi, bitan deo posla, dakle, nije kako valja obavila. Nezadovoljna imaginacija otkriva nezadovoljavajući Plan. Tada je umesnije ponovo se na njega vratiti, nego doživeti da vas imaginacija, u svom euforičnom raspoloženju, obično najlakšim putem odvede tamo gde niste hteli da budete. Ako ste planirali da odete u Ljubljanu, a imaginacija vas stalno vuče Dubrovniku, prepustite li se spontanom svođenju ovih pravaca, naći ćete se verovatno u Sarajevu, tamo gde ni Razumu (Planu), ni Mašti (Nadahnuću) nije stalo da budete.

Kao i kod svakog istraživača nečeg nepoznatog, Imaginacija mora biti pod kontrolom nakog Plana, koji, u prvom redu, pretpostavlja i neki cilj. Ko ploveći Amazonom, u potrazi za njegovim izvorima, stalno misli da se, umesto toga, trebalo peti na Mont Everest, i, takođe stalno, rešava imaginarne probleme alpinizma umesto uzvodne plovidbe jednom rekom, nema velikih izgleda na uspeh. Na sreću, najčešće se događa da vam opasnosti plovidbe Amazonom jednostavno ne dopuštaju da mislite na nešto drugo. Vaša je imaginacija, zapravo, već usmerena prema jednom cilju. Ako je cilj pravi i dostiživ, ona će, po prirodi svojoj, birati samo ona rešenja koja vas cilju vode, a eliminisati sva koja vas od njega bilo kuda skreću. (I tu je nevolja kod rđavih „digresija”. I one vas, najzad, dovode do cilja, ali zaobilaznim putem koji za taj cilj ništa ne znači.)

Ljubitelji Mašte, u koje i ja spadam, ne moraju se plašti da će, pod suverenitetom čvrstog Plana, Imaginacija ostati bez posla. Tek u njegovom okviru nastaje za nju onaj pravi posao, koji nikakav razum ne može zameniti, u horizontalnim granicama jedne jame u stvarnosti, neograničene slobode i neizvesnost spuštanja u njene dubine.

 

Da li u romanima s tematikom iz prošlosti proicirate probleme naše sivilizacije i kulture, ili nastojite da date autentičan duh jednog vremena na osnovu njegovih dokumenata? Ili su možda ljudski problemi identični u svim kulturama i civilizacijama, dakle – univerzalni?

 

Mislim da su problemi suštinski uvek isti i biće to sve dok Vrsta ima ovu prirodu, dok je u ovom modelu čovečnosti, ali da njihova rešenja nisu uvek ista. Mimo univerzalne, mitske potke, postoje i ekskluziviteti (ne tek dekorativni), svojstveni samo jednom vremenu. Pletivo je isto, ali su šare različite, i one, upravo te šare, a ne pletivo, predmet su književnosti. Pletivo je tema drugih disciplina, premda, naravno, ni književnost, kao najuniverzalnija od svih, možda čak i od filosofije, ne može u potpunosti izbeći da se i njime bavi. Pletivo, najzad, utiče na kakvoću šara, kao što od ovih zavisi izgled pletiva.

Ispitivanje minulih vremena s gledišta današnjeg razuma, poznavanja i shvatanja, ili bi bolje bilo da kažem rasprava o starim zabludama iz perspektive novih, književno je prilično jalov trud, sličan verovanju da jedna ljudska situacija u potpunosti objašnjava neku drugu samo zato što u svim elementima izgledaju jednake, verovanju koje zanemaruje činjenicu da u obe sudeluju različiti ljudi, uzorci različitih vremena, pa prema tome i životnog koncepta, koji te „podudarne” situacije , van sasvim opšteg univerzalnog kriterijuma, čini sasvim različitim, životno, pa stoga i književno savršeno nepodudarnim. Pokušajte neki prizor iz antike, o čijem sadržaju ništa ne znate, da objasnite samo vlastitim iskustvom s naoko sličnim situacija pa ćete videti gde će vas to odvesti. Ako se sad taj naš razum komlikuje (zacementira, u stvari) još i nekom ideologijom, hermetičkim konceptom istorije, moralnom dogmom ili bilo kojim izvanumetničkim ciljem, ishod će biti još gori. Neizvesno je hoće li takvim ne-delom dominirati neminovno pogrešni zaključci ili mogući svesni falsifikati, ali je izvesno da ćemo u njemu dobiti i ljudsku i književnu laž, koju neće opravdati nikakvi, pa ni najsavršeniji motivi.

Mislim, zapravo, da, upravo s tih razloga, književnost treba, koliko god joj je to moguće, da izbegava projiciranje naših problema u prošlost i da je doživljava kao da sadašnjosti nema, kao da je ta prošlost poslednja ljudska stvarnost do koje je istorija dospela. Pogotovu bi morala da se okane suda – izvan suda samog doba, suda za koje je ono sposobno – jer za njega nije ni pozvana ni za to dovoljno opremljena. Sud valja ostaviti disciplinama koje za sebe drže da su naučne. (Premda, istini za volju, istoriografija liči ponekad na neuspelu literaturu, a uspeo istorijski roman na pravu istoriju.)

Osim toga, posao književnosti, što se prošlosti tiče, nije arhivarski već magijski, nije tek opisivanje jednog vremena već njegovo imaginativno vaskrsavanje; ovaploćenje njegovog Duha u vidu u kojem su ga osećali savremenici, junaci naše istorijskepriče (ne mi u njegovoj koži); cilj je njegova autentičnost, ne autentičnost našeg mišljenja o njemu; nije nikakvo isterivanje „pravde“ nego isterivanje istine o njemu. (S istinom, ali posle nje, dolazi i pravda.)

Da bismo neko davno minulo doba vaskrsli, moramo ga najpre razumeti. A kako ćemo ga razumeti, ako smo ispunjeni predrasudama, koje, često, nisu ništa drugo nego naša današnja „razumna“ shvatanja? Kako ćemo dočarati uzvišenost starogrčkih homoseksualnih prijateljstava, ako ih se gnušamo? Kako objasniti događaje koji se protive našoj aktuelnoj logici? Postupke koje prosto ne shvatamo (i zato što ih uistinu ne shvatamo, dajemo ih pogrešna objašnjenja, koja, u međuvremenu, shvatamo, i tako smo objašnjenje razumeli, ali je sam postupak i dalje ostao nerazjašnjen).

Slavna se naša projekcija u prošlost javlja, zapravo, kao nemoć da je razumemo i oživimo – njom samom. Čak i ako bi ona bila umetnički efikasna, njome bismo iz te prošlosti uspeli iskamčiti jedva nekoliko univerzalnih istina o usranom položaju čoveka u svetu Slučaja (sudbine koja se ne poznaje), i to mahom onih za koje i bez književnosti znamo, ali ništa o tome kako su se te univerzalne istine transformisale u – život ljudi jednog vremena. A književnost se ne bavi istinama, nego ljudima. Ako se nekom istinom uopšte bavi, to je istina o ljudima, a ne o ustrojstvu sveta, istina o ljudima u svetu, bez obzira na njegovo ustrojstvo.

Izgleda, takođe, da je popularno mišljenje kako je za dobar istorijski roman dovoljna dobra dokumentacija. Otprilike tako dobra kao za neki naučni referat. Jeste, ako se zadovoljavate istorijskom lešinom. Ako želite živu istoriju, morate otići daleko iza dokumenata i tzv. fakata. A tamo vas može odvesti samo – imaginacija. Usmerena imaginacija, ona nadahnuta faktom, ne – bilo koja. I tamo tek naći ćete svoje književne teme, u životnim faktima o kojima nikad nijedan dokument mnogo ne govori.

Zato bi se možda moglo reći da književna imaginacija treba prema skupu istorijskih fakata da se ophodi jednako kao prema gvozdenom planu jedne Fikcije. Da poštuje njihova „horizontalna“ ograničenja, površinski obim kopa, ali da „vertikalno“, u dubinu materije ide sve dok je drži snaga, ili dok joj se ne suprotstavi Razum, ako za to ima dobre razloge.

 

Da li je svaka literatura koja u sebi ima inovacija avangardna? Kako vidite današnju avangardu i svoje mesto u njoj?

 

Ne marim za „avangarde“, možda što sam sa nekima imao neugodna iskustva,

No verujem da je svaka inovacija – avangardna. One koje se prihvate postaju to tek naknadno, tek kada uđu u klasiku. Sebe ne vidim kao deo avangarde, već kao zahvalnog korisnikapronalaska kojima su izvesni umetnici žrtvovali svoja dela. Jer književnost ne doživljavam kao eksperiment, već kao novo saznanje pomoću starih sredstava.

 

U kojoj meri umetnost odgovara na suštinska pitanja savremenog čoveka? I u kojoj se meri vaša lična istina poklapa sa istinom iz stranica koje pišete?

 

Ne vidim da umetnost odgovara na suštinska pitanja savremenog čoveka, ali me teši da na ta pitanja i ništa drugo ne odgovara. Na takva pitanja mogu verodostojno odgovoriti jedino naši životi. Kako odgovaraju, vidimo iz prošlosti i sadašnjosti.A iz toga, bojim se, i kako odgovarati u budućnosti.

Ja imam tako malo svojih istina, a i one koje mislim da imam mahom su tranzitne vrednosti i pragmatičnog karaktera – pomoću njih se lakše, ne dublje živi – da ih nema smisla krijumčariti u knjige. Nisu to neke „velike“, „bitne istine“ koje bi knjizi omogućile dublji život. Naprotiv, najčešće su daleko ispod istina koje knjiga svojim tokom prirodno formira. Osim toga, one su moje i po poreklu i po prirodi, pripadaju mom iskustvu, isključivo mom modelu. Njihovo naturanje drugim okolnostima, drugim ljudima, različitim modelima opstanka, bila bi pogreška ravna, u pisanju istorijskog romana, objašnjenju prošlosti putem naših današnjih shvatanja.

Sve ovo se, naravno, dešava u svesnoj ravni kreativnog procesa, onoj koja se može držati pod kontrolom. Šta se zbiva u nesvesnoj, nepoznato mi je, ali posrednim putem mogu pretpostaviti. U izvesnim knjigama – s nezadovoljstvom, moram priznati – prepoznajem nešto od tih svojih bivših istina. (Bivših, kažem, jer sam ih u međuvremenu odbacio, zamenio drugim, ili, bar na tu temu, ostao bez ikakve.) Uviđem, dakle, da one ponekad zaobilaze stražu moje savesti i penetriraju se u delo, ruku pod ruku sa životnim iskustvom, pa čak i mojom biografijom. Uviđem, takođe, besmislenost ove situacije. Te, nekad moje istine, više me ne izražavaju. One ne predstavljaju samo lešinu moje intelektualne prošlosti, već i moju zabludu. (Bez obzira jesam li je zamenio nekom novom „istinom“, ili namesto iščupane ostavio jamu.) Čitajući takvu knjigu, osećam ono što što bi morao osećati – a odnekud nikad ne oseća – državnik koji u ruinama svoje zemlje prepoznaje svoju sada odbačenu politiku. Poučan je primer moje „istine“ iz Vremena čuda. Ta „istina“ stvorila je delo za koje kritičari vele da je uspelo. Lepo, ali ja – danas, naravno – mislim da ga je stvorila – zabluda. I moralna i književnotehnološka. (Ova druga, lakše podnosiva, u smislu projiciranja u prošlost naših problema i dilema.) A može li delo zasnovano na zabludi biti dobro? Ako može, istina je deljiva. Da li je, dakle, istina o nečemu jedna, ili ih istovremeno ima nekoliko? I može li delo koje izražava neki opšti stav o svetu i biti i ne biti u pravu, a povrh svega, istodobno biti estetički uspelo, a misaono i moralno promašeno? No to je već sasvim druga tema.

Meni ostaje da kažem: ako je knjiga već neistinita, dobro je što je bar dobra. Jer šta bi bilo da je i neistinita i rđava?

A to je ona Propovednikova – taština.

Čak i kada bih uobražavao da sam u posedu neke temeljne istine – osim one što sve istine čini bespredmetnim – trudio bih se da je od svojih knjiga što dalje držim. Jer delo pripada svojim istinama, istinama koje se spontano formiraju iz njegove suštine, istinama svojih karaktera, situacija, vremena i ideja.

 „Princip nemešanja“, ovde je bitan da bi delo moglo živeti svojim, a ne piščevim životom, izražava svoje, a ne piščeve istine. Prirodne istine jednog dobrog književnog dela večne su i univerzalne, a piščeve najčešće i ograničene i prolazne. Ali ovo nemešanje nema nikakve korespondencije s nemešanjem u strukturu dela, koje kao da izvesne škole piscu preporučuju. Prvo nemešanje vodi prirodnom Redu, drugo neprirodnom Haosu.

Kod mene se često događa nešto suprotno u odnosu mojih istina i istina knjige. Istine knjige – bar za neko vreme – postaju i moje. Književnost postaje vid saznanja. Ne za čitaoca nego za njenog pisca. Ostaje, u međuvremenu, otvoreno pitanje šta sam dobio – preuzimajući istinu romana 1999 – saznanjem da će naš svet propasti 6. jula 1999. godine u 5,30 posle podne?

Pa eto, dobio sam oko petnaest godina života, jer da nisam tu knjigu napisao, u kakvom sam bednom raspoloženju, čekao bih da propadne – u 5,30 danas.

 

Stiče se utisak da ste u svojim delima, a posebno u esejima, prevazišli svaku vrstu ketmanstva. Mislite li i vi tako, čini li vam se da ste osvojili prostore za svoju istinu ili ste dovoljno dovitljivi da se svetu čini da je tako?

 

Lepo je od vas što ste me, gledajući ljude kako se pate da kažu nešto, pa da izgleda i da je to sve i da nije, da oni kojima i to nešto smeta poveruju kako je to sve – premda oni u to uvek sumnjaju – a oni kojima bi i sve bilo malo da se ponadaju kako iza tog nečeg uisitnu postoji i neko „sve” – premda i oni u to sumnjaju – lepo je, dakle, od vas što ste me oslobodili tog iznad svega neudobnog i komlikovanog stanja ketmanstva i izveli iz većeg dela čovečanstva na neki brisani prostor, koji se u prvi mah čini slobodnim, a zapravo je tek – brisan. (Jednom, kad sam izašao iz tog blagoslovenog stanja, otišao sam u zatvor. Drugi put sam samo nos promolio i ostao bez pasoša. Šta mislite o perspektivama nekog trećeg?)

Šalu na stranu, mislim da ste malko požurili. Da bi neko „osvojio prostor za svoju istinu”, potrebno je najpre – da je ima. Šta će mu, inače, prostor? Za poluistine, sumnjive, nesigurne, privremene istine njega uvek ima dovoljno. Za one prave, definitivne, poslednje, nikakav prostor i nije potreban. Ko takvom istinom raspolaže, uvek će za nju imati prostora. Taj prostor biće obezbeđen snagom istine.

Ja, međutim, ničim sličnim ne raspolažem. Samo brojnim sumnjama. Mnoštvom pitanja, bez odgovora. Nizom jednačina, bez rezultata. Masom neizvesnosti, bez ijedne izvesnosti. Ne poznajem još nijednu opštu istinu koju bih, čista srca i uma, spokojne savesti, smeo na bilo kakvom prostoru da branim. Ono što mi se čini da bolje prepoznajem, to je – laž. (Ali to još ne znači da i istinu znam.) Pre znam šta svakako nije dobro, nego šta je izvesno dobro. Više šta nikako ne treba raditi, nego šta svakako treba da se radi.

Hvala, dakle, na „prostoru”, ali ja još nisam za njega. Neka se moja nova istina tek pomalja daleko iza horizonta tajne, hoće li ona biti zaista moja, i ako bude, treba li kome osim meni – budući da je potpuno protivrečna konceptu materijalističke civilizacije, njene istorije i naših nasleđenih života – veliko je pitanje.

Tako stoje stvari na planu opštih istina i nazora. Što se tiče onih praktičnih, svakodnevnih, razume se da znam razliku između dobra i zla, kao što je, uostalom, svi znamo, dok se ona izvodi iz zajedničkog morala, odgoja i civilizacionog kruga. Znamo da je ubiti čoveka moralno nedopušteno. Ali u ratu, taj isti postupak ne samo da je dopušten, on je i – moralno poželjan. Za ono zašta se u miru postaje kriminalac, u ratu se postaje heroj. (Šta se, međutim, promenilo? Samo motiv. A to znači da se čovek može ubiti ako za to postoje opštepriznati dobri motivi. Kao što se i laž može izreći ako ona služi istini. Kao što se i porobljavati sme ako je cilj – sloboda.) Čim se nešto izvuče iz života i preseli u ideju o životu, pojmovi se menjaju i sve je dopušteno. I laž da bude istina, i zločin da igra vrlinu.

I sve dok našim pojedinačnim ponašanjem budu vladala jedna Pravila igre, a Vrstama, nasijama, zajednicama, druga, mahom oprečna, sve dok smo pod upravom dva, međusobno antagona morala, od kojih nam jedan zabranjuje ono što drugi preporučuje, kakve imamo izglede na neku zajedničku, pouzdaniju, trajniju istinu?

Osećam da ošrat vetar tzv. „slobodnog prostora“ duva oko mene. Pre nego što me ne omami svojom svežinom, a naročito „slobodom“, povlačim se u svoje ketmanstvo. U njemu ću variti poslednji deo vašeg pitanja. Pitaću se nije li literarno prevazilaženje ketmanskog stanja tek najsavršenija forma onog građanskog?

 

Vi svoje drame uvek izvlačite iz vlastitih romana. Da li je to zbog toga što vam uvek ostaje neizrečenih ideja, ili je drama pogodniji žanr za neke vaše opservacije?

 

Ne mislim da mi nakon završetka romana ostaju još neke njegove neizrečene ideje – trudim se da oživim sve koje se teme tiču – ali preostaju ljudski i neposredni angažmani. Oni tada odlaze u – drame. Ono što sebi u romanu ne dopuštam – njegovo podređivanje vlastitoj ideji o svetu, ukoliko je i kakvu imam – u drami programski negujem. Moje su drame, dakle, samo uzastopne forme mojih angažmana, ponekad eseji rečeni u formi dramskih dijaloga, ponekad ideje kostimirane u pseudoživotne situacije, ali uvek – čiste konstrukcije. One su, čini mi se, pogodnije za čitanje ili radio-emitovanje nego za teatar.

A što ih i pozorištu dajem – pa mi se čak i sviđaju – svedoči o tome da čovek često voli da radi ono što najmanje ume.

 

Navodite Berđajeva, Spenglera, Nietzsche, Kierkegaarda kao filozofsku misao koja vas inspiriše. Može li Nietzsche ili Spenglerova misao, na prime, biti i oblik jedne ideologije, ili ona za vas predstavlja istinitu životnu mudrost?

 

Možda i može (naročito za marksiste). Ali i da je tako, mene se njihova ideologija ne tiče. Tiče me se moguća životna istina (ukoliko i tu ne bismo poverovali marksizmu pa kazali kako je to isto, jer je životna istina jedne klase tek na drugi način iskazana njena ideologija, ili je možda stvar obrnuta, ne snalazim se u marksizmu baš najbolje.)

 

Da li je Gabriel, jedan od junaka romana Besnilo, parabola srednjevekovne duhovnosti, one koja je ne samo dušom već i telom verovala u Isusa Hrista?

 

Gabriel je, koliko jedan žanr-roman dopušta, parabola moguće (verujem u našoj protoistoriji čak potencijalne, pa zapuštene) alternative materijalističkoj civilizaciji i materijalističkom modelu života. To je kroki čoveka kakav je mogao biti da nije postao ono što jeste.

Momenat vere u Boga, pogotovo određene konfesije, ne čini mi se bitnim za određivanje antropološkog tipa njegove alternativne, duhovne čovečnosti.

Ono što je Gabriel u Besnilu, to su u Atlantisu svi ljudi, ukoliko ih i koliko 1999. na svetu još ima u izvornoj formi.

 

U Besnilu nauka, odnosno naučnik, dovodi pred propast ne samo savremenu civilizaciju već i čovečanstvo, svu njegovu duhovnu istoriju. Savremena nauka, očigledno, može da uništi svet. Može li ga i ko spasti? Kakva je uloga umetnosti u svemu tome?

 

U načelu, razume se, nauka bi mogla da spase svet; u praksi, međutim, njena je šansa beznačajna. U prvom redu, o sudbini sveta ne odlučuje nauka. (Sada više, osim slučaja, jedna da išta odlučuje.) Ona samo obezbeđuje sredstva za odluke ljudi, ili slučaja. A zatim, svet je mnogo lakše i brže uništiti nego ga sačuvati, pogotovo unaprediti (pod uslovom da o stvarnom napretku imamo neki pouzdan koncept). Da ga uništite, potrebno vam je nekoliko dobro organizovanih i pametno upotrebljenih minuta; za neko bitno usavršavanje ni vekovi rada, strpljenja, razumevanja i sreće nisu dovoljni. Nauka, međutim, ni u tom pogledu ne daje velike nade. Brzina s kojom su pronalažena sredstva za uništenje, i geometrijski progresivna snaga tih sredstava – od kojih je svako, kad je već pronađeno, i upotrebljeno – u strahovitoj su nesrazmeri sa tempom i snagom otkrića kojima bi se naši životi učinili boljim, srećnijim, zahvalnijim življenja. Rušilačka sredstva su jednostavna, nemaju nepovoljne sporedne efekte u nekom nenameravanom usavršavanju Vrste. Takozvana spasilačka, ukoliko su krupnija, samo život komplikuju. Povoljna s jedne strane, s naličja uvek su nepovoljna. Svako produženje ljudskog veka, svaki lek protiv neizlečive bolesti (uključujući i neki čudotvorni protiv lokalnih ratova i „masovnih reformi života“), odmah nas suočava sa aveti zagušenja planete. Svaki nov način za njenu eksploataciju – po kojoj je nauka znamenita – znači i njeno umiranje, nemerljiv predujam od budućnosti. Ispada tako da otkrićem nečeg bezuslovno rđavog, teško usput možete pronaći i nešto dobro, ali da pronalaskom nečeg u principu dobrog, obavezno u promet morate pustiti i nešto rđavo.

Nemam zbilja nikakvu ideju o tome ko bi svet mogao da spase, a bogami, ni da li bi to bilo najbolje što se za njega može učiniti.

Znam jedino da umetnost nema tu šta da traži.

Ona može biti samo muzička pratnja. S njom se lakše umire, ali ni ona od smrti ne spasava.

 

Kakve je prirode i kolika moralna odgovornost savremenog intelektualca i pisca za sudbinu sveta, i u čemu se ta odgovornost sastoji?

 

Kada to ne bi toliko ličilo na mladog Marxa, rekao bih u sejanju opšteg nepoverenja u sva istrošena i stara, dvosmislena i prividna rešenja ljudske situacije.

Umesto toga kažem da je njegova najviša odgovornost u – vršenju dužnosti. A njegova najviša dužnost u zadovoljavanju savesti, svoje mere za dobro i zlo. I to bez obzira na posledice. Po njega, razume se, ne po svet. Jer su poznati i oni, i intelektualci među njima, koji su, tokom zadovoljavanja vlastite savesti pomorili milione, a sami uspeli da umru u krevetu.

 

Smatra se da je jedno od obeležja savremenog društva dominacija političke misli i prakse nad ostalim oblicima čovekove duhovne i praktične delatnosti (nauke, umetnosti, filozofije, religije). Kako vi vidite taj odnos kao pojedinac u društvu i kao pisac?

 

Dok je mlad, čovek još nešto i radi da promeni svoj život; u starosti ne preostaje mu drugo nego da o njemu i svojim propuštenim šansama – filosofira. Ma koliko dobro filosofirao, njegove ideje o životu mogu koristiti samo nekome drugome, nekom mlađem, ako taj bude imao pameti i volje da ih upotrebi. I politička misao je (ili besmisao), kao projekt promene života, dominantna mahom u mladom društvu, koje se još nada nekoj budućnosti. Kada ostari, i ono će filosofirati o svojoj istoriji kao nečemu što je moglo ispasti bolje nego što je ispalo, a stvarne konsekvence, neku eventualnu korist, može, ako hoće – a najčešće neće – izvući neko drugo, novo društvo. Svemu, dakle, ima vreme. Vreme kad se mnogo radi, pa i mnogo greši, a malo misli, i vreme kad se mnogo misli, a malo radi, pa i greši, jer za sve je već kasno. Toliko se ima reći na opštu temu.

Mog ličnog odnosa što se tiče, kao pojedinac zavisim od društva, jer u njegovim su institutima smešteni uslovi mog života (bar oni koje reguliše i kontroliše zajednica, i ideje iza nje), i moj će stav prema njegovoj politici zavisiti od vrste života što ga omogućuje meni i mojim sugrađanima, ukoliko se mi, u međuvremenu, možemo dogovoriti kakav život zaista želimo.

Kao pisac, međutim, naročito dok pišem, na društvo nikad ne mislim. Ne bar samoinicijativno. Uvek samo kada me ono na sebe podseti.

 

Jedan strani pisac boravio je u Beogradu pedesetih godina i napisao knjigu s naslovom Beli orlovi. Jedan od junaka bili ste vi. Kako ste se osećali i kako se sada osećate kao junak jednog romana? Šta mislite, koliko je vreme (i ono u zatvoru provedeno) uticalo na vašu orijentaciju ka književnosti i u književnosti?

 

Da li je to bio Lawrence Durrell[229]? Jer Rebecca West[230] pisala je o ratu, ne o poratnom vremenu. Uostalom, svejedno, moram vas razočarati. Nisam junak Belih orlova (a ni junak uopšte). Studentska organizacija kojoj sam pripadao imala je dosadno građansko ime Sdoj (Savez demokratske omladine Jugoslavije). Ja lično bio sam desni socijaldemokrata. (Što je u ondašnjoj političkoj shemi bilo, izgleda, još crnje nego biti monarhist, mada je i jedno i drugo bilo prilično s tamne strane sudbine.)

Vreme u zatvoru ni najmanje nije uticalo na moj izbor zanimanja. Ali vreme uopšte možda jeste. Godine 1941. i 1944, svakako. Da njih nije bilo, ja bih verovatno i sada bio u Londonu, ali bih ovde izvesno – krao Bogu dane.

A sada je bar neizvesno da li to činim.

 

Šta mislite o odnosu piščeve biografije i njegovog dela? Koliko je ova veza bitna za objašnjenje samog stvaralaštva? Kakav je vaš odnos prema toj sprezi?

 

Ako zanemarimo biografiju, u smislu ukupnog životnog iskustva, koja se često javlja kao neskriveni izvor građe za neko delo, ona se u književnost može prokrijumčariti još na dva načina: svesnom transpozicijom piščevog života ili nekog njegovog životnog iskustva u život književnog lika, ili potpuno nesvesnom penetracijom tog iskustva u rukopis. Pretpostaviti da to nije tako, znači poverovati da pisac kroz život prolazi kao kroz vodu, senka na kojoj se ne hvata vlaga i da za njega važi izreka „Martin u Zagreb, Martin iz Zagreba“. Drugo je pitanje koliko i da li uopšte pisca valja uzimati u obzir prilikom tumačenja njegovog dela. Da li delo primati i tretirati kao autarktičnu, autohtonu celinu, možda čak i bez veze sa životom i realnošću (s vlastitim životom i vlastitom realnošću, jednom, dakle, originalnom i autogenetičkom strukturom), ili ga posmatrati i ispitivati samo kao segment jedne opštije realnosti, u koju, onda, ulazi, razume se, i realnost piščevog predživota. Oba metoda imaju i svoje vrline i svoje mane. Prvi je nesumnjivo književno i profesionalno čistiji, gotovo bih rekao „pošteniji“, u svakom slučaju bezopasniji za pisca, ali, ako se izgubi u tehnikalijama forme, ponekad mu izmiče shvatanje celine i nekih njenih značenja, koja izvore nemaju u samom delu; ponekad kodovi, šifre vezane za biografiju i psihologiju pisca ostaju zauvek nedešifrovani, što može dovesti do pogrešnih interpretacija, promašenih zaključaka. Drugi je metod eklektičan i nosi u sebi sve prednosti, ali i nedostatke sveobuhvatnih disciplina: širina pogleda sužava njegovu dubinu, i konfuzija je stalna pretnja, ali on priznaje povezanost realnosti dela i ostalih realnosti koje u njemu učestvuju (i piščeve biografije, između ostalog), i ponekad ima više izgleda da pronikne ne samo u njegovu suštinu, već i u razloge zbog kojih je ona takva a ne drukčija. Uistinu ne znam koji je metod efikasniji. Razmišljam – da li je važnije kakav je čovek, ili kakvog je porekla (biografije)? Reći ćemo „kakav je“, naravno. Ali ako želimo znati zašto je takav, moraćemo se obratiti njegovom poreklu (biografiji, životnom iskustvu). Može se, međutim, kazati da ako je neko „takav kakav jeste“, savršeno je nevažno „zašto je takav“, važno je samo „kakav je“. Samo, ponekad, ako ne znamo „zašto je neko takav kakav jeste“, nećemo stvarno znati ni „kakav je“.

Ja, takođe, imam svoje životno iskustvo, određeno mojom biografijom. Kakva je da je, ona je moja i druge nemam. Sve i da hoću, ne bih je se mogao odreći. A neću. Mislim da mi potpuno odgovara. Nema u njoj ničeg čega bih se naročito stideo, u svakom slučaju ne više nego kod manje-više svakog drugog čoveka. Ali, razume se, ima štošta bez čega sam mogao da prođem. (A i to je pitanje: da sam mogao, prošao bih.)

Kao građanin, dakle, prihvatam u celini svoju biografiju i sve njene posledice po moj život (ne marim da, kada se osvrnem, iza sebe vidim sve same rupe, tako česte kod ljudi koji radi neke imaginarne budućnosti odbacuju svoju prošlost, jedinu realnost našeg života).

Kao pisac, međutim, odbijam, koliko mi je god moguće, posledice te biografije po moje delo. Da bi ono izražavalo jedno šire iskustvo, da bi se domoglo izvesne univerzalnosti, bez koje nema prave umetnosti, potrebno je da ne dozvolim da moj život (biografija, lično iskustvo, a sa njim i sve njegove – predrasude) bitno na to delo utiče. Od snage i efikasnosti otpora samom sebi zavisiće i dubina i obim mog razumevanja života – a to su uvek „oni drugi“ – pa i smisao onoga što radim.

Ukoliko Knjiga Propovednikova (4, 11) iz vašeg prvog pitanja nije u pravu.

Jer ako jeste, čemu se truditi oko nečeg čega nema pod suncem.

 

 

 

 

Ne treba verovati nicemu

 

Razgovor vodila Rada Radaković[231],

Književnost, Beograd, 5 – 6, 1985.

 

“Po svom socijalnom poreklu, ja pripadam građanstvu (sada razvlašćenom), po duhovnom – njegovoj humanističkoj racionalističkoj tradiciji (sada već temeljno kompromitovanoj), po rasnom, eksplozivnom bućkurišu slovensko-latinske krvi (sada uveliko ustajaloj), a po onom duševnom – vlastitom izboru (sada negde u tajnama ili pseudotajnama Istoka).” U svom predgovoru Odabranim delima vi kažete: “Verujte knjigama, nikad njihovim piscima.”

Da li biste danas, mada pretpostavljam da je ovaj vaš portret skorijeg datuma, možda nešto dodali?

 

Ne, ne bih.

Samo bih možda rekao da sam, možda, pogrešio što nisam bio mnogo otvoreniji u toj prvoj rečenici koja bi trebalo da glasi: “Ne treba verovati ničemu”. Nalazimo se u svetu i u životu u kojem ima jako mnogo tajni, pa čak i one tajne koje mi mislimo da smo otkrili pokazuju se, u stvari, kao nove neistine. Mislim da bi svaki normalan čovek morao jako mnogo sumnjati u sve ono što se oko njega zbiva, s izvesnom šansom da možda prodre s onu stranu ovog privida, ove realnosti – koja mu se čini kao realnost – a iza koje stoje verovatno neke mnogo dublje istine, možda zauvek za nas daleke i nedostižne. Ako sve ovo pokušam sada da izložim na nivou svojih vlastitih književnih iskustava, onda se tu pojavljuje jedan drugi problem. Pisac se menja. Njegove spoznaje, njegovo osećanje realnosti, istine koje on u jednom trenutku spoznaje oko sebe, menjaju se, i on se menja. Zato, ako sa piscem razgovarate jednog dana, on će vam kazati da su njegove strasti upravljene u ovom pravcu, da on želi da uspostavi ovakvu formu u književnom delu kao nešto trajno, a kada ga sretnete posle dve-tri godine, vi ćete videti da on o tome više ne govori, da govori, često, sasvim suprotne stvari. Ali to morate razumeti, jer je to potpuno prirodan oblik našeg odnosa prema javnosti. Najzad, i vi sami ste verovatno menjali mišljenja u životu. Jan e govorim o nekim osnovnim načelima. Ja govorim o odnosu prema stvarima i o tome da pisac mora da sledi svoje promene kad piše. Ja odvajam, kao što vidite, čoveka i građanina od pisca. Mislim da piscu treba mnogo više opraštati, a građaninu – ništa.

 

Moje sledeće pitanje odnosi se na “Razaranje mita o piscu”.

Vi kažete: “Pisac je šizofrenik koji, za razliku od kliničkog, ne samo da za svoju nevolju zna već od nje i živi”. Kako biste objasnili taj paradoks?

 

Neki pisci od svoje šizofrenije žive bolje, neki gore. Neke šizofrenija čini sjajnim piscima, a nesrećnim ljudima. Neke čini slabijim piscima, a opet nesrećnim ljudima.

 

U čemu je suština te šizofrenije?

 

 Ta šizofrenija se, pre svega, sastoji u tome što pisac nema slobodu da odgovara na realnost i svoju okolinu onako kako bi on, kao svaki normalan čovek, radio: spontano i onako kako mu se ona nameće. Ona mora uvek da ima između sebe i te realnosti taj zid, pa ću da upotrebim jedan izraz koji ne volim mnogo – objektivnost. Ali u svakom slučaju, on mora transponovati svoja iskustva jer ne može da odgovori na realnost onako kao što bi odgovorio svaki čovek. On mora, znači pre nego što odgovori u svojoj knjizi na tu realnost, da sumira tuđu realnost, jer mi, na kraju krajea, ne izražamo samo svoja iskustva.

 

Mnogi pisci, verovatno, žive vrlo loše sa svojom šizofrenijom, bez obzira na vrednost svog dela. Meni se čini da vi sa svojom šizofrenijom živite sjajno?

 

Ja, kao građanin, mogu da volim, da mrzim, da cenim nešto, da budem u zabludi, da eventualno imam neke istine koje ne korespondiraju sa tuđim istinama. Ali za svojim pisaćim stolom ja više nisam sam, ja više ne predstavljam samo svoje iskustvo, nego jedan širi oblik ljudskog iskustva. Sve ono što su mi drugi kazali, sve njihove patnje, zadovoljstva, nezadovoljstva, sve njihove nesporazume sa realnošću ja na neki način supsumiram u svojim delima i izražavam kao svoje literarno iskustvo, a to je već jedan oblik šizofrenije, jer vi ne izražavate samo sebe, vi imate niz ličnosti.

Meni se zbilja događa da u toku pisanja izvesnih knjiga preuzmem iskustvo svojih junaka. Ne kažem da postajem baš ono što su oni, ali se trudim da ih toliko razumem da ne izražavam svoje ideje, nego da izražavam njihove ideje.

 

Zašto na vašem rukopisu stoji upozorenje: “Sličnost sa životom je slučajna i nepoželjna”?

 

Ja umetnost uopšte smatram veštačkom tvorevinom, pri čemu su izvesni stepeni umetnosti artificijelniji od drugih, ali u globalu uzevši, umetnost nije deo života, ona je nešto što je oko života. Zato kažem uvek da ja nikada o životu ne pišem, ja o životu razmišljam.

Čim o nečemu razmišljate, vaš odnos prema tome nije neposredan odnos, to je više odnos inteligencije nego intuicije, više meditacije nego akcije. Upravo zbog toga ne može biti reči o tome da je to preslikavanje života, da je to realnost, ona koju vi vidite. To je moja realnost i ako ja tu realnost kritikujem, ako sam prema toj realnosti odgovoran, ja sam nju stvorio.

 

“Razaranje mita o slobodi volje” počinjete rečenicom: “Stvari idu rđavo.”

 

Da. Ja mislim tako. Da li i vi delite moje mišljenje?

 

Da. Dovoljno je da otvorim bilo koje novine pa da vidim da “stvari idu rđavo”. Zanima me, šta vas najviše brine?

 

Mi se nalazimo u veoma opasnoj situaciji. Opasnost od nuklearnog rata, ma koliko se optimistima činila gotovo nemogućom – evidentna je. Polagati mnogo u razum ljudi, nema smisla, jer se vrlo lako može dogoditi da razum ne stigne da deluje. Očekivati da nas savest spase? Da je savest mogla da nas spase, ne bismo imali ovakvu istoriju kakvu smo imali. U tehnologiji života, nalazimo se pred revolucijom koja je neuporedivo ozbiljnija i fundamentalnija od industrijske revolucije. Nalazimo se pred kompjuterizacijom života! Mi ne znamo posledice, mi nismo izračunali šta se može dogoditi kada ta tehnologija uđe u onu fazu koja je nepredvidiva. Mi već danas vršimo veoma opasne i neizvesne eksperimente sa ljudskim genima i pokušavamo da poremetimo ravnotežu, naravno, u ime na izgled dobrih alibija, u ime medicine i lečenja, ali znajući da možemo ući u tajne iz kojih se više nećemo izvući.

Pogledajte šta mi radimo sa svojom prirodom. Pogledajte šta taj takozvani progres čini od naših života. Mi gubimo vezu sa dubokim realnostima prirode ...

Naravno, mi živimo u jednoj materijalističkoj civilizaciji – i to već šest-sedam-osam hiljada godina, što očigledno traje dugo – na koju smo navikli. Međutim, potpuno smo zaboravili onu drugu alternativu koja bi mogla malo da nas uravnoteži i možda malo privede jednom podruštvljenijem životu.

Moram još nešto da kažem. Na planu građanskih, na planu onih prava kojima se Evropa ponosi, danas u devedeset osam zemalja članica Ujedinjenih nacija vrši se najokrutniji terror nad zatvorenim ljudima.

To je slika, i na osnovu te slike ja ne mogu kazati da stvari idu dobro. Ja se nadam, još uvek se nadam, nisam naime veliki optimista, ali čovek mora sve činiti, čak i ako nema nade.

 

Postoje, naravno, razni vidovi terora, pa verovatno i u književnom životu. Možda je to prejako rečeno, ali pretpostavljam da vaš je taj “teror” naveo da napišete sledeće redove: “Upravo zbog lične prirode mojih knjiga, za mene, osim pod prinudom, ‘književni život’ nikad nije imao nikakav značaj”.

 

Književni život bi se mogao podeliti na dve kategorije. Književni život često zavisi od okolnosti u kojima se piše i vrlo često te okolnosti ometaju pisca u tome da se on izrazi onako kako je to njegova dužnost. Međutim, ja govorim o jednoj drugoj vrsti književnog života, koji je više psihološko-nervne prirode, i od koje pisac – ako može i ako mu materijalni uslovi dozvoljavaju – mora apsolutno da se udalji, jer živeći u književnom životu, a ne u književnosti, malo šta čovek može da uradi. Čovek mora živeti u književnosti, a ne u književnom životu. Književni život ubija, život daje književnost.

 

Da li je “književni život” razlog vašeg “bekstva” u London?

 

Da to je zaista razlog mog odlaska u London, jer jednostavno više nisam mogao da funkcionišem kao biće, eventualno inteligentno biće.

 

Vaše nevolje ni time nisu prestale, koliko mi je poznato. Pominjali ste da ćete otići na Istok, onaj pravi.

 

Kad pominjete ovu moju izjavu o Istoku, mogao bih da se vratim na prvo pitanje – da ne treba verovati piscima, nego njihovim knjigama. To sam stvarno izjavio, ne u šali, ali kad sam shvatio koliko sam ja u materijalističkoj civilizaciji, koliko sam ja čovek luksuza, koliko meni trebaju kreditne karte, hotel, avion ... onda sam ja shvatio da čoveku kome sve to treba, Indija ne treba.

 

Možda ćete ipak probati sa Istokom? Ili ćete”konačno shvatiti da ključ nije ni u vremenu, ni u prostoru, ako ga uopšte ima, već da je u nama”.

 

Dakle, ako se slažete, završila bih ovaj razgovor krajem vašeg Predgovora Odabranim delima:

 

“Moja je književnost moj vrt. Ako se nekome u tom vrtu dopadne neki cvet, slobodno neka ga smatra svojim i uzbere, ne gazeći, po mogućnosti, leje. Ako mu se ništa ne dopada, neka ne preskače plot, već neka produži, ne obazirući se”.

 

 

 

 

 

Kroz 1984. odavno smo prošli

 

Razgovor vodio Zdravko Zima[232],

Vjesnik, Zagreb, 1. 2. 1985.

 

Poznavaoci vašeg opusa najčešće zastaju pred pitanjem kako je bilo moguće da se pisac višetomne porodične sage (Zlatno runo) opredijelio za paraliterarni žanr? Maslim, dakako, na vaš poslednji objavljeni roman Besnilo, kojim ste postigli velik uspjeh i koji je već tiskan u dva izdanja.

 

U svetu, zasnovanom na materijalističkoj civilizaciji, materijalističkom konceptu života, neizbežno je sve manje prirodnog, spontanog, slobodnog, izvornog, pravog, a sve više neprirodnog, neizvornog, indukovanog, ropskog, lažnog, sve više artefakata, surogata, simulacija, privida, animacija, sve više manipulativnog, veštačkog, sintetičkog, neoriginalnog, stereotipnog.Ukratko, jedan para-svet, pseudo-svet postepeno zamenjuje pravi-svet, pra-svet, a da mi i sami živeći para-životom, pseudo-životom, to sve manje primećujemo. Jednako kao što ne primećujemo da starimo, dok se jednog jutra ne probudimo, pogledamo u ogledalo i vidimo da smo ostareli – i to, dabome, ne tokom predhiodne noći već tokom celog života – i da protiv toga ništa ne možemo preduzeti. Para-svet neizbežno zamenjuje Svet, ne jedino u polju njegove materijalnosti, fizisa, već i u našoj duhovnosti, moralnosti, ljudskosti, našim društvenim odnosima, pa i politici. Umesto morala imamo para-moral (ponekad bismo ga mogli nazvati i trgovačkim, komercijalnim, sledeći razliku između para-književnosti i književnosti); politika fukcioniše kao čista para-politika; para-ciljevi se predstavljaju kao pravi ciljevi, ponekad čak i kao pra-ciljevi istorije. Kao iz bolesne more, svet se pesimističnom oku javlja s žigom proizvodnje neke tajastvene, monstruozne Svefirme, koja je kroz humanu evoluciju, iz ko zna kakvih razloga, za nas neprimetno, naš pravi svet zamenila jednim lažnim, veštačkim, sintetičkim pseudo-svetom, para-svetom; davno još umorenu našu prirodu, njenom holo-slikom, ispraznim prividom iščezle stvarnosti; a ljude – animiranim leševima, u stvari, humanoidnim strojevima (kako se to zbiva u mom novom romanu Atlantida, gde se, kod malog broja ipak zaostalih pravih ljudi, pra-ljudi, čak i pre spoznaje da žive u artificijelnom, mrtvom svetu, otuđenost javlja kao užasavajući osećaj da se ne boravi među svojima, u svom svetu, u svojoj stvarnosti, nego u nekoj tuđoj, neshvatljivoj i pogubnoj, u modelu koji samo liči na humani svet, ali to nije).

A ako para-životom živimo, logično je da njega najskladnije izražava para-literatura.

Samo, pazite, u našoj bi metafori iz toga sledilo da je stvarna para-literatura, zapravo, ona što smo je dosada držali pravom; klasična, dakle, jer samo ona izražava suštinu para-sveta. (A to ne možemo reći, jer se njena uspela dela redovno i dosledno nalaze u otporu protiv takvog ne-ljudskog, lažnog sveta.) Prava bi literatura, zatim, ako pođemo korak dalje, bila upravo ona koju sada, s nešto indukovanog, nešto hinjenog, a nešto i opravdanog odbijanja, zovemo para-književnošću; jer samo ona izražava i naličje tog para-sveta. (A to ne možemo reći, jer ova još, ni u formi, ni u snazi, ne samo da ne dostiže i prosečna dela klasične književnosti nego ni značaj svojih vlastitih sadržina i tema.)

Stoga, da nepotrebno ne bismo vređali osećanja poštovatelja Velike umetnosti, pođimo drugim, zaobilaznim putem. Pogledajmo kako stvar stoji s odnosom proznih sadržaja, tema, ideja i realnosti naših života, i kod tzv. para i kod tzv. prave književnosti. Očito je da se ova druga, u većini, pa i najboljih primera, bavi problemima suštinski vezanim za prošle vekove, naročito XIX, i to bez obzira koliko oni, po sebi ili posredstvom rukopisa, izražavali ono univerzalno i „večno ljudsko“. Očito je, takođe – premda, usled nesavršenosti forme, znatno manje – da se pretežno tzv. para-literatura zasada bavi i nekim bitnim problemima ovog vremena, ili onima koji će to, blagodareći nesporazumu oko značenja reči „progres“, uskoro postati. (Kasnije ću dati i primere za to.)

Razlozi izvesnog nesklada između tema „prave“ književnosti i našeg pravog života (mada je, u para-svetu, i on lažan) najmanje su dvostruki. Prva je ograničavajući pritisak tradicije, izražen kroz istoriju discipline. (Drugo sabiranje dobrih primera najzad ibrazuje normativ, zatim zakon, najzad tabu, od koga se vrlo teško odvojiti, nekad čak i opasno, čemu svedoči, doduše privremena, žalosna sudbina eksperimenta u umetnosti.) Drugi je procesno vezan za prvi i leži u neposedovanju odgovarajuće književne forme za te nove sadržaje, forme koja bi spojila sve prednosti ove vrste književnosti, a izbegla njihove mane, recimo nekomunikativnost kod jedne, trivijalnost kod druge. (Procesna veza sadrži se u tome što tabu sprečava probe s novim sadržajima, a bez proba, pa i neuspeha, nove se forme ne postižu.)

To bi, malo površno, bili razlozi. A zaključak: da je „para“-literatura, u pogledu romanesknih sadržaja, predhodnica „prave“ (za kritiku, jamačno, i žrtveno janje); u tematskom polju, ma kako nesavršeno, formalno nedostatno, ponekad zbilja „fušerski“, često plitko, ona ipak obrađuje bitne teme buduće istorije književnosti, u kojoj će, dovedena do visoke forme, današnja para-knjiga biti i prava, a para-literaturu će zastupati neke sasvim druge teme i forme. Zaostatak „prave“ je privremen. Književnost nikad nije trajno ostala ravnodušna prema velikim problemima vremena. Naučna fantastika, već odavno i s pravom primljena na književni „Olimp“, još, doduše, kao demijurg, ta fantastika, koja će, nesumnjivo, za par hiljada godina, ako ih Vrsta doživi, biti ondašnja stvarnost, otvorila je u zidu tabua brešu, koju su, kroz istoriju umetnosti, otvarali prvi „obični ljudi“ u književnosti, zvukovi mašina u muzici, utisci umesto bića i predmeta u slikarstvu, a u vajarstvu najpre ljudi umesto nadljudi i bogovi, potom plehani hepeninzi umesto ljudi.)

Obećao sam primere. Evo ih iz oblasti kosmološkog, termonuklearnog, biološkog, ekološkog, psihoneurološkog, kibernetičkog, tehnološkog i socijalnopolitičkog hazarda s kojim živi čovečanstvo.

Ne vidim zašto tema ozbiljne književnosti ne može biti – u polju odnosa s Kosmosom – i priča Spielbergovog[233] „Bliskog susreta treće vrste“, osim ako naš znameniti antropocentrizam svaki drugi život u Svemiru definitivno nije odgurnuo u zonu nemogućeg, pa time i u zabavnu beletru?

Ne vidim da terorističko nuklearno kremiranje Njujorka, ispričano u romanu Peti konjanik[234], ne sme postati siže i „prave“ knjige, ako je već prilično duboko u sižeu današnjih tehničkih mogućnosti? Ne vidim zašto i tzv. pravi pisci (za razliku on nekih „nepravih“ s margina umetnosti) ne smeju zamišljati svet posle nuklearne katastrofe, kada se mogućnostima organizovanog života posle nje već uveliko bave kompetentne vladine službe. (Budući strogo naučne, one, doduše, ne tvrde da će se svakako moći živeti; samo ispituju kako će se živeti, ako se to uopšte bude moglo.) Uostalom, Grass već piše knjigu o Zemlji pod dominacijom pacova. A ne zaboravimo da je za Rusiju s početka XIX veka Napoleonova najezda bila prava „nuklearna katastrofa“ – u srazmeri s ondašnjom tehnologijom smrti – posle koje smo dobili jedan Rat i mir[235].

Ne vidim da biogenetički hazard, kojem smo izloženi, treba zauvek da ostane fabula jedino para-romana, kao što su Cookova Koma[236] (u koju je upleten još jedan temeljni kvalitet naše civilizacije: kupoprodaja svega, pa i ljudskih organa) i Shobinov Nerođen[237] (što u superinteligentnom fetusu naslućuje nov tip humaniteta, zasada tek nedovršen nacrt na dizajnerskim pultovima nauke)? Uostalom „prava“ je književnost, da spomenemo samo Huxleyja, već u takve teme suvereno ušla.

Ne vidim da će umetnost svoju čast dovesti u pitanje ako od James Herberta[238], pisca Pacova i Legla, preuzme njegove ekološke teme, ili jednu još radikalniju iz Seltzerovog[239] Proročanstva? (O trilogiji Dune Franka Herberta, remek-delu ekološki orijentisane proze, neću da govorim, jer je ona u većini svojih formalnih aspekata već u onome što smo i dosada smatrali – umetnošću reči.

Parapsihologija je vć odavno tema klasične književnosti – i nje i naših života – da bi priče Kingovog Tvorca vatre ili Blattyjevog[240] Egzorciste bile za nju nepodobne. Kad već nisu podobne, ni nevažne za policije i tajne službe sveta, što bi to bile za umetnost? (Imam, naime, apsolutno poverenje u sposobnost policije da, samo ako to hoće, razdvoji istinu od laži.) U laboratorijama za parapsihološki rat, reč je o našem umu, našoj slobodnoj volji – o našoj koži, dakle – a sve što se naše kože tiče, tiče se i naše umetnosti.

Kompjuteristika i kibernetika već uveliko utiču na naše živote – a vremenom će uticati sve dublje i fundamentalnije – da bi se ljudskim problemima vezanim za ovu revoluciju, presudniju od svih dosadašnjih, bavili jedino tzv. trećerazredni romani, premda, istini za volju, među njima ima formalno uspelijih od osrednjih dela tzv. prave literature.

Ističem i čest paradoks: uspela paraliteratura podrazumeva kod čitaoca veću verziranost, solidnije obrazovanje od većine knjiga lepe književnosti. I najozbiljniji urbani romani čitaju se bez naročitog intelektualnog napora, ukoliko se sam pisac nije potrudio da ih napravi dosadnim – što meni redovno polazi za rukom – ali za poneke od ovih drugih, „nižih“, potrebno je opet se vratiti u školu. U Luciferovom ključu[241], na primer, tema je kriminalno reprogramiranje komjutera Pentagona i njujorške berze, s ciljem da se iznađe formula pomoću koje će se svi komjuteri sveta staviti pod jedinstvenu operativnu kontrolu. Izvesne stranice kao da su isečene iz udžbenika Više matematike. I ako mi sada kažete da je to nemoguće, da su pisci prevazišli tehničke mogućnosti zločinaca, pozvaću vas da otvorite novine i pročitate vesti o sve češćim „intervencijama u zvanične komjuterske programe“, da se uverite kako je mašta pisaca samo preduhitrila maštu kriminalaca.

Živimo u uslovima globalne i višestrane socijalnopolitičke manipulacije i rastućeg industrijskotehnološkog hazarda. U Bopalu je, na primer, dokazana komercijalna povezanost industrijske nesreća s nesrećnom politikom jeftinih, ali nedovoljnih siguronosnih standarda u Trećem svetu. Iz toga sledi da teme Haileyjevog[242] Preopterećenja (raspada elektrosistema u džinovskom gradu sa svim nevoljama što ih on ljudima donosi), ili Wallasovog[243] Dokumenta R (zavere za stavljanje van snage jednog amandmana o zaštiti ustavnih prava građana, kojim se priprema totalitaristički prevrat) prirodno moraju postati deo tematskog fonda i tzv. prave literature, ako ova uistinu želi da živi i deluje danas.

Izlazimo iz burnog, neizvesnog, opasnog astrološkog znaka Ribe i ulazimo pod znak Akvariusa, koji nam obećava ljubav, slogu, prosperitet. Ništa, na žalost, ovo obećanje ne potkrepljuje. A u kući gde svi strahuju i tuguju, ne može jedino pisac biti veseo. Ako ćemo pravo, uostalom, ni ona Velika, Prava književnost, nikad nije bila naročito egzaltirana životom.

A ako je u ovoj disciplini kako se nešto radi važnije od toga šta se radi – kako ja držim – forma uvek bitnija od sadržine, jer druga pripada stvarnosti, a samo forma umetnosti, onda, u načelu, nema teme, sižea, fabule, ideje, priče koju pogođena, uspela, savršena forma ne može uvesti u književnost.

Jer, ako je pisac pravi, prava je i književnost.

Ako nije, nikakva ga dopuštena, „legalna“ literarna tema pravom neće načiniti.

 

Pretpostavlja tada da se ne slažete s tezom da ste napravili “neuobičajen” skok i da u kontinuitetu vašeg rada nalazite i te kako opravdane razloge za pisanje žanrovske proze?

 

Pre nego što potvrdno odgovorim na pitanje,dopustite mi da posumnjam u vrednost popularne odrednice „žanrovska proza”. Mislim da ona potiče delom od zablude da „žanrovska dela” prvenstveno određuju, pa time i limitiraju, naročita Pravila žanra, delom od naše psuedonaučne potrebe za klasifikacijama, a delom od puritanske želje da “čistu” književnost sačuvamo od izvesnih sadržaja, koji su, više zbog nesavršene, niže forme umetničke realizacije nego usled vlastite bezvrednosti, ostali van njenih zvaničnih granica. Opet se, vidite Forma javlja kao presudan činilac u tome hoćemo li neko delo priznati za književno, ili ga ostaviti u para-literarnom limbu. A ta Forma nije jedino način pisanja, već i način shvatanja stvarnosti kao literarne građe. To je faktor zbog kojeg kriminalističku priču Zločin i kazna smatramo dubokom umetničkom studijom ljudske duše, zločina i morala, jednu drugu, Ime ruže[244], čitamo kao literaturu, ponekom Simenonu[245] bar procentualno priznajemo književne vrednosti, ali – Chandlera[246], Archera[247], Forsytha[248], Sheldona[249], Deightona[250], Higginsa[251], Ladluma[252] ili Urisa[253] držimo u zabranima žanra.

Ono što muti sliku je nesumnjivo postojanje izvesnih Pravila igre kod svakog pojedinog žanra. Samo ona postoje i u književnim žanrovima, bar koliko vas sprečavaju da ljubavni roman pišete kao što pravite ratni, ili da istorijski ostvarujete sredstvim naučnofantastičnog (premda u Atlantidi upravo to pokušavam.) Mislim da je nesporazum u tome što smo pojam Forme zamenili pojmom Pravila igre. A oni nisu podudarni, ni po poreklu, ni po funkciji. Forma je termin za „umetničku stvarnost” jednog dela; Pravila igre su, međutim, forme same stvarnosti. Pravila igre, stoga, žanr preuzima iz stvarnosti kojom se bavi. Ali Formu možemo izeti jedino od umetnosti. Ako, dakle, postoje Pravila igre žanra – najuočljivija kod detektivske priče – ona automatski postaju opšteknjiževna kad se Forma domogne određene književne visine, kad se način pisanja usavrši i načinom shvatanja izabrane materije (Edgar Allan Poe[254] u Ubistvu u ulici Morgue; savremeniji dokaz tome su i neke knjige Graham Greena[255]).

 

Čini se da vam je stalo do toga da dokažete kako vaša nova „faza”, označena ponajpre Besnilom, ne znači neku neobaveznu digresiju ili odmor od „ozbiljnog” pisanja, već da je posredi logično trasiranje davno započetog puta.

 

Ako, dakle, pristajete da, bar za potrebe ovog intervjua, formulu „žanrovska proza” shvatimo kao dvomisao kojom nastojimo da je oslobodimo obaveza da u formi bude dobra kao i svaka druga literatura, pa književnim kriterijumima podložna kao i svaka druga, meni će biti lakše da objasnim zašto Besnilo, 1999 i Atlantis ne smatram iskoračenjem ni van umetnosti, ni van mojih tema, pa ni van mojih duhovnih interesa.

U pogledu Forme, ove tri knjige su pokušaj da se na žanrovskim temama, posredstvom sve umetničkijeg rukopisa, postigne neko jedinstvo „para” i „čiste” literature. Drugim rečina, da se, uz poštovanje Pravila igre, para-književnost piše formalnim sredstvima prave, da, tako, i postane – prava. Put liči hodanju po žici i ni najmanje nije jednostavan. Svaki se pogrešan korak plaća. Ako vas omame dubine (sadržaja) i mogućnosti pokreta (forme), pašćete u ambis književnog ekskluziviteta, pa i nerazumljivi postati; a ako se, pak, po razapetoj žici (priče) isuviše spretno, vešto, lako krećete, upašćete u klišetirane, stereotipne pokrete imitatora, čija je akrobatika uspela samo zato što je na isti način već bezbroj puta oprobana.

Što se tiče ideja, tema, sadržaja, stvar je, čini mi se, još jasnija, a prirodna povezanost i međuishodnost opšteg duha Besnila i 1999 i, recimo Zlatnog runa (naročito VII toma koji je u pripremi) još vidljivija.

Ona je u antropološkom karakteru mog rukopisa, bez obzira na stepen u kome se ona u pojedinim delima ispoljava. Moje književne težnje išle su uvek u pravcu antropološkog romana, ukoliko se pod njim može podrazumevati naročita forma koja za dominantan inters ima čoveka-vrstu pre nego čoveka-jedinku, sudbinu čoveka kao takvog više nego usud ovog ili onog humanog uzorka, bez obzira koliko se pojedinačnog moralo sintetizirati da bi se dobila neka antropološka opštost – romana, dakle, kome je antropos dominantna tema, a njegove psihološke, intelektualne, emotivne, sociološke ili istorijske odrednice tek pomoćna sredstva u oblikovanju tog osnovnog cilja.

Antropološki karakter 1999 ne treba dokazivati. U pričama u kojima je čovek sveden na opšti biološki pojam, i gde, osim dekorativnih elemenata, jedva da ima nečeg što bi jednog junaka od drugog razlikovalo, u pričama u kojima jedine razlike među ljudima potiču od pripadnosti različitim tipovima čovečanstva, antropološke su, dakle teme, i roman je prirodno – antropološki.

Ali ja sam s tom namerom pisao i Zlatno runo. Ja u njemu nisam pisao samo fantasmagoričnu povest Doma Njegovana u Beogradu, Srba ili Balkana, već sam pokušao da predložim jednu umetničku antropologiju rađanja evropske civilizacije od imaginarnog trenutka njenog odricanja od viših mogućnosti humaniteta, sadržanih u spirituelnoj alternativi, čija je mitska metafora plovidba Argonauta na Istok, po zlatno runo Života.

I ja u Atlantisu, koji pišem, bez obtira na krajnje aktuelnu temu ljudske slobode i sadašnjosti u kojoj se ona događa, ne pričam priču o jednom naročito izdvojenom, izabranom čoveku, već o čoveku uopšte, pričam mračnu povest antropolških korena materijalističke civilizacije i njene beznadežne budućnosti.

 

Tako je, kao nastavak vaših umetničko-antropoloških istraživanja, nastala 1999, koja upravo izlazi u izdanju zagrebačke redakcije Cankarjeve založbe. Niste li, u međuvremenu, sledili i svoju ambiciju da svaku novu prozu oblikujete na drukčiji način?

 

Ne, uveravam vas da nisam; svakako ne – zbog neke novine. Tačno je da uvek tragam za novom formom – novom, naravno, samo za mene, jer stvarno novog nema – ali nikad zato da bih po svaku cenu radio nešto u čemu se do tada nisam okušavao, nego zato što me je književno iskustvo naučilo da svaki sadržaj ima svoju formu, i to svaki pojedini jednu jedinu stvarno odgovarajuću, onu pravu, samo njemu svojstvenu koja sve druge isključuje – inače tajna forme u umetnosti ne bi postojala – i da je jedna od primarnih dužnosti pisca, profesionalna obaveza tako reći, za njom da traga, a nipošto da se zadovolji s prvom koja mu na um padne i u koju svoju ideju nekako uspe da ugura. Jedan se isti sadržaj kroz različite forme može iskazati, ali samo kroz jednu između njih potpuno iscrpsti. I u tome je često bitna razlika između rđavog, prosečnog i dobrog romana na istu ili sličnu temu.

Ne bih preterao ako bih kazao da, zapravo, za svoje knjige nikad ne tražim formu – ja. Traže je, u moje ime – moje ideje. One odbacuju forme koje im, iz komoditeta, natura moja spisateljska rutina, one uporno traže oblike kroz koje će se najbolje izraziti, i postaju literarnom pričom tek ako ih i kada nađu. Ako ih ne nađu, ne realizuju se kao romani; ostaju po mojim beležnicama kao literarne himere ili nadgrobni spomenici neuspeha, kako hoćete.

Možda je upravo za ovo što govorim 1999 i najbolji primer. Ona, u izvesnom smislu, nije samostalno delo, premda se bez teškoća čita kao da jeste. Ona je, u stvari, preludijum za Atlantis, roman koji radim na nekim nerazvijenim ili neiskorišćenim, a bitnim idejama četvrte povesti iz 1999, pod naslovom „Blaga vest“. Izgledaće kao da Atlantis sledi i razvija „Blagu vest“ kroz istoriju, kroz koju, ograničena temom, „Blaga vest“ ne može da se kreće. A istina je upravo obrnuta. „Blaga vest“ je sažimanje jednog sporednog aspekta Atlantisa, koji je presudnu važnost dobio isključivo pomoću konteksta 1999, jedne nove forme.

Jer, kada sam rešio da 1999 pišem, sve pripreme za Atlantis bile su gotove, i ja sam već davno bio neke odlomke u beogradskom časopisu Savremenik. Atlantis, koji je stvarno bio gotov, trebalo je samo realizovati, uvesti u njegovu ekskluzivnu formu. I šta se dogodilo? Izvesne, antropološki plodne ideje, egipćanskog porekla, iz Platonovih dijaloga (Kritija, Timaios), pretpostavke o sukcesiji više čovečanstava i polimorfnost istorije, jednostavno nisu mogli stati u fabulu, ograničenu na nekoliko godina linearnog vremena, od 1985. do 1999. godine. Čvrsta kompozicija Atlantisa, a još više angažovanost u analizi tekuće civilizacije, onemogućavala je varijacije na temu sudbine Vrste i spuštala maštu na teren racionalne kritike. I to bi, mene što se tiče, bilo u redu da nisam osetio kako bih, pišući knjigu, sve vreme žalio što nisam napisao – jednu drugu. Odlučio sam stoga da najpre napišem tu drugu, jer sam znao da je, ako počnem s Atlantisom, nikad neću napisati. U njoj sam, slobodan od teze, vrlo jasne u Atlantisu, mogao da zamišljam razne modele čovečanstva i da u njihovim uslovima ispitujem ljudsku sudbinu.

Možda i da se lično zabavljam. (To mi, dabome, nije naročito uspelo. Jer kad god mi je saosećanje našlo neko dobro i srećno rešenje, književnost je uvek spremno nalazila bolje, ali nesrećno.) Možda bi se razlika između dve knjige, iste inspiracije i iste antropološke prirode, ali sasvim različite umetničke forme, mogla i ovako definisati:

Atlantis je misija koja zabavlja; 1999 zabava koja ima i izvesne dužnosti.

 

Roman Besnilo građen je, s gledišta forme, na principu paralelnih diskontinuiranih fabula koje objedinjuje isti prostor – londonski aerodrom Heathrow. U prozi 1999, koju čini šest priorvijesti, tj. šest diskontinuiranih ali komplementarnih fabula, objedinjujući faktor nije prostor nego vrijeme.

 

To ste izvrsno zapazili i samim tim odgovorili na pitanje zašto je u Besnilu sve paralelno ali diskontinuirano, a u 1999 sve diskontinuirano ali komplementarno. Zato što je prvo forma prostora, a drugo forma vremena. Prvo se ostvaruje kao roman paralelnih priča, drugo kao priče diskontinuiranog romana.

Jer, 1999 je, sa gledišta roda, očevidan hibrid; kentaurska tvorevina, literarni mutant nastao rekombinacijom zbirke pripovedaka i romana; sistem od pet nezavisnih proznih jedinica, ispisanih u trećem licu, koje kroz neizračunljivo vreme spaja ispovest, pisana u prvom. I utoliko je to zbirna priča. Ali, to je i roman, ako se u različitim junacima prepozna ista sudbina i dešifruje antropološka ideja koja ih spaja.

Stoga će knjiga, od svakog kome je stalo do kontinuiteta i harmonije, biti čitana kao roman, iako je pisana kao zbirka priča. Oni, pak, koji ne veruju u božanstvo kauzaliteta i žude za slobodama Slučaja, čitaće je kao zbirku priča, iako je mišljena kao roman.

Evo, uostalom, još jedne prilike da vidimo kako to ideja sugeriše formu. Kako možete opisivati pet čovečanstava, međusobno razdvojenih milionima godina, a da to ne činite u obliku izdvojenih celina (priča, dakle), od kojih će tek unifikatorske ideje napraviti roman? Ideje, razume se, ne kao neke ravnodušne apstrakcije, već kao lajtmotivi koji će se kroz sve priče varirati, rađajući komplementarne dramske situacije, a na kompozicionom nivou ono što od te zbirke priča čini roman.

 

Može li se reći da je i godina 1999, koja se u knjizi ponavlja, jedna od takvih unifikatorskih ideja?

 

Dabome. Ali, ne samo ona. I ona.

 

Što u vašoj knjizi  ta godina simbolizira? Reklo bi se po svemu sudeći, da nagoveštava dolazak apokalipse?

 

Ono što je za tu godinu rekao Nostradamus: „U sedmom mesecu godine 1999, s neba će doći veliki Kralj terora.“ Simbolizira, dakle, kraj sveta. Ne, razume se, nužno i kraj planete, samo jednog modela života na njoj, jednog tipa civilizacije. I opet, razume se, ako se ovo ne shvati doslovno: da će svet propasti 6. jula 1999, tačno u 17,30 posle podne po Greenwichu – da bi u androidskom ponavljanju humane istorije uvek u to vreme propadao – nego kao mogućnost, rekao bih, i izvesnost da će jednom priopasti, ukoliko i dalje progresom bude smatrao usavršavanje najkobnijih strana civilizacije, njene materijalističke suštine. Zapravo, 6. jula 1999. je provizoran datum, dobar za propast kao i svaki drugi. Moguć kao i svaki drugi. Ono što je, na žalost, manje moguće jeste da se mi toliko izmenimo da ga izbegnemo, ma kad do njega došlo.

Čovečanstvo iz mog romana nije ga izbeglo. U prvoj priči knjige („Zlatan kraj“) katastrofa se i događa 1999, uprkos zakasneloj demonstraciji spirituelne alternative. U drugoj priči („Novi Jerusalim“) govori se o posledicama 1999. kroz istoriju Drugog, mutantskog čovečanstva, sastavljenog od, robotima opsluživanih, izolovanih i samodovoljnih, mentalno potpuno različitih jedinki, čiji najumniji predstavnik, jedan arheolog, spasonosnu alternativu ovom individualističkom stazisu nalazi u ledu Severa, u iskopinama sibirskih koncentracionih logora, koje besprekornim naučnim i logičkim tumačenjima pretvara u idealni koncept društva. U trećoj priči („Poslednji čovek na svetu“) umire jedina preostala humana posledica 1999, poslednji mutant na svetu, koji sam čini Treće čovečanstvo; umire u posedu toliko žuđenih alternativnih spirituelnih, pa i nadnaravnih moći – može, naime, čistom voljom i „brda pomerati“ – ali bez mogućnosti da ih na bilo šta korisno upotrebi, jer sem njega ničeg više živog nema, i svet nasleđuju roboti, animirane biološke kopije ljudi, pripadnici budućeg Četvrtog čovečanstva, s obzirom na ne-živu svoju prirodu, savršeno prilagođeni materijalističkoj civilizaciji, protiv koje se uzalud bunila živa priroda pravih ljudi. U četvrtoj priči („Blaga vest“), priči tog Četvrtog čovečanstva, godina 1999. još jednom se približava, kao da se, iz misterioznih razloga vreme prve priče ponavlja, ali to je privid, kao i sve u toj priči, jer vreme je drugo, a ponavlja se jedino humana povest. U petoj priči (“Dan šesti“) godina je 1999. i opet je 6. juli, i opet 17,30 po podne, ali je vreme drugo, i u tom Petom čovečanstvu, svetu apsolutnih nužnosti, najdenom, paradoksalno, famozna se godina 1999. i Nostradamusovo proročanstvo ne obistinjuju. (Ne smem reći zašto, nadam se da će knjigu neko ipak čitati.) I najzad, u šestoj priči („Međuigra“), nekoj vrsti kratkog post scriptuma, uplašen da nisam zvućao suviše optimistički, dopustio sam mogućnost da se 1999, jednog kasnijeg datuma, ipak dogodila. Ali, da li jeste ili nije, ostaje neizvesno. Više optimizma nisam iz sebe uspeo iscediti.

Razume se, pored ideje o finalnoj 1999. godini, u knjizi ima i niz drugih „nosećih“ ideja: Platonova, prema Solonovom izveštaju iz Saisa, o „više čovečanstava“; ideja o Zlatnom kraju preuzeta od Orwella; manihejska ideja o večnom sukobu svetlosti (Duha) i mraka (Materije); ideja Mesijanstva, provučena kroz sve glavne likove svih priča, i nešto drukčije shvaćena nego u Vremenu čuda itd.

Postoje, takođe, i sekundarne, iz „nosećih“ izvedene ideje, koje se ne sprovode kroz celu knjigu, već nadahnjuju samo pojedine priče. Takva je, na primer, u „Danu šestom“ ideja o „svetu apsolutne nužnosti“, u kome se sve zna unapred, gde je sve programirano i predviđeno, i gde nema slučaja, pa ni neizvesnosti, svetu totalnog, beznadežnog Reda, o kome sanjaju sve totalitarne doktrine. Ili u „Novom Jerusalimu“ ideja o bespredmetnosti logike u susteru sa istorijom i životom.

 

Spomenuli ste Zlatan kraj iz Orwellove 1984, George Orwell bio je prošle godine, iz razumljivih razloga, možda najcitiranijih, pa i najčitaniji pisac na vsijetu. O njemu su se čule svakojake, kontraverzne ocjene, što je često više ovisilo o društveno-političkom kontekstu i zemlji iz koje su dolazili ti glasovi, nego o „ukusu“ hipotetskog kritičara i čitaoca. Činjenica je, svim kontraverzama unatoč, da Orwellovo delo rijetko koga ostavlja indiferentnim. Kakav je vaš odnos spram tog pisca? Pitam vas to stoga što je vaša 1999 stanoviti hommage autoru 1984.

 

Takav da sam mu, iz dubokog poštovanja što ga osećam i prema njemu kao ličnosti i prema njegovom delu, posvetio 1999. U okviru zbirke eseja Otac Hronos i majka Gea, komparativne, amaterske, dabome, studije A. Huxley – A. Koestler[256], T. Mann – A. Solženjicn, njemu je posvećen odeljak A. Camus – G. Orwell. I nije reč jedino o njegoovj literaturi, već i esejistici i žurnalistici, koja je i danas, možda upravo danas, i te kako aktuelna.

Za mene lično nema nikakve sumnje na šta se 1984 odnosi i tu dirljiva dijalektika Literaturnaje gazete, koja 1984 smešta u buduće fašističko-oligarhijsko-militarističko-policijske i šta ti ja znam još kakve USA, slabo pomaže da se sakrije prva i prava Orwellova namera: denuncijacija oligarhijskog socijalizma. Kažem prva i prava, jer su me istraživanja navela na ideju da iza nje, iza te prve i prave, postoji i jedna daleko bitnija, plodnija, zanimljivija, druga i prava namera (ako ne uvek i namera, svakako realizovana ideja), koja nadilazi užu društveno političku funkciju, i postaje univerzalna, antropološka, i u najmanju ruku ona koja od kritike jedne sumnjive budućnosti postaje analiza jedne sumnjive prošlosti, od futuristike – metaistorija. Hoću, drugim rečima, da kažem da mi nismo tek sad prošli kroz 1984. godinu, ponajmanje da nas ona tek očekuje; mi smo kroz nju, u njenom suštinskom značenju, u onome što je ona od nas napravila, prošli već vrlo davno. Jer osnovno stanje što karakteriše društvo Orwellove pseudo-budućnosti, stanje je Dvomisli, a ta Dvomisao sadržina celokupne ljudske istorije. I ko o takvoj Dvomisli govori, ne predviđa je, on je – prepoznaje. On nije prorok, već povesničar pada. Herodot[257], a ne Jeremija[258].

I bez obzira koliko prvu Orwellovu nameru smatrao značajnom, potrebnom, humanom, prednost dajem drugoj, jer ona pravu opasnost po ljude ne vidi u nekoj doktrini, uvek izvedenoj, uvek posledičnoj, nego tamo odakle takve ideje o svetu nužno izlaze: u tipu civilizacije koja je, po svom liku, stvorila jednu dvosmislenu istoriju, a ova, po svom liku, takođe, dvosmislenog čoveka. A dvosmisleni čovek ne može imati nikakve druge ideje do dvosmislene. Pa realizovane se one kao život na Istoku, Zapadu ili bilo kojoj drugoj strani globa. Kad je suština naopaka, nijanse, čak i neznatne, mogu za nas i naše lične, pojedinačne živote biti važne, ali za čovečanstvo u celini i njegove perspektive one nemaju mnogo vrednosti.

 

U impozantnoj sagi Zlatno runo prikazali ste sudbinu više generacija, sve do mitskih, Doma Njegovan.  Nisu li vaše „londonske“ proze – mislim na vaše dve najnovije knjige i treću koju pišete – posledica želje da se udaljite iz bizantijskog i balkanskog svijeta u nešto što ima dimezije kosmopolitskog, čak i bez obzira što autentičan pisac i u svom lokalnom svijetu uvek pronađe dimenzije univerzalnog?

 

Apsolutno, definitivno – ne. U potrazi za univerzalnim, do kojeg mi je stalo, kako i sami rekoste, nemam nikakve potrebe da se udaljujem sa Balkana, mog lokalnog literarnog područja, izvora mojih nadahnuća, mog jezika, mog porekla i mojih mitova. A tako gde je pisac, tamo je i Univerzum (njegov, dabome, jer za pisca nekakav drugi i ne postoji.) Balkan, dakle, poseduje bar toliko univerzalnog koliko i ma koji drugi deo sveta, pa možda, usled svoje geografije i istorije, i nešto više od te univerzalnosti od nekih drugih, kod kojih je univerzalnost često samo – vazduh. Nemojte, pri tom, zaboraviti – citiram Zlatno runo – da je ovo Poluostrvo čuda, uprkos zloj sudbini, ili baš njoj zahvaljujući, svetu dalo tri titanske civilizacije i fundamentalne kulture (u okviru jedne pogrešne orijentacije, naravno, ali šta se tu može) helensku, vizantijsku i osmansku, dok je ostatak Evrope, sa izuzetkom Apeninskog poluostrva, za to vreme, uspeo da namakne jedva jednu jedinu, i to ovu koja nas danas usrećuje.

Razlozi mog privremenog i prividnog udaljavanja su drugi i ja sam ih delimično objasnio u odgovoru na vaše drugo pitanje širenjem baze svojih antropoloških istraživanja, koliko ih književnost dopušta. Već posle Zlatnog runa vraćam se, u „Srebrnoj ruci“, VIII vizantijskom veku i ikonoboračko-ikonofilskom[259] građanskom ratu, prvoj velikoj evropskoj duhovnoj revoluciji, posle hrišćanske; ovom, dakle, našem Balkanu, s jednog na kojem sam bio i kad sam pisao 1999, na koji sam mislio i Besnilo pišući.

Nadam se da naši čitaoci Besnila nisu iz priče sebe isključili samo zato što se ona slučajno događa u Londonu? Jer, ona se idući put može dogoditi u Zagrebu ili Beogradu.

 

Ima se utisak da se u posljednje vrijeme, otkako živite u Londonu, vaši građanski angažmani sve više podudaraju s vašim literarnim prijektima?

 

To je istina. Bar trenutno postoji sklad između onoga što pišem i onoga što kao građanin zastupam, sklad koji sam uvek hteo nekako da postignem, ali mi se retko dalo.

Pokušaću da te stavove sažmem u dve premise, i iz njih izvedem svoje opredeljenje.

Svi smo prošli kroz racionalističku školu antropocentrične arogancije. Od detinjstva smo dopingovani ubeđenjem da je Homo sapiens kruna prirode, i njena svrha, ako je ona uopšte ima; ukratko – kraj svih svinjarija koje preduzimamo i kao pojedinci, i u raznolikim zajednicama, i kao Vrsta, kraj očitih naopakosti što ih raskošno demonstrira humana istorija – da je čovek jedno čudesno, uzvišeno, na napredak prosto osuđeno biće. A kad u to posumnjamo – jer živimo, pa nekog đavola i sami vidimo – onda nam se veli da se strpimo: veličina čoveka, naime, nije toliko u onome što on već jeste, koliko u tome što tek može biti. Nije u njegovim aktuelijama već u nekakvim imaginarnim neograničenim potencijalima, garantovanim svešću, koju, osim nas, pouzdano neko nema u Univerzumu. (Uostalom, to je još i dobro. Dva ovakva sveta bila bi stvarno previše.) Ovo protivrečje između naše bedne realnosti i naše navodno veličenstvane sudbine .- u koju nas podjednako revno uveravaju racionalističke filosofije, monoteističke konfesije, reformističke ideologije i optimistične nauke – naše izvođenje iz blata zvezdama može, kako danas stvari stoje, rešiti jedino neka osobito vešta dijalektika, jer se od života takva čuda više ne mogu očekivati. Život teče koritom reke koje je usekao jedan davni izvor. Reka se uvek uliva u isto more. Konfiguraciju sliva može poremetiti jedino zemljotres. Jer samo se iz haosa, kako je rekao Nietzsche, rađaju zvezde. Prirodan razvoj, ono što zovemo „progresom” i od čega očekujemo da nas dovede do naše „velike humane sudbine” dosledan sebi i svom poreklu, može nas dovesti samo do – 1999. Čak iako uistinu raspolažemo nekakvim čudesnim potencijalima, malo nam mogu koristiti, jer ni oni, kao ni mi, njihovi navodni nosioci, nisu više slobodni, nisu više u službi ni čoveka, ni humaniteta. Vrsta, kov i funkcija tih potencijala određeni su prirodom naše civilizacije. Ako je ona promašena, ni naši potencijali ne mogu biti spasonosni. Ako je pravac rđav, ono što njime ide, ma i dobro bilo, ničemu ne služi.

Druga laž kojom nas racionalizam hrani jeste učenje da je taj čudesni čovek tu da pobedi, ukroti, savlada i najzad izmeni prirodu (i u smislu životne sredine, i u smislu njenih zakona), koji se, očito rđavo smišljena, najčešće javlja kao opstrukcija našem neizbežnom hodu per aspera ad astra.

Ove dve fundamentalne zablude, potpomognute čitavom operativom istorijskih, moralnih i duhovnih Dvomisli, obrazovale su za našu egzistenciju hermetički humani frižider, s veštačkim, sintetičkim uslovima života, sličnim onima što bismo ih, u nekom artificijelnom mehuru, uživali na nekoj planeti nepodnošljivog pritiska ili pogubnih klimatskih prilika. Šta se van našeg „mehura” događa, tiče nas se jedino ukoliko nas ugrožava i ukoliko se može eksploatisati. Razdvojenost od one temeljne, više realnosti, razdvojila nas je i međusobno, u opštem „mehuru” za svakog od nas naduvala i njegov posebni. Stvoreni su lažni uslovi života u kojima se ne može živeti istinski život. Život se može tu jedino – imitirati. (U toj ideji pseudo-života, sintetičkog trajanja, toj fatamorgani egzistencije posvećen je moj Atlantis.)

Ima se, međutim, utisak da sve više postajemo svesni naopakog karaktera i pogubne mehaničnosti svoje civilizacije, da sve više uviđamo njenu osnovnu dvosmislenost i u njoj razloge koje su izvesni mislioci tražili za tragičan raskol između naše egzistencije i našeg bića.

Sve više smo nezadovoljni onim što nam nudi navodna neizvežnost istorije i navodna progresivnost ovog modela civilizacije. Ma koliko polovični, protivrečni, konfuzni, pa i manipulacijama podložni, izvesni savremeni vanstranački pokreti, izvesne preventivne inicijative – poduprte mahom od mladih ljudi – predstavljaju zapravo prve znakove nekog budućeg masovnog otrežnjenja, ako, naravno, za njega bude vremena.

Iz tih razloga moje simpatije pripadaju Zelenom pokretu, Prijateljima Zemlje, inicijativama za zaštitu ljudskih prava (uključujući i prava životinja), društvima za borbu protiv smrtne kazne, pokretima za ograničenje nauke, odnosno njenu kontrolu; ukratko svemu što na ovaj ili onaj način predstavlja alternativu „civilizacionom mehuru” u koji nas je istorija zarobila i u kojem joj je očevidna namera da nas – uguši.

Jednom sam, u nekom intervjuu, rekao da čovek i ako pada mora mahati rukama. Uvek, naime, postoji mogućnost da će na vreme, pre konačnog pada, naučiti da leti.

Ostajem pri tome.

 

                             BORISLAV PEKIĆ - INTERVJU

                                      2. avgust 1985. godine

 

Pripremne beleške za intervju sa Radomirom Baturanom[260] koji treba da izadje u bloku o meni u časopisu Gradina verovatno negde za Sajam knjiga. Pitanja ima 33, jedan enorman broj koji moram svesti na nekoliko bitnih, ali za sada ću pokusati da odgovorim kako-tako na svako od tih pitanja.

 

Odgovor na prvo pitanje:

 

          Termin roman označava jednu književnu formu najšireg mogućeg karaktera a ja nastojim da proznim celinama dam jednu bližu odrednicu koja uvek nije samo formalna već sadrži i pokušaj da ona izrazi nesto i od suštinre od sadržine te forme. Takav je slučaj vrlo izrazit sa podnaslovom sotija, zatim podnaslovom fantasmagorija, pa i sa podnaslovom 1999. godine koji nije, kako kažete, roman nego je antropološka povest. Prema tome u tom smislu time samo hoće da se kaže da u toj knjizi se nisam bavio ovim ili onim pojedinačnim čovekom, nego predstavnicima vrste dakle čovečanstvom izraženim kroz jednu ličnost, jednog reprezenta tog čovečanstva. A sve što se bavi čovekom uopšte antropološkog je a ne psihološkog karaktera ili sociološkog karaktera.

 

Odgovor na drugo pitanje:

 

          Kod nas se paraliterarni žanr i slabo poznaje i gotovo nikako neguje, pa nije čudo da se u razgovorima na tu temu javlja razdvajanje čak i najboljih reprezenata tog žanra od klasične literature. Najbolji reprezenti tog žanra, paraliterarnog navodno, u svim departmanima tog žanra počevši od kriminalističke priče preko romana paranormalnih pojava, do romana SF ili negativne utopije, koja je možda jedina priznata deo klasične literature, svi oni ako se dobro pročitaju korespondiraju sa ponajboljom literarnom vizionarskom tradicijom - društvenom, istorijskom, psihološkom i antropološkom. (Ovde treba dati nekoliko ekskluzivnih primera kao što je na primer Dune Herbertova, izvesni romani Vadvenove(?), Farenheit 451 Bradburyev, itd, i u povezivanju sa klasičnom literaturom treba kazati koje su praktične osnovice ovih romana, šta predstavlja zapravo Farenheit, a šta predstavlja Dune.) Time bih zapravo i odgovorio na vase pitanje. Ukoliko ovaj roman postiže korespondiranje sa tom vizionarskom tradicijom, ja sam uspeo, ukoliko ona ostaje samo na nivou dobro napisanog žanr romana, bez ovih naznaka - nisam uspeo.

 

Odgovor na treće pitanje, čiju suštinu ne vidim potpuno, ostavljam za kasnije.

 

Odgovor na četvrto pitanje:

 

          Ja sam tu misao upotrebio u Besnilu da iskažem jedan proces beskrajnog ponavljanja istih manijačkih stanja prirodjenih čovekovoj civilizaciji onako kao što se ponavljaju automatske, metalne stepenice, koje vas nose nekuda i izbacuju nekuda, zatim se ponovo vraćaju da to čine sa ljudima iza vas i da bi nas sve zajedno uvek izbacivali na isto mesto. Ali ja tamo niti sam imao vremena niti je bilo potrebe da širim ovu misao i da stavim jednu zagradu nakon dužine koja izgleda neiscrpna zapravo treba obratiti pažnju na izraz „koja izgleda neiscrpna“, a dužina  zapravo nije neiscrpna ona je neiscrpna samo zato što je kruzna. Medjutim stepenice se mogu pokvariti i sve može stati. Tada više nema kretanja i nastaje smrt. Patnja i zlo na našoj planeti trajaće samo dotle dok traje čovek, nakon toga više te patnje neće biti, dakle ona, teorijski uzevši, nije neiscrpna.

 

Odgovor na peto pitanje:

 

          Ovo je za mene malo iznenadjenje. Ja pravo da vam kažem nisam primetio da mi kritika zamera nedovoljno motivisanje postupaka. Imam utisak da ozbiljna kritika prećutno ili nekim drugim nedirektnim sredstvima ima primedbe na moje premotivisanje postupaka, na moje permanentno dokazivanje nečega što bi po izvesnim mišljenjima već trebalo da bude i jeste dokazano. Ja naravno imam tu jedan svoj pogled na stvari. Dokazujem uvek sa različitih aspekata nešto, imam utisak takav, ali ne bih mogao uopšte da pretpostavim da bi iko mogao dokazati kao neku stvarnu zamerku osim omašaka da ja nedovoljno motivišem postupke svojih junaka. Insistiranje je moja mana, ja mislim. To je jedna stvar. Druga: već vaše pitanje koje se odnosi na Besnilo kad kažete da je negde u ovoj knjizi sve podredjeno besnilu - sva motivacija za taj predstojeći haos. Ja mislim da bi se to isto pitanje moglo postaviti i kod svih drugih mojih knjiga. Kod Vampira sve je podredjeno finalu, sve vodi tom finalu. U Zlatnom runu to je naravno pod nešto težim uslovima takodje evidentno. Svi moji junaci su jake ličnosti, a jake ličnosti ako nisu motivisane one zapravo nisu ni jake, one ne postoje. Pogledajte Ikara, pogledajte Odbranu ja ne vidim da bi se moglo dokazati da nema dovoljno motivacije u jednom Ikaru. Analiza bi pokazala da je čini mi se ima i više nego što treba. U Zlatnom runu, u slučaju glavnog junaka, ta se motivacija uspinje do monomanskih razmera obuhvata i genezu porodice, raste sve do metaistorijskih sve do mitskih korena. Prema tome mahom, medjutim, se može kazati da su neki postupci drugih junaka tu i tamo nedefinisani. Voleo bih da to čujem kako bih video u kojoj meri ta kritika ima pravo i naravno sve se to mora racionalno dokazati na tekstu.

 

Odgovor na šesto pitanje:

 

          Moj roman je prema zamisli trebalo da bude istovremeno i slika savremene civilizacije i slika onome čemu srljamo, jer su to jedne iste stvari. U savremenoj civilizaciji ovakva kakva jeste nalazi se naša budućnost larvirana i za sada nema izgleda da je izbegnemo.

 

Odgovor na sedmo pitanje:

 

          Gabrijel je, koliko je to moglo da se uradi u jednom romanu sasvim druge namene, jedan nacrt, površan, nedovršen, tek naznačen, nacrt moguće alternative jednog čoveka koji nije, koji se ne može, kako vi kažete, u njemu nije rekombinovano DNH. On je stvoren prirodnom selekcijom odbačenog dobra. To je jedna literarna tvorevina postojeća, koja treba da predstavlja jednu moguću alternativu, ne samo kao ličnost nego kao temelj jedne sasvim druge civilizacije čiji bi ciljevi, temelji, bili drukčiji nego naši. A ako ova alternativa kao što naravno neće, nema nikakvog izgleda ili bilo koja razumnija i plemenitija alternativa ne pobedi, onda nema apsolutno nikakve mogućnosti da mi izbegnemo civilizaciju genetičkog inžinjeringa dr Liebermana izmedju koje treba staviti znak jednakosti sa "Novim Jerusalimom".

 

Odgovor na osmo pitanje:

 

          Mnogo me pitate; šta bih ja mogao o svetu da znam, tek nešto malo znam o onome što mi se kao svet prikazuje. Ali i to malo što mi se kao svet prikazuje izmiče definiciji iza koje bi čovek mogao stajati. Ja sam zbunjen pred tim svetom verovatno zato što ni taj svet nije mnogo manje konfuzan.

 

Odgovor na deveto pitanje:

 

          Do izvesne mere se može reći da je Danijel Leverquin neka vrsta moga dvojnika, literarnog, književnog dvojnika, naravno pod svim mogućim ogradama koje ovo priznanje zahteva, gde se bitna sličnost izmedju njega i mene vidi u posmatranju sveta u zloupotrebi svoga polozaja i odbijanju angažmana Danijela Leverquina koji smatra da je kadar da pravi svoj vlastiti svet na osnovu tih parčića privida koga vidi da su u okviru tog svog sveta sasvim suvereno kreće, bez obaveze prema onom drugom. I njega naravno stiže kazna koja će svakako i njegovog dvojnika stići ukoliko bude istrajao u ovome svom stavu. Ako u ovome stavu ne bude istrajao onda će dovesti u opasnost svoju književnost. Postavlja se sada pitanje da li je u piscu važnije njegovo delo ili on sam; i u kojoj meri važnost, pretpostavljanje važnosti dela u ovakvom konceptu literature trpi od odricanja, od sveta. To su ta dva koncepta, nisu paralelna u smislu toga da se ne dodiruju, nego se oni prožimaju, utiču jedan na drugi, negativno i pozitivno, ali se pre kraja nikad ne može kazati. Pisac svakoga dana svodi sa sobom i književne i gradjanske i ljudske račune, a oni oko njega te račune u isini mogu da svedu tek kada više njega nema, kad on više ništa ne može sebi i svom delu da doda ili oduzme.

 

Odgovor na deseto pitanje bih i sad preskočio, verovatno i u uvek, jer bi to bilo samo tumačenje nečega što već postoji u romanu.

 

Medjutim pitanje jedanaesto ima nešto interesantno u sebi, posle dužeg uvoda kaže: "Interesuje me vaše tumačenje ove slike  i njene funkcije u romanu posebno funkcije motiva vode i vatre kao kosmoloških elemenata u vašem romanu".

 

          Ta slika ima dvostruku funkciju: prva je trivijalna u okviru jednog žanr-romana, a druga je sasvim ličnog karaktera i ovde je tek usputno spomenuta dok je u priličnoj meri razvijana u Zlatnom runu. Prvobitno književno-tehnološka fumkcija, dramaturška funkcija je izvesna relaksija lirska izmedju vrlo teških, mračnih i brutalnih pa i intelektualno presiranih scena, dakle jedan mali izlet u ljudska osećanja. Tu istu funkciju ima i romantizirana smrt dvoje mladih - Jevrejina i Palestinke koja je naravno kako je uradjena na jednoj opasnoj granici trivijalnosti ali i to sa potpunom namerom.

          Što se tiče ovih drugih ove druge funkcije - misaone funkcije, relacije mitske izmedju vode i vatre jako bi nas daleko odvelo kada bi u to u ovom trenutku ušli. Čini mi se da bi dovoljno bilo reći da su moguća višestruka tumačenja tog para, te dve suprotnosti i da u ovom slučaju kod Besnila ja imam jednu jednostavnu misao pred očima koja govori o grehu, potapanje u vodu ili krštenje jeste obnova, savez sa Bogom, potvrda nevinosti. To krštenje nije spasilo mladoga čoveka ne od smrti nego od greha i on sad odlazi u vatru koja po hrišćanskoj kategorizaciji pojmova predstavlja pakao. Medjutim po jednom drugom tumačenju koje ovde nije baš sasvim primenljivo, ali koje ja koristim u Zlatnom runu naročito u sedmoj knjizi, funkcija vatre je sasvim suprotna od hrišćanske dogmatike. Vatra pročišćava jer je ona glavni elemenat kulta Elevsine, i glavni junak koji se čitavo vreme bojao vatre shvata na kraju da u nju mora ući ako želi ponovno rodjenje, koji želi očišćenje od čitavih naslaga postmitskih, istorijskih, i vraćanje u svoj čistiji prvobitni oblik.

 

Dvanaesto pitanje:

 

          Odgovor - ja ne znam to. Moguće su ne samo ove dve alternative nego i čitav niz tih prostora. Moguća je recimo i alternativa da svet nema svrhe a ni da do nje dopre, da ostvari svoj razvojem, to je treća mogućnost. Ali onako kako mi se sada čini, kako mi se čini logičkim da je bar to u pitanju, da je svrha neophodna ali da ona nije ugradjena, nego da ona tek mora biti ne pronadjena nego kreirana. To odbacuje teleološki princip a zajedno sa tim principom odbacuje i sve one ideologije koje su bazirane na nužnostima.

          Skrećem pažnju na jednu moguću protivurečnost: naizgled ja tvrdim da će ovakav svet i ovakva civilizacija neminovno propasti. Mada izraz neminovno nije apsolutan. Dakle ne postoji propast kao nužnost nego propast kao razumni, osnosno racionalni rezultat onoga u čemu svet danas živi i čemu se kreće. Ta propast je larvirana. Po mom mišljenju vrlo davno izborom tipa civilizacije izborom ljudskosti, ali to nije nužnost. To je nužnost koju smo mi sami ostvarili i za koju smo sami odgovorni.

 

Trinaesto pitanje: "Kome inteligencija pripada prirodi ili čoveku?"

 

          Pa, prirodi ako toj prirodi pripada čovek. Ako se čovek odvojio od te prirode onda pripada čoveku, što znači da je protivprirodna i da vrši protivprirodnu funkciju u okviru prirode. I u toj situaciji koja je abnormalna, jer inteligencija teži da se suprodstavi prirodi da je nadvlada, leže i vrlo značajni elementi buduće ljudske katastrofe. Pod prirodom naravno ne treba podrazumevati ono što se obično podrazumeva kada se govori o tome da je priroda stihijna, da je priroda nepredvidljiva, da je priroda nesvesna, da je priroda prema tome jedan sasvim suprotan princip od principa inteligencije.

 

Četrnaesto pitanje:

 

          Ovo treba naravno shvatiti u ironiji. Ako bi besnilo bilo demokratski katalizator, ako bi besnilo bilo jedini način da se izjednačimo to bi bilo izjednačenje u smrti i takav oblik slobode nije nikome potreban.

 

Petnaesto pitanje:

 

          Ja se trenutno ne sećam, nemam knjigu kod sebe, ali tako nešto bi mogao da kaže Hamilton, eventualno u smislu jednog prirodnog razvoja prema specijalizaciji koju pokazuju mnoge životinjske vrste, a i težnja društva za specijalističkom strukturom civilizacije. Ja ne mislim da je to svakako rešenje ni za jednu civilizaciju, da je to parcijalizacija, da je to uništenje onih poslednjih šansi za spasenje, ali da društvo i nauka, da čovek bar na Zapadu teži toj specijalizaciji, toj uskoći, zatvorenom duhovnom, duševnom, socijalnom tržištu izmedju koga se posle vrše trampe, razmene. To je evidentno, to je evidentno u istoriji. Pitanje je samo koliko je to evidentno u čovekovoj prirodi, koliko je to deo izabrane civilizacije, odnosno stvorene civilizacije, a koliko je deo čovekove prirode.

 

Šesnaesto pitanje:

 

          To su jednostavni odgovori. Davidova zvezda sa okrnjenim krakom predstavlja ako čovek posmatra oblik Heathrowa, to je zaista oblik Heathrowa. Ja sam to prosto iskoristio da suludim harangerima dam ponovno prilike da Jevreje optuže za zločin protivu čovečanstva. A što se tiče smisla tog prijateljstva to je jedan od elemenata žanra, žanrovskog romana i to je opet pitanje književne tehnologije. Naravno da svaki normalan čovek bi želeo da sve ovo što se dogadja izmedju Izraela i arapskih zemalja da se ne dogadja. Prema tome to je čak i sa ljudskog stanovišta potpuno normalno. Medjutim, ovde nema funkciju poziva na mir, nego prosto literarnu funkciju jedne lirske scene koja opet treba malo da olakša sve što se okolo dogadja.

 

Odgovor na sedamnaesto pitanje:

 

          Ja bih voleo kada bi se shvatilo da su moje aluzije na fašizam normalne onda kada uzimam nacistu za glavnog junaka. Ali ja pod fašizmom podrazumevam u prvom redu totalitarizam. Ima i sasvim drugih vrsta totalitarizma, onog momenta kada budem o njima pisao ja ću onda zaboraviti fašizam. U "Novom Jerusalimu" na primer 1999. ne radi se uopšte o fašizmu nego se radi o jednom obliku realnog socijalizma. Policajac major Lawford jedan tip čoveka koji bi lako mogao postati diktator. To je groteskan elemenat u ovoj knjizi sastavljenoj od mnogih oblika i razmišljanja i forme i on je takodje kao i Palestinac i Jevrejka ili sahranjivanje sina dr Komorowskyog jedan elemenat osveženja, ali u drugom pravcu, u pravcu groteske, satire itd; dakle tu ima takodje jedan književno-tehnološki razlog, ne samo misaoni.

 

Odgovor na broj osamnaest:

 

          Vidite, ja sam tek sada, kada ste mi vi to sve zbrojili lepo video izvesna značenja u ovome. Jer dok sam pisao očevidno je to kod mene bilo krajnje nesvesno. To samo svedoči koliko je čitalac odnosno Jugosloven prijemčiv za ovakve rečenice, i koliko spreman u stvari da ih tumači. Čini mi se da pitanje to podrazumeva na način na koji bih boga mi i ja protumačio kada bih ovako poredjao jedan iza drugoga ali vas uveravam da nisam učinio ni sa kakvom namerom. Ali vidite, kada se jedanput jedna stvar uzme na način na koji je ovde uzeta, onda i rečenica koja je potpuno logična, poruke u koje čovek zaklanja, ali ostaje neobavešten o svemu što se izvan dogadja, dobija neko specijalno značenje. Ako vrlo dobro znate da bez obzira o kakvoj se kancelariji radi, u kancelariji 2 sa 3, ako je čovek zabarikadiran u takvoj jednoj situaciji on će biti zaklonjen ali će ostati neobavešten o onome što se izvan dogadja.

 

Dakle odgovor na pitanje devetnaest:

 

          Voleo bih kada bi taj centroplazmatični pejzaž, kako lepo kažete, predstavljao asocijaciju tako snažnu da se uspne do nekog metafizičkog značenja, do transformacije u zlo novog kvaliteta, ali sumnjam da ova slika koja ima jedan po malo patetičan ton uspeva da se dopne do tog sloja.

 

Odgovor na dvadeseto pitanje:

 

          Ja sam već nekoliko puta na slična pitanja odgovorio u tom smislu da je Besnilo slika postojećeg besnila u svetu a da je Rhabdovirus bolest koja rezultira iz toga besnila kao jedan viši stepen i da sve ono što rade ljudi van bolesti besno je, a sve ono što u bolesti rade bolesno. Čovečanstvo zahvaćeno Rhabdovirusom iz te knjige ne može da ne čini ono što čini ali čovečanstvo koje još nije zahvaćeno tim Rhabdovirusom može da ne čini ono što čini. Rezultati i jednog i drugog su jednaki. I u tome je Besnilo metafora.

 

Odgovor na dvadeset prvo pitanje:

 

          Tekuća civilizacija kao jedan stepen opšte materijalističke planetarne civilizacije već je rekombinacija drevnih nižih stanja ove materijalističke civilizacije i kao takva sasvim prirodno sadrži u sebi rekombinaciju prošlosti i rekombinaciju budućnosti, dok permanentno rekombinira našu sadašnjost.

 

Odgovor na pitanje dvadeset dva:

 

          To je prosto slika koja na prvi pogled samo ima veze sa totalitarizmom, a specifično ima samo na prvi pogled veze sa nacističkom parolom: "Danas Nemačka, sutra ceo svet", i više se odnosi na suludi ljudski ponos koji se tako ponaša; na čoveka uobraženog, da mu je sve dostupno, sve moguće i sve dopušteno, gde je ljudskost, odnosno čovečnost ne u smislu moralne i duhovne čovečnosti već u smislu statusa, bilo nekog statusa čoveka, već dovoljno da može sanjati ostvarenim svojim put zvezdama.

 

Odgovor na dvadeset tri:

 

          Ja ne mislim kao jedan od italijanskih antipsihijatara Bazalja da je zdrav svet naše civilizacije bolestan, a da je bolestan svet zdrav. Ja mislim da su oba bolesna na svoj način. Na različit način od kojih oba proističu iz fundamentalne bolesti našeg postojanja. Izvesna ludila mogu se objasniti bekstvom, ili protestom, demonstracijom protivu našeg ludog razuma, ali kad pogledate posledice takvog ludila vi vidite da one nisu jako daleko od ludila protivu koga protestvuju. Ludilo revolucije ne pokazuje se ni u svom toku ni u svojim posledicama mnogo razumnije od ludila stanja protiv koga je revolucija podignuta. Pročitao sam nedavno jednu neobičnu, ekstravagantnu izjavu jednog poznatog istoričara i revolucionara, da on veruje kako će svet budućnosti potresati sve temeljnije revolucije masa koje će izbacivati na površinu ljude sposobne da ponove i pozitivne i negativne strane bivših revolucija. Bio sam prilično začudjen kada sam video da se ludilo izbija ludilom, klin izbija klinom, i da se ovaj svet nada spasiti tonjenjem još u gore besnilo. Taj lek zaista još dosada nisam imao prilike da vidim tako jasno preporučenim. Otprilike je to kao kada bi vam neko rekao da se od smrti možete spasti smrću, da se od vatre možete spasti skokom u vodu, ne znajući da plivate, odnosno da se od vode možete spasiti skokom u vatru.

 

Odgovor dvadeset četiri:

 

          Civilizacijski mrak - mrak zla nauke ne može se ničim nadvladati, jer je u prirodi te nauke saznanje i napredak tako zvani i napredak nauke ne može se apsolutno ničim zaustaviti. Bar za sada se ne vide za to nikakve mogućnosti.

 

Odgovor na dvadest peto pitanje:

 

          Ma koliko kraj bio pesimističan i ma koliko Velika zver triumfovala, Gabrijel nije uništen i u njemu je metaforično i šansa. Sve dok postoji Gabrijel pobeda Velike zveri nije apsolutna.

 

Odgovor na dvadeset šesto pitanje:

 

          Ja ću pokušati da na ovo pitanje Hermanna Hessea odgovorim u knjizi Atlantis. U medjuvremenu nemojte misliti da mutanti, androidi, da su sitni, plitki. Ima medju njima veoma inteligentnih, inteligentnih na nivou i još višem nivou od normalne ljudske inteligencije, ali ono što im nedostaje to je suštinska, prirodna čovečnost. Izumiranje pravih ljudi ukoliko je ovih uopšte bilo, proces je veoma dug i obuhvata smenu više civilizacija ovoga ciklusa.

 

Odgovor na pitanje dvadeset osam:

 

          Da. Čovek je izrod prirode, a krtica metaforično njena duša, njen literarni izraz. Ona je takodje u odgovoru na dvadeset sedmo pitanje glasnik te prirode. Doduše kao što vidite na početku bezuspešan, ali na kraju trijumfujući.

 

Odgovor na dvadest deveto pitanje:

 

          Pitanje koje verovatno treba preskočiti jer je potpuno jasno. Krtica je takva kakvo je čovečanstvo. U jednom apsolutno androidskom čovečanstvu i androidskoj prirodi i ona je mehanička.

 

Odgovor na trideseto pitanje:

 

          Jeste u životu čoveka sve pitanje svrhe. Ali ne u onom smislu u kome svrhu i cilj tumače ideologije u tom smislu da svrha istovremeno i daje razjašnjenja, istovremeno i daje apsoluciju za život unatrag. Ukratko da cilj opravdava sredstvo. Takvo tumačenje svrhe donelo je ovoj istoriji, istoriji ovog čovečanstva neuporedive nesreće. I još traje. I još traje kao jedna od najeminentnih njegovih pretnji.

 

Odgovor na trideset prvo pitanje:

 

          U 1999. godini ima više mogućnosti za objašnjenja i ona se već nalaze u tekstu. Bilo bi potpuno izlišno da ja ponavljam sve ono što je tamo  napisano. Mogućnost da su ljudi stvorili robote ravnopravna je mogućnosti da su roboti stvorili čoveka u jednom romanu, naravno. I naravno da ja samo sa takve jedne distance koju ste nazvali ironijskom dajem prednost mašini.

 

Odgovor na trideset drugo pitanje:

 

          Da. Asimovljevi zakoni ako se dublje analiziraju, pa stave u kontekst onakve priče kakvu sam ja smislio čuvaju zaista samo formu a ne suštinu čoveka. U romanima Asimova oni uspešno brane čoveka, ali Asimov nije stavljao svoje robote pred ovakve zadatke.

 

Odgovor na trideset treće pitanje:

 

          Ništa se stvarno ne zna. Ja lično mislim da ništa nije novo nego da postoje samo nova shvatanja starih stvari.

 

 

                            

 

 

 

 

 

 

Ne razočaravajmo se

 

Razgovor vodio Mladen Pavković[261],

Oko, Zagreb, 24. Septembar 1987. godine

 

Poznati beogradski pisac Borislav Pekić, koji najveći dio godine provodi u Londonu, nedavno je primio još jedno značajno priznanje – „Njegoševu nagradu“. To izuzetno priznanje dodijeljeno mu je za roman Zlatno runo kojim je taj pisac dosegao same vrhove jugoslavenske, pa i evropske, književnosti. Taj roman od 3200 stranica sigurno je naše najopsežnije djelo. Prije Pekića, „Njegoševu nagradu“ dobili su: Mihajlo Lalić, Meša Selimović, Miroslav Krleža, Branko Ćopić, Blaže Koneski[262], Oskar Davičo, Josip Vidmar[263] i Desanka Maksimović[264].

U našoj književnosti taj se vrsni pisac javio prilično kasno, u 35. godini. Spomenut ćemo samo neka njegova djela: Vreme čuda, Hodočašće Arsenija Njegovana, Odbrana i posljednji dani, Zlatno runo, Besnilo, 1999 itd., a napisao je mnogobrojne televizijske i radio-drame.

 

Rođeni ste u Podgorici (Titograd), živjeli u Beogradu, a sada ste u Londonu. Mnogi se pitaju, pa i ja, zašto ste odabrali London, odnosno kako vam je živjeti i raditi u tom gradu?

 

Nijedan od spomenutih gradova nisam ja birao. Sve moje seobe birale su okolnosti izvan moje volje ili bez njenog presudnog učešća. Mesto rodenja izabrala je služba mog oca, visokog državnog šlužbenika Kraljevine Jugoslavije. Nakon 1944. Beograd je takode izabran blagodareći toj službi, opet visokoj, premda nešto prividnijoj, u Republici. London je odabrala služba moje supruge, arhitekte po pozivu, pa se, dakle, ni tn nisam najročito pitao. Mogu, medutim, reći da je odluka o odlasku iz zemlje bila uglavnom moja. Bila mi je nužna usamljenost. I to ona njena osobena vrsta, o kojoj u Tako je govorio Zaratustra Nietzsche piše kao o - zavičaju. („O samotnosti! Samotnosti, zavičaju moj!“) U Beogradu se ona nipošto nije dala postići. Kao čoveku građanskih navika, potreba i komfora, ni neka naša divljina nije mi odgovarala, a veliko je pitanje da li bi u njoj čovek bio ostavljen na miru. (Mi smo, naime, uvek tako prokleto zabrinuti jedan za drugog.) U tuđini je usamljenost prirodno stanje. O vama se niko ne brine ni u rdavom, ni u dobrom smislu, Sve dok kakav zakon ne povredite, vi ne postojite, vi ste nebiće. I sad, kako mi je u Engleskoj? Onako kako sam sam izabrao. Englezi bi sa svojim smislom za eufemističke kompromise rekli – fair. Otkako sam prošle godine pet meseci proveo u domovini, čak i nešto bolje. Nisam, naime, više tako siguran gde je, zapravo, tudina? I šta je, zapravo, tuđina? Da li je to geografski, ili osećajni prostor? Da li je to nešto urođeno, ili u nas naknadno indukovano? Jer se meni sve vreme činilo da sam se iz jedne tuđine vratio u neku drugu. No, to je, biće, standardna ispovest, svakog povratnika. Pitanje je jedino da li je utisak trajan, ili privremen. Ako je trajan, zlo mi se piše. Potragu za usamljenošću platiću skuplje nego što sam mislio. Ali ma koliko me sve to stajalo, verujem da se isplatilo. Nemam u vidu samo svoje knjige. Ali i one su produkt jednog drugog naćina gledanja na život, do koga bez mog dobrovoljnog izgnaništva ne bih došao. Jer te knjige nisu tek neki spontani umetnički doživljaji sveta, o kojima više znaju kritičari nego ja sam, one su legitiman eksponat nivoa mojih trenutnih saznanja o njemu. U prvom redu moga mišljenja, tek zatim možda i nekih osećanja. Imam, dakle, u vidu i sve što se tiče mene osobno i mog života. Promena je u toku. Još je nemoguće razabrati na šta će ona izaći.

 

„Tekući“ uspeh

 

Da li vam često nedostaje Jugoslavija?

 

Da, kad nisam tamo. Ustvari, to što mi nedostaje nije Jugoslavija. Držim da čoveku nikad ne nedostaje nešto tako apstraktno, neodredeno i nelimitirano kao što je neka zemlja, čak i ako mu je domovina. Uvek su to izvesne opipljive stvari, ponekad i trivijalne. Stvari koje samo za njega nešto znače. Nedostaje mi naročito poneki od mojih prijatelja. No nikad svi zajedno, da bih mogao kazati kako mi nedostaju prijatelji. Uvek stvarno po jedan od njih. Ne, dakle, prijateljstvo, već ovaj ili onaj prijatelj, koji nikad nije isti. To vam je kao kad prema raspoloženju birate muziku. Jednom vam treba Mozart[265], drugi put Beethoven[266]. Jedan drugog ne mogu zameniti. A niti jedan prijatelj drugoga. Nedostaje mi, takođe, poneki tipičan doživljaj vezan za Beograd, teško zamenjiv sličnim doživljajem u bilo kome drugome gradu. Sedenje, recimo, u kafanici na Savi u letnji zalazak sunca. Ovde takvih kafanica nema, a i da ih ima, nema sunca. Pa i da ga ima, ne bi vredelo. Ne bi bilo isto, ako razumete šta hoću da kažem. Izvesni su doživljaji neponovljivi, osim tamo gde su vas prvi put osvojili. Nedostaje mi, iz atavističkih razloga jamačno, poneka diluvijalna sloboda, kod nas moguća, ovde nezamisliva. I ovde, naime, mogu baciti opušak na trotoar, ali se pri tome neću osećati tako dobro i prirodno kao u Beogradu. Svakako ću bar pokušati da me niko ne vidi. Ali, kako vas ne bih doveo u zabludu, moram priznati da u Beogradu svake čežnje za njim nestaje. Ne mogu reći da baš za Londonom čeznem. ali na njega rnislim. Ne znam zašto je to tako i žao mi je što je tako. Neću reći ništa novo ako kažem da je današnji Beograd nešto drugo nego onaj iz mojih uspomena, drugo i pomalo strano, niti će biti novo ako kažem da je to opšte iskustvo ljudi kad zalaze u godine. Tada se čoveku čini da je nekad sve bilo bolje. Možda i jeste. zar ne? I mi smo, verovatno, bili bolji.

 

U književnost ste ušli knjigom Vreme čuda, čini mi se prilično kasno. Bilo je to 1965, a potom kao da je proradio vulkan, knjige Vam izlaze kao na tekućoj vrpci. Sto vam je značila ta prva knjiga ?

 

Najpre da razjasnimo jednu stvar s kojom kod nas ljudi mahom nisu načisto. Književnost se često shvata kao hobi, dostupan izvesnim darovitim osobama, koje, uz to, moraju imati i dosta slobodnog vremena. To ne znači da nisu zaposleni, samo da im njihovo pravo zanimanje takvo vreme dopušta. Nažalost, budući da se kod nas od književnosti teško može živeti, to i jeste slučaj. Većina pisaca negde je zaposlena. I to stvarno oduzima vreme koje bi se inače posvetilo pisanju. (Drugo je pitanje potrebe za nekim vanliterarnim prestižem, koja takođe deluje.) Pošto se piše malo, nedovoljno se zaraduje, a pošto se i druge stvari rade, za pisanje se nema vremena. Tako se stvara začarani krug. Ja nigde nisam zaposlen, profesionalno se bavim pisanjem, pa je prema tome i prirodno da objavim više knjiga od nekog ko literaturi posvećuje tek pola vremena i mozga.

Šta mi je znaćila prva knjiga? Pa, ne mnogo. Ja sam tada imao već tridesetpet godina, a to su godine kada vas prvi uspesi ne uzbuduju. Mnogo su ranije morali doći da bi ostavili neki naročiti utisak. Ne mogu poreći izvesno zadovoljstvo, ali se ono ticalo pre taštine, pa i nekog osvetničkog osećanja, jer moja lična situacija, zahvaljujući biografiji politički nepodesnog lica, takav uspeh nije obećavala. Nije, nažalost, bilo onog toliko puta opisivanog trijumfalnog osećanja što krasi početke mladalačke karijere. Nije isto kada vam u trideset petoj kažu da pišete dobro, ili kada vam to kažu u dvadesetoj. ZIo i naopako da i u trideset petoj još pišete kao početnik. Kada onda mislite započeti pisati i dobro? A onda, ja sam tada već dosta dugo radio na filmu, imao sam i uspeha, po mom prvom scenariju, još pod pseudonimom, pravljen je film koji nas je predstavljao u Kanu, znao sam, dakle, koliko tzv. uspeh malo znači, koliko je često slučajan, pa i namešten, a i kad je zaslužen, vrlo je kratkotrajan, znao sam i koliko truda treba da se očuva i stabilizuje. Truda koji u velikoj meri nije umetnički. Već onda sam znao da svetlost nije vredna sveće. Da bismo zaista u takvoj svetlosti uživali, sveća uvek mora jako goreti. Jer piscu, kao i operskoj primadoni, bivši uspeh, ma kako velik, malo znači. Uvek je važan onaj tekući.

 

Razlog za Otok

 

Smatrate li da je Vaš put u književne vode bio različit od puteva ostalih pisaca?

 

Razume se. (S izuzetkom možda Dragoslava Mihajlovića, koji je, iz razloga sličnih mojih, svoju prvu knjigu objavio takode u trideset petoj,) Stoga i nisam kod izdavanja Vremena ćuda mogao iskusiti ono čisto zadovoljstvo koje posle oštane kao jedno od najlepših sećanja u karijeri. U njega se umešalo jedno osećanje nižeg reda, o kome sam već govorio. Nakon višegodišnje robije, a posle nje izvesno vreme bez građanskih, prava, koja uključuju i pravo na javne nastupe, bez privilegija što ih donosi pripadnost vladajućoj stranci, bez realne društvene perspektive i znatnim inhibicijama i onoj mogućoj, svest o tome da sam svemu uprkos uspeo, da sam štampao jednu knjigu, i to knjigu koju je kritika bez rezervi pohvalila, prekrila je sva druga zdravija osećanja. Prekrila i upropastila, naravno.

(Nešto drugo takode moram razjasniti. Kad god pomenem svoj zatvor, uvek

se uplašim da bi se moglo pomisliti kako sam bio na Golom otoku. Zato, premda me niste pitali, moram povodom tih svojih robija — čiji sam opis započeo knjigom Godine koje su pojeli skakavci (Izdanje BIGZ-a za 1987. godinu.) - dodati i zašto sam suđen. Značaj sukoba s Informbiroom godine 1948. i tragedija Golog otoka — uprkos svim alibijima, prema mom mišljenju, savršeno izlišna — malko je zamutila istoriju tog vremena. Danas se misli da su tada zatvarani jedino informbiroovci. To nije istina. Uz otpor stanju stvari s leva, postojao je i onaj - s desna. I ja sam njemu pripadao. Naše je generalno zborište bilo u Sremskoj Mitrovici. To uzgred može pripomoći pametnijoj definiciji tzv. „građanske desnice“ od one koja je kod nas u modi, gde jedna legitimna politička doktrina, legitimna makar koliko se nazadnom smatrala, sasvim neumesno pravi društvo jednoj devijantnoj kao što je šovinizam.)

 

Koliko verujete kritičarima?

 

Kao i većina pisaca, sklon sam da im verujem više kad me hvale nego kad me kude. Ali sam intimno veoma razočaran ako me hvale zbog nečega što nisam napisao, a oni to u delu vide, slučaj češći nego što se misli. A onda, s vremenom se stiče renome koji kritici nalaže izvesnu blagonaklonu opreznost. Ukratko. gleda vam se kroz prste. Vaš osrednji uspeh postaje velik; neuspeh se pretvara u osrednji uspeh. Ustvari vi više prosto ne možete da neuspete. Vi ne smete da ne uspete. Čak i ako to postignete, kritika vam neće dati. Niko vam ne dopušta da se vratite u srećno početništvo, gde se s vama moglo raditi što se htelo, a i vi ste smeli raditi što hoćete. Uskoro počinjete da se osećate kao lešina i da shvatate smisao latinskog uputstva da se o mrtvima nikad ne govori rđavo. A to ni najmanje nije prijatno osećanje, uveravam vas.

 

Vaša najbolja knjiga? Najbolja drama? 1 kad biste mogii, biste li neko svoje delo ponovo napisali?

 

Prema mom osećanju, najbolje delo koje sam dosad napisao je, nesumnjivo, Zlatno runo. U polju esejistike to su verovatno Godine koje su pojeli skakavci, a u dramaturgiji, tako se barem nadam, biće to „Nova Heloiza“, koju upravo pišem. Moj se ukus, očigledno, ne poklapa sa ukusom publike. Ona preferira Besnilo. Ono je samo za par godina prodano s četiri izdanja u preko 50.000 primeraka, svih sedam tomova Runa jedva da je doseglo 10.000. Odabrana dela, ne računajući i s kojima bi se taj broj popeo na 25.000. Može se dogoditi da i Godine koje su pojeli skakavci budu čitane. Ljudi vole uspomene, osobito ako su neprijatne. U tom smislu, medutim, rnožda ću najokorelije ljubitelje tragedije razočarati. U mojim je robijama malo ima. Više ima onoga što je Kundera nazvao „nepodnošljivom lakoćom postojanja“, a što bih ja mogao zvati „njenom podnošljivom težinom“. Što se tiče nekog novog pisanja starih dela, na to, osim u jednom naročitom slučaju, nikad nisam pomišljao. Da nisam mislio da su ta dela gotova, u obliku koji je približan mojim mogućnostima, ne bih ih ni objavio. Naravno da bih tu i tamo nešto promenio, prestilizovao, dodao ili oduzeo, ali ako bi time to postala neka druga, nova knjiga. onu prvu nije vredelo ni pisati. Budući da moje inspiracije dolaze iznutra, iz dubine mojih saznajnih i osećajnih promena, ne vredi ih demonstrirati na starim temama, a i nemoguće je, jer se one uvek javljaju sa svojom, sebi prirodenom i novom. Izniman slučaj o kome govorim odnosi se na moju prvu knjigu Vreme čuda. Ali i tu neće biti izmena na objavljenom tekstu. Biće mu samo dodat. novi, u drugom delu, jer kako sam vec više puta rekao, roman nije završen.

 

Rizik poziva

 

Što mislite o temama o kojima se kod nas sve češće raspravlja, a tiču se umetnosti? O slobodi stvaralaštva, cenzuri, tabu-temama itd.?

 

Šta da mislim? Jasno je šta mislim. Šta prirodno da mislim. Sve bi še to dalo svesti na nekoliko reči odgovora: sloboda stvaralaštva mora biti apsolutna, cenzura ni u kom vidu ne sme postojati, tabu-tema nema. Stvari, razume se, nisu baš tako jednostavne. Čim ima zabrane knjiga, pa se zbog njih ide i u zatvor, slobode stvaralaštva nema, a ima cenzu re i tabu-tema. Samo, to nije isključivo pitanje umetnosti. Pravo slobodnog i neograničenog umetničkog izražavanja subsidijarni je deo građanskih i ljudskih prava, definisanih i gradanskim iskustvom i Konvencijom u Helsinkiju. A ako se ona ne poštuju, odgovornost pa da na one koji su pre svih dužni da ta prava štite.

S druge strane, naravno, uzimajući u obzir istorijske okolnosti razvoja tzv. realnog socijalizma u kome živimo, ra- zumari čovek, ne žrtvujući načela, mora demonstrirati izvesno strpljenje. Ideološke zablude u pogledu umetnosti, koje je marksizam nasledio od racionalizmn veka prosvećenosti, a odgajio ih na staljinskoj varijanti boljševičke prakse, teško se napuštaju, kao i ma koje druge. Setimo se samo da se i danas jedan Krležin govor, slobodouman jedino u kontekstu još neslobodnije stvarnosti, a u suštini konzervativan i u svojim idejama duboko ispod nivoa umetničke slobode već postignute u građanskom društvu, da se takav jedan govor, koji je bio čak ispod onoga što je Krleža, pravi i autentični, o biću umetnosti mislio, proglašava nekom liberalnom prekretnicom. A valjda je i bio. I ako potpune slobode, kao što vidimo, još nema, ono što je Krleža onda nudio izgleda danas smešno.

I još nešto. Sve te opstrukcije neće onu pravu umetnost zaustaviti, i ako joj, na kratak rok, mogu otežati život. I njoj, i odnosnom umetniku. Ali to je već pomalo drevna priča i spada u rizik poziva. Ko nije spreman da plati cenu, neka se njime ne bavi.

 

Što Vas je nekada najviše razočaravalo, a što danas?

 

Pa, to se ne menja. Pošto se ništa ne popravlja, razočarenja ostaju ista Samo nekako manja, slabija, podnošljivija. Čovek se, najzad, na neko trajno stanje stvari navikne. Mora se navići. Drugo mu ne preostaje. Ili izvući konzekvence, na koje ja lično nisam pripravan. Ne barem za sada.

Nešto se, međutim, u tim stalno prisutnim pesimističkim motivima moga odnosa prema svetu ipak izmenilo. Ne kad su me po pravilu razočaravali - drugi. Danas sam najčešće ja sam predmet svojih razočarenja, Možda sam, kako rekoh, na ona prava razočarenja već svikao, a na ova što ih sam sebi prire dujem, duševnoj aroganciji blagodareći. još nisam. Još od sebe zahtevam ponešto što od drugih već odavno ne očekujem

Pesimizam je idealistički koncept poimanja realnosti. Idealistički i pomalo dogmatski. Za jednog liberala, za kakvogvažim, to je protivrečnost koju nije uvek lako razrešiti. Izmedu trezvenog pesimiste, dosadnog moraliste i opasnog puritanca samo je jedan korak Ako se on napravi, bez obzira s kojim i ma kako „nužnim“ ili „dobrim“ razlogom, od pesimiste se postaje uzrokom tuđeg pesimizma. Od onoga koga s pravom razočarava rdavo stanje stvari onaj koji bez prava svojim fanatičnim mešanjem u te stvari razočarava druge.

 

 

 

Drum sa kojeg se ne može skrenuti

 

Razgovor vodio Branko Jokić[267],

Pobjeda, Titograd, 1. 10. 1987.

 

Možete li da govorite o sopstvenom stvaralačkom postupku?

 

Mogu, ali nešto teže kada su razmišljanja pitanjima indukovana, a ne spontani odgovor na ona koja sam sebi postavljam, pa ih eventualno u „Dnevniku“ ili nekom eseju slobodno razvijam, sa svim stranputicama što ih kontemplacija nad sopstvenim delom dopušta. Nisam književni teoretičar, teorije proze nikad nisu bile u mojoj sferi interesovanja, pa mi za ovakav razgovor, umesto stručnog znanja, ostaju tek izvesna praktična iskustva. A ona su, kao što znate, najpre sasvim lična, a onda se ponekad i opisu artikulaciji. Pokušaću da učinim što mogu.

 

Tip romana kao što je sedmotomno Zlatno runo kritičari nazivaju „roman-rijeka“. Kako ste zamislili tu struktutu i šta piscu (ne) olakšava takav postupak, takva kompozicija?

 

Da, kritičari ovu vrstu romana zovu „roman-rekom“. Ja bih moj pre nazvao „roman-morem“. Roman-reka pretpostavlja, da kod poređenja ostanemo, jedan, tokom vode, predodređeni pravac od izvora do utoke. Takvi su, recimo, Galsworthyjevi Forsajti. Ako taj pravac uporedimo sa vremenom – bitnim faktorom kompozicije – rekom ćete ploviti nizvodno, linearno – linearnim, dakle, vremenom – do ušća i kraja reke (knjige). Sporadični povraci nisu stvarna vraćanja, kretanje uzvodno, nego tek osvrtanja iza sebe dokle vam pogled dopušta da pređeni put obuhvatite – sećanjem, ili da proširite pogledom na okolne predele – podsvešću. Zlatno runo nema takvu klasičnu, linearnu, hronološku strukturu. Temporalnost je u njemu drugog kova, druge prirode, pa je stoga poređenje s rekom u najmanju ruku nedovoljno, osim ako se ne misli na dužinu romana i neke artističke, formalne odlike, koje već davno nisu nove, i gotovo da spadaju u proznu secesiju. Poređenje s morem mi se čini prikladnijim upravo zbog shvatanja vremena, zbog podređivanja kompozicije takvom shvatanju i pretpostavke da ona ne izražava samo vremenski prostor sadržaja već i sudbinu čoveka i njegove povesti, ne samo sudbinu priče u vremenu već i priču vremena kao ljudske sudbine. Vreme je u Runu jedno. Prošlost, sadašnjost i budućnost su simultane zone temporalnosti, kao što je i voda mora jednomerna i jednovremena, te nikuda ne teče nego se samo rasprostire. to se istovremeno vreme širi, slikovito rečeno, u krugu koje je u romanu planimetrijski opisan,

tako da od godine 1769. i pada Moskopolja, cincarskog Armagedona, krećemo prema budućnosti, godini, recimo, 1801, 1830, 1848, 1867, 1903, 1910, 1915, 1919, 1941, pa u paranormalnoj projekciji, sve do godine 1980, ali se jednovremeno, paralelno, u istoj ravni proticanja, vraćamo prošlosti, dok ova ima godine i poznaje istorijsko datiranja, do 1690, 1566, 1453, 1427, 1299, 1205, a onda, kad godine uđu u neizvesnost, dublje u helenski mit o Argonautima, sve do bezvremene Arkadije i Zlatnog doba koje mu prethodi. Kretanje kroz vreme je prividno. Vreme stoji kao što to s morem biva. Oni koji se kreću, to su junaci Runa, to smo mi koji u tom nepomičnom, uvek istom moru ukrug plivamo. Druga je razlika u tome što se u prvoj, beletrističkoj ravni šest tomova Runa mogu čitati i bez VII toma, kao što se Galsworthyjev Posednik može čitati i bez ostalih knjiga Sage o Forsajtima. Ali, na drugom, metafizičkom i antropološkom nivou, bez VII toma – s čijim arhetipskim modelima, preuzetim iz Argonautike Apolonija s Rodosa[268], ključne epizode istorijskih delova romana uz varijacije vezane za sporednosti epoha, sudbinski korespondiraju – konačno razumevanje knjige nije moguće. Ono, možda, i nije neophodno, iako pisac na njega potajno računa. Često se, međutim, i u životu događa da imate naročiti cilj do kojeg vam je silno stalo, a kojeg niko ne primećuje, ali, ako usput posvršavate i druge poslove koji se shvataju i primaju, morate biti zadovoljni. Moglo se i gore proći.

Ovakva kompozicija Runa, komplikovana struktura koja mora biti gotovo do pojedinosti unapred smišljena, gde poslednju knjigu morate znati dok prvu pišete, i gde za kompozicione pogreške nemate mogućnosti naknadnih ispravki, i olakšava i otežava posao. Otežava jer zahteva dug pripremni rad, a kasnije vam ograničava slobodu baš kad vam je najnužnija, kad vam tzv. nadahnuće – pojam kojeg se plašim – nudi bolja rešenja, što ih upravo zbog zadate sheme i ne smete i ne možete upotrebiti: time bi za račun nekog uspelijeg detalja, ruinirali celu građevinu, zbog jednog dela – uništili harmoniju Celine. (Da o osakaćenju uživanja u pisanju i ne govorimo.) Na drugoj strani kantara, ovakav postupak olakšava rad. Uvek znate šta vam je činiti. Na drumu ste s kojeg ne možete skrenuti i uputite se u nepoznatom pravcu na kome prezate od onog što vas čeka. Znate kuda idete, zašto, i gde ćete stići. Drugo je pitanje u kakvom stanju. I vi i vaša knjiga.

I najzad, reč je o Runu, a ne o postupku koji primenjujem na druge knjige, premda preferiram da znam zašto svaku od njih pišem, zašto baš tako a ne drukčije, i da joj bar kraj imam pre nego što počnem pisati početak.

 

Dakle, je li Zlatno runo istorijski, mitski, društveni, psihološki, antropološki ... roman, ili sve to pomalo?

 

Nije na meni da vršim učene klasifikacije. Mogu jedino reći šta sam hteo, ne šta sam učinio. Hteo sam da napišem roman; u stvari, priču p čoveku. A potom da taj roman, ako može, bude antropološki. Dakle, alhemičarsko-sintetički. Reč je o genosu, porodici, on je, dabome, porodični. Pošto je ona romejska, roman je o Romejima; kad se ovi spoznaju kao Cincari, o Cincarima; čim Srbima postanu, reč je o Srbima. Ako se u njemu govori o porodici čiji će statust postati građanski i oličavati izvesne ukupne osobine staleža, on je i roman o jednoj klasi. Ako se ta klasa uspinje, pa propada, piše se o uspenju i propadanju, kao i o plauzibilnim razlozima za taj ususd. Ako se govori o trgovini, o trgovcima; o umetnosti kada se priča, o umetnicima; o politici reč kad je i državotvorstvu, o političarima i državnicima, itd. itd. Pošto se sve događa na Balkanu, istoriji poluostrva, ovog slepog creva Evrope, iz kojeg je njeno telo izraslo u savremenu civilizaciju, ona, ta istorija, makar i parcijalna, na preskok – ne slučajan, nego definisanom shemom temporalnosti određen – izbegnuta ne može biti, pa je knjiga, uslovno, i povesni roman. (Uslovno, velim, jer ja ne služim istoriji da je restauriram, nego ona meni da je na fantasmagoričan način supsumiram u ideju o istoriji i njenom odnosu prema mitu.) Govori se o ljudima, kako da ne bude – psihološki? Međutim, pošto je, usput, sve ovo Runo moralo da bude, za mene je, subjektivno, ipak ostalo – književno izražena antropološka hipoteza, pa možda i mitska, kako rekoste, ako pod pojmom podrazumevate one fundamentalne odrednice našeg bića koje se opiru prolaznosti oblika egzistencije: porodici, klasi, istoriji, pa i psihi, a slede ontološki protoprojekt, iz čijeg kalupa, nacrta, modela, osim u sporednim varijacijama, izlaza nema.

 

Kako vidite odnos istorijskog i epskog?

 

Hronološki, pozitivizam veli, istorija prethodi epu. Zatim, ponekad, ep postaje istorija, što dovodi do priličnih konfuzija i u nauci i u životu, a da je neizvesno ko se od njih uspešnije brani. Ali, ako epovi izražavaju stvaralačke, prvobitne, sudbinske mitove, oni iznuđuju istoriju. Nju najčešće niti poznajemo, niti, ako i spoznamo, priznajemo. Ta istorija, potom, obrazuje svoje sekundarne epove, bez autentične mitske suštine, kao i obrede iz kojih je nestala sadržina, a ostao – ritual. Njemu se predajemo. Na toj osnovi, na utvarnom plesu šupljih oblika, gradimo istoriju, dok možemo, dok nas mitski nacrt naše opšte sudbine opet ne vrati na put sa kojeg se pre kraja ne silazi.

 

Becketta[269], po sopstvenom kazivanju, nijesu zanimali sistemi. Imate li ih vi?

 

Ne znam šta ovom prilikom pod „sistemom”podrazumevate. Ako je to odbijanje svakog sistema, u smislu poricanja racionalnog kauzaliteta u svojim delima, u tome je Beckett, uistinu, bio savršeno i konsekventno – sistematičan. Odsustvo kauzaliteta, međutim, odriče možda jedan sistem, ali nužno ne poriče neki drugi – nepoznat. Ne smemo zaboraviti da nepostojanje sistema – ne postoji. Da je na ovom nivou ljudske egzistencije nemoguće. Jednostavno, kontraindicirano je umu. Protivi mu se inteligencija koja je odgovorna, između ostalog, i za najbolje Beckettove knjige. Čekajući Godoa je jedna od najsistematičnijih tvorevina moderne umetnosti. A što se nama čini da u drami nema sistema, to je zato što je korišćen neki koji ne poznajemo, koji nije prirođen našem životu, ili našim limitima u njegovom razumevanju, nego nekim drugim, nama nepristupačnim granicama.

Što se mene tiče, naravno da imam sisteme. Imam ih, u Beogradu, vrlo razrađene, čak i kad prelazim ulicu. Nekmoli kad pišem. Oni su ponekad stvar navike (rutine), oportunizma, pokušaja da racionalizujem stvari koje mi izmiču, straha od neizvesnosti, potrebe za nekim stabilnim uporištem koje bi obuzdalo imaginaciju, žudnje za harmonijom, ko zna čega sve. Sistem je za mene što i štaka slepcu. Ona me žulji, ali bez nje – kako hodati?

 

Nastojite li Zlatnim runom da pravite presjek balkanske civilizacije po dubini ili po širini?

 

Uglavnom po dubini, ali je, s obzirom na antropološke ambicije knjige, dubina u stvari širina koju želim da obuhvatim. Mannov „bunar vremena” ima vrlo mali ulazni otvor, ali njime silazeći, vidici se šire i mi tu širinu opažamo mnogo pre nego što smo shvatili da smo, zaneseni širinom vidokruga, stigli do najdubljeg dna jednog remek-dela metaistorijskog romana. Dubina i širina umetničkog dela isti su pojmovi, ako primimo da je ono slično kugli, u koju kad uđete, ideja prostora i pravaca u njemu ne postoji. U dobrom delu osećamo se kao u svemiru, šta je gore a šta dole ne zna se; odlazeći u širinu, spuštamo se u dubinu; spuštajući se u tu dubinu, spoznajemo i širine njegovih prostora.

 

Dostojevski kaže: „Ono što većina naziva fantastikom – za mene predstavlja samu suštinu stvarnosti.“ Slično misli i Danilo Kiš. Kako se vi odnosite prema stvarnosti?

 

Kao prema građi, onako kao što se svaki graditelj odnosi prema zahtevu investitora (u našem slučaju tzv. stvarnosti). Napraviće projekat koji će se izvesnih zahteva te realnosti (investitora) držati, ali će sve učiniti da ga sebi i svojim idejama o dobrom stanovanju prilagodi. Stvarnost, dakle, postoji (i to je njena največa mana, inače bi sve bilo mnogo lakše, onako divno kao u naučnofantastičnim knjigama gde je sami pravimo, na žalost i tada prema izvesnim zakonima, ne samo – pravilima igre žanra), ali ja nisam obavezan njoj, ja sam obavezan jedino svom odnosu prema njoj, onome što u njoj vidim, spoznam, osetim, razumem, protumačim.

 

Kako je umjetnički oblikujete i „transplantišete“?

 

Samo na bazi tog „slobodnog“ odnosa ja je književno oblikujem. I, naravno, ne samo „transplantiram“ nego i – transformišem.

 

Gdje je u tom suodnosu suština umjetničkog?

 

U procesu transformacije koja treba da pruži iluziju transplantacije.

 

Stavljate li se u poziciju da sanjate stvarnost i da vidite događaje onakvim kakvim biste željeli da jesu, a ne onakvim kakvi su uistinu bili?

 

Ako je, kao što pretpostavljam, reč o minulim vremenima, nastojim da se u njih, upoznavši putem raspoloživih dokumentarnih izvora, primarnih i supsidijarnih, izabrano doba koliko god mi je više moguće, duhovno preselim, da ga magijski, ne snovima, nego imaginacijom, doživim onako kako se ono prikazivalo njegovim a ne mojim savremenicima, da literarno živim njihove živote, a ne naše u njihovu kožu prokrijumčarene.Ukratko, da poslužim reinkarnaciji tog doba, a ne vraćanju naših dilema u dane koji su slične dileme možda imali, ali i svoje ekskluzivitete, a oni, i samo oni čine onaj Duh istorije, koji je, bar za mene, vredan opisivanja. Istorija se, naravno, u opštim, mitskim obrisima ponavlja, ali je njena priča uvek pomalo drukčija, bar – drukčije izgleda, te i drukčija može biti ispričana. Univerzalnost kojoj težimo doći će sama po sebi, jer ona je u osnovama naše povezane egzistencije. Ona je u razlikama, ne samo u sličnostima hiljadama godina razdvojenih era iste humane sudbine.

 

Pretendujete li da vaša imaginacija i u stvarnosti bude moguća (ako se tako nešto zbilja događa)?

 

Ne pretendujem. Pretendujem da bude ubedljiva. Tada će i moja stvarnost biti moguća. Ako ne stvarno, onda – umetnički. Odnos je recipročan. Ako postoje realnosti koje nadmašuju fantaziju, postoji fantazija koja nadilazi stvarnost. Uostalom, realnost je ponekad realizovana fantazija. Poneka fantazija, realnost koja čeka otelotvorenje.

 

Počivaju li vaši likovi na stvarnim?

 

Uglavnom – ne. Ili ja toga nisam svestan. Moji likovi su sinteze ideje, nesvesnog iskustva, lektire i imaginacije. Bar u fazi uvođenja u radnju. A onda, ako su dobro zamišljeni, niko im, da ih vodi, ne treba. Ako su dosledno postulirani, živeće, misliće, govoriti i delati podobno svojim karakteristikama, svojoj prirodi i svojoj sudbini.

 

Flaubert[270] kaže: „Najlepša su ona dela u kojima ima najmanje sadržaja, u kojima je reč bliža misli“. Šta je za vas sadržaj dela?

 

Priča i misao koju ona u celini izražava, to je za mene saadržaj dela. Ne poznajem Flaubertovu opasku, ali mi se čini pomalo kontradiktornom. Delo koje nema sadržaja, nema ni misli kojoj su potrebne reči. Uostalom, da se Flaubert ovih propozicija držao, kako bi napisao Gospođu Bovari, u kojoj ima prilično sadržaja, iako upotrebljene reči mislima nisu uvek bliske. Za ovu definiciju je Salambo nešto bolji primer. Tu sadržaja ima još više, ali je reč od svake misli toliko daleko da smo umesto evokacije kartaginskog duha i vremena dobili nekoliko sjajnih prizora rata i paganskog rituala. Tako reč može, sme i mora biti bliska misli samo u filosofiji (trebalo bi i u politici, ali je ovaj zahtev, očigledno, preteran). Umetnost mora pokušati da „zađe“ i iza misli, da deluje i nečim što reči neposredno ne iskazuju.

 

Upotrebljavate li tehniku montaže – da „montirate“ iluzionizam i lični doživljaj?

 

Na takvo bi pitanje, značajno u književnoj tehnologiji, valjalo dati odgovor koji, uviđate, premaša i svrhu i prostor ovakvog razgovora. Na njega sam već iscrpno odgovorio u jednoj hibridnoj tvorevini, spoju odlomka iz nedovršenog romana „Crnoberzijanci“ i korespondentnog eseja „Crnoberzijanci ili kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan“ (Odabrana dela, tom 12, str. 206-276). Pokušao sam da izložim sve načine spoja dokumenta, kao jednog od izraza tzv. stvarnosti i ličnog iskustva, kao izraza moje realnosti, u „iluzionizam”, drugim rečima u – književnost, jer ona i nije nije ništa drugo do – iluzija.

 

Koristite ironiju i klasična izražajna sredstva. Idu li ironija i objektivnost skupa ako bi se Zlatno runo posmatralo kao neka istorijska freska?

 

Ja Zlatno runo ne vidim kao stvarnosnu istorijsku fresku, ali mi je lakše da ga neko tako vidi. (Pruža mi se šansa da i ja napravim neku istoriju, od koje se bar ne moram odricati.) Ja ga vidim kao fantasmagoriju, mešavinu moguće realnosti, duha vremena, moje imaginacije, istorijskih dokumenata i Bog zna još čega. Ironija ulazi u taj književni lonac kao moj opšti pogled na stvari. Ona je konstitutivni deo mog književnog rukopisa. Ona nije namerna, ona je prirodna, dakle, u mom slučaju neizbežna. Ona se, naravno, sa objektivnošću ne slaže. Ali ja nikad nisam ni tvrdio da sam objektivan. Ja sam samo govorio kako prema nepristrasnosti imam izvesnu racionalnu težnju. A on toga što čovek želi, ili misli da želi, do onoga što može i stvarno hoće, put je dug, a često i neprohodan.

 

 Ima li literatura prevlast nad naukom? Imam na umu da vaše djelo obiluje brojnim činjenicama koje bi mogle da imaju naučnu relevantnost. Gdje su te zamke?

 

Kakvu bi prevlast Umetnost mogla imati nad Naukom, kad od prve uživamo, a od druge živimo (ili umiremo, kako kad)? Tu je prednost imala kada je bila deo obreda koji je lečio, prorokovao, izražavao najviše Tajne postojanja. Sad te tajne izražavaju laboratorijski tehničari, čitava armija, zapravo, na čelu sa znanstvenom elitom, čijem je geniju stalo jedino da nešto otkrije, bilo šta i bilo u koje svrhe, „jer što se može učiniti, učiniti se mora“, pa ma svi zbog takvih saznanja do đavola otišli, dok se Umetnost bavi jeremijadama na Vodama Vavilonskim sveta, nacije, čoveka, pa i same sebe. (Svoje forme, pošto smo konačno shvatili da sadržinom većina od nas – možda i ne baš svi – ništa ne možemo učiniti.)

Ne verujem da izvesne činjenice u mojim knjigama imaju ikakvu naučnu relevantnost, one se služe već postojećim da ih stave u službu izgubljenih bitaka. I tu je zamka. Ko vodi izgubljenu bitku? Tu je ili luksuz ili glupost. U najboljem slučaju, luksuzna glupost.

 

Andrić je smatrao da nije važno da li pisac govori o prošlosti ili sadašnjosti, već da je važniji duh kojim je nadahnuta njegova priča.

 

Ja sam za Duh. Za Duh priče u smislu fundamentalne alternative materijalističkoj civilizaciji i njenoj istoriji. Ne za humanizam, pogotovo racionalistički, nego za bazičnu izmenu pojma humanosti, za izmenu pretpostavki života. Ukratko – teram vetar kapom.

 

Kako se odnosite prema „materijalu“ koji se zove pornografija u literaturi?

 

Ni u jednom književnom delu nisam našao pornografiju. (Nje, u stvari, nema više ni po bordelima, i oni su postali, naročito posle Aidsa – dosadni, i više liče na medicinske čekaonice, prepune mizantropa, i to s obe strane vrata, nego na mesta gde se trguje najslađom sporednosti na svetu.) Ljubav, polni odnos, da ne upotrebim jaču, premda ne i tačniju reč, uključujući sve njene oblike, one priznate i one još nepriznate, s gledišta umetnosti, legitimne su teme kao i svaka druga. Ljubav je – kad se njome bavi roman – puka građa. Kao moć. Kao beda. Zlo. Patnja. Sreća. „Stvarnost“. Sve što u životu učestvuje.

 

Šta je za vas savremeni roman?

 

Opet ću morati sebe da citiram. To je nepristojno, ali i stalni problemi oko savremenog romana kod nas ne spadaju u pohvalne oblike društvene učtivosti: „... Razmišljajuči o tome zašto nemamo tzv. savremeni roman i šta je, zapravo, taj savremeni roman oko čijeg se kobnog odsustva lome umovi, a kad se koji i nađe, bogami i vratovi, ustanovio sam da o tome ne znam savršeno ništa. (A i da me nije naročito briga. Kome savremeni roman treba, lepo neka sedne i napiše ga. To će biti bolje nego da u trubu trubi.) Došao sam ipak do nekih zaključaka, ako ne šta je on i zašto ga nemamo – a kad ga dobijemo onda ga mrzimo – ono kakav bi morao da bude daga imamo. Kakve bi obaveze morao da ispunjava pa da ga, bez rafiniranih intelektualnih  kombinacija, kojima i romane iz XV veka nazivamo ’suštinski savremenim’, tim imenom titulišemo. Steklo se tako oko deset načela jednog pravilnika, od kojih vam poveravam samo prvo. Držim da je ono sasvim dovoljno: Roman bi trebalo da se dešava u naše vreme. Smatram savršeno besmislenim staviti ga u doba doseljavanja Slovena na Balkan, pa očekivati da se u njemu prepoznamo. Ovo bi bilo dopušteno jedino pod pretpostavkom da se od tada nismo promenili. Budući da ima pisaca koji naginju ovom mišljenju, njima bi valjalo dopustiti da o savremenosti piši kako znaju i umeju, koristeći svaki dostupan vek. Oni koji veruju u progres, ovakve se udobnosti moraju odreći. Ali, i to protiv sebe govorim, izvesno vremensko ograničenje savremene teme nuđno je kako se postepenim i oportunim razmicanjem istorijskih granica opet ne bismo našli kod starih Slovena na Balkanu tvrdeći da pišemo o nama, i to nama danas i ovde ...“

 

Pišete i radio-dramu. Pročitao sam da vaše drame tumače i kao „pozorišne“. Kako vi vidite ova dva književna rada?

 

Prvi rod vidim kao nešto što mislim da ipak umem, pa to i radim, drugi kao nešto zašta sam siguran da ne umem, ali i to radim. Šalu, koja nije šala, na stranu od toliko mojih pozorišnih komada – ako se izuzmu uspele dramatizacije Borislava Mihajlovića Mihiza – nijedna nije za pozorište pisana. Sve su najpre emitovane preko inostranih ili naših radio-stanica, a onda na scenu postavljene. Samo mi radio-drama leži, jer između nje i romana nema suštinskih razlika, i sloboda, u smislu tehnike ekspresije i korišćenja vremensko-prostornog diskontinuuma, neograničena je.

 

Pratite li našu tekuću literaturu? Crnogorsku, na primjer?

 

Za poslednjih nekoliko godina napisao sam VI i VII knjigu Zlatnog runa, Besnilo, 1999, Godine koje su pojeli skakavci, Pisma iz tuđine i U traganju za Elevsinom ili građenje Arga. (Drame ne računam. ni ove razgovore u kojima objašnjavam zašto sam sve to radio, kad, u stvari, uopšte nisam morao.) Većina tih knjiga zahtevala je obimne studije. Na primer Pisma iz tuđine su me obavezivala da posle petnaest godina boravka u Londonu primetim da, pored mene i moje porodice, ovde žive i Britanci, o kojima nešto moram saznati pre nego što o njima preko radija govorim. Za Besnilo je bilo nužno o besnilu i funkcionisanju londonskog aerodroma sve saznati. Knjiga 1999 je zahtevala izvesno poznavanje kibernetike (kako sam ljubitelj naučne fantastike, išlo je lakše). Ali za Runo, dok sam sa antropologijom koju pratim i mitologijom još i mogao nakraj da izađem, učenje srpske istorije pretvorilo se u moru kopanja po arhivama i zaboravljenim knjigama. Znate li koliko je knjiga valjalo pročitati da bi se napisalo pedesetak stranica o 1903-oj? I to ne samo Dragišu Vasića[271] ili Slobodana Jovanovića[272] (nezamenljiv izvor za sve što je u vezi sa dinastijom Obrenovića), nego i more zapisa u privatnom izdanju, pristalica i protivnika puča od 1903, gde se istorija pristrasno prevodila na lični odnos, pa tako od suvih definicija postajala pravi život. Eto zašto nisam stigao da pratim ne samo crnogorsku prozu, nego prozu uopšte. To je žalosno, ali šta se tu može.

 

Zastupljeni ste u antologijskim edicijama i crnogorske i srpske savremene književnosti?

 

Tako je.

 

Kako gledate na sve naše podeeljenosti?

 

Sa zebnjom.

 

A na zabranu književnih djela?

 

Sa odbijanjem i protestom.

 

Kakav je vaš književni (i uopšte) život u Londonu?

 

Nemam ga. Nemam vremena. U Londonu radim.

 

Počeli ste da objavljujete tek u četvrtoj deceniji života, pa mnogi misle da ste premladi za Njegoševu nagradu (u pedeset osmoj godini života). Kako gledate na nagrade, kako ste primili vijest o Njegoševoj nagradi?

 

Za nagradu svako je mlad. Prave nagrade dolaze iz budućnosti. Sada je ova tu tek predujam. Konačna je u trajanju dela. Ni Njegoševa nagrada ne garantuje vek jedne knjige. Njega može izmeriti samo vreme. Ali i ja, kao njen slučajni pisac, imam svoje vreme. I u tom vremenu, kratkom i prolaznom, ova čast me čini i ponosnim i uplašenim. Bio bih licemer kada bih se pravio ravnodušnim, tamo gde nisam, i gde nagrada takvog imena, takvog ugleda, takvog značaja za mene i moja osećanja čini i više nego za moju literaturu, jer ona, iz moje lične perspektive, ne nagrađuje samo jednu moju knjigu, u obilju dela izvanredne jugoslovenske književnosti, ona mi pomaže da još jednom shvatim dobre razloge svog odsustva i još bolje svog prisustva. Ali, kako rekoh, ona me i plaši. Danas je to čast. Već sutra, za pisaćim stolom, praznim listom hartije, pa i s praznom glavom, ispod portreta Njegoša[273] i Vuka[274] koji već sedamnaest godina sa zida moje radne sobe u Londonu gledaju šta ja to radim, i čemu sve to služi, ta čast može postati i nepodnošljiv teret. Ali to je stvar jednog drugog dana, o kome će se taj dan brinuti. Danas sam srećan.

 

 

 

Romejski prsten

 

Razgovor vodio Boro Krivokapić, NIN,

Beograd, 3. 10. 1987. i 20. 10. 1987.

 

Posle prinudnog napuštanja Cetinja 1941. više nikada niste bili na Cetinju?

 

Ne, nikada.

 

Pod kojim ste okolnostima napustili Cetinje 1941?

 

Neprijatnim, teškim, pa i opasnim. Bili smo od italijanskih okupatorskih vlasti proterani sa Cetinja u Srbiju.

 

S kojim osećanjem se vraćate, dolazeći u oktobru da primite Njegoševu nagradu na Cetinju?

 

Vraćam se kao da odatle nisam ni odlazio. Vraćam se kao da pola veka od onda nije prošlo, a prošlo je, telo mi to poručuje – duša mučki ćuti. Voleo bih da mogu reći kako se vraćam kući. Ne mogu, na žalost. Celog života sam se selio, kao da sam nomad a ne građanin, i prave „kuće“ nemam, svoj pravi, jedini grad, svoje selo, svoj kraj. Postojbinu da, poreklo da, uspomene da, sklonosti pa i ljubavi da, ali ono „pravo“ čekam. Mudri vele da to dolazi sa starošću. Pa već je vreme da se ta mudrost i na meni obistini, ili ću, kao i toliko puta, opet biti neki izuzetak.

 

I vaš život se događaa gotovo kao u nekom vašem književno-ironičnom istorijskom paradoksu?

 

Paradok o kojem govorite paradok je i Simeona, jedinog junaka Zlatnog runa. Tražio je vekovima Balkanom svoj Severozapadni prolaz i kad ga je našao, vratio se na jug, tamo gde mu je po prirodi stvari, po Mitu, mesto. Nije se, doduše, vratio kao čovek, građanin, posednik, moćnik, nego kao mitski Crni konj – Arion[275]. Ali ko ljude dobro upozna, ko shvati svrhu naše civilizacije, ko je spreman da se oslobodi antropocentričnosti, za toga to možda i nije neki gubitak. Naprotiv.

 

Šta vas je privuklo temi Zlatnog runa? Njena večnost?

 

Njena arhetipska mitska sadržina. Prema našoj stvarnosti stoji stvarnost mita kao večni, neizmenljivi i vanvremeni nacrt tragedije, koji mi, svojim životom, pretvaramo u gotova dela, uramljena vremenom i istorijom, sa onoliko i samo onoliko varijacija u izgledu i značenju prizora koliko ih dopušta vidljiva i skrivena sadržina mita.

 

Zašto mit u osnovi priče? I zašto helenski?

 

Pišem roman o Balkanu, njegova se radnja na Balkanu događa, i prirodno je da junacima, s ovog tla poteklim, vladaju sudbine na ovom tlu mitski odlučene.

 

A zašto baš mit o Runu?

 

Plovidva helenskih heroja i polubogova u Kolhidu po zlatno runo, opevana od Apolonija Rođanina, u osnovi je avanturistička povest koja, kao i svaka, priča o žudnji za nečim, o naporima da se do toga dođe i o ishodu tih napora. To je, ukratko, i tema mog romana.

 

Šta je zlatno runo? Da li je to materijalna ili duhovna vrednost, Blago ili Besmrtnost, Besmrtnost blaga ili Blago besmrtnosti?

 

Grčki heroji veruju da je to Besmrtnost; Noemis, proto i arhetip svih budućih istorijskih Simeona, veruje da je to Zlato. Time se za buduću istoriju Vrste otvaraju dve alternative: duhovna, koja se iza Kinejskih stena[276] gubi u neispunjenju, i materijalna, od koje smo napravili ljudsku civilizaciju i simeonsku priču.

 

Budući da bi piscima „valjalo dopustiti da o suvremenosti pišu kako znaju i umeju, koristeći za nju svaki dostupan vek“ – kako vaše Zlatno runo korespondira sa našom stvarnošću?

 

Samo preko arhetipskih modela. Roman nema svrhu da išta o nama kaže, osim onog na šta je primoran konstrukcijom mita na kojem je izgrađen i nepromenljivim odnosima mita i istorije, kao i njegovo večno ponavljanje. (Sa izvesnim ekskluzivitetima i varijacijama kod pojedinih epoha, u koje je ovde nemoguće ulaziti.)

 

Zašto je važno „otkrovenje prošlosti“?

 

Jer je u njoj naša definisana budućnost.

 

Rekonstrukcija stvarnosti, čak ni one koju pisac živi, u bukvalnom smislu je nemoguća?

 

Naravno da je bukvalna, apsolutna, kopija podobna rekonstrukcija bilo kakve, tekuće ili minulestvarnosti, nemoguća. (Ona je nemoguća jer bi bila demijurška, ali ona je i nepoželjna jer bi umetnost učinila bespredmetnom.) U dobrom istorijskom romanu reč je o rekonstrukciji (tačnije reinkarnaciji) njenog duha.

 

Na koji  način se ta reinkarnacija književno postiže?

 

Da bi se to postiglo. o datom dobu treba što više znati. Na žalost, to neće biti dovoljno. Fakta po sebi ne otkrivaju život i duh vremena. Ona ga samo upućenom i opreznom oku nagoveštavaju. Ona mogu da posluže kao ubedljiv dekor za priču koja izvire s druge strane dodira sa tom stvarnošću. Ta strana je magijska, u onom smislu u kojem je to epifanija, otkrovenje. Otkrovenje se ne objašnjava, ono se događa ili ne događa. Tako i remek-dela istorijskog romana, tu su ili nisu, a svaki pokušaj tumačenja transcendentne veze između živog pisca i mrtvog doba ostaje u sferi pukih književno-istorijskih i teorijskih racionalizacija.

 

„Kako se magijska strana” u pojedinim romanesknim primerima uspostavlja ili ne uspostavlja?

 

Mannov Josif i njegova braća ili Hadrijanovi memoari Marguerite Yourcenar su remek-dela istorijskog romana, a Gravesov Vojvoda Velizar, upravo zbog odsustva magije, žalostan promašaj jednog dobrog pisca. Ukratko, istorijski je roman, ako je uspeo, magijski pokušaj da se na osnovu raspoloživih činjenica – po mogućnosti verifikovanih, ispravno shvaćenih i u pravom, ondašnjem kontekstu oživljenih – vaspostavi Duh iščezlog vremena, kroz njegove realne odnose, činove, ideje, osećanja i stanja. Ne da se pokaže kako je to doba izgledalo, već kako je bilo – Njima, ne Nama.

 

Zlatno runo ne smatrate klasičnim istorijskim romanom, radije ga označavate kao antropološki roman. U čemu je razlika, konkretna i načelna?

 

U strogom smislu Zlatno runo i nije istorijski roman. U njemu je za tako nešto isuviše slobode i druge svrhe od rekonstruktivne, u prvom redu antropolške i metafizičke.

Uprošćeno rečeno, antropološki roman se bavi čovekom kao takvim, a istorijski čovekom određene istorije. Kako se Runo događa od protoistorijskih vremena mita, a istorijski od Adrianopoljske bitke 1205. do 1941, očevidno je da pored istorijskih komponenata, zavisnih od epoha, junak Simeon mora imati i izvesne opšte, zajedničke, fundamentalne, dakle – antropološke komponente.

 

Zašto su svi istorijski romani obavezno porodični?

 

Nikad o tome nisam razmišljao i ne bih vam znao odgovoriti. U stvari, jesu li? Čini se većina sadrži u sebi neke bitne porodične odnose. Ali zar toga, sve do najnovijeg doba, niste imali gotovo u svakom dobrom romanu? Porodica je iščezla iz romana kad je počela iščezavati iz naših života kao osnovna jedinica šire zajednice i kad je zamenjena jakim samodovoljnim individuama, koje su se, odnekud, uvek na kraju otkrile kao slabe upravo zbog nepostojanja korena i prošlosti u porodici i genosu.

 

O čemu svedoče potonuli vekovi i svetovi?

 

O tome da ništa nije večno, pa ni mi. Mi naročito. Ali i o tome zašto nije večno. Najzad, možda, i o tome da je dobro što nije.

 

Kako pristupate rekonstrukciji : prvo sklapate ceo skelet, ili počinjete od jedne kosti, pa tragatei dodajete druge?

 

Načelno zavisi od tipa romana. U slučaju Runa, da sma pošao od jedne kosti, ko zna šta bih tehnikom paleontološko-arheološke postupne i logične rekonstrukcije dobio, a ja sam hteo da dobijem baš ovakvo Runo. Morao sam, dakle, najpre da sklopim ceo kostur, raspoređujući kosti u zamišljeni model romana, da roman tako reći u njegovim bitnim obrisima i ključnim scenama završim pre nego što sam ga uopšte počeo. Bilo je, naravno, tokom pisanja izvesnog premeštanja kostiju, diktiranog novim idejama, ali nikad presudnog, koje bi deformisalo konačan oblik knjige. Radije sam i od najzavodljivije ideje odustajao nego da taj oblik izmenim.

 

Ne samo u liku UDB-e na Oblićevom vencu, s reevolucijama ste se susreli i književno uranjajući u vekove ... Pa ipak, uprkos revolucijama, ostaju „u punom dejstvu svi mehanizmi starog sveta“?

 

Pa, moraju ostati kad se ništa suštinski ne menja osim izvesnog odnosa među drevnim omaškama. Potrebna je jedna fundamentalna duhovna revolucija koja će izmeniti, do sada netaknute, same osnove naše tzv. humanosti, pre nego što nam je ne izmene mikrobiolozi. A ona nije moguća bez otkrovenja prošlosti, i u njoj presudnog momenta u kojem nas je izbor materijalističke alternative doveo dotle da nas smak svih alternativa čeka iza svakog istorijskog ugla. Kao što se čovek ne može lečiti bez anamneze, ni čovečanstvo se ne može bolje budućnosti domoći bez svesti o svojoj prošlosti.

 

Kraj je u početku?

 

Gde se stiže, određeno je onim odakle se polazi. Jeste, kraj je u početku. Početak u sebi ima i kraj. Sada je već i optimističkim racionalistima, tim hipnotiziranim medijumima boga Progresa, jasno da je civilizacija Razuma na smrt bolesna.

Sve su diktirine, od religioznih do političkih i filosofskih, sve socijalne, ekonomske i fizičke revolucije promašile u onome što je, s gledišta humaniteta, bitno: nijedna nije ljudsko biće, u celini, učinila boljim i dostojnijim dara života, nijedna nas nije uvela u Novi Jerusalim.

 

U kojoj meri, nezavisno od toka istorijskih zbivanja, autobiografski elementi mogu da utiču, i kod vas utiču, na oblikovanje pojedinih književnih likova? Koliko je lično iskustvo i književno zarazno?

 

To pitanje sam i sam sebi često postavljao, onda kada mi se činilo da u nečemu naslućujem neko svoje iskustvo, a opet kadar nisam da ga lociram. (Premda znam da sam nešto doživeo, pa prema potrebi romana premodelirao, neku ličnost, prekombinovanu, iz života preuzeo, ali najčešće toga nema.) Ne smemo smetnuti s uma da osim individualne memorije postoji i memorija genosa, memorija Vrste, „genetičko sećanje“. A i da našu podsvest nije uredna arhiva u kojoj svaki dokument nosi datum iobeležje porekla.

 

Kao pisac knjige Vreme čuda, Balkan ste, esejistički, nazvali „poluostrvom čuda“? Da li i zato što smo „engleskog poslanika dobili pre engleskog klozeta“?

 

Bilo bi to i da smo najpre dobili klozet. Ali, ovaj pridev nemojte shvatiti u smislu koji koji mu danas pridaju izvesni zadocneli i ponešto prenapeti pripadnici Srednej Evrope; on je pohvala relativno uskom georgrafskom prostoru koji je dao tri velike civilizacije (helensku, vizantijsku, osmansku), dok se Srednja Evropa još muči oko toga kome pripada, odnosno kome je pripadati oportuno. Ja, lično, želeo bih u Evropu, ako nas puste. Ali se ne bih odrekao i izvesnih čuda.

 

Može li nešto književnost (umetnost) protiv mitova, protiv mitske svesti?

 

Ako pod mitovima podrazumevate ono što i ja u Runu, onda ne možete ništa i ne treba da može. Ako pod njima podrazumevate ono što ja mislim da podrazumevate, onda treba da može, ali ne može.

 

Kao bespoštedni razlagač mitova – od hrišćanskih do posedničkih – u pameti nekog ideologa mogli biste ispasti još i marksist?

 

Molim vas, Krivokapiću, poštedite me takvih izgleda! Šta će ideologija piscu? Njemu su potrebni mašta, strpljenje i razumevanje. A ni dobar život nije mu naodmet. Muka me hvata od teorija prema kojima se samo pod mukama prave dobra dela.

 

Iz vaših ispovednih beležaka (komentara) saznajemo da gotovo uvek pišete više verzija, čak mnogo verzija ... Sigurni ste da u knjizi ostaje najbolja?

 

Nisam siguran. Ali nekako nisam siguran ni gde sam to i zašto napisao. Ako se to odnosi na kompoziciju knjige, da, tu ima verzija. Ali kada ja počnem pisati, nešto ih se ne sećam.

 

Na drugom mestu kažete: „U svakoj knjizi uvek ostaje nešto nelogično. Da li je to ono što je u njoj najbolje?“

 

Ovo vaše pitanje nije sasvim fer. Da li vi zbilja mislite da ja pamtim svaku prokletu glupost što sam je ko zna iz kakvih razloga, u kakvom raspoloženju napisao? I da ću ja sada, u četiri izjutra, tražiti tu izjavu u svojim Komentarima.

 

Prema vašem Dnevniku, Sagu o Njegovan-Turjaškima koncipirali ste kao „Romejski prsten“ od 20 delova u 15 knjiga („kompozicija ... zamišljena u obliku četiri koncentrična kruga“). Centralni, najduži prsten čini Zlatno runo, koje je pred nama. Šta je sa ostalim knjigama?

 

Zar plan nije sjajan? Trebalo bi, dakle, sad da sednem i još narednih 15 godina, kojih, uostalom, i nemam, da potrošim na preostalih osam knjiga („Crveni i beli“, Graditelji ...). Zar ne pomišljate da bih možda mogao ništa da ne pišem? Da odem na Kanarska ostrva (ako se moja supruga tamo zaposli, jer inače ne mogu) i tamo gajim mandarine? U svakom slučaju, da uradim nešto iz apsolutno ličnog zadovoljstva. A pošto je, izgleda, ono ipak u pisanju, da napišem još jedan žanr roman, sličan Besnilu, ali koji će se zvati Atlantis. „Romejski prsten“ može malo i da se strpi!

 

Šta ste prihvatili od svog „duhovnog učitelja“ Tomasa Manna?

 

Nastojao sam da se od njega naučim spoju skepse, apsolutne umetničke ozbiljnosti i poštovanja forme.

 

Majka vam je kao dečaku savetovala da pišete dnevnik kako biste popravili „taj grozni rukopis“?

 

Mislim da sam ozbiljno počeo da pišem upravo u tim svojim Dnevnicima, bez obzira na to što sebe nisam video kao pisca. Moglo bi to biti tek dosta kasnije i u naročitim okolnostima, u kojima je, usled dugog vremena na raspolaganju, te blagoslovene dokolice, lična ispovest o sebi postepenoi bezmalo neosetno počela bivati priča o nekom drugom, a mašta za svoje junake, umesto mene, počela birati – te druge.

To je izmenilo prirodu Dnevnika i prinudilo ga da poštuje izvesne zakone spoljne realnosti, kojih se dotada nije uvek morao držati. Tada je napravljena prva verzija genealogije Njegovan-Turjaških i ispisane prve stranice njihove sudbine (bilo je to negde godine 1950, dakle u zatvoru), ali od njih, dabome, ništa u buduće knjige nije moglo da uđe (osim ideja o Arseniju Njegovanu iz Hodočašća, pa i ona radikalno modifikovana).

 

Niste odmah želeli da budete pisac?

 

Nekada sam sanjao da budem istraživač (neispitanih predela), otkrivač (nedefinisanih) tajni, naučnik, putnik prema zvezdama, arheolog, ukratko neko ko je nešto pronašao, nešto naročito važno za Vrstu (u koju sam onda verovao). Pisac sam postao onda kad sam shvatio da za sve to nemam ni mentalnih, ni fizičkih, pa ni društvenih uslova. Ali sada žalim. Od svih tih sanja ostala je jamačno imaginacija da se bavim zemaljskim Argonautima, lovcima na zemno zlatno runo od kojih su, po prirodi stvari, najuspešniji bili trgovci i posednici, pravi i oni u prenosnom smislu koji uključuje vlast nad ljudima i idejama.

 

Sećate li se svojih lektira, prvih i kasnijih? Šta su vam one značile, i može li se danas prema njima uspostaviti neka, i kakva veza?

 

Naučio sam da čitam iz Politike (vrlo rđav znak). Prva knjiga koju sam pročitao, u banjalučkoj bolnici i u prvom razredu osnovne škole, bila je Srpska trilogija[277] (kakav je to znak, još ne znam). kasnije su na red došle prave stvari: Flaš Gordon, Mandrak, Fantom, Zigomar[278] (jedna verzija fantoma) i dabome, za mene onda najbolje delo reneransne literature, Dubrovački gusar[279].

Izvestan moderan pristup literaturi očitovao se u brzom prelasku, oko godine 1937, u Kninu (ne zanemarujući stripove), na ondašnje filmske žurnale, sveščici koje su donosile slike glumaca i glumica u nekoj svetlomodroj tehnici. Pošto je 1941. i na mene otrežnjujuće delovala, u Bavaništu, na majčinom imanju, naglo sam ostavio Dimasa[280] i prešao na Dostojevskog, ali se ne sećam s kakvim i da li uopšte nekakvim posledicama po moj duševni mir, u godinama puberteta remećen ozbiljnim plotskim rpoblemima.

 

A u gimnaziji ...?

 

U gimnaziji sam se uglavnom bavio čitanjem svega i svačega, držeći knjigu i mozak ispod klupe, a glavu iznad, na raspolaganju profesorima, od kojih se rettko ko usuđivao da nešto pita. Nešto zbog svog, a malo i mog dostojanstva. Uspeo sam tako da se literarno obrazujem, u prvom redu blagodareći profesorima, koji su u većini delili moje kontestatorske ideje o „točku istorije“ trenutno nad nama.

Počeo sam sa Balzacom[281] a završio s Franceom[282], Proustom, Gideom, Camusem (Sartre me nije obuzeo), počeo sa Mannom i tu završio, s Huxleyjem, Faulknerom, Hemingwayem, Dos Passosom[283], Wolfeom[284], da bih se vratio Haxleyju, sa Turgenjevom[285] i Tolstojem, da bih se zaglavio opet u Dostojevskom (koga je na Zapadu danas moderno prezirati, a nastrano ceniti).Ako tome pribrojim Kafku i Krležu (poslednjeg u izboru), tu bi se našao okvir mojih spontanih književnih „priprema“. (Ne usuđujem se da spomenem brojne majstore detektivskog, avanturističkog, a naročito naučnofantastičnog žanra, kao što prvi put javno priznajem da u bioskopu radije gledam Carpentera[286] nego Bergmana[287]. rekoh to, pa šta bude!)

Te veze verovatno i danas postoje, i sada nekako deluju, ali ih ja osećam jedino u odnosu na Thomasa Manna. To je moj utisak koji s neke, ako je moguće, objektivne književnoanalitičke tačke gledišta i ne mora biti tačan.

 

Vaše detinjstvo je proteklo u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu, Knjinu, Cetinju, Bavaništu ... Šta ste poneli iz te „diližanse snova“ i šta još nije izbledelo?

 

Podgorice se ne sećam, što je žalosno, jer tu sam rođen, ali odmah i iseljen silom očeve službe; iz Novog Bečeja i Mrkonjić-Grada imam mutna, nesigurna, možda i proizvoljna sećanja; ali tu, kako lepo rekoste, „diližansu snova“ kristalno jasno i upečatljivo, emotivno vrlo intenzivno ocrtavaju Knin, Cetinje i Bavanište. Imao sam srećno detinjstvo, i ta tri mesta (Bavanište čak i uprkos okupaciji) predstavljala su tačke u kojima je ono započinjalo (u smislu memorije)i lagano počelo da se završava, da bi došlo vreme u kojem se ta sreća, kao i sve na svetu, morala nekako platiti. I sada mislim da se isplatilo.

 

Upravo lomovi istorije – i čeveka i porodice u njima – zauzeće docnije važno mesto u skali vaših književnih opsesija?

 

Da, te knjige, bar izvesne od njih, to su moje uspomene, modifikovane tuđim, jer, najzad, ja ne mogu izražavati samo sebe već, prema svojim moćima, i neko šire ljudsko iskustvo, ukoliko uspevam da ga spoznam, osetim i izrazim. Pokušavao sam da svoje lično, sasvim skromno životno iskustvo, pri pisanju, ne učinim ekskluzivnim izvorom motiva i nazora mojih književnih junaka. U obrnutom smuslu, dosledno, uvek bih to bio ja, maskiran u neku drugu ličnost.

U savršenom smislu vlastito isključenje iz tog procesa, naravno, nemoguće je. Ali je već i stalno prisutna svest o svojoj osobnoj pristrasnosti i svojim predrasudama (bilo koje vrste) izvestan put do pozicije s koje ćete i sebe i svet i svoje teme posmatrati – pomalo sa strane, ne gubeći u međuvremenu duševno i intelektualno saučeđće s temom, ne sa sobom i svetom.

 

Ratni vihor odneo vas je u Bavanište?

 

Rat je poremetio i moje detinjstvo, ali ga nije učinio nesrećnim, kao većini mojih vršnjaka. Teško je to reći, da ne kažem postidno, za doba u kome je na Balkanu proliveno toliko nevine krvi, izazvano toliko nesreća i tragedija i ostavljeno toliko mračnih uspomena da će njihovo brisanje trajati pokolenjima, ako ih bude bilo. Ali, tako je. Živeli smo u Bavaništu, jednom selu južnog Banata, gde se rat malo osećao, a nemaštine nije bilo. (Ne treba generalisati, i ovo je relativno.) Neprilike, ne bih rekao nesreće, prejaka je to reč za moju ondašnju stvarnost, počele su za mene tek 1945, tačnije 1946. godine.

 

Rat je izokrenuo sve, doneo i novo stanje i novu vlast. Vaš otac je prihvatio ponudu da zauzme visoko mesto u resoru Aleksandra Rankovića. Ali revnošću upravo tog resora, vi ste 1948. godine uhapšeni i u velikom procesu kao buržoaski disident – usred Informbiroa – osuđeni na 15 godina robije. Ne bi li bilo logičnije da vaš otac nije našao snage da se integriše, a ne vi?

 

Jedna ispravka, molim vas. Koliko je meni poznato, posle rata, do 1948, moj otac je radio na administrativnim poslovima u Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova. Unutrašnji poslovi pokrivaju i izvesne službe koje nisu policijske, nego administrativno-upravne.

U svakom slučaju, ne mogu govoriti u ime svog oca. Voleo sam ga i poštovao iznad svih ljudi. Siguran sam da je za svoju odluku imao valjane razloge, kao što mislim da sam ih za svoju odluku imao i ja, ali ovde govorimo o meni, a ne o njemu. Osim toga, odluka je nešto što je ponekad diktirano ne samo slobodnom voljom već i mnogobrojnim okolnostima života, nad kojima se nema ni vlasti ni kontrole.

 

Na čemu se zasnivala optužnica protiv vas i organizacije kojoj ste pripadali?

 

Bio sam član ilegalne studentsko’gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu kazna povećana na 15 godina zatvora sa prinudnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine.

 

U čemu su se sastojali program i ciljevi vašeg osuđenog političkog delovanja?

 

U knjizi uspomena Godine koje su pojeli skakavci o tome će se moći čitati, ukoliko su memoari nešto što treba uzimati ozbiljno. Meni se čini da je program bio sastavljen od fundamentalnih principa „evropskog građanskog društva“ – gledano očima osamnaestogodišnjaka – za koje u poslednje vreme čujem da se više ne zove „građansko“ nego „civilno“. U redu, ko brine za imena, samo da se živi slobodno, časno, iskreno, demokratski, civilizovano i, koliko je moguće, dobro. I da što više ljudi tako živi.

 

Gde ste sve robijali i u kojim uslovima?

 

Obilićev venac, Ada Ciganlija, Bela Crkva, KPD Sremska Mitrovica, KPD Niš,. Uslovi su bili teški ali zglavnom regularni. U svakom slučaju, neuporedivo lakši od zatvora u kojima su tada ležali komunisti.

 

Niste se bavili zahtevima za reviziju procesa ili rehabilitaciju?

 

Kakva revizija, vi se šalite? I na bazi čega? Rehabilitaciju treba da traže oni koji su nevino osuđeni, oni koji prema datim zakonima, ma šta o njima čovek mislio, nisu bili krivi, ili oni koji misle da ništa nisu učinili. Ja sam učinio dobar deo stvari za koje sam osuđen, bilo je to jako davno, ali je bilo. I tu nema ko da se kaje, ni sud, ni ja.

 

Najbolju rehabilitaciju izvele su vaše knjige?

 

Što se knjiga tiče, njih s mojim građanskim postupcima, dužnostima i odgovornostima ne treba mešati. One sa uverenjima koja su me u zatvor odvela nemaju nikakve veze, niti sam ih pisao zbog bilo kakkve rehabilitacije, niti mi je zatvor u njihovom pisanju išta pomogao. Ima toga ponešto u Kako upokojiti vampira, ali sasvim transponovano. ja sam opisivao u šminkanje Sulejmana Veličanstvenog[288] a da nisam opsedao Siget.

 

Zatvor nije bio vaš „univerzitet“?

 

Zatvori su za mene bili čist gubitak vremena. Doduše, ni regularni univerzitet nisam završio, ali se sve u životu i ne može imati. Čini mi se da se nekako ustalilo uverenje da čovek mora imati neku veliku nevolju u životu da bi postao pisac. (Za skulptore, arhitekte, kompozitore, to, izgleda, odnekud ne važi.)

Ne verujem u teoriju stvaralačke patnje, bar u tom smislu da je ona obavezna prethodnica nekih budućih nadahnuća. Naročito u onu koja predodređuje pozive. Ni grobari ne umiru ništa lakše samo zato što su tako blizu smrti. Lekari takođe. Ne verujem u nevolju kao isključivog učitelja života. Možda i sreća može čoveka nečemu naučiti.

 

Gde ste se, i kome, vratili iz zatvora?

 

Vratio sam se tamo odakle sam i otišao. Svom svetu, svojim prijateljima, getu u kojem čovek najbolje živi – dok živi, i ako je to stvarno – život. Geto ima sve prednosti apsolutne slobode, sve dok ste u njemu, ili dok oni zbog kojih ste tamo u geto ne provale. Ali, to su tranzitne slobode, a uz to i nedelatne. To nije život, to je njegova imitacija. Trajalo je to nekih pet-šest godina. A onda je došao prvi kakav-takav javni uspeh, i ja sam izašao „napolje“, ili ušao „unutra“, kako god hoćete. Pa ni za to se ne kajem. Još.

 

Bili ste prihvaćeni i vi ste prihvatali?

 

Posle izlaska iz zatvora nisam imao poteškoća vrednih pomena. Više je bilo teškoća sa mnom nego onih koje su meni priređivane. Porodica je i dalje građanski lojalno nastavila da finansira moje beznadežne studije eksperimentalne psihologije – iako sam bio mnogo bolji student nego gimnazijalac, čak sam, vele u toj nauci poznavanja duše obećavao – živeo sam ugornim životom „večitog đaka“, a onda, kako rekoh, dođe neki prvi uspeh i sve ode ... Prihvaćen sam, i prihvatao sam. Jedno bez drugog, očevidno, ne ide.

 

Pre skoro 20 godina, kad smo živo raspravljali o „revolucijama”, najviše u dugim noćima od Kluba književnika do bara „Mažestika”, a naročito pred zoru kod „Papuka”, sećam se da ste se u političkom smislu određivali kao socijaldemokrata. U međuvremenu, svi smo se negde pomerili. Da li i vi?

 

Verovatno, mada, nadam se, ne fundamentalno, samo još ne znam kako i kuda. Danas su tzv. političke i pseudopolitičke podele tako „složene“ da se svuda možete naći, zavisno sa koje vas strane posmatraju. ja bih voleo da ne budem posmatran, a naročito slušan, nego da budem čitan. Ako ičeg od mene ima vrednog, to je u mojim knjigama. Sve ostalo – kalo.

 

Početkom sedemdasetih, nastanili ste se u Londonu?

 

U tuđinu sam otišao iz dva razloga. Osetio sam da sam u stvarnost upao, utonuo, „zaglibio se“ dublje nego što mi je ideja o nezavisnosti umetnosti dopuštala. Činilo mi se da ću upravo tu stvarnost bolje upoznati ako je i sa strane osmotrim. Otišao sam, dakle, da povratim unutrašnju umetničku slobodu. A još više svoje – vreme. Za rad mi treba mnogo više vremena nego što dopušta Beograd, moj način života u njemu, a i vlastita iskušenja. Pokazalo se da London nije bio rđav izbor. Pokazalo se da Englezi u tolikoj meri cene vaše vreme, slobodu i privatnost da se za vas apsolutno ne zanimaju. A šta normalnom čoveku više treba?

 

Pre odlaska iznenada vam je bio oduzet pasoš (koji vam je vratila NIN-ova nagrada)?

 

Ne znam koliko incident s pasošem korespondira s odlukom da za izvesno vreme napustim zemlju. Mislim da je posredi s nečije strane indukovani nesporazum. On me je, doduše, koštao godinu dana razdvojenosti od porodice, finansijskih neprijatnosti, a i odbijanja niza mojih knjiga, od kojih su, kad su stvari u svoja ležišta legle, sve štampane, imale najpovoljnije kritike, a neke od njih su i nagrađene. To je prošlost bez koje se verovatno moglo. A bez koje se prošlosti ne može?

 

U Londonu ste ostali dugo, da li i predugo?

 

„Izvesno vreme“ se pretvorilo u 17 godina. Dugo je ro, predugo, opasno predugo. Ne bih umeo bolje da izrazim svoje osećanje nego komentarom o toj temi iz jedne od mojih redovnih emisija preko Bi.Bi-Sija:

 „Odlaskom iz zemlje iz nje se čupaju koreni koji nas spajaju s poreklom, rodnim tlom, njegovom istorijom i sudbinom. U tuđem svetu ne nalaze oni odgovarajuću hranu i venu. Puštaju se drugi, novi. Ali su oni lažni, veštački. To je mlado korenje alibija. Ono nas siti, ali ne hrani. U međuvremenu, staro, pravo korenje truli ...“

 

Emigrant se može biti i ovde, ne mora se nikud putovati.

 

Odakle pomisao da sam ikada želeo da budem emigrant? Takva želja, potreba, namera, kod mene nikad, ponavljam, nikad nije postojala. Da je postojala, ja bih to već odavno bio i ništa me u toj omašci ne bi moglo zaustaviti. Stanja izvesne izopštenosti, kroz koja sam prolazio, imala su isključivo psihološko značenje, iako su se zasnivala na tzv. stvarnosti. Ali na takvoj stvarnosti zasniva se i moj otpor prema svim fundamentalnim „progresivnim“ pravcima naše supermaterijalističke civilizacije.

U Londonu mi je jedan emigrant rekao: „Gospodine Pekiću, sve budite, samo ne emigrant.“ Svako ko je dugo živeo u geografskoj, istorijskoj, duševnoj, rasnoj tuđini, zna šta to znači. I koliko, i dobar kad je, život gubi ako se ne živi na pravom mestu, a pravo je mesto samo ono na kojem smo rođeni i odrasli. Jer od sviju tuđina na koje smo osuđeni, najsnošljivija je ipak – sopstvena.

 

Kako doživljavate redovne povratke Beogradu, nama?

 

Tu nastaju nepredviđene, ali prirodne teškoće. Dok sam se privremeno vraćao, osećao sam se kao rođak iz Amerike koji se pomalo čudi, pomalo ljuti, ali čija nostalgija za starim krajem izvinjava sva razočarenja. Došlo je, međutim, vreme za konačan povratak, i ja se evo već dve godine vraćam. Nekada sam boravio u Beogradu najviše do mesec dana godišnje, 1986. bio sam pola godine. Sada sam ovde već skoro četiri meseca.

Na stranu navikavanje na egzotičnu okolnost našeg života, koja s uživanjem ždere naše najproduktivnije vreme, na stranu izvesna ustavno-pravna, privredno-finansijska, političko-socijalna, a više od svega moralna konfuzija i rđavo raspoloženje izazvano opštom krizom koja pojačava urođenu agresivnost našeg nacionalnog temperamenta, na stranu – da se i lična muka dodirne – što za sve te mesece ništa valjano nisam uradio, osim što sam intenzivno uživao u društvu prijatelja (deo uživanja je i u prepirci), ima u svemu tome, u tom povratničkom sindromu jedna bitna poenta – došlo je na obe strane do izvesnih simultanih ali kontradiktornih promena, koje ne vidim da vernije mogu definisati nego ponavljajući misao iz jednog od šisanja iz tuđine:

 „Životi se zajedno nisu živeli, iskustva su se razmimoišla, mišljenja jedna od drugih udaljila, osećanja međusobno postala tuđa i nerazumljiva ... Za stvaran se povratak gubi šansa. O, možemo se mi vratiti, još dugo poživeti, ponekad i srećni biti, ali ništa više neće biti kao pre. Nesporazum možda nije u tome što zemlja nije spremna da nas razume i prihvati, mada i toga ima, nego u tome što mi više nismo kadri nju da razumemo i prihvatimo. A nije najteža tuđina što su vam je nerazumevanjem drugi nametnuli. Najteža je ona koju ste nerazumevanjem drugih sami sebi stvorili ...“

 

Televizijski dnevnik 4. septembra, u petak uveče: zločin u paraćinskoj kasarni, smenjen Fikret Abdić na radost samoupravljanja, Pekić dobio Njegoševu nagradu ...

 

Gledao sam večernji dnevnik tog dana i bedno se osećao, uprkos tome što bih morao da budem lično zadovoljan, i što sam, zapravo, i bio. Kad se na kraju dnevnika i moja slika pojavila – jedna dosta mračna i sumnjiva fizionomija – upitao sam se šta sam to opet uradio, u čemu je moje nedelo. Ublažio sam osećanje krivice opštim pitanjem: u čemu je nedelo umetnosti? I odgovorio: u njenoj nemoći da na bilo koji način učini da takvih vesti na TV-ekranima – tim očima naše „napredne“ materijalističke civilizacije – bude što manje.

 

Mitološko,  istorijsko, stvarno

 

Razgovor vodio Milorad Bošković[289],

Pobjeda, Titograd, 31. oktobar 1987. godine

 

Sjutra u Biljardi u 17 časova svečano uručenje „Njegoševe nagrade“. Borislavu Pekiću. Istaknuti pisac o svom djelu, književnim pogledima i iskustvu. 

Poznati pisac Borislav Pekić (rođen 1930. godine u Podgorici) dobio je još jedno značajno priznanje - „Njegoševu nagradu“ - izuzetno priznanje dodjeljeno je za roman Zlatno Runo kojim je ovaj pisac dosegao same vrhove jugoslovenske, pa i evropske književnosti. Roman od 3200 stranica sigurno je najopsežnije djelo jugoslovenske književnosti.

 „Ovaj Pekićev roman je impozantna fantazmagorija koja obiljem formi i tehnika sažima u sebi istoriju Balkana od mitološkog do najnovijeg, istorijskog doba. Sa ogromiom energijom i erudicijom, to djelo složene strukture vaskrsava prošlost u jednoj specifičnoj viziji, u kojoj se čudesno prepliću mitološki i realni svijet" - istaknuto je u obrazloženju žirija „Njegoševe nagrade". 

 

Iskustvo koje se ne ponavlja

 

  Po svemu sudeći Vaš ogled „Mit kljiževnosti i mit stvarnosti" sažet je odgovor o prirodi književne umjetnosti, a posebno sopstvenog proznog iskustva. Kakvo je to iskustvo? 

 

Kad ste već taj kolaž-ogled pomenuli, ne vidim da na pitanje bolje mogu odgovorita do parafrazama nekih ideja iz njega. Ali kako nemam poverenja u književne generalizacije, pogotovu ako ih predlažu pisci, u tom skeptičnom svetlu valja gledati i na ove moje. I romansijeri, naravno, kao i svi drugi ljudi će doći do izvesnih životnih pogleda, ali po sili svog polifonskog poziva, po inherentnoj potrebi da svet i čoveka u njemu prikažu u njihovoj ukupnosti i međuzavisnosti, u knjigama su, kroz likove i karaktere, prinuđeni da zastupaju i sasvim oprečne, i da se u njih uživljavaju do mere koja sve istine čini mogućim, ali nijednu izvesnom. Pisac je na razumevanje osuđen. A onaj ko sve istine razume, nijedne nema. (Kao umetnik, dabome; kao građanin ih može imati). To bi bilo moje prvo iskustvo. Umetničke teorije književnih profesionalaca intolektualni su alibi aktuelnog stanja njihovog duha ili njihove prolazne književne prakse. Istina je da način na koji mislim određuje način na koji ću pisati, ali i način kojim pišem određuje način na koji ću o tom pisanju misliti. Kako ga iskustvo neprestano remodelira, važi taj način sada i jedino za delo u toku stvaranja. „Opšte prozno iskustvo", primenljivo na sve moje knjige, nije verovatio. Ja ga bar ne vidim, ne osećam, ne poznajem - naročito u obliku neke visceralne sheme koja me na isti postupak uvek iznova obavezuje - pa ga, eto, i ne mogu definisati. Nemoguće je, čini mi se, pretpostaviti da bi se VII tom Runa mogao pisati tehnikom, drugim rečima „proznim iskustvom" stečenim pri pisanju romana Kako upokojiti vamnira ili Odbrane i poslednjih dana. Verujem da se ovakva tvrdnja i eksperimentom i književnoteorijskom analizom može dokazati. Kada me, dakle, pitate kakvo je moje „prozno iskustvo", mogu Vam jedino odgovoriti da se od knjige do knjige menja i da ga predodređuje, nalaže - vraćajući me ponovo u „školske klupe romana" - sadržaj svake nove knjige. Po njenom završetku to iskustvo, dabome, ne iščezava, ono se deponuje negdje da se u osnovnim konstituantama ali nikad kao prosta kopija upotrebi kada ga zaište slična tema. Tada ga ta tema, koristeći ga do mere do koje joj je potrebno, istovremeno i menja. Ukratko, praksa mi za pisaćim stolom - jedina, uostalom, koja se broji - kazuje da „prozno iskustvo" u smislu tajne lozinke za otvaranje „Ali-Babine pećine uspjeha" dane na večnu upotrebu, čarobnog ključa kojim ćete bez mučnog truda otvarati vrata svih svojih tema - ne postoji. Da je „prozno iskustvo", na žalost, što i životno. Neprestano se stiče i neprestano vam, često preko kože, dokazuje da je, ako baš ne i nekorisno, u najmanju ruku - sumnjivo. Da svako iskustvo, umetničko kao i životno, istrajno valja proveravati, pa počesto i menjati.

 

Kako vi vidite savremena pomjeranja na relaciji forma - sadržaj u svjetskoj književnosti, gdje je u tome jugoslovenska književnost, a gdje Vaša lična? Konačio, kakva je budućnost mamut-romana? 

 

Zbog potrebe da se, pišući svoje poslednje romane Runo, Besnilo, 1999, Kako upokojiti vampira, intenzivno bavim antropologijom, istorijom, filosofijom, pa i nekim zonama čiste nauke, ja sam, na žalost, malo upoznat s tekućim stanjem književnih teorija. One, uostalom, nikad i nisu bile u fokusu mojih interesovanja. Činilo mi se da je odnos sadržine i forme - ako je uspeo - spontan, prirodan, skoro nužan, te da se može ispitivati jedino u onim tangentama gde uspeo nije. Problem forme se pojavljuje samo u slabim knjigama. Kod rasnih pasa njihovu (formu) lepotu ne vidite kao nešto razdvojeno od njihovog biološkog bića, njihove - sadržine. Ali kod tipova koji su mnogobrojnim veštačkim ukrštanjem dovedeni do biološkog apsurda, formu hibrida vidite kao nešto nakazno, ružno, pa i protivprirodno.  Što se tiče tzv. mamut-romana, ne znam. Možda će, kao i mamuti, izumreti. Možda neće. Mamuti su, prema izvesnim paleontološkim teorijama, izumrli u globalnoj klimatsko-geološkoj katastrofi, a duhovne vrednosti, kako vidimo, umeju podneti i možda srazmerio teže - naše, ljudske, istorijske. Istina je, doduše, da su antički epovi tipa Ilijade, Odiseje ili Argonautike Apolonija Rođanina, na bazi koje je rađeno Zlatno Runo, izumrli da je putrifikacija književnih formi moguća, ali „mamut-roman" nije naročita „forma" romana. Kao što debeo i mršav čovek nisu pripadnici raznih formi humaniteta,već, uprkos razlike u prostoru što ga zauzimaju, u istoj su biološkoj Vrsti. (Mislim, uostalom, da stvar nije toliko u njihovoj „mamutskoj" obimnosti koliko u strukturi, nosi li ona u sebi nešto posebno, novo, inspirativno, vitalno, ima li sadržaj relevantan po naše živote, ili je tek pričanje duge priče da nam vreme što brže prođe.) Pitanje je, jamačno, pre u tome hoće li izumreti - roman. Ako pratimo audiovizuelni tehnološki napredak - a ljubitelji smo kao ja naučne fantastike - nije neverovatno doći do zaključka da će roman u pisanom obliku nestati. Ali ne verujem da će s njim nestati i priča o čoveku, ne bar pre nego što nestane čovek. Drugim rečima - ostaće taj isti roman u drugom tehničkom vidu; u novom, za nas još nezamislivom ali možda neuporedivo raskošnijem i ubedljivijem tehnološkom postupku. Televizija već ukazuje na izvesne pravce te promene. (A zamislite roman kojeg čitate „iznutra", zamislite da Vam se omogući da njegovu priču iskustveno a ne samo kao štivo doživljavate?) 

 

Velika civilizacija

 

Vaš književni opus sadrži u dobroj mjeri transponovano biće vizantijske civilizacije. Otkuda ta opsesija, ukoliko se tako može nazvati, i koliki su dometi - vremenski i prostorni - vizantijskog kompleksa? 

 

Vizantijski kulturni prostor je nesumnjivo jedna od najplodonosni- jih evropskih istorijskih tvorevina i tekovina. Ne mislim pri tome na „Drugi Rim" samo kao na čuvara i rasadnika helenskog nasleđa, već i na Romejetvo, u presudnijoj meri prožeto duhovnošću nego što je to slučaj i sa jednom epizodom zapadnoevropske civilizacije, čak i u doba njenih verskih deoba, seoba i ratova. Naročito se to odnosi na ere velikih ranih hereza, (čije odjeke nalazimo u svim poznijim), vek ikonoboračkih građanskih sukoba, grandiozne revolucije svih osnova vizantijskog živoga, katoličko-pravoslavnu šizmu, revitalizaciju drevnog protivurečja Istok-Zapad, vreme latinskog kulturnog genocida u razdoblju Krstaških ratova itd. U našem srednjevekovlju prevalentan, vizantijski uticaj i sada je prisutan na Balkanu, i ako se uvek niti prepoznaje, niti priznaje, možda i iz neosnovanog, besmislenog straha da se time naša kandidatura za „prijem" u Evropu dovodi u pitanje. (Kao da prijem u Evropu treba da traži prostor na kome se Evropa formirala). Protestantska nauka, naročito od antihrišćanski raspoloženog Gibbona pružila je svetu i nedovoljnu i proklasičnim predrasudama unakaženu sliku ove moćne Imperije čije se osnovne karakteristike.državnopravne, duhovne, kulturne, pa i ekonomske (Ostrogorski[290]) ne mogu naći ni u jednoj društvenoj formaciji ni pre ni posle nje. Međutim, ovakav moj interes za Romejsko carstvo doći će do izražaja tek u istorijskom - mom prvom stvarno istorijskom - romanu „Srebrna ruka" (721. - 804. godina naše ere), ako ga stignem napisati. U Runu taj je interes diktiran činjenicom da su noseći karakteri romana Simeoni, kao Nagosi, i ako po mitu paleobalkanskog, negrčkog porekla, kulturno Grci, pa time, u određenim povesnim epizodama knjige Vizantinci, odnosno Romeji. Moj interes za Vizantiju tu je, dakle, više prinudan nego što izražava neko moje kulturološko stanovište. Hoću da kažem, da su Njegovani Jermeni ili Jevreji - da ostanemo kod ekonomski prosperitetnih rasa - ja bih se isto tako intenzivno bavio „Jermenskim" ili „Hebrejskim" kompleksom. 

 

Podsjećamo se Vaših riječi u jednom već davnom intervjuu da „nikakve mi teorije i doktirne, filosofske, naučne, ideološke i socijalpolitičke ne mogu pomoći da tu stvarnost dublje spoznam, premda mi neke mogu pružiti iluziju da je njihovim posredstvom mogu bolje izraziti.“ Čini li Vam se, inak, da Vam je taj „privid" i te kako bio od pomoći pri stvarnju tako kompleksnog djela kao što je Zlatno Runo? 

 

Rekao bih da ste u pravu. I dalje stojim iza uverenja da umetnik stvarnost spoznaje drugim putevima i sredstvima nego filosof, istoričar, naučnik, ali mi poznavanje svih pomenutih doktrina, ukoliko sam mogao u njih ući, nije pružilo samo iluziju („privid") da stvarnost mogu bolje književno izraziti, nego mi je u tome u istini na neki način pomoglo, mada je sam način teško definisati. Ali, i opet, ne kao znanje na kome bi se formirala neka opšta predrasuda, koja bi potom roman pisala umesto mene, te određivala i njihove ideje i njegove scene, već u tehnološkom smislu, u smislu uverljivije obrade karaktera, ako su nosioci ideja svog doba. Poznavanje ekonomskih teorija Adama Smita postalo je bazom za deo prepiske između Simeona, oca i sina, u IV tomu Runa. U III tomu, uvid u istoriju opsade Sigeta, pa i teoriju šminkanja, morao je prethoditi fantasmagoričnom, nikako istorijski verifikovanom, opisu preobrazbe mrtvog sultana Sulejmana u „živog čoveka". Tekuće političke doktrine morale su da nađu svoje mesto u dramskim dijalozima intelektualaca 1941. godine. U principu, neophodno je bilo što dublje znanje o nekom vremenu, o situaciji ovoj ili onoj tog vremena, nipošto na tom znanju zasnovane teorije, od kojih ga mnoge iz raznovrsnih razloga - dezavujišu. I naravno, znanje koje se ne sastoji od pukih fakata, nego od pokušaja da se iza njih dopre do - života. 

 

Snaga forme

 

Podsjetili bismo Vas takođe na Vaše riječi u slobodnoj interpretaciji da se  književnost ne bavi stvarnošću nego odnosom pisca prema nečemu što on smatra da je stvariost. Pri tome ste unravo formu označili kao nešto što je u „umetnosti sve". Upravo uz roman Zlatno Runo rečeno je da njega, pored ostalog, odlikuje bogogstvo formi i tehnika. Recite nešto o putevima istraživanja forme, jedinog istraživanja za koje, kako se čini, mislite da je otvoreno? 

 

Mislim da pisac o tome ne može, često i ne ume govoriti kao teoretičar koji na bazi uporednih iskustava praktičara književnosti, na bazi analize pojedinih proizvoda tih iskustava, pokušava da dođe do sinteza. Forma se naslućuje razmišljanjem o sadržini, (njen je prvi oblik - kompozicija), skicira kompozicijom (koja je, opet, prva faza pisanja i praktično proverava tek u radu na tekstu. Pri tome pod formom ne podrazumevam tek stil dela, ekskluzivnost književnog rukopisa; mislim i na njegovu strukturu, njegov opšti umetnički utisak. Kad sam kazao da je „forma u umetnosti sve" nisam time hteo da kažem da njena sadržina - nije ništa, i da se o ničemu može govoriti na umetnički validan način. O ničemu se jednostavno ne može govoriti ni na kakav pomena vredan način. Prosto sam istakao suverenu prednost oblika jednog umetničkog iskaza nad začajem njegove teme. I da je umetnost (umjetnička forma) taj oblik, a da tema pripada drugoj, možda i bitnijoj pretpostavci dela, ali koja bez zadovoljenja prve nema nikakvu umetničku vrednost. Da je drukčije, umetnost ne bi ni postojala. Svi bi bili pisci. Za toliko da neku istinu kažemo, da se ispovedimo iskreno, da ispričamo neku priču, da izrazimo svoje mišljenje - svi smo sposobni. Ali između ljudske istine, verne ispovesti, dobre priče, mudrog mišljenja s jedne strane, sve samih prirodnih osobina čoveka - bez obzira koliko ih on koristi - i veštačke tvorevine koju zovemo umetnost, postoji „forma" koja od ljudi pravi, recimo, mudrace ili poštenjačine (ali ne i umetnike) ili umetnike (ali ne obavezno mudrace, pogotovo poštenjačine).

 

 Za roman Zlatno Runo kritika je rekla da on u neku ruku predstavlja istoriju Balkana. Da li ovaj svoj roman smatrate i istorijskim i šta uopšte mislite o istorijskom romanu kao žanru? 

 

Kritika je verovatno imala u vidu umetničku viziju, jednu moguću istoriju Balkana, odnosno nekoliko značajnih epizoda iz njegove istorije, koja kao celina pripada istoriografiji. „Roman" ne smatram istorijskim, već i njegovim podnaslovom. „Fantasmagorija" dopušta slobode koje sa istorijom imaju veze ukoliko je dokazuje umetnička ubedljivost iskaza, a ne istinitost eventualne istorijske činjenice. To je, dakle, neka vrsta slobodne antropološke parafraze balkanske povesti, roman koji se, bar u nameri, više bavi „čovekom Balkana", nego njegovom istorijom. 

 

Jednom ste napisali: „Nemoćan pred stvarnošću, ja sam u njoj i sam." Molimo Vas da malo šire prokomentarišege ove svoje riječi. 

 

Žao mi je, nisam kadar. Samoća je intiman osećaj, pre metafizičko stanje duha - jer lično sam uopšte nisam - proisteklo iz mnogostrukog, neobično zamršenog i najčešće nedefinisanog odnosa sa svetom i vlastitim životom. Ako bih to mogao, verovatno se tako ne bih ni osećao. 

 

Vaše drame („Obešenjak", „Generali ili srodstvo no oružju", „Kategorički zahtev", „Buđenje vampira", „Remek delo ili sudbina umetnika" i dr.) izvedene su na gotovo svim jugoslovenskim scenama. U kojoj mjeri je naša pozoriiša praksa inspirativna za pisca? 

 

U pozorištu sam trpljen gost. O njemu. i njegovom živopu malo znam. Ne osećam se kompetentnim da na to pitanje odgovorim. Scenu osećam kao polje da na njemu ispovedim izvesne ideje za čije plasiranje moje ideje o romanu nisu pogodne. U pozorištu sam tzv. „angažovani pisac", što u romanu načelno izbegavam. Pozorištem se služim, dok ja služim romanu. 

 

Napisali ste samostalno ili sa drugima četrdesetak scenarija za filmove. Koliko je iskustvo u radu na filmskom scenariju uticalo na izbor i formiranje postupka u Vašim romanima?

 

U Besnilu uticalo je integralno, primenjena je filmska montaža. U Runu s vremena na vreme, gde je sadržaj zahtevao brzu izmenu planova ili paralelizam radnje (iako je taj paralelizam, vremenska simultanost, princip cele knjige). Inače, čini mi se nigde drugde.

 

Dan poslije izlaska ovog teksta primićete „Njegoševu nagradu“. Morali ste još u djetinjstvu upoznati odsjaj Njegoša. Kako Vas je to pratilo? Da li je Njegoš danas moguć? 

 

Svako vreme može imati svog Njegoša, samo ako pristane da ga prepozna, a još više ne optereti mukama kojima je on bio opterećen. Možda su, međutim, upravo te muke, muke usamljenosti, muke povesne, muke metafizičke, od njega Njegoša i načinile? Ova je pretpostavka, u međuvremenu, opasna, jer zahteva da pesnike stalno držimo pod pritiskom da bi ih načinili velikim. Stoga u nju ne verujem. Verujem da bi Njegoš bio velik i bez tih muka. Možda samo na neki - drugi način.

 

Čemu se najviše radujete, šta Vas onesnokojava, čemu se nadate? 

 

Raduje me dobro. Onespokojava me sve. Ne nadam se ničemu. 


 

Osvajao sam tude uvažavanje

Stvarnost na razne načine

 

Razgovor vodio Momčilo Stojanović[291],

Vjesnik, Zagreb, 2. novembar 1987. godine

 

Ovogodišnji dobitnik Njegoševe nagrade za roman Zlatno runo književnik Borislav Pekić (Podgorica 1930.), je u povodu tog događaja kao što je uobičajeno obavio i brojne razgovore s novinarima. Zato smo se s foto-reporterom Vicanom Vicanovićem našli u Pekićevom stanu u starom beogradskom naselju Čubura. Susretljiv i razgovorljiv u opuštenom ćaskanju Pekić se s nama zadržao gotovo dva puna sata.

U Pekićevom stanu vidjeli smo kompjuter. Kaže da u posijednje vrijeme isključivo piše na njemu, više ne bi mogao na klasičan način, pisaćim strojem. No, na ovom beogradskom kompjutoru nije napisao ni retka, osim pisma supruzi u London. Ona tamo radi kao arhitekt, a kćerka im se bavi prodajom telefona za automobile. Ne može ovdje pisati. Isuviše je dugo živio u Londonu, navikao se na tu sredinu, na ambijent svog tamošnjeg stana. Zato sada kad prode ova fešta oko nagrade krajem listopada, vraća se u London da nastavi rad.

 

Vaša prva izjava nakon odluke žirija Njegoševe nagrade za roman Zlatno runo bila je, da vas ta nagrada vraća u »grad u kojem sam proveo najsretnije godine«. Vi ste se mnogo selili i stranstvovali (London), te je otuda razumljiva vaša prva reakcija. Ali, zašto ste stranstvovali?

 

Stranstvovao sam nekad silom, nekad milom. Silom recimo, službe mog oca. Nakon svake dve-tri godine morao sam živeti u drugom kraju zemlje, noseći sobom jezik, navike pa i narav — za dete najprijemčivije — tom silom napuštenog kraja. Prilagodavanje, uvek ponovo, i uvek ponovo, i uvek ponovo, bez izgleda da se ikad završi, nije bilo lako. Svake sam druge-treće godine postajao stranac, zatim naturaliziran stranac, najzad netko ko se kao stranac ne primećuje i ne tretira (a podrazumeva), ali nikad domorodac. Kad sam iz Novog Bečeja, jer se ranijih selenja ne sećam, došao u Mrkonjić-Grad, kad sam se iz njega preselio u Knin, kad sam iz škole u Kninu morao da predem u cetmjsku gimnaziju, uvek sam s početka nailazio na otpor nove sredine. Svaki put sam preživio prilično teške prve dane, pa mi se čini da je i danas kod nas promeniti selo ozbiljniji poduhvat nego u tzv. mračnom srednjem veku promeniti zemlju ili kontinent. U početku ste nailazili na neprijateljstvo koje našu slavnu gostoprimljivost dovodi u sumnju, na porugu jer vaš jezik nije bio jezik škole u koju ste dovedeni, vi ste uvek bili drukčiji, jer ranije ste živeli nekoliko stotina kilometara daleko, govorili ste drukčije, drukčije se ponašali. Moja je lična olakšica u seobama bila u tome što je u svim tim mestima moj otac bio nekakva vlast, izgleda da se to i danas isplati, pa sam odatle crpeo, ako ne aktualnu, onda izvesnu potencijalnu snagu. Nešto sam od nje, valjda, i ja imao odnosno, morala se tokom vremena, makar i kao odbrambeni refleks, odraziti. Kasnije, u svakom od tih gradova, stvari su se popravljale i ja sam se dobro snalazio — na Cetinju naročito, otuda moja lepa sećanja. Ali, taman kad bih prihvatio jezik, običaje, „narav“ mesta — s dečijom majmunskom sposobnošću imitacije — moj bi otac bio premešten i ja sam se iznova obreo u drugoj sredini i sve je počinjalo ispočetka. Opet se valjalo boriti „za mesto pod suhcem“, opet je trebalo osvajati tude uvažavanje, što je, kao što je poznato u psihologiji, medu decom, gdje laži ne pale, najteže. Samo do jedanaeste godine i 1941. kraja mog pravog detinjstva, ja sam pet puta menjao sredine (kojih se sećam), što je za mene onda značilo kao da, u najmanju ruku, menjam države. Krunska promena 1941. godine i život na majčinom imanju u Banatu, uostalom sasvim ugodan, bila je takoder prisilna.

Dve promene, medutim, bile su posledica moje slobodne volje: zatvor i London.

 

Kad biste mogli, da li bi išta u svom životu promijenili?

 

Na ovakvo pitanje ko može pošteno da odgovori? Da odgovorim kako mi je tekao život treba knjiga, a da kažem zašto baš tako, moram i sam to znati. A ne znam. Odnekud verujem da drukčije nije mogao. A kad nije, zadovoljan sam njime. Moram biti. I da nisam, bio bi isti. Onda je udobnije biti zadovoljan onim što se nije dalo izbeći, nego tužiti za nečim što se takođe zbiti nije moglo. Ukratko, nemam razloga da se kajem za ono što sam kao građanin uradio, premda ima mnogo čega što bih kao čovek danas povukao, samo to se ne može.

 

Vaše stvaralaštvo okrenuto je prošlosti, historiji bližoj i daljoj. Tek Besnilo pripada sadašnjosti, ali i fantastici. Zašto? Zbog neophodne literarne distance? Pri tom, vama historijske činjenice ne znače mnogo, njih uzimate tek kao povod, dekor, neophodni instrument da biste rekonstruirali privid historijskog života?

 

S obzirom na sidu, ne vidim da je Besnilo fantastika. Izvor virusa, dabome, nije isti, ali uveren sam da oni koji boluju od bolesti, od koje za nekoliko godina može i umreti stotinu miliona ljudi takođe ne vide tu fantastiku, premda im je svakako lakše da umru kao ljudi nego kao psi. Princip se, u međuvremenu, ne menja. Ni svet u kojem živimo. Književne teorije, bar do sada, nisu određivale ni, sadržaj ni formu mojih knjiga. Ni teorija „literarne distance“. Teorije slede književnost, ne prethode joj. Šta ću za temu izabrati, bilo u tzv. prošlosti ili tzv. sadašnjosti — za mene je to ravno ljudskom životu - zavisi od okolnosti koje premašuju prirodu ovog razgovora. Uvek sam držao da je prva pretpostavka bavljenja nekom temom — znanje o njoj, obaveštenost, koliko je ona moguća. Prema tome, meni „istorijske činjenice“ znače mnogo. Mnogo, ali ne — sve. Ako je istorijski život koji rekonstruiram na bazi „istorijskih činjenica koje mi ne znače mnogo“ privid, ništa manji privid nisu ni istorijske činjenice kojima se služim. Šta su istorijske činjenice? Pa mi to ne znamo ni za jedva proteklo vreme. Prisustvujemo javnim suočenjima svedoka prošlog rata i sadašnjeg i „mira“, koji nam o njima pružaju često različita, oprečna, nesaglasna obaveštenja, čak i ako su bili na istoj strani istorijskog fronta. Ostavimo, zato, bar kad se umetnosti tiče, navodne istorijske istine na miru i u vlasništvu onih kojima trebaju fakta. (To su, uglavnom, naučnici. Mnogi od ostalih faktora javnog života vole da ih, izbegavaju ili permutuju). Umetnosti je potreban život koji je iza fakata, pretpostavke — ne kažem istine — koje se ne dosežu isključivo poznavanjem nego i nekom vrstom spoznaje. Ne otkrivanjem nego — otkrovenjem. Bavimo se evo akcijom duha vremena koliko on može biti prizvan i reinkarniran. Ostalo je stvar nauke: koja, izgleda, sve više počinje da liči na umetnost, kao što je jedno vreme umetnost bezuspešno nastojala da imitira nauku.

    

Kad je riječ o stvarnosti — na koju se najveći broj pisaca poziva — ona vas, kako ističete, ne zanima. Sebe smatrate piscem ideja, zapravo ideja o stvarnosti. Mislite li da je u literaturi prošlo vrijeme realizma?

 

Ne mislim da je prošlo vreme realizma. Zavisi jedino od toga što se pod realnošću podrazumeva. Zar se ideje o toj realnosti, čak i najopskurnije, nisu menjale tako da se, posle desetljećima moramo lečiti od posledica iluzija i zabluda? Zavisi od toga šta se podrazumeva pod odnosom između umetnosti i tzv. realnosti. Ako prihvatimo da realnost nije opšta, niti meni i vama jednaka, moramo prihvatiti da je i primamo i, ako smo pisci, tretiramo i reprodukujemo na razne načine. Lično mislim da su ta, naoko značajna, a stvarno za umetndst indiferentna, pitanja nasleđena iz prirodnog, no evidentno neproduktivnog spoja evropskog građanskog racionalizma i takođe evropskog političkog ekstremizma (razuma koji ne poznaje i ne priznaje svoje granice i ideologije koja ih još manje poštuje). Pri čemu, kako trenutno stvari stoje, isto onoliko koliko se zapadnoevropski građanski 19. vek bojao realizma, toliko se sada njega mora bojati evropski socijalistički Istok XX veka. Ko se boji vuka još? Onaj ko daje tri za groš.

 

Vas smatraju piscem visoke intelektualne koncentracije} piscem kod kojeg iščezavaju granice izmedu filozofskog i književnog diskursa. Ne spominju se emocije. Koliko literatura može bez emocija, patosa? Kakva je, zapravo, Vaša romansijerska poetika?

 

Poetika je način pisanja. Imam li ja uopšte neku poetiku? Ako je imam, i ako je to poetika, onda bi se svela na verovanje da svako delo ostvaruje svoju samostalnu stvarnost koja korespondira s tzv. objektivnom ali je ne ponavlja. Imam ovu ili onu temu i nameru (nikad neodoljivu potrebu) da povodom nje pišem. Definisana poetika je ideologija umetnosti. Ideologija obavezuje. Umetnost, bar prema mome stanovištu, ne bi smela ni na šta da se obavezuje, niti kome šta da duguje, naročito ne vlastitim zakonima koji, pored toga što su privremeni, još ih se ni sam pisac, koji ih je utemeljio ne drži. Poetiku, odnosno formu, jer bez nje druge poetike nema, odreduje svaka knjiga posebno, njen smisao.

Što se emocija tiče, ako se u ruke uzme Zlatno runo, možda će se na njegovih 3500 strana naći nešto od emocija, koje su, izgleda, u velikoj potražnji, podosta patosa, koji nikome ne treba, ali ga ima (od kako je iz našeg javnog života nestao), pa i nešto što ne spomenuste — izvesnog humora što nam je, čini se ostalo, upravo kao i menica bez pokrića.

 

Kako dozivljavate Beograd, a kako London i što nakon Zlatnog runa?    

 

— Za London me drže uslovi za dug, miran, pribran rad. Za Beograd — prijatelji. Iduća knjiga, ako se ja budem pitao, bit će žanr-roman Atlantis.


 

 

 

Svođenje računa s iluzijama

 

Razgovor vodio Miodrag Vukmanović[292],

Intervju, Beograd, 6. novembar 1987. godine

 

Ako darovit pesnik može da peva kao ptica, darovit prozni pisac mora da peva kao ceo - zoološki vrt. Zato mora da poznaje i druge glasove, ne samo sopstveni, ili krikove njegovog jata i roda. Žeđ za saznanjem koja dovodi do obrazovanja - posrednog i neposrednog - most je prema sposobnosti da se kroz sebe izraze i drugi.

 

Znate, ja nisam orator. Ja moram prvo da napišem odgovore na Vaša pitanja, jer, oni inače, ne bi imali nikakvog smisla.

 

Nije baš tako. Borislav Pekić, dobitnik ovogodišnje Njegoševe nagrade, umije tečno i zanimljivo, u svakom slučaju umno, da govori i bez koncepta. Imam utisak da se tragom na papiru samo brani od improvizacija i lakomislenosti koje opsijedaju čitav naš duhovni život, a njegov posebno. Prikazujući se povremeno našoj široj javnosti kao slučajno preživjeli glas koji dolazi sa zabranjenih predjela poraženog građanstva, a onoj obrazovanijoj, pišući knjige čije vanvremenske fabule nijesu izravno dodirivale naše ideološki pojednostavljene realnosti, Borislav Pekić stvorio je oko sebe gotovo mistični oreol koji tako dobro pristaje uz njegovu fizičku osobnost - lik koji kao da je skinut sa ikonostasa, visoko izrastao iz jedne vanserijske crnogorsko-banaćanske genetske kombinacije. Ispod prividno stroge i hladne spoljašnosti, samo je jedan otmeno suzdržan, blag i prijatan čovjek, jedan od onih „koji ne kažu sve ono što misle, ali misle sve ono što kazu". Umjesto nojevog pera i onih prašnjavih stokova knjiga i papira - tog ža nas tipičnog spisateljskog ambijenta - radni punkt Borislava Pekića čini moderna garnitura namještaja, besprijekorno uredna, sa anatomskom stolicom, malom priručnom bibliotekom, kompjuterom i drugim električnim pomagalima. ,,Da sam imao ovaj kompjuter ranije, Zlatno runo moglo bi biti mnogo kraće." Oni koji ne drže mnogo do ekonomije iskaza, teško će shvatiti prednost Pekićeve, odnosno moderne tehnike pisanja. U časovima opuštanja, čovjek se može i zabavljati kompjuterom. Igrajući ratne igre, na primjer. U Pekićevim kasetama su bitke izmedu Istoka i Zapada. ,,Na bilo kojoj strani da sam igrao, još nijednu bitku nisam dobio. Uvek me iznenadi neka divizija iza leda." Prije bi se reklo da se to „gubitniku" u ratu superiorno podsmjehuje dobitnik Njegoševe nagrade.

 

Za svaki natprosječni intelektualni pođuhvat, pojedincu su potrebne bar tri osnovne vrijednosti - talenat, marljivost i obrazovanje. Vi, bez prigodnog laskanja, već po opštem uvjerenju poznavalaca vašeg djela i vaše ličnosti, posjedujete sve to.

 

Zahvaljujem vam što me smatrate pozvanim da na takvo pitanje odgovorim. Na žalost, ne osećam se sposobnim. Definitivan odgovor zahtevao bi održivu generalizaciju, a ona niti odgovara mojoj skeptičnoj prirodi, niti, čini mi se, stanju stvari kako nam se predstavlja u trenutno kompetentnoj istoriji književnosti. Istorija poznaje dela genijalnih, a lenjih i neobrazovanih umetnika. Zna za dobra dela darovitih, obrazovanih i marljivih. Izgleda, medutim, da jedino dela bez dara nisu do nas stigla, i da je na kraju krajeva to, taj dar, ma kako ga definisali, krunski uslov, bez koga, u umetnosti, svi drugi uslovi ne vrede. Da parafraziram misao povodom druge teme izrečenu, S darom koji je udružen s marljivošću i obrazovanjem lako se izlazi nakraj. Dogada se ponekad da preterano obrazovanje uškopi dar ili da dar zloupotrebi obrazovanje, a da marljivost obe slabosti uveća. Ishod je, ipak, u najmanju ruku, podnošljiv. Ali, šta ćemo s marljivom ili obrazovanom nedarovitošću? Šta ćete s piscem koji nema dara ni obrazovanja ali je vredan kao pčela?

 

Možete li nastaviti to razmišljanje s osvrtom na savremenu književnost u svijetu i ovdje, a imajući u vidu i jedan kod nas prilično ukorijenjeni književno-teorijski postulat: da pjesnik pjeva kao što pjeva ptica.

 

I površan pogled na savremenu književnost, u smislu vašeg pitanja, dao bi isti odgovor i da je reč o antičkoj, ukoliko bi nam sva bila poznata. Ona to i nije, naravno, iz istorijskih razloga, kojima obeležavamo svaki svoj humani napredak, ali možda tu i tamo zbog toga što je i u njoj bilo darovitih a lenjih, za koje znamo, i nedarovitih a vrednih, pa i obrazovanih, za koje više ne znamo. (U meduvremenu, drevna prošlost ima jednu prednost nad nama. Ona nam je neophodnija od sadašnjosti. Najveći bedak koji je živeo, za razumevanje našeg života više znači od pametnog čoveka koji živi danas.) U tom smislu, takode, ima sjajnih pesnika koji pevaju kao ptica (instinktom koji u neposrednu, magijsku vezu dovodi njihovu prirodu i prirodu sveta), a ima, takode sjajnih pesnika,marljivi bili ili ne, kojima je za tu vezu nužna inteligencija - pa i obrazovanje da je nahrani novim saznanjima i tuđim iskustvima. Takvi pesnici, da kod vaše metafore ostanemo, eho su šireg iskustva, glas i drugih jata, premda i oni prvi, ako su daroviti, izražavanjem samo vlastitog otkrovenja mogu dotaći najdublje ljudske univerzalije.

 

Da li je ta sposobnost „vlastitog otkrovenja" dovoljna da se napiše i dobar roman?

 

Kod proze je stvar zamršenija. Njeni su odnosi sa svetom književno-tehnološki mnogostrukiji, zakoni saopštavanja ograničeniji, u smislu nasledne, više nego urođene potrebe za komunikacijom i neposrednim razumevanjem teksta. Pesma ne mora da bude jasna da bi bila dobra. Jedan roman mora posedovati bar minimalnu jasnoću da bi bio uopšte čitan. Slobodu koju ima pesma, roman nema. U tome je i njegova slabost (tu su mu ograničenja), ali tu mu je i jedina snaga (jer ona je uvek u ograničenjima, u slobodama unutar određenih limita). Ukratko, ako darovit pesnik može da peva kao ptica, darovit prozni pisac mora da peva kao ceo - zoološki vrt. Zato mora da poznaje i druge glasove, ne samo sopstveni, ili krikove njegovog jata i roda. Žeđ za saznanjem koja dovodi do obrazovanja - posrednog i neposrednog - most je prema sposobnosti da se kroz sebe izraze i drugi.

 

Za razliku od nekih savremenih pisaca iz Istočne Evrope, takozvanih disidenata, koji su svojim stvaranjem strasno i direktno angažovani u raskrinkavanju ideoloških mitova, vi se distancirate od ideologije i stvarnost prelamate preko arhetipskih modela.

 

U jednoj se stvari moramo razumeti. Bez ograde, smatram tzv. disidentsku književnost značajnim, ako ne i bitnim faktorom kulture ovog veka, upravo zbog bitke koju ona vodi za slobodu stvaralaštva, i to u Evropi gde se ova već odavno u sumnju ne dovodi. I tada, prirodno, čim se umetnost programski stavlja u bilo čiju službu, čim jednu službu za drugu menja, bez obzira koliko je druga racionalnija i humanija, ona je na izvesnom estetičkom gubitku. U svetlu te žrtve takvu književnost valja posmatrati. Ako dobri, sjajni pesnici na nju pristaju, ko smo mi da im iz bezbednosti neutiralnih i sterilnih književnih teorija sudimo?

Svako se češe tamo gde ga svrbi. Svako od nas mora sam i usamljen da izađe nakraj sa svojim zabludama, predrasudama, dogmama i fanatizmima, da svede račun sa iluzijama, a poneko od nas i sa svojim grehovima.

Nisam doživeo nesreću da verujem u ideološke mitove. U redu, iz ove naknadne, poluvekovne perspektive, čini se da je to bilo trezveno opredeljenje, iako su mu posledice bile manje trezvene. A evo i ja do mitova dođoh. Oni, doduše, nisu ideološki, nisu za dnevnu upotrebu, od njih nema nikakve neposredne, tekuće, materijalne i materijalističke koristi, koja tako skladno ujedinjuje dva naoko neprijateljska sistema vrednosti, kapitalizam i socijalizam. Oni su ontološki. U neku ruku i gori. Jer se prvi mitovi menjaju s istorijom, samo treba vremena, strpljenja (ili nešto pameti koja će vreme skratiti, a strpljenje učiniti profitabilnim), a drugi mitovi u koje ja verujem, nepromenljivi su i istoriju određuju, pa je svaki napor da se davno uzet pravac izmeni u načelu - uzaludan. Levičarski politički disident s punim pravom, čak i s izgledima na uspeh (bar teoretskim), može, ako ništa drugo, rešiti svoj moralni slučaj, intelektualni nesporazum izmedu duhovne zablude i realne krivice. Ali, šta ću ja ako promenim mišljenje? S kim ja da se sporim? S modernom antropologijom? Naravno, ne. Ona se sa mnom dodiruje jedino u tangentama. Verom u Boga? Imam je, ali to nije prava vera ako u moje ime ne rešava ono što ja darovanim razumom ne mogu da rešim.

 

Sopstvenom iiuzijom?

 

Iluzije su oprobane, iskorišćene uglavnom na vlastitu štetu - i više ih nema. Lako je onome ko za svoje zablude van sebe može da nađe krivca. Ja tu mogućnost nemam. A i ne bih ga uzeo. Zbog toga u Zlatnom runu nastojim da makar i dodirnem, taknem antropološke osnove koje, razlikujući svakog od nas ponaosob, i genetički, rasno, nacionalno, karakterno, kako god hoćete, ipak nas spajaju u jednu Vrstu, jednu sudbinu, jednu možda još uvek nekakvu mogućnost.

 

Da li je humanistička i racionalistička građanska tradicija temeljno korumpirana, kako ste jednom rekli, ili danas o tome drukčije razmišljate?

 

Još nemam razloga da drukčije razmišljam. I građanska racionalistička tradicija i ona antigradanska o kojoj govorite izašle su ispod istog inaterijalističkog šinjela, pa je kompromitacija i ove druge logična. Druga je samo negativna projekcija prve, kao kada bi dva ogledala, konveksno i konkavno suočili. Suštinski dobijamo isti perverzitet, ma kako iz jedne i druge perspektive drukčije izgledalo. Razlozi kompromitacije su u drevnoj prošlosti Vrste i nisu popravivi, ali se o njima može razgovarati onako kao što se govori o neizlečivoj bolesti: s naporom da se izleči ali bez ikakve nade.

Uprkos ovoj beznadežnosti, za nas je, mislim, važno kako da što bolje živimo u svetu izabrane pogreške. Pitanje je koja se kompromitacija života lakše preživljava i podnosi. Ako su nas uopšte hteli, roditelji su nas rodili da budemo jaki, ne dobri, uspešni, ne plemeniti, srećni, ne časni. Dobili su što su hteli. A šta smo mi dobili? Uprkos svemu, mnogo više nego što možemo svojim naslednicima da ostavimo.

 

Koja su to „balkanska čuda" koja mogu proći kroz vaš Sjeverozapadni prolaz, a da tamo ne izgledaju kao puka egzotika?

 

Kroz Severozapadni prolaz Zlatnog runa u Evropu nije moglo proći

nešto što mitski to nije ni moglo, ni htelo, i nešto čemu ovakva Evropa nije trebala. (To je literatura i pri tome fantazmagorična.) A sad se vratimo na zemlju, i to našu. Vaše pitanje bi moralo glasiti kako ovakva Jugoslavija, ovo u istini „balkansko čudo", da se Evropi vrati. Kako da se Evropi vrati ono što je deo poluostrva koje je Evropu i stvorilo?

 

Kada posle toliko godina stignete na Cetinje, gde će vam biti uručena Njegoševa nagrada, naći ćete ga izrovanog u fazi temeljne rekonstrukcije njegovog istorijskog jezgra. Može li se tu otkopati i neki delić vaše intime? Iii možda u vašoj rodnoj Podgorici?

 

Podgorice se, na žalost, ne sećam. U njoj sam samo rođen. Inače, vrlo brzo posle mog rođenja moj otac je premešten iz Podgorice i tako sam ja počeo svoje seobe i svoja stranstvovanja. Stranstvovao sam nekad silom, nekad milom. Silom, recimo, službe mog oca. Nakon svake dve do tri godine morao sam živeti u drugom kraju zemlje, noseći sobom jezik, navike, pa i naravi – za dete najprijemčivije - tog silom napuštenog kraja. Prilagođavanje, uvek ponovo, uvek ponovo, i uvek ponovo, bez izgleda da se ikad završi, nije bilo lako. Svake sam druge-treće godine postajao stranac, zatim naturalizovan stranac, najzad neko ko se kao stranac ne primećuje i ne tretira (a podrazumeva), ali nikad domorodac. Kad sam iz Novog Bečeja, jer se ranijih seljenja ne sećam, došao u Mrkonjić-Grad, kad sam se iz njega u Knin preselio, kad sam iz škole u Kninu morao da predem u cetinjsku gimnaziju, uvek sam s početka nailazio na otpor nove sredine. Svaki put sam preživeo prilično teške prve dane, pa mi se čini da je i danas kod nas selo promeniti ozbiljniji poduhvat nego u tzv. mračnom srednjem veku promeniti zemIju ili kontinent. U početku ste nailazili na neprijateljstvo koje našu slavnu gostoprimnost dovodi u sumnju, porugu jer vaš jezik nije bio jezik škole u koju ste dovedeni, vi ste uvek bili drugačiji, već i time sami, a zatim u istini ste drugačiji i bili (jer ranije ste živeli nekoliko stotina kilometara daleko, govorili ste drugačije, drukčije se ponašali). Moja je lična olakšica u seobama bila u tome što je u svim tim mestima moj otac bio nekakva vlast (izgleda da se to i danas isplati), pa sam odatle crpeo, ako ne aktuelnu, onda izvesnu potencijalnu snagu. (Nešto sam od nje, valjda i ja lično imao, odnosno morala se tokom vremena, makar i kao odbramberii refieks, vaspostaviti.) Kasnije, u svakom od tih gradova, stvari su se popravljale i ja sam se dobro snalazio - na Cetinju naročito, i otuda moja lepa sećanja na taj divni i nezaboravni grad koji očekujem da vidim s najvećim zadovoljstvom i s velikim ponosom.

 

Gdje je kraj tih vaših prisilnih stranstvovanja?

 

- Ali taman, vraćam se ponovo u prošlost, kada bih prihvatio jezik i običaje, narav jednog mesta, moj bi otac bivao premešten i ja sam se iznova obreo u drugoj sredini i sve je počinjalo iz početka. Opet se valjalo boriti ,,za mesto pod suncem", opet je trebalo osvajati tude uvažavanje, što je, kao što je poznato u psihologiji, medu decom, gde laži ne pale, najteže. Samo do jedanaeste godine i 1941, kraja mog pravog detinjstva, ja sam u pet navrata menjao sredine (kojih se sećam), što je za mene onda značilo kao da, u najmanju ruku, menjam države. Krunska promena 1941. godine i život na majčinom imanju u Banatu, uostalom sasvim ugodan, bila je takode prisilna.

Dve promene, medutim, bile su posledica moje slobodne volje: zatvor i London.

 

 

 

Između mita i stvarnosti

Sumnja, ili pogled na svet

 

Razgovor vodila Milena Putnik[293],

Dnevnik, Novi Sad, 11. oktobar 1987. godine

 

          I kroz izrazito zavičajnu temu univerzalnost ume da nađe svoj put, kao što ga, u uspelom delu, u univerzalnom nalaze i zavičaj i poreklo; ako je ima, univerzalnost je u nama; nema li je, nikakav lov po svetu neće nam je dati — kaže dobitnik ovogodišnje Njegoševe nagrade, pisac Borislav Pekić 

 

Borislav Pekić. Rođen je u Podgorici 1930. Studirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Izvesno vreme radio je kao dramaturg i scenarista u filmskoj industriji. Sada živi i radi u Londonu kao profesionalni pisac... 

Sasvim sažeta biografija. Lako se da prepisati iz bilo koje od čitave hrpe knjiga, a tih nekoliko šturih podataka uopšte neće ništa reći o samim knjigama,  Borislav Pekić. Ime pisca biće ove godine upisano u mermer Njegoševe Biljarde. Zlatno Runo proglašeno je za najbolji roman protekle tri godine.

 Nagrada, za pisca Borislava Pekića, pomalo naporna: telefoni, pitanja, odgovori... Više od 240 kartica odgovora na manje ili više radoznalo sročena pitanja za otprilike mesec dana. 

„Jedva čekam da se vratim u London da radim..." Priznanje iz telefonske slušalice... 

 

Nauk razumevanja razlika

 

Imate dve adrese, beogradsku i  Londonsku. Pisac živi od reči, ko mu pomaže i kako okružen guđim jsznkom? Koliko je to u Vašem spisateljskom „udesu" po moglo da se pomešaju i dodirnu zavičajno i univerzalno? 

 

S počstka mi se činilo da mi je taj „dvostruki život" malo pomogao u prožimanju univerzalnog i zavičajnog. Prosto stoga što nikad nisam imao ocećaj da u Londonu živim, tek da boravim, u stvari — radim. A to je i bila svrha seobe u Englesku. Tamo sam, kao što znate, između ostalog, napisao Zlatno Runo, koje sa Englezima ima utoliko veze ukoliko se poneki junak romana seti da ih na pasja kola nagrdi zbog istorijske ravnodušnosti prema našoj sudbini, vezanoj, kao uz kolac, za tzv. „Istočno pitanje“, značajno za Britaniju uglavnom zbog bezbedne komunikacije s Indijom, a godine 1941. da ne bi baš sastim sami ratovali. Kako su godine odlazile počeo sam uviđati dobre strane njihovog karaktera (pored nekoliko sumnjivih), njihovog načina života i njegove kakvoće, britanskog modela civilizacije, prema kojoj sam, u njihovom materijalističkom evroameričkom obliku imače gajio rezerve. Još kasnije, od kako sam od BBC-a angažovan za kratke radiokomentare, Pisma iz Tuđine, više sam se za Englesku zainteresovao (oni za mene tek ako pokušam da izbegnem porez, što je jedna od najpopularnijih zabava evropskih građana). Međutim, i sada, posle svega, ne čini mi se da je to odredilo izvesnu univerzalnost mog rukopisa, mada mu je možda pomoglo da se oslobodim uticaja neposredne, aktuelne zavičajnosti. Od najranijeg detinjstva, kao sin državnog službenika, ja sam se selio, svake druge-treće godine, iz škole u školu, iz grada u grad, od kojih je svaki bio drukčiji po nacionalnom sastavu, običajima, tradiciji, naravima, jeziku, pa me je napor u prilagođavanju, srođavanju s uvek novom sredinom, naučio razumevanju razlika i njihovom prihvatanju kao nečeg neizbežnog, da ne žurim i kažem uvek i zahvalnog. Dopustite mi da još nešto na temu dodam. Nisam siguran u empirijsku utemeljenost ovakve podele. U dobrim delima se zavičajno i univerzalno spontano prožima. Uzmimo bilo koje ime. Faulknera, recimo, Dostojevskog, Andrića. I kroz izrazito zavičajnu temu univerzalnost ume da nađe svoj put, kao što ga, u uspelom delu, u univerzalnom nalaze i zavičaj i poreklo. Ako je ima, univerzalnost je u nama. Nema li je, nikakav lov za njim po svetu neće nam je dati.

 

 U svim Vašim delima dominantna je sumnja u svaku kanonizovanu istinu. Kako se u piščvom životu spaja ta neizbežna sumnja i zadata sigurnost? Ona vrsta umetničke sigurnosti koju definiše dete Isidor Njegovan (iz Zlatnog Runa) rečenicom da ne vredi reći: ako mapravim dobra krila poleteću, nego reći treba  —napraviću dobra krila da bih leteo?

 

Sumnja (uključujući i sumnju  — u sumnju) moj je pogled na svet. Istovremeno način, „tropos" rukopisa. Bojim se generalizacija. Iz njih umaknu mnogi izuzeci, a neke se samo od izuzetaka i sastoje. Zato ni „zadata sigurnost", ako sam vas dobro razumeo, u smislu sujetnog, arogantnog ubeđenja da ću ono što naumim svakako i izvesti baš tako kako sam naumio — jednostavno ne postoji. Ima nade da ću, u granicama svojih mogućnosti, dostići neke predviđene parametre. Razlika između mene i mog junaka Isidora Njegovana je u tome što će on biti (ako doživi ovaj roman Graditelji) na profesionalnom polju genije, i ako je u svakom drugom smislu nesnosan — kako genijima priliči — a ja sam tek običan pisac koji veštačku sigurnost pre svake knjige sebi iznova zadaje, da bi je po završetku smesta i u potpunosti izgubio, Isidor nije, da kod poređenja ostanemo, tek arhitekt. On je neimar, graditelj, demijurg, koji je pozvanje gotovo epifanijski, otkrovenjem primio, odazvao mu se i stvorio velika dela — od kojih su neka bila snažna, ubedljiva i u svojoj promašenosti — i on nikad neće nove projekte doživljavati kao ispite. Rečeno je da je roman velika matura književnosti. Ja tu prokletu maturu polažem gotovo svake druge godine, ponekad i svake, nekad i dva puta godišnje. I meni se svaki novi roman čini kao popravni (koji, dabome, nikad ništa ne popravlja, jer svaka je knjiga svet za sebe, autohtona stvarnost, nezavisna i od one spolja, a nekamoli od tuđe stvarnosti neke prethodne ili buduće knjige). A meni je već i ona prava, autentična gimnazijska matura presela. Kada sam završio Zlatno Runo osećao sam se kao da sam pobegao iz nekog teškog ropstva — utoliko mučnijeg što je dobrovoljno — u koje nikada više neću sebi dopustiti da upadnem. U međuvremenu spremam jedno možda i crnje: „Srebrnu Ruku" o VIII vizantijskom veku. I sad, šta vredi pobeći iz jediog zatvora da bi smesta upali u drugi? To samo znači da ste za zatvor rođeni. Da je ropstvo nečemu vaš mitski arhetip. 

 

Mit: sudbinski nacrt ili privremena istina

 

Prepletaj mitskog i stvarnog na Vaš način uvek dovodi do oneobičavanja mita. Ispričali ste nam jednu moguću verziju Novog zaveta. Na primer: spasitelj se „izvukao“, ulogu prepustio nekom slučajnom, a svet ostavio na cedilu. Proroci su bili loši prognozeri. Koliko je, zapravo, savremeni čovek primoran da pomeri mitske istine kako bi ostao čitav u svetu potpuno novih mitologija (koje se ipak svode na instrumente starih)? 

 

Čini mi se da prethodno moram načiniti distinkciju između mitova kao arhetipskih ontoloških modela (kako su oni interpretirani u Runu), mitova kao sudbinskog nacrta, i mitova u smislu privremenih istina ili neistina koje nastoje da prema svojim zabludama preurede naše živote. Autentične se mitske istine ne mogu pomerati, sve da bi i hteli. Oni su u genetičkim osnovama Vrste, oni su — naša priroda iskazana obrednim metaforama. Većine, uostalom, ni nismo svesni, pa ih i ne osećamo kao neposrednu smetnju životu, čak i kada nam se prikažu u najstravičnijoj istorijskoj verziji, kad izvršavamo, obavljamo, ponavljamo njihovu tragičnu suštinu, nehumano lice njihove ahumane prirode. Nove mitologije, uglavnom političke, najčešće materijalističkog porekla (u smislu forme i bića ove civilizacije, ne u smislu filosofske doktrine, mada korespodencije po stoje) u širem povesnom smislu su provizorne privremene, prolazne, izmenljive. One na neki način možda i jesu emanacija duha nekog arhemita i mi ih kao varijaciju tog duha možemo odbaciti, ali ne i osnovni model iz kojeg su proistskle. A čitav ostati — u obilju onih neizbežnih ali i onih suvišnih razlika to je, izgleda, jedina koja nas bezuslovno spaja — nemoguće je. Čitav, dakle, ne samo slobodan, već i bezbedan, ne tek razuman nego i na razumevanje — pa i na svoju štetu — pripravan, ukratko dobar, pa nekad i lično srećan, čovek teško biva, ako u međuvremenu, naravno ne pretpostavi da bude sebičan, zao, nerazuman, bez obzira da li je to u svoje lično ime ili u ime neke uzvišene ideje, zbog sebe ili „čovečanstva". Ali to se ne zbiva zbog novokomponovanih mitova, pseudomitova istorije, ili ne bar samo zbog njih, nego stoga što oni legitimno izražavaju biće naše materijalističke civilizacije.     (Uzgred, Spasitelj se u Vremenu čuda nije „izvukao". Ja sam se privremeno izvukao od obaveze da knjigu završim kako je zamišljena. Ona je manihejska, po duhu je gnostička trebalo da bude. Iako hereza, gnoza nije — poricanje. Gnoza je drukčije tumačenje jednog od najznačajnijih duhovnih revolucija čoveka i pokušaja da se promeni pravac naše civilizacije. Izgleda, međutim, da je civilizacija promenila pokušaj, menjajući njegovu suštinu i prilagođavajući je svojim zemnim ciljevima.) 

 

Zlatno Runo je takođe pomeren mit: bogatstva, slobode, umetnosti, nacije, čoveka. Seobe su dobile pomalo mistično značenje kondezovanja mnoštva života.

 

Zlatno Runo više je antropološki nego istorijski roman, više se bavi čovekom kao takvim nego ljudima izabranih povesnih razdoblja, mada neophodne istorijske specifikacije u faktima uzima u obzir. Ako književne junake, Simeone — ili Simeona Gazdu, kao njihovu porodičnu sintezu — vodite od pohoda grčkih heroja i polubogova na zlatno runo, od prvog helenskog i balkanskog istorijskog mita, pa i dublje, od paleobalkanskih pramitova, što drevne starosedeoce poluostrva Pelazge i pretke im, poluljude — polukonje kentaure, začetnike zemne, materijalistički orijentisane civilizacije, povezu je s divljim prakonjem Arionom, plodom olimpijskog incesta, i sve to, dakle, vodite do 1941. i jednog od mitova naše sopstvene istorije, ne može se očekivati činjenicama verifikovana naučna hipoteza, s kojom se i sporiti možete, ali koju morate uzimati kako je formulisana. U književnoj tvorevini, u ovom slučaju Runu, može se jedino verovati umetničkoj ubedljivosti, ako je postignuta, i, eventualno, uz nešto dobre volje, učestvovati u opštem Duhu knjige, koja je upravo i zato nazvana fantasmagorijom — subjektivnim pogledom na minule navodno objektivne realmosti. Ako ono što je za mene metafora istine od Vas bude primljeno kao dobra poezija, ja sam uspeo; ako mi odreknete poeziju (umetničku ubedljivost), doveli ste u pitanje i jedinu istinu koja mi kao piscu stoji na raspolaganju. A seoba, metanastevsisa što se tiče, one jesu mistična, ali i realna kategorija ljudske egzistencije. One izražavaju naš opšti antropološki status. Obuhvataju sve promene kojima smo i kao individue i kao narodi i kao rase, pa i kao biološka vrsta, permanentmo podvrgnuti. Svi smo uvek u nekoj seobi, u sebi i van sebe. 

 

Ironija — ravnodušnost - sumnjiv alibi

 

Ironija je u Vašem romanu veoma precizan alat. Kako bi ste Vi definisali svoj odnos prema ironiji? Je li ona jedini moguć govor savremenog sveta? Možda čak odbrana čoveka od sveta? 

 

U literaturi je tzv. ironija knjižsvni posgupak koji se, dabome, tako se bar pretpostavlja, oslanja na prirodu pisca i njegovu životnu filosofiju. U međuvremenu, u ličnom životu, ja nisam ironičan. Ironija mi smeta — nipošto i humor — cinizam mi je odvratan, naročito ako potiče od razočaranih puritanaca. Takođe u međuvremenu, i sam sam, vele, neka podfela puritanca. U ovom se odgovoru, verujem, nećete baš najbolje snaći. Ni sam se ne snalazim. Ali je meni teže: ovaj dvopolan život, koji liči na hronični unutrašnji građanski rat, ja moram živeti. Ako verujete u zvezde, objašnjenje leži u susretu Vodolije i Blizalaca. 

Što se sveta tiče, ne verujem da je ironija jedini moguć, čak i naročito poželjan njegov govor. Ironija je u opasnorm savezu sa ravnodušnošću, ova sa nedelatnošću, a nedelatnost sa nekim sumnjivim ali uvek spretno racionalizovanim alibijem. Moć, na primer, uopšte nije ironična. Tek kad postane Nemoć, ironiju otkriva kao azil. 

 

Koliko je literatura, zabavljena dnevnom zbrkom događaja, zaboravila da joj je smisao u podsmehu, a prihvatila nezahvalnu i ne baš literarnu ulogu proizvođača večnih istina. 

 

Dozvolite mi da na pitanje odgovorim posredno, citirajući odlomak svog davnog eseja: „Premda je prošlo vreme proročke poezije, vreme pesnika - vrača, pesnika — maga, pesnika — sveštenika, Zlatno doba druženja s bogovima, premda nas je istorija svojim uzastopnim civilizacijama udaljila od vlastitog porekla i neposrednih izvora saznanja ... ne mislim da ona nikad i ni na šta nije uticala. Hoću samo da kažem da, ako postoji, taj uticaj nije više njena primarna funkcija. Primeri su mahom vezani za opresivne situacije, u kojima, blagodareći kodiranom jeziku, umetnost može ponekad izreći i ono što se normalnim ne može ili ne sme, ili i tim jezikom govoriti ono što svi mogu i smeju i normalnim. U drugom slučaju ona automatski prestaje da bude umetnost. U prvom, takvog, automatizma nema. Sve zavisi od dara, savesti i slučaja. Ali, bez obzira na korisnost, pa i neophodnost ovakvog angažmana, i bez obzira, takođe, po posledice na samu umetnost — u sistemu ljudskih vrednosti sudbina književnosti nije ni najpreča, ni najpresudnija — ona tada ne vrši ovoju već tuđu, usudio bih se reći — najamničku funkciju. Od tvorca postaje medijator i sprovodnik, od proroka misionar, od maga — mađioničar. Ali ako i tada dotiče univerzalne istine, a ne jedino tranzitne kojima služi, spasila je svoju dušu, opravdala privremeni gubitak nezavisnosti i sačuvala svoju urođenu prirodu." 

 

Mera svih stvari i usputna istrebljenja

 

Ni jedna savremena mora nije Vas ostavila ravnodušnim, tle po kojem nalazite svoje junake, njihova ogledala, čak i kada je geografski locirano, u stvari je prošireno civilizacijskim nasleđem koje nema granica. Koliko je civilizacija postala mit, koliko je taj mit kanon, a koliko izazov za preispitivanje? 

 

Ova naša, na suverenoj moći materije i njenog ograničavajućeg bića zasnovana civilizacija, postala je mit davno, još u praskozorju našeg nesporazuma s prirodom u sebi i oko sebe, onda kada smo, ko zna kako i zašto, možda i neizbežno, od svih mogućih modela opstanka, svih arhemodela, kao Vrsta izabrali, metaforično, pa i uslovno govoreći: Herakla a ne Orfeja[294], ili, Prometeja birajući — dobili Sizifa. Kanonom je nastala u vreme kartaginsko-rimske dominacije Mediteranom, a stvarnim i jedinstvenim temeljem naših života u tzv. Doba prosvećenosti, od kako smo obavešteni, mada su nam to još i razumom opsednuti Grci govorili, ne samo da smo apsolutna mera svih stvari, nego i najbolja moguća. Shvativši ovu pohvalu, koja je pre posledica filosofske nego iskustvene zablude, krajnje ozbiljno pregli smo, uz nešto usputnih istrebljenja, da na bazi ove mere uredimo svet. E pa, ako smo u istini mera svih stvari, ovaj i ovakav svet je naša mera. Uprkos mudrim ali zakasnelim alternativnim ponudama, bojim se da je za svako preispitivanje kasno. Ne preispituje se pravac voza u željezničkoj mreži koja se sastoji samo od jedne pruge. Moguće je samo na bazi iste mere voz dovesti do poslednje stanice. I na tome se uveliko radi. 

 

Zlatno Runo je roman jedinstven u našem jeziku: spaja sve književne rodove i vrste, igra se estetičkim pravilima. Kakav je po Vašem mišljenju javni život Zlatnog Runa? 

 

Ako pod javnim životom mislite na kritiku — odličan. Ako u vidu imate broj čitalaca, premda je, zajedno s Odabranim delima, štampano oko 24.000 knjiga — skroman. Ali ako mislite na one koji su ga zaista pročitali i u njemu našli nešto za sebe — i više nego dobar. 

 

Kakav mu je, pak, bio tajni život? Knjige su dolazile čitaocima, neobično brzo za naše kljiževne običaje. Znali smo da pisac vredno radi. Kako Vi osećate svoju odanost Zlatnom Runu? Koliko je ono postalo, ili je uvek i bilo, neka vrsta Vašeg ogrtača? 

 

Knjiga je kao sezonsko odelo. Ako ste je napisali preko zime, možete se s tim ogrtačem štititi sventualno do proleća. Za leto ga svakako morate promeniti, inače ćete se u njemu skuvati. I onda, ne verujem da za pisca ima veće more nego kada svoju staru knjigu opet u ruke uzme. Ne znam osećaju li se tako političari kada čitaju stare govore ili državnici kada nam moraju— mada ih niko ne goni — objašnjavati neizbežnost svojih a izbeživost tuđih omašaka. Ja, lično, te sam more oslobođen. Ne čitam svoje knjige. Toliko ima tuđim i boljih. 


 

Mrtaf konj se ne potkifa

 

Razgovor vodio Aleksandar Arsenijević,

Književna reč, Beograd, 25. decembar 1987. godine

 

Dobili ste Njegoševu nagradu, koliku čast i satisfakciju predstavlja ova nagrada Vama, koji ste za sve ove godine stvaralačkog odricanja trpeli i svakovrsna šikaniranja.

 

   Pre nego što odgovorim na Vaša pitanja, sećajući se jednog dosta davnog razgovora na slične teme, objavljenog delom u Vidicima, delom u Studentu, moram Vam reći da sam u poslednjih nekoliko nedelja više intervjua dao nego u toku celog svog književnog rada i, jamačno, više nego što sam ih spreman dati do kraja života. Rekao sam već sve što se na temu Zlatnog Runa moglo reći da nešto znači ili da ne znači ništa. O svojim romanima, s istim ishodom. I o svom životu sam rekao mnogo toga što, verovatno, još manje znači. Rekao sam i što sam hteo i što nisam. Najzad i ono što sam hteo da kažem, a nisam, i nisam, ali ipak jesam. Ukratko, od podnošljivog pisca postao sam nepodnošljiv besednik. Stoga je intervju s Vama poslednji kojeg za dugo vreme dajem. Zato ćete mi oprostiti što se sastoji više od definicija, manje od njihovog dokazivanja i objašnjavanja. Poznajući sebe, siguran sam da bih, na kraju krajeva, predugim objašnjavanjem nekog odgovora, bezuslovno stigavši do tačke u kojoj će mi se učiniti netačnim, ovaj temeljno dezavuisao, i to istim logičkim procesom s kojim sam do njega stigao.

   Dakle, Vaše prvo pitanje. Njegoševa mi nagrada čini veliku čast, i to nije nikakva protokolarna izjava. To je moje iskreno osećanje. Što se tiče satisfakcije, s njom već ide teže. Po pravilu, ni najveće je nagrade ne mogu obezbediti. Satisfakcija je kristalizacija jedne sasvim druge - intelektualne, duševne, umetnički krajnje intimne - sfere događanja i može je doneti jedino potpuna saglasnost sa delom koje se stvorilo. Takvog dela još nemam, a po svoj ga prilici nikad neću ni imati. Stvaralačko odricanje što ga spominjete, moj je slobodan izbor. Šikaniranje je posledica sistema okolnosti u kojima sam živeo i živim. Zato ću se i dalje brinuti isključivo za ono što ja radim, a oni koji tvore okolnosti mog života, našega života uopšte, što grade ili misle da grade istoriju, ljudi od moći i uticaja, tzv. napretku posvećeni, neka se brinu o tome kakve će te okolnosti biti. Na konfuznoj površini realnosti moj se slobodni izbor i te spoljne, prinudne okolnosti mimoilaze, ukrštaju, pa i sudaraju, ali u njenoj čistoj i jasnoj dubini, srcu te realnosti - sam sam. Ne tek usamljen, već sam u smislu Nietzscheove lirske konstatacije iz Zaratustre: „O samotnosti! Samotnosti, zavičaju moj!". I za mene, sem mene, ništa drugo ne postoji. Ni ono što pomaže, ni ono što odmaže.

 

Istorija simeonskog roda ukršta se sa istorijom balkanskih naroda. Petar Pijanović[295] u „Uvodu za čitanje Zlatnog Runa" primećuje da Vas ne zanima toliko pojavna forma istorije, koliko istorija kao „osobena ironijska struktura". Zašto ironijski poimate realnost?

 

   Čitao sam sa velikim zanimanjem sve što Petar Pijanović o Runu piše. Činilo mi se da je u većini zaključaka u mogućem pravu, naročito u pogledu tzv. istorijske osnove romana, koja nikako nije u njenim pojavnim formama - već i stoga što su neke epizode dokumentovano verifikovane, druge logički pretpostavljene, treće izmišljene, a četvrte hibrid svih ovih pristupa - nego u njenoj ironijskoj strukturi, premda bih izraz „duh" ja lično radije upotrebio. Uostalom, svaki je termin dobar ako iskazuje činjenicu da Runo nije istorijski roman, ni pokušaj rekapitulacije istorije Balkana, već književno ironijska parafraza duha (strukture) te istorije, priča o neobičnom balkanskom čoveku, a ne o njegovoj neobičnoj povesti, jedan književnoantropološki, a ne književnoistoriografski poduhvat. A ironijski verovatno zato što je skepsa moja bazična duhovna osobina, spontano, dakle neizbežno, transponovana u pogled na svet, pa time i u književni rukopis.

   To me odvodi drugoj misli, koju nemojte shvatiti kao neblagorodnost za Vaš i uopšte javni interes za Runo, nego kao iskustvo što ga svaki pisac ima kada radi na jednoj knjizi, a svi se raspituju za neku drugu, njegovu, takođe, ali ne više u onom intenzivnom smislu u kome je to knjiga koju trenutno piše. Ja sam nagrađeni VI i VII tom Runa završio otprilike pre dve godine. S osećanjem olakšanja roba kome su otklonili sindžir ili magarca kome su samar s leđa skinuli. Sa željom da ga smesta, ako možda ne i zauvek, ono bar privremeno, zaboravim - stoga sam i radio Godine koje su pojeli skakavci i započeo savremeni roman Atlantis - ali niko mi to nije dao. Sve više sam sretao književne eksperte, pa i normalne čitatelje koji su o njemu znali koliko i ja, a poneko, bogami, i više. Malo postiđujući osećaj, osobito ako Vam se postavi mudro pitanje na koje ne samo mudro ne umete odgovoriti, već ne umete - nikako. Više, naime, uopšte ne znate o čemu je reč. Siguran sam da će ovo stanje za mene biti sve gore dok ne dođe do situacije u kojoj će drugi o knjizi sve znati, a ja više ništa, pa ću, postiđen i razljućen, uzeti najzad to Runo i sam da pročitam. Jer ja ga još nijednom kao čitalac nisam čitao. Ja sam ga samo pisao. I otkako sam ga napisao u ruke ga dohvatio nisam. Radio sam na Atlantisu, i o tome bih voleo da razgovaram, ali me o tome niko ništa ne pita.

 

   Rekoste da realnost poimate ironijski zato što je skepsa Vaša bazična duhovna osobina. Činite li Vi kao stvaralac nešto da postojeću stvarnost izmenite?

 

   Kao stvaralac ništa. Moje knjige nisu tu da stvarnost menjaju nego da je iz osobenog, subjektivnog, mog ugla spoznaju. One ne služe ničemu do paralelnoj mogućnosti poimanja, jednoj verziji saznanja stvarnosti. Pisac nije ovde da menja stvarnost (za tako nešto postoje efikasnija, premda ne uvek i plodonosnija sredstva). Arogantno je verovati da to može, i ako je ponekad iskušenje i u stvarnosti i u našoj taštini, te žudnji za važenjem, vrlo primamljivo i jako. Za reformatorske angažmane pisac raspolaže građaninom u sebi (građaninom koji se prema novoj liberalnoj političkoj lingvistici sada valjda zove - civilnim licem). A instrumenti građanskih dužnosti i ljudskih obaveza - premda se negde, u izuzetnim delima srećno, u slabijim nesrećno, mogu poklopiti - suštinski su drukčiji od sredstava umetničkih, pa i od prirode same umetnosti (namerno velim „prirode", jer, osim prema sebi samoj i svojim internim zakonima, u druge „dužnosti", „obaveze", „misije" umetnosti sumnjam).

 

   Postoji li kod nas ono što se naziva umetničkom slobodom?

 

   Ako se zabranjuju knjige, onda je nema. Ako se ne zabranjuju, onda je možda ima. Umetnička je sloboda, naime, nešto širi pojam od onog kojeg određuje pojam cenzure i fakat njenog postojanja ili nepostojanja. Ona ne pretpostavlja samo, u najmanju ruku ravnodušan odnos vlasti i njenih organa. Njoj je potrebna i tolerantna, radoznala, civilizovana javnost; javnost koja umetničku slobodu neće ćutljivom snagom tzv. „moralne većine" gušiti lenjošću ili robotskim rutinerstvom svog duha, svojim nasleđenim ili stečenim predrasudama; javnost koja nije Kaliban što razbija ogledalo samo zato što u njemu ne izgleda onako kako zamišlja da izgleda.

 

   U jednom eseju autocenzuru nazivate rakom književnosti. Da li Vam se dešavalo da ste mogli, a niste smeli, mada je trebalo?

 

   Ne. Sve što sam mogao, a to znači smeo, uradio sam. Za sve što možda nisam smeo, mislio sam, naravno, da ne mogu. Ne zbog neke spoljne brane nego usled vlastite umetničke nemoći. Najbolji je onaj alibi koji se poziva na unutrašnje faktore. Ali možda to i nije alibi? Možda je to stvarna nemoć? Ili ipak nije, ipak je neki alibi? Stvar je u svakom slučaju - „složena". Kad se živi u jednom opštem „složenom" stanju, ni njegovi pojedinačni aspekti, čak i kad se tiču presudnih pitanja slobode, građanske i umetničke, koja iz prve konsekventno mora da sledi, ne da je premašuje ili da je zamenjuje, ne mogu biti jednostavni.

 

   Kada biste bili primorani na kompromis koji bi Vam omogućio da se i dalje bavite stvaralaštvom, da li biste na njega pristali?

 

   Pitanje je pomalo generalno i ovako postavljeno teško da pravi odgovor može dobiti. U načelu sam na kompromise spreman. Dobri kompromisi su temeljni uslov civilizovanog opstanka (rđavi - onog necivilizovanog). Zar ih celog života nisam pravio? I jedne i druge. Šta je, dakle, u pitanju, kakav kompromis? Šta se njime dobija, šta gubi? Kompromis je trgovina, gde obe strane moraju biti na racionalno uravnoteženom delimičnom gubitku i dobitku. Naravno da sam sada za kompromise manje zainteresovan nego ranije, jer uobražavam da sam ipak nešto uradio, i da više možda i ne moram. Ili sam, upravo zbog toga više na njih spreman, i to ne da bih uradio više, nego da ne izgubim i ovo što sam uradio? Kad sam bio mlad, kao Vi sada, nisam bio spreman ni na kakve kompromise, osim prisilno iznuđenih. Kasnije sam iskusio da uspeh korumpira trajnije i dublje od svake prinude. Da je to suštinski mito ove civilizacije, pa i kad nije osobito civilizovana. I da trezvenom obrazlaganju (ili samopohvalnoj racionalizaciji) prihvatanja tog i takvog mita posvećujemo često najbiranije i moralno-psihološki najindikativnije stranice svojih uspomena.

 

   Šta bi Kir-Simeon danas rekao povodom naše društveno-političko-eknomske „situacije"?

 

To je prilično lukavo, zar ne? Malopre rekoh da u dogledno vreme nemam nameru da čitam Runo, a Vi me pitate šta bi „glede naše opskurantne, bankroterske trenutačne situjacije reko Kir-Simeon Gazda". Na sreću, kako je „izobražen" kao čovek, kome je, bar dok svoju pravu alogogenu, konjotvornu svrhu nije otkrio, životna filosofija bila u Prošlosti, Posedu i Potomstvu, mogao sam knjige tek ovlašno prelistati pa da skoro svuda nađem neko njemu „saobražljivo ekonomičesko mnjenije ili pak općinstvu i otečestvu polezni sovjet". Da je zloban, kako je anticrvendaćski nastrojen, a i po naravi drčan, mogao bi, naravno, reći: „Mrtaf konj se ne potkifa.". Ali zamislimo ga, ma kako nasilno, nešto blagorodnijim, i setimo se da je jednom, tokom Utvarnog Srpskog Suda u V tomu, imao san u kome je njegova Firma državu zamenila. I tada je izvoleo proponirat:

„... Da bi se pare dobile, više nije bilo dostatno majati barjacima i krupnim rečima. Nužno je bilo zaleći imovinom ili radom. U najmanju ruku kapitalom kojim svaka država od postanja oskudeva. Makoliko rodoljubni alarmi srceparatelni bili, krediti se nisu odobravali, prosto stoga što Firma nije imala srca. Da ga je imala bila bi pevačko društvo a ne privrednjačka organizacija. Tako se pri računoispitivanju našlo da je država isuviše skupa za jednu renomiranu Firmu. Izračunalo se da neizmerno više uzima nego što daje, da više troši nego što proizvodi. Ukratko, da vazda živi na poverenje, kredit, dug, počekovinu. Da je vavek u dubiozi, crvenom, na ivici stečaja. I da, sem taštine, njeno postojanje ništa ne opravdava. I morala se rashodovati po sili ekonomske nužnosti, najjačoj posle božanske. Nešto se predomišljalo da se parče od nje zadrži za održavanje saobraćajnog reda, kanalizacije, eliminisanje fabričkih otpadaka i organizaciju Firminih jubileja, ali se i od toga odustalo, jamačno iz bojazni da bi iz tog zaostavšeg semena neka nova mogla proklijati. Država vam je kao vampir. Iz najsitnijeg se korpuskula regenerira. Ostaviš li je da se stara o urednom iznošenju đubreta, kroz tuce godina imaćeš na grbači vladu, vojsku, nebrojeno činovništvo, stranjke sa zakrvljenim partizanima i potpunu konfuziju u pogledu opštih ciljeva ljudske zajednice..."

Dodao bih, koliko ga još uvek poznajem, da je opšti cilj ljudske zajednice biti što imovniji, prosperitetniji (u materijalističkoj civilizaciji sasvim prirodan), i da pošto se istorija tome očigledno protivi, i nju, istoriju, valja - adaktirati. Simeon bi, dakle, da stvar na kostur ideje svedemo, hteo da ima državu, čija je povest - ako već mora egzistirati - tu da unapređuje trgovinu i privredu, kao fundamente narodnog blagostanja, a ne obrnuto, da ove unapređuju povest koja ih posle na zaludne dobošarske poduhvate troši. Hteo je staru Kartaginu[296] koja je ratovala zbog zarade, a ne zarađivala da bi ratovala. Danas bi, ako bi bacio pogled na zemljin šar kao uzor bespogovorno izabrao Japan, koliko zbog finansijskih uspeha, vladine pragmatične politike, toliko i što su štrajkovi retki, a radnici se „vospitavaju" po fabrikama a ne po revolucionarnim klubovima.

 

 Šta Vi želite za ovdašnje premunjteze?

 

 Ne znam na koje mislite? Ako mislite na one koji se vide, oni pravi nisu, i ako su veliki, jer u protivnom ne bi se videli. Ako mislite na neke druge, oni su verovatno pravi i još veći, ali se, upravo stoga, ne vide. Pa i ako se vide, kao premunj- tezi uvek ne izgledaju.

 

  Jedan od simbola simeonskog stradanja u Zlatnom Runu je skolops - kolac istorije. Vi na kolcu niste završili - bar ne još - ali ste njegovu moć u vidu petogodišnje robije osetili. Bole li Vas rane neprebolne?

 

   Evo jednog pitanja na koje mirne savesti smem odgovoriti - ne, ne bole. Baš ni najmanje. Najpre, nisu to bile nikakve naročite rane, bilo je to prosto izgubljeno vreme, koje bi možda i onako bilo izgubljeno i kako bi smele da bole? Ja sam tako hteo, to je bio moj izbor. Dobio sam što sam izabrao.

Niko me nije gonio da se usprotivim stanju stvari osim mog uverenja. Niko me nije prevario, nasukao, obmanuo, uvukao u zaveru protiv njega. Ja sam tu zaveru i napravio. A onda, znate li da je otada prošlo više od trećine veka? Zamislite ranu koja do sada, ako je i postojala, nije zaceljena? Drugo je pitanje boli li me uspomena na ljude koji su nevini stradali. Dabome da boli. I zbog njih i zbog sveta u kome živimo.

 

   Na kraju romana duh Njegovana oslobođen i rasterećen traganja za Zlatnim Runom odlazi u Arkadiju, otadžbinu umetničke slobode i stvaralačke raspojasanosti. Da li bi mitska Arkadija opstala u ovom našem vremenu?

 

   Kako da ne! Pa mi smo okruženi sve samim Arkadijama (doduše mitske nisu, humane su, ali se ponašaju kao da su mitske, dakle i - sudbinske). I u povesti smo bili hronično nekakvim Arkadijama obdareni, pa u njima i živeli, premda, istini za volju, većina je to retko primećivala. Sve su moralnosocijalne iluzije neka vrsta Arkadije. Arkadija je Obećana zemlja svih političkih, materijalnih i duhovnih prevrata, ili reformi - svejedno. One su nas, u skladnoj kombinaciji i rekombinaciji svojih otpadaka i ruina posle pada, i dovele dovde gde smo. Za one koji u svoju stvarnost kao jedinu veruju, Arkadija je danas Iran ili Libija?! Izaberite samo nešto u šta ćete slepo verovati, imaćete svoju Arkadiju. A ona koju sam u Runu opisivao ne samo da je mitska, ona je i umetnička, „poetska" transkripcija, zapravo, jedne ideje iz pradomovine čovekove nade a ne iz činjenica zavičaja njegove stvarnosti; ne samo da je to metaforična pretpostavka mogućnosti koja već odavno ne egzistira, koja je istorijom robotske i robotizovane civilizacije prokockana, nego je pitanje da li je ikada kao šansa postojala. Reč je možda tek o onoj istoj pobuni koja nas i danas uzalud diže protiv neminovnosti smrti. I pojedinačne i opšte.

 

   Vekovima tragajući za smislom Simeoni umiru sa povikom: „Slava Bogu, uspeo sam!", ili: „Slava Bogu, nisam uspeo!". Njihov uspeh se može dovesti u pitanje, ali ne i njihova uverenost u njega. Da li je suština u toj uverenosti da je traganje završeno, ili je ona u samom traganju, ma koliko uzaludno ono bilo?

 

   Nije suština ni u postizavanju cilja, jer njega, očigledno nema, ni u traganju za njim, jer je traganje besmisleno ako ga nema. Postoji, međutim, egzistencija čiji je jedini podnošljiv način izražavanja „samobitnosti" prosto kretanje kroz vremensko-prostorni sindrom, koje onda, uz pomoć nade, uma, a počesto i batine, racionalizujemo u traganje za nekim ciljem. Ako noge imate, morate njima nekuda hodati. Inače će vam atrofirati. Usput se nešto i doživi i to je sav stvarni dobitak od dara koji se životom zove. Ako ste nevernik. Ako niste, već ste u nekoj vrsti Arkadije, već u zoni cilja.

 

Da ste Simeon, pa još na umoru, šta biste uzviknuli?

 

 Slava Bogu, a da li sam uspeo - ne znam.

 Na jednom mestu u Zlatnom Runu kažete da za umetnike, kao i za božije ludake ne važe ovozemaljska pravila. Da li se Vi ipak pridržavate nekih pravila?

 

   Za umetnika kao umetnika, u njegovom delu, ne važe nikakva pravila. Za umetnika kao građanina sva, kao i za sve ljude u civilizovanoj zajednici. I prava i odgovornosti. Pa i nešto više odgovornosti od prava. Što se mene tiče, kao pisac se ne pridržavam nikakvih pravila osim onih koja su mi nametnuta unutrašnjom prirodom poziva u prožimanju sa vlastitom prirodom. Kao građanin se držim izvesnih drugih pravila koja, međutim, za ovaj razgovor nisu relevantna.

 

   Član ste londonskog PEN-kluba i potpredsednik beogradskog centra. Da li ste imali nekih problema prilikom pristupanja ovim organizacijama?

 

   Imao sam ih, ali sam ih zaboravio. Oni koji treba da se sećaju ti su koji su mi probleme pravili. Zato je korisnije Vaše pitanje uputiti njima.

 

   Njegovani su dovršili svoju argonautiku, a Vi ste doterali Arga do duvara. Očekuje li nas iz Vašeg pera neka nova simeonijada?

 

   To je pravo pitanje. I sam sam se na početku razgovora žalio da me o tome niko ništa ne pita. Da me svi pitaju o Runu, koga nisam u pravom smislu još pročitao. Vi me sad pitate, a ja ne znam šta da kažem. Šta da kažem a da ne kažem ništa - unapred. Ime romana je Atlantis. Tema je antropološka. Radnja najpre detektivska, potom katastrofalna. Vreme - danas. Žanr - paraliterarni, poput Besnila. Rukopis - čitak. I nadam se da neće biti dosadan. Ima, naravno, jedna velika tajna u njemu, ali Vi ćete razumeti da je ne mogu otkriti. Mogu, u stvari. Premda se roman zbog nje i oko nje piše, ona ne utiče na njegove druge projektovane odlike, ali smo već pri kraju razgovora, pa eto, ispada da ipak - ne mogu.

 

 

 

Srećan kraj istorije

 

Razgovor vodio Ranko Pavićević[297],

Omladinski pokret, Titograd, 1. mart 1988. godine

 

Tog prvog novembra 1987. godine Borislavu Pekiću je na Cetinju uručena Njegoševa nagrada, najveće književno priznanje kod nas za roman Zlatno runo. Njime je ovaj pisac dosezao same vrhove jugoslovenske, pa i evropske književnosti. Taj roman od 3200 stranica, sigurno je najopsežnije djelo jugoslovenske književnosti, ili, kako stoji u obrazloženju Njegoševe nagrade -"impozantna fantazmagorija koja obiljem formi i tehnika sažima u sebi istoriju Balkana od mitološkog do najnovijeg, istorijskog doba." 

Pisac poznatih djela kao što su Vreme čuda, Hodočašće ArsenijaNjegovana, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Besnilo, Zlatno runo, 1999, godine koje su pojeli skakavci, pisac mnogobrojnih pozorišnih, televizijskih i radio drama. Jednostavno, impozantna književna pojava čije će ime, za sva vremena, biti uklesano u kamenu Njegoševe Biljarde. 

I koliko god sam se radovao susretu sa ovakvom ličnošću nosio sam i zebnju, jer nije lako razgovarati sa čovjekom čije djelo svojim misaono-filozofskim i estetsko-etničkim komponentama komunicira sa drugim istorijskim i mitskim vremenom, sa mnoštvom likova, sudbina, drama i iskušenja. 

Prihvatio je razgovor sa toliko ljubaznosti da smo proveli puno vremena u šetnji i priči. Ćaskali smo o svemu: o njemu, njegovoj supruzi, kćerki koja je zaljubljena u Crnu Goru, o njegovim londonskim danima, o povratku. Spontano, interesantno... Kada je trebalo "zvanično" razgovarati, imao je dvije molbe: da razgovor ne snimamo jer ga to dekoncentriše i, drugu, da odgovori na postavljena pitanja iz Londona, gdje živi.  Nemajući drugog izbora pristajem na napisana pitanja razmišljajući da li će iz Londona ikada stići odgovori. 

        Od velikog pisca dobio sam dogovoreni intervju, potpisan njegovom rukom i kratko obraćanje meni. 

 

Vaše djetinjstvo je proteklo u raznim sredinama. Šta ste ponijeli sa sobom u svijet i čega se najradije sjećate? 

 

Jednog paradoksa. Uprkos tome što sam svaku od tih sredina morao da osvajam, da se na nju privikavam - i nju na sebe naravno, jer sam u nju dolazio kao da stižem iz drugog sveta, ulazio kao stranac, sa drukčijim navikama i nazorima, naročito drugim jezikom, svestan da ću uskoro izaći, otići, ponovo se uputiti u neku od mojih hroničnih seoba, ipak osećaj nesigurnosti koji bi u tim okolnostima morao da obeležava moj život, nije postojao. Osećao sam se sigurnim. Eto, tog osećaja sigurnosti, najradije se sećam. Sećam s nostalgijom. Možda zato što je, potreba za njim, čini mi se jedna od konstanti naše prirode. Sva ostala svojstva dobrog života, ma kako vredna i poželjna, bez sigurnosti, malo znače. U svakom slučaju, ne pružaju ono zadovoljstvo koje ima samo sigurnost, uverenje u njihovu trajnost, obezbeđuje, čak ikad je čovek, kao što je bio, u zabludi. Šta će nam blagostanje ako nismo sigurni da ga možemo zadržati. Kako uživati u zdravlju kojeg možemo izgubiti preko noći. U sreći koju može svaki slučaj pokvariti. U sadašnjosti ako ne poznajemo budućnost, ili ako je ona nesigurna. Ova potreba za sigurnošću nije individualno svojstvo. Ono je kolektivni atribut trajno ugrožene vrste. Zajednica koja svojim članovima ne obezbeđuje iznad svega sigurpost, nema nikakvih uslova da ih učši srećnim ni zadovoljnim, čak i ako druge izvesne uslove ispunjava. Ako, recimo, slobodu ljudima pruža i izvesnim ih zakošša štiti. Zakoni moraju biti trajni da bi bili dobri. Sloboda mora biti sigurna da bi se mogla koristiti. Sloboda koja se stalno mora braniti i o nju se stalno morate otimati, nije nikakva sloboda. To je ropstvo nuždi. Nesreća neizvesnosti. 

 

Sa kojiim osjećanjem ste se vratili na Cetinje, u Crnu Goru, da primite Njegoševu nagradu? 

 

Odvorio sam već više puta o tome kako sam povratak zamišljao pre nego što se stvarno dogodio. Evo kako je to bilo pošto se dogodilo. Bio je to potresan osećaj povratka nečemu što mi pripada i čemu pripadam. ali on je bio pomešan sa zebnjom. pitao sam se: hoću li osetiti sve što očekujem? Hoću li svoje uspomene zateći žive ili će to biti poseta ličnom groblju, memorijal-parku prošlosti, gde se položi venac, ode i sve se smesta zaboravi. Pitao sam se i kako ću biti dočekan. Kao stranac, prijateljski naklonjen ali tuđin? S rezervisanim, protokolarnim uvažavanjem koje zaslužuje više sama nagrada nego što pripada meni. Doček je prevazišao sva moja očekivanja. Prevazišao je svrhu ceremonije. On, taj doček, mene nije prosto dočekao. On me je u Crnu Goru vratio. I zato sam se ja tamo, pogotovo na Cetinju, osećao kao da sa njega nisam ni odlazio. Taj osećaj i doživljaj iskrenog zadovoljstva, topline i srdačnosti moja je najlepša uspomena iz Crne Gore. 

 

Mnogi se pitaju zašto ste sada izabrali London, odnosno, kako Vam je živjeti i raditi u tom gradu? 

 

Raditi - dobro, čak i sjajno. Kako je živeti, ne znam. Ja tamo ne živim. U koliko ne smatrate da je rad život u čemu vas ne mogu pratiti. U dubini duše, ja sam epikurejac koji se od poroka uživanja u životu brani radnom askezom, kao što sam puritanac koji se od preteranosti vrline hrani tolerancijom.

 

Da li Vam ponekad nedostaje Jugoslavija, Beograd, naš čovjek? 

 

U Londonu da - ponekad. U Beogradu, mnogo manje. Možda zato što nas u Beogradu i Jugoslaviji ima mnogo, čak mi se čini i previše. A u Londonu malo. Naš čovek, kao čovek, ne nedostaje mi, ali mi nedostaju neki moji ljudi. 

 

Objavili ste svoju prvu knjigu Vreme čuda u trideset petoj godini. Dakle, skoro na pragu zrelog doba. Šta Vam je tada značila ta prva knjiga, a šta Vam danas ona znači?

 

 Tada mnogo. Danas ništa. Ne volim o njoj ni da govorim. 

 

Smatrate li da je Vaš put u književne vode bio drugačiji od puteva ostalih pisaca? 

 

Ne znam. Možda. Verovatno. Ukoliko je taj životni put bio komplikovan neprilikama na građanskom putu, sigurno. Sartre je mudro rekao da se književnikom ne postaje zato što nešto ima da se kaže, već što se to ume reći na naročit način.

Taj naročit način nije samo tehnološka forma inicirana darom i unapređena vežbom, već u priličnoj meri zavisi od ukupnog iskustva. U to iskustvo spadaju i srećne i nesrećne epizode života. Kao što znate, ja sam izvestan broj godina proveo u zatvoru. U smislu zakona, nisam bio nevin. Ali, ja tu epizodu svog života ne smatram nesrećnom. Ona će nesrećna postati tek ako se pokaže da je bila uzaludna. Da me nečemu nije naučila, nikakvim saznanjima privela.

 

 ŠtaVas je privuklo temi Zlatnog runa? Da li njegova vječnost? Otkuda i zašto mit o runu? 

 

Nema smisla da na ista pitanja stalno tražim iste ali drukčije formulisane odgovore. Stoga ću se poslužiti parafrazom jednog kojeg sam već dao u eseju „U traganju za Eleusinom i traganje Arga“. U njemu, verovatno uzalud, nastojim da predupredim mnogobrojne nesporazume u pogledu onoga što predstavlja omiljenu temu kritike. Naime, šta je stvarno pisac hteo da kaže, a šta samo izgleda da je hteo.  Izabrao sam helenski mit jer pišem roman o Balkanu, jer se njegova radnja (reprodukcija mitskih slika) isključivo na Balkanu dešava, jer je, dakle, prirodno da junacima koji su potekli sa ovog tla vladaju sudbine na ovom tlu mitski odlučene.  Argonautika je, za razliku od drugih helenskih mitova koji su takođe u obzir dolazili, Odiseja recimo, s kojom je bila spojena temom plovidbe prema nekom cilju, jedina imala više, metafizičko značenje, podobno da podnese moje nazore o istoriji i ljudskoj egzistenciji, kao i o njihovoj svrsi, gusarsko- trgovačka interpretacija Argonautike koju predlaže racionalistička škola nije me zadovoljila, premda upravo baš ona nadahnjuje sve postupke junaka Neomisa. Iz antologije su međutim, kao i magijske prakse, poznate znatno rafiniranije intepretacije, koje uključuju mnoge dnevne kultove,od orfičkog do kulta sunca i Zoroastra[298]. Putovanje po Zlatno runo, je zato i stvarnost i simbol. Empirijsko iskustvo i transcedentalna metafora. 

 

Šta je zapravo Zlatno runo? Da li je to materijalna ili duhovna vrijednost?

 

Zašto ne bi ostavili svakome čitaocu da za sebe odgovori. Zašto bi ga podvrgavali vlastitim idejama o tome. Pustimo ga da značenje sam odabere. Ono će biti uvek pravo. Uvek će nepogrešivo odmeravati njegovo biće, njegove granice mogućnosti, pa i prirodu. Zlatno runo je ono sa čime završavamo svoje živote. Ono se samo zove - zlatno. Kakvo će biti, od nas zavisi.

 

I najstrastveniji čitaoci moraju se dobro potruditi da bi izašli na kraj sa tri i po hiljade strana sedmotomnog  Zlatnog runa . Kako biste im Vi pomogli, odnosno, šta biste im ponudili kao neku vrstu ključa za lakše razumijevanje Runa?

 

 Svaki roman je zauvek iznajmljena kuća. ne baš zauvek, ali koliko traje. A to zavisi od građe. Našim knjigama, šta bog i usud dodeli. Ona više ne pripada graditelju i ako će se pod njegovim imenom voditi u katastarskim knjigama književnosti. I Zlatno runo je takva kuća samo što ima tajnu prostoriju u kojoj je, bar je tako projektant zamislio - smeštena praslika te kuće. Projektant bi, naravno, voleo da žitelj kuće otkrije prostoriju i shvati joj svrhu, jer bi lakše primio enterijer kojeg je zakupio. Ali, taj bi projektant bio loš graditelj ako bi samo od tog otkrića zavisio: ako kuća i sama za sebe, i bez te "tajne" prostorije, ne bi bila ugodna za stanovanje. 

Istina je da VII kljiga Runa pisana, prema heksametarskom spevu Apolonija sa Rodosa, nastoji da bude metafizički ključ knjige, ne tek dekodirane njene strukture, nego i njenog smisla. Ali, ako bez nje, ostalih šest ne mogu da se čitaju u jednostavnoj beletrističkoj ravni zanimljive i dabome, pomalo fantasmagorične priče o slavenskom Balkanu, prapostojbini Evrope, poluostrvu čuda, ako ukratko sve zavisi od toga hoće li čitalac otkriti "zanimljivu i tajanstvenu prostoriju", a u svim se ostalim prostorijama romana dosađivati i ne snalaziti se - pisac je promašio i ne zaslužuje da se čita. 

Voleo bih da se Zlatno runo čita zbog priče koju priča. Ne zbog takozvane istine koja je kao i svaka, sumnjiva, u najmanju ruku nepoverljiva. 

 

Vaš književni opus u dobroj mjeri sadrži biće vizantijske civilizacije. Otkuda ta opsesija? 

 

Zašto bi to bila opsesija u smislu nečeg neprirodnog, pa i bolesnog, ako ne tek bizarnog. To je prosto uviđanje jedne stvarnosti koja se zbog mnogobrojnih istorijskih okolnosti nikada nije dovoljno ni poznavala. Hteli, ili ne hteli, mi duhovno pripadamo mediteranskom jugoistoku. Mi imamo kolektivnu memoriju koja nas sa Vizantijom povezuje više nego sa Zapadom, premda sa Zapada, danas s pravom, više očekujemo. Ali, nema nikakvog razloga da se čovek zbog budućnosti odriče prošlosti. One sasvim dobro idu zajedno, sve dok nad oboma ne počnemo da vršimo nasilje. 

 

Jednom stee kazali: "Moja književna praksa kreće se između mišljenja da se književnošću ništa ne može postići i uverenja da se nešto ipak može pokušati." Da li još uvijek tako mislite? 

 

Sada mislim da se ne može nego mora, ali da se svejedno ništa neće postići. 

 

Šta mislite o temamaa o kojima se kod nas sve češće raspravlja a tiču se umjetnosti? O slobodi stvaralaštva, tabu temama, cenzuri, demokratiji? 

 

Što i uvek. Da je sloboda stvaralaštva, kao i svaka druga civilizovana sloboda, uostalom, neprikosnovena: tabu teme ne postoje, da je svaka cenzura varvarska, da je demokratija najbolji od svih rđavih oblika vladavine.

 

Šta je u stvari demokratija u humanoj civilizaciji? 

Ne znam. A i kako mogu znati kad pišem Atlantis u kome već stolećima uopšte i ne živimo u humanoj civilizaciji nego u jedioj koja je samo imitira ljudskim likom, ali ne i ljudskom suštiiom, kad smo, zapravo, humanoidi a ne homo sapijensi. 

 

Šta za Vas znači Njegoševa nagrada? 

 

Neočekivano srećan kraj istorije jedne dugačke knjige i jednog dugog ličnog putovalja. I početak drugog čiji je kraj neizvestan. 

 

Usvojoj besjedi na Cetinju iskazali ste puno zebnjeu cee ono što nas čeka. Da li ste Vi pesimista kada je u pitanju budućnost? 

 

Jesam.

 

Mnogi su začuđeni samim obimom Vašeg književnog djela. Možete li nam objasniti u čemu je tajna? 

 

U radu. 

 

Kada je već tako, neizbježno je pitanje šta valja uskoro očekivati novo od Vas u književnim izlozima?

 

 Atlantis kod HIT-a, zbirku priča kod NOLIT-a i nastavak Godina koje su pojeli skakavci kod BIGZ-a.

                                                          Cetinje, novembra 1987. godine


 

 

 

Čovek i njegova sudbina

 

Razgovor vodila Rada Saratlić[299],

Politika, Beograd, 10. juni 1989. godine

 

Susreti sa savremenicima

 

Na velikoj svečanosti u Lukovdolu, rodnom mestu Ivana Gorana Kovačića, sutra će biti uručena Vjesnikova književna nagrada „Goran", za najbolju knjigu godine - Borislavu Pekiću, za roman Atlantida, objavljen u izdanju zagrebačkog „Znanja". Tako je još jedno ugledno priznanje, uz, recimo, Njegoševu nagradu za 1987. godinu i, još dosta ranije, NIN-ovu nagradu za roman godine, dobio jedan od najznačajnijih pisaca savremene srpske i jugoslovenske literature, a koji već 19 godina živi i stvara u Londonu. Inače, stvaralački opus Borislava Pekića (1930), uistinu je impozantan: samo njegov sedmotomni t roman Zlatno runo („Prosveta", 1986) obuhvata tri i po hiljade stranica, dok su mu Odabrana dela u 12 tomova! Autor je više romana, povedaka, drama, novela, eseja, raznih kraćih proza, dnevničkih zapisa, publicističkih tekstova... 

Prirodno, razgovor počinjemo o Atlantidi.

 

Pošto, kao svaki veliki pisac, ocenu svog dela uvek prepuštate drugima, recite nam šta vam je, kad je o ovom romanu reč, bio cilj, i kojim umetničkim sredstvima ste ga ostvarili? 

 

Cilj mi je bio da ispričam zanimljivu priču, a cilj priče da izrazi jedno osećanje. Ne znam koliko je verodostojno, koliko izvedeno iz antropološke i filosofske lektire i odnegovano razmišljanjem o humanom statusu, a koliko izgovor za knjigu. (Motivi, koje harizmatično zovemo nadahnućem, neizvesniji su od dela, pa se savremena kritika njima i ne bavi; bavi se samodovoljnim svetom te intelektualne tvorevine, izbacujući iz njega i tvorca, koji, pošto je posao obavio, tu samo smeta.) U svakom slučaju, bio je to dubok, jasno profilisan osećaj otuđenosti spram materijalističke civilizacije kojoj pripadam, iako predrasudama, navikama i ostalim automatizmima našeg programiranog života od nje zavisim. 

Kao da boravim u tuđem, lažnom, sintetičkom svetu, pseudosvetu, što „pravi" tek zamenjuje. Kao da sam u ogledalu prazan i mrtav lik nečeg što je nekad bilo živo i puno. Jedna od marioneta u lutkarskom pozorištu. Od toga do pretpostavke da je taj svet robotski (androidski), da je istorija ljudi povest robota koji samo oblikom podražavaju, te svoju a ne ljudsku prirodu projektuju, i da se legalna humana priča odvija ispod ove prividne, bio je korak u kome ideja dohvatila svog književnog modela. Od tada njome više ne upravlja samo njen sadržaj već i zahtevi forme, koji se moraju zadovoljiti da bi se iskazala, iskazala na onaj naročiti način koji jedini i čini književnost. Inače bi se pisao esej. Priči treba junak, a i njegov antagonist, bez koga je ovaj nedelatan. Zbog toga je u svetu ostalo još nešto ljudi, potomaka drevnog Atlantisa, koji se - jer priča zahteva i sukob - hiljadama godina kroz tuđu istoriju bore za restauraciju vlastite i ponovno uspostavljanje ljudskog primata nad mašinama. (Oni vrše kontrarevoluciju, da upotrebim još jedan omiljen pojam naše „revolucije koja još teče" mada nema velikog izgleda da otičući igde stigne.) 

Večni manihejski rat Materije i Duha, pretvoren u globalan masakr ljudi, posle zaustavljanja androidskog sveta, njegovog gašenja, donosi Pirovu[300] pobedu ostacima čcvečanstva, koji se, pogubivši u ratu svoje autentične natprirodne moći, a da bi opstali, sada moraju starati o mrskim mašinama. Od prisilnih postaju dobrovoljni robovi materi]e. Ako više ne raspolažete telepatskim moćima, morate se služiti telefonom. Ali to nije - slučaj. To je kazna. Jer robotska je civilizacija samo kopirala ljudsku, robotska povest imitirala pravu istoriju humaniteta, koja ni izbliza nije bila tako idealna kako su je ljudi zamišlali.

 

Neretko ste se nadnosIli nad teme odnosa ostorijee i ideologije, preciznije još, položaj pisca između njih. Kako danas gledate na tu situaciju, ponajpre, u našim jugoslovenskim uslovima? U tom kontekstu, kako ocenjujete tekuća gibanja u našoj zemlji, na raznim nivoima, pa i na takozvanoj relaciji Sever - Jug? 

 

Nisam očekivao da ćemo baš tako brzo ostaviti Atlantis da živi sam, kako zna i ume, a mi se obratiti pravim stvarima. Pa ipak će nam knjiga, iako se oboje trudimo da je što pre uklonimo s puta ovog razgovora, pomoći da pitanje preživimo. Jer, i u istoriji, i u ideologijama, ima i robota i ljudi. Poslednjih, naravno, znatno manje, inače bi svet bolje izgledao nego što izgleda. Ili ne bi? Ili bi baš tada izgledao gore. To se ne može znati dok se ne spozna naša prava priroda. Takođe, ljudi i robota ima i Sever i Jug. Raširena je pretpostavka da su roboti u prevazi na Severu, a da na Jugu ima nešto više ljudi, na žalost - u ranom, divljem stadijumu koji se ponegde približava orangutanskom. Politički, pretpostavka nekome može biti u oba smera, korisna. Antropološki, međutim, dvosmislena je. Vrednost joj zavisi od tačke promatranja. Kod ljudi je robotizacija neprirodan i negativan aspekt razvoja, kod robota prirodan i pozitivan. S robotskog gledišta, divlji je čovek poželjniji od civilizovanog, jer, premda siroviji, pruža slabiji, neorganizovaniji otpor podjarmljivanju programom. S ljudskog je opasniji civilizovan robot od nekog na nivou neandertalca, jer je, snabdeven idejama, teorijama i intelektualnom samosvešću, otporniji na podmukle ljudske projekcije života. 

Moramo se, dakle, najpre dogovoriti šta smo, na kome smo nivou toga što jesmo, možda i šta bismo hteli biti, pa tek onda videti kako i kuda da se - gibamo. Gibanje je i inače neizvesno. Giba se i reka koja napaja branu i poplava koja je potapa. Uzmimo, međutim, razgovora radi, pretpostavku suprotnu onoj s koje je pisana Atlantida: da smo, odnekud, zaista pravi ljudi, različiti u svemu, nepredvidivi, nepostojani, nepouzdani, ali živi, a ne pokretne kante za đubre s nekoliko dobrih ideja, izvesnom organizacijom i ugrađenim istorijskim programom za čije poreklo i cilj ne znamo. Iz tog ugla gledajući, naša mi se gibanja čine sinusoidnim. Dve se talasaste linije antagonistički ukrštaju tako da je najviša tačka jednog talasa najniža naporednog. 

Ukoliko ne ostane, moraćemo misliti šta ćemo s opštim minusom u kome ćemo se naći. Pri tome manje mislim na trenutno nerazumevanje između Severa i Juga, koje je delom nasleđeno, delom indukovano, i koje bi amortizovala samo demokratija (makar, za početak i „zastarela" građanska, nemamo kad da budemo izbirljivi), već upravo na proces te demokratizacije: veću kontrolu pa i uticaj javnosti, vidnije razumevanje za izdvojena mišljenja i neslaganja s opštijim i manju osetljivost Zakona spram njih, povratak zanemarenim oblicima klasične neposredne demokratije, restauraciju živih umesto sablasnih društvenih institucija (Sindikata, recimo), sve dublje uviđanje - a to je presudno - da se bez garantovanog prava na, pravilima igre ograničeno, zalaganje za ličnu sreću i blagostanje, ni opšte ne može postići. Zajednica je tu da obezbedi njihovo poštovanje (po mogućnostima sa što manje ograničavajućih reči i komforne nejasnoće u njima), a ne da nas učini zadovoljnim, uspešnim, bogatim, još manje srećnim, a najmanje da u vlastiti model ukalupljuje život potomcima, o čijim shvatanjima države nemamo, nikakve predstave. 

Za lični prosperitet sami smo odgovorni. Ali da bi to mogli biti, da bi oslobodili državu uloge brižnog staraoca, tako lako pretvorive u ulogu nemilosrdnog tutora, ona nas ne sme arbitrarno ili u ime mutnih ciljeva sprečavati u korišćenju dogovorene slobode. Samo tada će i ona od nas imati koristi. Inače će morati da nas, ovako ili onako, kao večne maloletnike izdržava. A mi, opet, navek da joj budemo zahvalni i poslušni pitomci. Dobra zajednica je samo saobraćajac. Saobraćajac vam ne određuje kuda ćete ići nego kad ćete preći ulicu da kretanje drugih ne ometate. 

 

Jedan vaš sagovornik, u jednom ranijem intervjuu, zabeležio je kako ste rekli da književnost ne treba da uspavljuje, afirmiše samozadovoljstvo i spokoj, već da, citiram, „podstiče na razmišljanje, da kritički promišlja i budi savjest i svijest, da bude protivna svakoj nacionalnoj i drugoj uskogrudosti, nacionalizmu i svakom drugom mračnjaštvu"? Da li je - ako je citat verodostojan - naša književnost danas na visini tog zadatka (jer, prema rečenom, to je zadatak, zar ne)? Ili, možda, ima i suprotnih primera? 

 

To meni zvuči klišetirano, kao jevtin proglas trećerazrednog pisca kome humanizam zamenjuje dar a hrabrost umetničku ozbiljnost. Ako sam to rekao, naravno da sam otprilike tako mislio, ali pre verujem da je formulacija slobodan prevod mog sagovornika. Jer to su opšta mesta koja se od svakog normalnog čoveka očekuju. Možda je dobro malo ih pokvariti mišljenjem da umetnost nema nikakvu drugu dužnost nego da pravi što bolja dela, kao što je jedini cilj cipelara - lepa, udobna i trajna cipela. (  Umetnost nema inherentnu, obavezujuću misiju, kao što je ima politika - koja često osim nje nema ništa drugo - premda je pojedinci mogu imati i s uspehom je ostvarivati, dok je drugi nemaju, pa ipak uspevaju. Umetnost ništa ne mora. Ona nešto može ili ne može, ume ili ne ume. Ja se izražavam, rekao je Ionesco. Ako, pored sebe, uspem da izrazim i nešto bitnije, neku univerzaliju, tim bolje. No, ja to neću uspeti samo tako što hoću, nego ako je ona u mojoj sudbini, u opsegu mog saznanja, u granicama moje umetničke i ljudske osetljivosti i sposobnosti. Mislim da je naša književnost na visini - ne zadatka, jer ona nije ni u čijoj službi, ona takvo zaposlenje odbija  - nego svojih trenutnih mogućnosti. Suprotni primeri ne zaslužuju pažnju.

 

Poznato je da ste vi autor koji se ogledao u svim proznim žanrovima... Na čemu sada radite? I, otkrijte nam ponešto iz svoje stvaralačke radionice - kako sve to postižete, kako ta dela nastaju?

 

Dugim sedenjem na jednom mestu, uglavnom. Trenutno sedim na Godinama koje su pojeli skakavci (treći tom), jer druga knjiga ovih dana izlazi. Već se dugo pripremam da sednem uz hroniku „Srebrna ruka", priču o stogodišnjem ikonoklastičkom[301] građanskom ratu u Vizantiji VIII veka, a onda, ako stignem, i na savremene nastavke Runa. „Crveni i Beli" (1941-1945) i Graditelji (1945 - ?) 


 

 

 

Ovog leta, susreti u Herceg-Novom

 

Razgovor vodila Zdenka Aćin[302],

Duga, 2. Septembar 1989. godine

 

Kada je reč o scenarijima, Borislav Pekić je nekada mnogo radio na filmu. I evo ga opct na jednom filmskom projektu. Svoj novi film reditelj Goran Paskaljević[303] pravi po Pekićevom scenariju. Obojica su osnovali malu filmsku akcionarsku kuću, ali Pekić ne bi da o tome govori, smatrajući da je, u podeli posla, za tu vrstu izjava odgovoran Paskaljević. Ne želi da govori ni o razlozima zbog kojih su Danilo Kiš i on istupili iz Odbora za prenos kostiju kralja Nikole[304] .  Septembra ćemo, u Beogradu, veli, o svemu, o čemu još nikada nikome nije govorio. Pošto je u Herceg-Novom, s Paskaljevićem će poglcdati terene na kojima će biti snimljcn deo predstojećeg filma.

 

Paskaljević je za snimanje filma izabrao terene negde u Hercegovini. Međutim, ispod Orjena — to.je jedno brdo za koje kažu da je iza Herceg-Novog, a verovatno jeste kad kažu — nalaze se dva prostora koja su Paskaljeviću intercsantna za dve scene i želeo bi da ih vidi, pa ću mu se i ja pridružiti, kaže Pekić.

Promena kljuca

 

Izvornik za scenarij je Vaša zbirka priča Vreme čuda.

 

Goran Paskaljević je zavoleo tu knjigu, mnogo više nego što je ja volim. Prema njoj imam velike rezerve — pre svega, moralne prirode — i ja ću to, kad dođe vreme, na izvestan način uravnotežiti. Paskaljević je izabrao priču koja se odnosi na Lazarevo vaskrsenje. U početku sam apsolutno odbijao da radim na scenariju, ne samo zbog te priče nego zato što sam svojcvremeno, kao što znate, strahovito mnogo radio na filmu i meni se film smučio. Smučio mi se rad na filmu, pa čak i sam film mi se pomalo smučio, i zato dugo godina na njemu nisam radio. A onda sam radio sa Rajkom Grlićem, vrlo uspešno, vrlo ležerno i fino. Grlić je ekranizovao ne knjigu nego jednu od mogućih verzija knjige Odbrana i poslednji dani. Taj njegov film je u Americi vrlo lepo prošao, a u Jugoslaviji će imati premijeru, sada, na Pulskom festivalu.

Onda se pojavio Goran Paskaljcvić sa nekim idejama o scenariju. Međutim, naši razgovori dugo nisu bili uspešni zato što se on „držao teme". U jednom trenutku — posle par godina — ipak, palo mu je na pamet da se radnja prebaci u 1945. godinu, da se modernizuje i tako svemu da sasvim drugi smisao. Tek tada sam pristao, zato što sam smatrao da je to izvrsna ideja: omogućila mi je da ponovo priđem svojoj knjizi kao nečernu savršeno novom. Naime, osnovna ideja knjige je izmenjena — bez obzira što su izvesne teze ostale nedirnute — i to je potpuno nova varijanta priče iz knjige. Inače, da nije tako, uopšte ne bih mogao da radim nešto što bih morao da ponavljam. Meni je to beskrajno dosadno! Dosadno mi je da prepisujem svoje rečenice, čak iako su neke od njih dobre, mudre i uspele. Ali, u ovom slučaju Paskaljević i ja smo dosta radili — dva puta smo menjali kompletan ključ, jer nismo bili njime zadovoljni. Mislim da smo sada našli nešto što u ovom trenutku držim da je jedino moguće da se uradi.

 

Akcionarski putokaz

 

O produkcionoj strani projekta, utoliko pre što mi se čini da je akcionarska strana apsolutno nova kod nas, a budući da se Paskaljević do mog odlaska nije pojavio u Herceg-Novom, Pekić mi, suzdržljivo, iznosi svoj utisak da je način na koji funkcioniše njihova filmska akcionarska kuća dclimično putokaz kojitn bi naša kincmatografija mogla da dode do sredstava, da se ne oslanja večno na državu. Doduše, u početku je to dosta teško, jer akcionarski princip podrazumeva da ulažete svoj rad na bazi uspeha. Ako uspete, i rad će biti plaćen. Po povratku u Beograd saznajem nešto više: da je Paskaljević dobio od engleske televizije novac na osnovu svog prethodnog filma i na osnovu prevoda Pekićevog scenarija Vreme čuda. Ta sredstva su omogućila da projekat akcionarski podrži i nemačka televizija, zatim Francuzi, čak i beogradska televizija (što je, s obzirom na tešku situaciju i veliki projckat Seoba koji za nju radi Aleksandar Petrović, bilo teško poverovati), a Amerikanci će u projekat „ući“sa filmskom trakom „Kodak“. Ali, sve to nisu krediti, već je na taj način film unapred prodat, a sada ostaje samo da se uradi.

Pekić smatra da je akcionarstvo način da čovek stane na svoje noge i ne očekuje večno da će mu neko nešto dati. Dodaje:

 

Na tome se bazira i zajednica: prvo morate nešto dati da bi od nje nešto tražili. Ali, kad date, onda možete tražiti i – obično nećete dobiti ...

 

No, ko kuca — otvoriće mu se, kaže se u Bibliji.

 

Naravno.

 

Domaći ili srpski film

 

Zanimljivo je da se film zove Vreme čuda a da ste, u stvari, za film koristili samo jednu priču iz knjige.

 

Vreme čuda – to je dosta dobar naslov. S obzirom da se radi o revoluciji – a pojam revolucija je opštepoznat, mi ne insistiramo na lokalitetu, na lokalnoj revoluciji, jer su sve revolucije bazično iste, iako, doduše, svaka revolucija ima svoju lokalnu boju.

Bio sam prisutan kad je došlo do malog nesporazuma jednog dela štampe i Paskaljevića. Protumačeno je kao da je on kazao da želi da pravi srpski film, a on je rekao domaći film. On je to naglasio prosto zato što je imao loše iskustvo sa inostranim producentom, jer je u prethodnom projektu zbog novca bio pod potpunim uticajem stranog producenta i mnoge stvari je morao da menja u filmu. On sada želi da vlada svojim filmom, te je u tom smislu rekao: „Želim da pravim domaći film". Nije rekao da želi da pravi srpski film. A vi znate šta u ovom kontekstu znači reći: srpski film. Uostalom, šta znači „srpski film"?

 

A pri tom je tema revolucija .. .

 

Naravno, i zato taj film uopšte nije srpski, on je univerzalan iako se radnja događa u Hercegovini.

 

Troja u Rusiji

 

Dakle, rad na ovom projektu je, ipak, u neku ruku i Vaš povratak filmu!? Imate li u vidu još neki projekat?

 

Vrlo je zanimljivo da su Rusi u svojim arhivama pronašli neki moj scenario pisan pre trideset godina za „Lovćen film" — kad je u „Lovćen filmu" radio veliki producent Aleksandar Leka Obradović — koga je policija uništila, crnogorska policija. Leka Obradović je bio direktor „Lovćen filma", a na Ćemovskom polju, kraj Titograda, sazidana je Troja, i tu su snimani neki koprodukcioni filmovi. Jednoga dana, bio sam u kolima sa Lekom koji je tugovao što se Troja ne koristi, pa mi reče: „Hajde, pokušaj da smisliš nešto." Tako sam napravio scenario, neku vrstu groteske na trojanski rat kao na sukob Istok—Zapad. Scenario je dat Rusima, ali, u ono vreme, vreme pada Rankovića, šezdesetih godina, kad su Rusi to dobili — preživeli su pravi šok. Išao sam u Rusiju, no naši odnosi sa Rusima su već bili ponovo zahladneli — i cela stvar je propahi. Sada su taj scenario pronašli negde u svojim arhivama i vrlo su zadovoljni njime, te predlažu da se film radi u koprodukciji sa Jugoslavijom, s tim što bi oni učestvovali sa devedeset procenata a mi sa deset. Eto, i taj projekat je u izgledu.

 

Kao Vaš treći povratak filmu ...

 

Ja mislim — i poslednji!

 

Zašto?

 

Pa, treba i da radim nešto . . .

 

?!

 

Jeste i to rad, nemojte me rđavo shvatiti. . .

 

Inače, zaista bi se čovek s punim pravom mogao zapitati: ,,Pa ko onda na ovom svetu radi ako gospodin Pekić ne radi?!“

 

Ali, znate, neke knjige me čekaju i ja moram da ih napišem. Naime, ne da moram, nego bih želeo da ih napišem. A ovaj povratak filmu — bez obzira što sam i ranije sjajno sarađivao s divnim rediteljirna i ličnim prijateljima, Zdravkom Velimirovićem[305], Milom Đukanovićem[306] i drugima - susret s mladim rediteljima je opet novo iskustvo, ne samo zato što se kinematografija razvila u drugom pravcu, nego što su i uslovi rada drukčiji.

 

 

 

Onima koji nisu bili nevini

 

Razgovor vodila Vesna Roganović[307],

Borba, Beograd, 28. 9. 1989.

 

(Razgovor objavljen u još dva nastavka, pod naslovima: „Revolucije su osvetoljubive“ i „Život u tečnom stanju“, 28. i 29. 9. 1989.)

 

Dopustite mi da pre početka razgovora, koji se manje tiče moje profesije a više mog života, raščistimo nekoliko neophodnih polaznih pozicija. Prvo, ja u ovom času ne predstavljam nikog i ništa do svojih (ponekad, kao što će se takođe pokazati) nepouzdanih ličnih uspomena. Drugo, knjige o kojima ćemo govoriti nisu autobiografske u klasičnom smislu reči, cilj im nije da govore o meni, već o vremenu u kome sam živeo, da pruže jedno od mogućih objašnjenja zašto sam tako živeo, zašto sam tako morao živeti. I najzad: ambiciju Skakavaca je da izađu iz zadatog rama priče o zatvoru – kakvih je u istorijatu ljudske patnje neuporedivo potresnijih, istinitijih, poučnijih, na stotine – i postane skromna studija zatvorske civilizacije, povrh svega, takve neslobodne civilizacije u kontrastu sa zatvorskim aspektima one navodno slobodne, one gde robijamo izvan vidljivih zidova zvaničnih robijašnica.

 

Zbog čega ste ciklus svoje memoarske, „stvarnosne proze” zasnovali na iskustvima takozvane zatvorske civilizacije, jednog možda najmanje veselog i gorkog perioda vašeg života?  Ima li u tom preispitivanju i neke „katarze“, s obzirom na posvetu knjige „onima koji nisu bili nevini“?

 

Ne. Tu je paradoks. Ne tvrdim, svakako, da je robija naročito veselo iskustvo, pogotovu što su mnogi, nevini među njima, na njoj ostavili kosti. Ali je moja knjiga tako koncipirana da se bizarna ranosocijalistička pravda, u obliku jednog od mnogih ondašnjih sudskih procesa, koja je dokumentarni sadržaj drugog toma Skakavaca, kombinuje s prethodnim vremenom „Obnove i Izgradnje“ (1945-1948), kada su činjene tzv. „naročito opasne krivične radnje organizovanja oružane zavere u cilju obaranja državnog i ustavnog uređenja FNRJ i Narodne vlasti“, radnje što će nam obezbediti ukupno preko 160 godina robije. A taj je period, uprkos svemu, uprkos, dalje, revolucionarnom teroru, za nas bio – veseo. (Izraz nije sasvim podoban, ali je – otpriličan. Možda termin „uzbudljiv“ više odgovara.) Dok sam priugotovljavao svoju sudbinu, silno sam se zabavljao. Svakako neuporedivo više nego danas kada je u trezvenim ali dosadnim, pri tom i besmisleno nepotrebnim kompromisima dovršavam.

Zabavljao sam se i kao običan mlad čovek i kao neobičan kontrarevolucionar. Možda što sam bio mlad, lišen ambicija i budućih predrasuda, što sam živeo u getu istomišljenika, gde je uvek trajati najlakše, što sam bio oslobođen ličnih odgovornosti, pa i stanovitih građanskih obzira, koje danas tako zdušno preporučujem. Ili su u svemu učestvovali i dublji razlozi o kojima, pre nego s vama, moram sa sobom porazgovarati. Bilo kako bilo, mi smo u prvom redu i najtežem naletu revolucije živeli, u ondašnjem žargonu – moćno. Živeli smo neortodoksno, mešajući skladno dva podzemna života, onaj politički i onaj lični, pri čemu su nas oba radovala. Između čestih ilegalnih akcija priređivali smo još češće žureve s pločama iz američke čitaonice, upražnjavajući slobodnu ljubav po budžacima zamračenih nerekviriranih azila buržoazije, odlazili u operu, prve barove u kojima su pored rđavih artiskinja sedeli profesionalno još gori policijski agenti, specijalizovani za strance i naše mafijaše, redovno se kladili na konjskim trkama; ukratko – kako se to onda govorilo – zezali se.

 

Zar je zaista u tim vašim poratnim „godinama učenja” sve bilo tako ružičasto i idilično?!

 

Poveremeno sam morao i učiti (nauku unakaženu marksizmom, filosofiju pomračenu dijalektičkim materijalizmom u lakoničnim izdanjima brošura sa naslovima „K pitanjima ovog ili onog”, istoriju prilagođenu tekućoj ideologiji, a srpski prilagođen osobnom neznanju suplenata novog socijalističkog zabavišta), ali je to bio najneposredniji i svakako najtegobniji deo mog sentimentalnog vaspitanja, kojeg sam, kao bizantinac, rešio tako što sam tokom cele gimnazije sedeo u klupi sa njenim najboljim učenikom. Profesionalne borce za bolji život čovečanstva, fanatike ideje ili dužnosti, zgroziće ova epikurejska, dekameronska crta u modelu našeg ponašanja, premda se ona može tumačiti i žufnjom za životom u zagrljaju revolucionarne „crne smrti” i demonstracijom protiv javno proklamovanog puritanskog života – danas znamo samo narodnim masama namenjenog. Nema sumnje da smo bili manji dogmatici od skojevaca koji su nas u Trećoj muškoj gimnaziji okruživali, premda je ispravnije reći da smo, budući u većini, mi okruživali njih. Ova priodna „životna radost” iz tehničkih razloga nije mogla biti nastavljena u istrazi, na sudu ili robiji, ali je i tamo bilo prelepih časova, uspomena na događaje i ljude koje je vredno pamtiti i stanja koja su mnoge neprijatnosti bila kadra da iskupe. Najzad, kad nešto svesno radite, kada u svoje činove, premda pomalo nejasno, uračunavate i posledice, ne možete se žaliti ako one jednom i nastupe. Uostalom, pogledajte uspomene komunističkih disidenata. Čak i kad odbacuju posledice svojih činova, čak i kad u njima vide zabludu, od samih činova žao im je da se oproste. Oni se, ma kakvi da su, poklapaju s njihovom nepovratnom mladošću. Pa se ponekad stiče utisak da im je mladima pod okupacijom i terorom lepše bilo nego na slobodi koju više ne smatraju svojom. U tome smislu osećam i ja izvesnu nostalgiju za vremenom koje bi, po svim njegovim realnim odlikama, trebalo da mrzim.

Pitate me zašto sam baš taj deo svog života smatrao dragocenim i potrebnim i za druge. I to baš danas. Ako zanemarim pitanje vremena, jer to se moglo napisati juče kao i sutra, ili se uopšte ne napiše, a da se ništa ne promeni, postoji nekoliko razloga od koji je teško izdvojiti inicijalni. Nikad nisam osećao nikakav mučan pritisak robijaških uspomena, niti sam ih, ukoliko su lične, pogotovu neprijatne, smatrao dragocenim za druge. Za druge su dragocene uspomene Solženjicina, Šalamova[308], Weissberg-Cybulskog[309], Dragoslava Mihailovića, itd. Mislio sam, međutim, da to „vreme“, taj posleratni makabrični period etabliranja progresivnog pogleda na svet i fundamentalno novih Pravila igre na ruševinama starog, građanskog, „nazadnog“, zaslužuje da se opiše, i s druge tačke gledišta od one koja i danas dominira našom publicistikom, pa delimično i istoriografijom (novelistikom, blagodareći Slobodanu Seleniću, Dobrici Ćosiću, Mladenu Markovu[310] i drugima već manje). I sve to ne zbog nevažne sudbine mojih prijatelja i moje nego što je to doba, samo po sebi, bilo izvanredno dramatično, protivrečno, teško, opasno, ludo, ali istovremeno veoma, veoma uzbudljivo. I što je upravo ono formiralo našu današnjicu, pa je, možda, ovakvom i neizbežno učinilo. U Skakavcima, ponavljam, nisam tema ja. Nisu moji istomišljenici. Tema je vreme. Način mišljenja tog vremena. Njegov duh. Događaji koji su ga demonstrirali. Drugi je razlog šire prirode i on tek u završnici ovih uspomena treba da dođe do punog izražaja. Ispitivanje je to antropoloških aspekata zatvora kao civilizacije i njene korespondencije sa civilizacijom na slobodi kao drugim modelom istog zatočeništva. Pri tome nemam u vidu neku našu lokalnu „socijalističku civilizaciju“, već onu koja nas danas na svim meridijanima ujedinjuje kao – tip humaniteta. Naknadno se, čini mi se, formirao i treći razlog. Nastupilo je, izgleda, vreme reči. Većina od njih pretenduje na istorijski značaj i bezuslovnu istinu. Čitao sam brojne memoare, komentare, izjave, ispovesti, uspomene osoba koje su imale važnu, ponekad presudnu ulogu u procesu pretvaranja ove zemlje u ono što je ona danas. Kao ratnici, ideolozi, državnici. Ponekad u sva tri obličja. Retko se koje sećanje s drugim podudaralo. Sticao se fantasmagoričan utisak da su ti ljudi živeli u istom vremenu, na istom mestu, ali nisu u istom ratu i miru sudelovali. Nisu istu zemlju gradili. Sve je to u uspešnom naučnofantastičnom romanu mogućno, pa i poželjno, ali je prilično morbidno kad je reč o manje uspešnoj istoriji jednog ionako ne osobito srećnog naroda. Povrh toga, nije se zapažao čak ni kurtoazni pokušaj nijedne suprostavljene strane u takvim paralelnim povestima da se ti s reda subjektivni aspekti istorije, u međusobnom poređenju, odmeravanju, valorizaciji, dovedu u kakav-takav logički i faktografski sklad, da ostvare neku moguću zajedničku istinu: stvarnost minulog, u koju bi današnji čovek, trpni poligon te i takve prošlosti, mogao da poveruje.

 

Ukoliko je takvu autentičnu verziju uopšte moguće ponovo sklopiti što decenije od nje više odmiču?

 

Nastojim zato da ispričam priču koja će upravo tako nešto neobično probati. Ne da budem objektivan, jer mi je to nemoguće, već da tuđe subjektivnosti svojoj suprotstavim i tako stvorim uslove za primicanje nekoj plauzibilnoj opštoj slici vremena. Nisam se dosada konsultovao s ljudima koji su delili moje mišljenje i moju sudbinu. Čak i kad su njihova iskustva bila daleko dramatičnija i bolnija, njihova sećanja nisam u obzir uzimao. I očigledno – to sam već saznao – napravio sam niz ogrešenja o istinu, pogrešaka u opisu i tumačenju situacija u kojima smo se zajedno našli. Ima tu poremećaja u hronologiji, omašaka u datiranju, logičkih nemogućnosti koje sam u redakciji i sam otkrio, ali da ih objasnim nisam uspeo. Neke se stvari uopšte nisu događale kako sam ih ja video – druge, naravno, jesu – i za to recimo, prema meni jednom, ima pet protivsvedoka. Ja to nisam činio ni svesno ni namerno, premda se ponegde mogu naći i ubedljivi psihoanalitički motivi, najčešće na moju štetu. (Ja sam, recimo, za razliku od mojih drugova, uporicao, da je nama petorici prvooptuženih pretila smrtna kazna, ne samo zakonom – to sam, naravno, znao – nego i tužiočevim zahtevom. Poricao sam takvu mogućnost sve dok u svom dosieu, K-147/49, dobijenom iz Palate pravde, u sudskom zapisniku nisam naišao najednu od poslednjih rečenica iz pledoajea državnog tužioca koja glasi: „Ne tražim najoštriju kaznu za optužene.“ Tek tada je Smrt izvedena iz sudnice, premda verujem da, ni dosuđena, ne bi bila izvršena. Ali zašto sam na nju zaboravio? Da ne odugovlačim, s obzirom na sve ovo, Skakavci su delom fikcija. Postali bi dokument kada bi u njih stala ravnopravno i tuđa viđenja istog događaja. I staće. Ali tek kada završim s prošlošću kako je ja vidim. Tada ću, u konačnom izdanju, sve moje fusnote, ukoliko budu ostale relevantne, povući u glavni tekst, a fusnote prepustiti verzijama mojih prijatelja, ukoliko su još živi i spremni da pomognu u onome što se zove vaspostavljanje istine. (Ni ona neće biti potpuna, ali će svakako od moje pojedinačne biti potpunija.)

Prva, ona skeletna dimenzija Skakavaca III mora, nema sumnje, biti robija. Ali, kao što u II skeletnu dimenziju čini Sud, a meso oko tog skeleta je prošlost, naši činovi koji su nas kroz tu posleratnu prošlost do suda doveli, dakle kretanje unatrag, tako će u Skakavcima III glavna tema predstavljati „vreme unapred“, ono što nas je posle zatvora „na slobodi“ čekalo. Druga knjiga razloge za svoju radnju nalazi u vremenu koje joj prethodi (1944-1948), treća svoje posledice u vremenu koje joj sledi (1954-?). Prošlost je određivala robiju, a robija budućnost. Iz toga će izaći slika zatvora kao naročite civilizacije, a civilizacija slobode kao naročitog zatvora. Naravno, čitalac ne treba da se plaši da će to biti naučna studija za koju sam nekompetentan. Oba zatvora o kojima će se govoriti puna su događaja, iznenađemja – najčešće neugodnih – muka, tegoba, nesreća, ali i boljih strana zatočenja.

 

Rekla bih, ipak, da ste onaj, ponajmanje poznat period svoje mladosti, najranije posleratne godine, sačuvali za sebe (ili neko drugo, bolje vreme). I danas, posle četiri decenije, veoma je malo svedočanstava o pokretanju, programu i delovanju Savezu demokratske omladine Jugoslavije. Kakva je to stranka bila, koliko je organizovanih članova, otprilike, imala?

 

Idemo redom. Naravno da sam izvesne stvari sačuvao za sebe, ali ne zbog sebe, već zbog drugih. O Savezu demokratske omladine Jugoslavije malo se zna. To je istina. I to je prirodno. Bila je to ilegalna organizacija čija je osnovna obaveza da se o njoj ne zna. I dok se znalo nije, bilo nam je dobro. Kad se saznalo, stvar je propala, bar do mere do koje se za nju saznalo. Kasnije se, takođe, o njoj malo znalo jer nije u prirodi nijednog poretka da pravi reklamu protivnicima, čak i kad su savladani. U II knjizi Skakavaca, međutim, rečeno je sve što je u ovom času potrebno da se o njoj, njenim ljudima, njenom programu i ciljevima zna. Uglavnom sa arheološkog aspekta. Jer Sdoj, ponavljam, nije tema knjige, tema je – vreme Sdoja i Skoja. I najzad, koliko je članova imala nikad nisam znao. Ja sam bio njen Politički, a ne Organizacioni sekretar. (Srećom!).

 

Koje su još ličnosti bile „umešane“ u slučaj Sdoja?

 

Na to pitanje u istrazi sam odgovorio delimično, ukoliko sam bio primoran tehničkim okolnostima islednog procesa. Na sudu sam, prema jednom zapisniku, odgovorio: „Organizacija je bila jaka.“ Morate mi oprostiti što ću i sada ostati dužan pravog odgovora.

 

Pored ostalih, pominjana je i navedena aktivnost i inicijativa Milana Grola[311] u vezi sa pokretanjem ove omladinske „stranke“? Kakva je, zaptavo, njegova uloga u svemu tome?

 

Nikakva, apsolutno nikakva. Potpredsednik prve vlade Josipa Broza[312] niti je s našom zaverom imao veze, niti je za nju znao. U II knjizi sam dao autentične zapisnike naših saslušanja koja se tiču bizarnog pokušaja da sa g. Milanom Grolom i njegovom Demokratskom strankom, naknadno, tek u policiji, uspostavimo vezu. (Premda je većina nas na ovaj ili onaj način s delovanjem Demokratskog kluba 1945. simpatisala, raznosili smo „Demokratiju” i njene ideje, itd.) Poznato mi je da je on lično bio postojan protivnik svih ilegalnih preduzeća, a za striktno poštovanje zakona čak i kada je njegova parlamentarna karijera, uprkos sporazumu Tito – Šubašić[313], prilično nezakonito onemogućena. Tačnije rečeno, kad su nezakonitim sredstvima stvoreni uslovi da se on, zajedno s ostalim opozicionerima, iz parlamenta i javnog političkog života zakonito ukloni. Kome je trebalo da se politički eutanazirani Milan Grol kompromituje, i to u trenutku naše nasušne potrebe da odnose sa Zapadom popravimo, nepoznato mi je. Poznajući tehniku istrage, siguran sam da je ideja mogla poteći jedino s najviših vrhova partijske vlasti, i da je, ma koliko profesionalno ambiciozan, naš islednik, bez naloga, samoinicijativno nije ni mogao ni smeo par meseci onako uporno negovati. U slučaju g. Grola, međutim, i mi smo ostajali uporni. Ne laskam time sebi. Ne mislim da je naša upornost i odbijanje svake veze s njim dovela do gubljenja interesa istrage za Grola. (Ko poznaje policiju, zna da nečija upornost njen interes uvećava.) Jednog je dana g. Milan Grol jednostavno nestao iz pitanja koja su nam postavljana isto onako volšebno kao što se negde na sredini istrage iznenada pojavio. Drugo, suprotno naređenje je stiglo. Neki se projekat promenio. Ali to je već stvar istoričara.

 

Zašto je tokom same istrage, došlo do zaokreta – do minimiziranja i redukovanja značaja ilegalne stranke kojoj ste pripadali?

 

Moje je mišljenje da je do redukovanja značaja ove omladinske stranke došlo zbog pobede pragmatičnog političkog razuma, uviđanja da će monst-proces (a i naš s 22 okrivljena u dve grupe već nije bio sasvim mali) biti psihološki kontraproduktivan i u protivrečnosti sa zvaničnom propagandom koja je izračunala da je egzaktno 99,99% omladinaca oduševljeno tadašnjim stanjem u zemlji, naročito izabranim putem u sjajnu budućnost, ovo što je danas naša sadašnjost. Revolucije su, naročito posle trijumfa, osetljive na zaostali otpor. One su, zapravo, uvek na sve osetljive.) Kako voli da ima sve uza sebe, a to je logički nemoguće, revolucionarna vlast dopušta mizernoj manjini da joj se suprostavlja – odnosno, ne dopušta, nego se ta beskrupulozna manjina opire, a onda dolazi skrupulozna narodna volja koja taj otpor krši. Paradoksalno je, međutim, da se takvoj beznačajnoj, slabašnoj, bednoj, pigmejskoj manjini pridaje neproporcionalno krupan značaj. Ova disproporcija u tretmanu opozicije bila je sve do skoro prilagođena realnom socijalizmu. Kompartije su trajno bile angažovane u epskoj borbi sa šačicama izroda, s kojima bi, po takođe epskim rečima jednog od naših lirskih političara, nakraj moglo izaći nekoliko ratnika u penziji. Sada ima znakova – nikako pouzdanih, jer među znakovima su i kineski tenkovi – razumnijeg stanovišta da legalne političke manjine ne samo da nisu opasne po stabilitet civilizovane zajednice nego su neophodne za njen zdrav život, za vitalitet njene demokratije. Toliko ponegde važne da bi država propala pre bez svoje opozicije nego bez svoje vlade.

 

U čemu se, osim programskih ciljeva, delatnost vas „desnih socijaldemokrata“ razlikovala od delovanja vaših školskih drugova marksista informbirovaca i kako ste se vi uzajamno „gledali“ i podnosili?

 

Možete misliti kako smo se gledali? Ako smo se gledali uopšte, bilo je to preko nišana. Sličnih primera animoziteta ima i danas možda samo u sportu između histeričnih navijača tradicionalno konkurentskih timova. Druženje sa komunistima je bilo izvan svake mogućnosti. U naše kuće našom voljom nikad nijedan nije stupio. Ne verujem da se danas može shvatiti taj stepen fanatične međusobne netrpeljivosti, čak i ako se uzme u obzir sve šta su od novog stanja trpele mnoge od naših porodica. Osećanja su, naravno, bila u punoj meri recipročna. A sad da, iz perspektive onog vremena, korigujem neke pojmove koje koristite. Pojam „marksist“ je ideološki, „informbirovac“ praktično  politički. (Sve koji su propatili Goli otok zovu informbirovcima, premda je takvih tamo bilo zanemarljivo malo prema onima koji su stradali bez razloga.) Za nas, međutim, sve su to bili prosto – komunci. S nađe strane, bar u Sdoju, bilo je građanskih demokrata, levih i desnih socijaldemokrata, liberala, pa i poneki konzervativac, ali radikalne desnice, pogotovu šovenske nije bilo.Organizacija je bila jugoslovenska i po sastavu i po programu. Bila je, dakle, kako se sada voli reći, pluralistička. Ali, kao što je i danas taj pojam pomalo nejasan, tako je bilo i onda. Samo to je razumljivo, zar ne? Mogućnost za razna mišljenja i njihovu borbu odlika je legalnih demokratskih udruženja. U ilegalnim uslovima za duge debate malo ima vremena i volje.

 

Zašto je to tako?

 

Zato što predlaže sve teorijske, istorijom usavršavane i praksom verifikovane projekte klasične demokratije, pravne i socijalne države, i efikasne preduzetničke ekonomije, za koje vidim da na velika, nekad tako tesna, vrata ulaze u političku svest vladajuće stranke i njene  strateške programske orijentacije. Možda je u pitanju druga interpretacija, nova verzija, poseban način, ali je sadržaj neizbežno stari. Sve su to stare, usled naše bolesne žudnje za inovacijama, zaborabljene istine evropske civilizacije kojoj Balkan pripada ne samo kao njeno geopolitičko područje već i kao područje njenih kulturnih izvorišta.

 

Kako o tim mladalačkim političkim zbivanjima sudite danas, sa stanovišta aktuelnog trenutka u zemlji?

 

U Godinama koje su pojeli skakavci ne sudim nikome i ničemu, ni svojoj mladalačkoj delatnosti, ni onima koju su, sledeći svoje ideje, učinili da joj bude teže nego pod nekim normalnim okolnostima. U tim knjigama ja se jednostavno – sećam. I kako rekoh, ne uvek besprekorno.

 

Ne jednom, naglašavali ste ličnu krivicu i „okajavanje“ u vidu kazne koju ste pošteno odslužili u povodu procesa u kojem ste osuđeni za protivdržavnu delatnost. Mislite li danas da je „građanska neposlušnost“ krivica koju treba tako rigorozno kažnjavati ili ste u to svoje priznanje „greha“ uneli i dozu samoironije?

 

Ne, gospođo Roganović, ja niti naglašavam, niti umanjujem činjenicu povrede postojećeg Krivičnog zakona od 1948. Na sudu sam odgovorio da se osećam krivim delimično. Na pitanje suda kako to valja shvatiti, rekao sam da se „osećam krivim što sam povredio zakon, ali ne i zbog motiva s kojih sam ga povredio“. Distinkciju sam i do sada zadržao. Kada bih nešto drugo kazao, protivrečio bih svojoj naklonosti prema vladavini Zakona. Ono što smo mi posle rata preduzimali nije bila „građanska neposlušnost“, bar u onom demokratskom tumačenju koje joj ja dajem, kao legalnom alternativnom načinu borbe protiv ugrožavanja građanskih ili nekih drugih legitimnih prava, nego tajna antidržavna organizacija s jasnim natidržavnim ciljevima, dakle kršenje Zakona, bez obzira šta o njemu čovek onda ili danas mislio. (O njemu sam, naravno, mislio kao o obliku bezakonja, ali je formalno to bio – Zakon.) Najzad, ništa ja nisam „okajavao“, ja sam samo izdržavao kaznu koja mi je po tadašnjem krivičnom cenovniku dosuđena za većinu dela koja sam počinio, izvesna koja nisam, izbegavši, u međuvremenu, kazne za ona koja sam počinio, ali se za to nije znalo. (Neka je pakosna ravnoteža ipak postavljena.) Što se tiče rigoroznosti kazne, pa ona je onda bila normalna. Mi smo čak i odlično prošli. Bila je to najteža godina Informbiroa. Bili smo zlobno iznenađenje za UDBU, pogrešna karta u ruci koja dobija. Oni su verovali da su s „desnicom“, naročito omladinskom, završili. Od 1945. do 1948. nizale su se studentske organizacije, hvatane su i osuđivane. Građanska klasa je ekonomski, politički, pa i fizički bila ruinirana. Odakle sad ovi? Šta će im kojeg vraga neka „desnica“, kad ne znaju ni šta će sa svojom „levicom“?

 

Kakav je, u vezi sa tim ličnim iskustvom, odgovor na pitanje: do koje mere pravnu državu treba štititi a da ne bude na uštrb elementarne civilizacijske humanosti?

 

Što se tiče vašeg poslednjeg, najzanimljivijeg potpitanja, naravno da se i pravna država mora štititi - između ostalog da bi pravnom ostala  - ali, rvo, paša zemlja se ni sada, pogotovu posle rata nije mogla u takvu vrstu zemalja računati, i drugo, osnovno je pitanje mere i načina te zaštite, koje je aktuelno i u najdemokratskijim zemljama. U Britaniji, gde živim, permanentne su debate na tu temu, mahom na aktuelnim slučajevima vezanim za Irsko pitanje i međunarodni terorizam, iako je to zemlja ne samo sa živom demokratskom tradicijom i osetljivim javnim mnjenjem nego i sa prilično efikasnom demokratskom praksom. U principu, pravnu državu ne bi trebalo napadati ili se od nje braniti ilegalnim sredstvima, jer bi legalna za svrhu odbrane ili proširenje izvesnih prava morala biti dovoljna. Principi, na žalost, ne uređuju istoriju. Ako se, na primer, u funkcionisanje pravne države umeša nacionalnoistorijski momenat, kao i Svernoj Irskoj, načela pravne države, naročito njenog policijskog aspekta, dolaze u grdno iskušenje. Policija i najpravnije države sklona je tada izvesnim prečicama. Zato je, između ostalog, nužno informisano javno mnjenje, nezavisan sud, civilizovano zakonodavstvo, slobodna štampa, pravi parlament, koji podrazumeva opoziciju. Tek tako te prečice mogu biti izbegnute ili onemogućene (ukoliko se, dabome, za njih sazna).

 

Mnoga viđenja naših aktuelnih prilika saopštili ste poslednjih godina Englezima, iz svoje, nemale „anglosaksonske distance“, u vidu duhovitih komentara na londonskom radiju. Sada, kada ste, po svom uobičajenom letnjem ritualu, ponovo u Jugoslaviji, čini li vam se, iz ove srednjobalkanske perspektive, ta situacija i dalje tako (tragi)komičnom?

 

Moram vas, uz izvinjenje ispraviti. Nisam ja ni u kakvom „uobičajenom letnjem ritualu“, pogotovu što on već od maja traje, ja sam u procesu trajnog povratka u zemlju. Usled izvesnih razloga sve to ide sporije nego što sam pretpostavljao. A i da nije tako, niti sam ikad, niti sad sve što se kod nas događa posmatrao sa „distance“. Ona je samo geografska. Ona nije ni duhovna, ni emotivna, ni građanska. I moram priznati, iz ma koje nas perspektive posmatrali, a ja bih voleo da to bude evropska, ne bih voleo da budemo ni njena komedija, ni njena tragedija, pogotovu ne – tragikomedija. Jedan mi je prijatelj rekao da je naša situacija tragična, a da je komičan samo način na koji pokušavamo da je rešimo. Drugi je kazao da je situacija komična, ali da nam načini rešavanja tragični. Moje je pitanje bilo – ko je od njih optimist?

 

Živeći godinama pod bremenom vlastite političke „krivice“ i „kazne“, osetili ste i ekskomunikaciju vlastitih kolega, godinama su vam, po nalogu uticajnih pisaca, rukopisi kod izdavača, a bio vam je, iz istih razloga, uskraćen pristup u PEN? Ipak ste, i pre svog talasa „rehabilitacije“ (ako smemo da primenimo taj medicinski izraz) i bez oficijelnog „pomilovanja“ isplivali: dobili ste najviša literarna priznanja, esnaf vas je primio na velika vrata, a evo, u poslednje vreme, i medijski ste ponovo prisutni?

 

Vaše pitanje osećam kao neku vrstu saučešća prema mojoj nekadašnjoj situaciji. Međutim, ona ga nikad nije zasluživala. Meni je u životu, bar do sada, uvek bilo relativno dobro, pa i kada su drugi hteli da mi bude rđavo. Skoro bih rekao da mi je kao po pravilu, bolje postajalo ako bi se neko trudio da mi bude gore. Moje su stvarne neprilike, neka vrsta diskonfornosti u prvom redu, obično dolazileod policije, pod čijom sam prismotrom dugo nakon pomilovanja bio. Čini se da na njih nisam ostavio povoljan utisak. Isleđivan sam prvi put posle uspešnog bekstva nekih mojih drugova preko granice. Godine 1970, posle odluke da se s porodicom preselim u Englesku, bio mi je oduzet pasoš i ja sam godinu dana bio odvojen od supruge i ćerke. Motivi u obrazloženju nisu navedeni po uzansama diskredicionog prava, a sumirana su u opasnosti koju sam predstavljao za bezbednost zemlje. Objašnjenje je malo kilavo, ali je nekakvo. Ta je godina za mene bila teža od dugogodišnje robije. Nada mnom je opet vođena istraga pod smešnim tehničkim okolnostima, ali s nešto ozbiljnijim ciljevima. Nije uspela. Nije za uspeh ni šanse imala, pa ljudi u tom angažovanju nemaju šta sebi prebaciti. Više bi mogli žaliti oni koji su me u međuvremenu regularno otkucavali. A da je za kucanje, s obzirom na moje psihološko stanje, više nego na neko političko uverenje, bilo ponečeg, ne poričem. Uglavnom iz oblasti famoznog 133. čl. Krivičnog zakonika, čija me sveobuhvatnost i danas impresionira. (Primećuje se bedno opadanje mog značaja, jer je taj čin sasvim bezazlen u odnosu na one na osnovu kojih sam prvi put bio suđen.)

 

Deo zasluga za tako srećan ishod istrage pripada, međutim, i stranoj javnosti.

 

Pasoš mi je vraćen posle velikih članaka u nemačkoj štampi o mom slučaju i dobijanja NIN-ove nagrade za roman Hodočašće. Nadao sam se da je time afera okončana. Otputovao sam u London. Nakon toga, pet godina nijedna moja knjiga u zemlji nije objavljena, a svi su ugovori sa mnom raskinuti bez ikakvog objašnjenja, ukoliko se lakonično saopštavanje raskida nekim objašnjenjem ne smatra. Jedno je preduzeće odbilo da štampa već predate rukopise novele Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana i Odbrana i poslednji dani (upravo se prikazuje film Rajko Grlića[314] „Đavolji raj“, snimljen prema ovom delu), kao i roman Kako upokojiti vampira (kasnije nagrađen prvom nagradom na anonimnom konkursu Udruženih izdavača); drugo je raskinulo ugovor o štampanju zbirke mojih drama, većinom emitovanih na nemačkim i holandskim radio-stanicama, a kasnije, naravno, i na našim. Doznao sam kako je to izvedeno. Ista ili slična lica u obe Kuće, moje profesionalne kolege, izjavila su kako pišem u Timesu i govorim preko BBC-a protiv svoje zemlje. Možete misliti! Kao da je Times lokalni listić neke provincijske opštine koji će s ulice angažovati kao komentatora baš Borislava Pekića, apsolutnog anonimusa, tek došlog s aerodroma Heathrow! Što se tiče druge optužbe, ona se, ali petnaest godina kasnije – kakva dalekovidost mojih ideoloških tutora – pokazala tačnom. Danas govorim preko Radio-Londona, ali, nadam se, ne protivu svoje zemlje. Ne znam kakvi su bili motivi ovakvih insinuacija, osim možda da budem nateran u emigraciju, čime bi se sve optužbe protiv mene makar i post festum dokazale kao ispravne.

 

Vi ste, međutim, i u svom londonskom „egzilu“ ostali naš pisac?

 

Dodajem da za tako nešto urednici pomenutih Kuća nisu bili odgovorni, još je to bilo vreme u kome su životom kulture vladale sile koje su partiju zloupotrebljavale za svoje lične ciljeve. Onda je prvi Rade Vojvodić[315] u poletnoj mladoj izdavačkoj kući „Slovo ljubve“ štampao dve moje knjige i stvari su počele da se normalizuju. Naravno, bilo je još mnogo marginalnih šikaniranja, koja ne vredi ni pominjati jer su opšte mesto u životu jugoslovenskog pisca moje biografije. Među njima je trogodišnje odlaganje prijema u PEN klub – Srpski centar, čiji sam danas potpredsednik. No sve je to prošlost i kao takvu je valja tretirati. Ona, opet, kao i moj robijaški slučaj, više karakteriše vreme nego što označava poseban odnos prema meni. Sve su to simptomi inkubacije jedne bolesti rođene s rađanjem Novog života – genetički problem, zapravo – koja se tek danas kao smrtonosna pokazuje. Što se tiče „literarne rehabilitacije“, ona se ne može na mene odnositi jer moje knjige nikad nisu zabranjivane niti su doživele ideološku ili političku diskvalifikaciju. Njihovo je štampanje u nekoliko slučajeva jednostavno na duže vreme odloženo. Pošto su objavljene, videlo se da u njima nema ništa što je toliko užasavalo tzv. „vojnike partije“.

 

Šta. međutim, preostaje tim „vojnicima“ Partije?

 

Šta njima preostaje, morate njih pitati. Možda da manje štite partiju a više svoje knjige. Uostalom ja sam im, premda zvuči paradoksalno, pomalo i zahvalan. Oteravši me u izolaciju, oterali su me u književnost, u rad, u moju pravu realnost iz jedne lažne u kojoj bih samo gubio vreme, a možda i zauvek potonuo.

 

U svojim delima, ne jednom, opisujete mistične mehanizme po kojima istorija teče i ponavlja se po zakonitostima neshvatljivim i van dosega njenih učesnika. Da li je tako nešto moguće i izvan literature, u našem ili vašem, običnom životu?

 

Ma, naravno, naravno ... Većina naših muka potiče od uzaludnih napora da shvatimo neshvatljivo, a onda to što shvatili nismo izmenimo u svoju korist, koju takođe najčešće ne razumemo. Stalno smo u potrazi za Redom u Neredu, Zakonom u mreži Slučajnosti, čvrstim tlom u tečnom agregatnom stanju naših života. U svetu neizvesnosti, žudimo za izvesnostima, jer ih zamenjujemo za sigurnost, koje bi nas, da se mogu trajno uspostaviti, ubile i pojedinačno i kao vrstu. Pa, ipak, ma koliko sve oko nas i u nama izgledalo haotično, neki arhemodeli, neki mitski kodovi, beskonačno kopiranje sudbinskog pratipa stvari postoje. Samo to nas ne treba da se tiče. Odvija se bez nas, mada ne i mimo nas. Odvija se s nama, ali ne zbog nas. Tek – odvija se.

 

U prologu Atlantide zapisali ste da nema ništa „savršenije od tajne“. Koje tajne u periodu koji ste lično proživeli smatrate najsavršenijim i najzagonetnijim, i da li je moguće, ipak, do njih deseći?

 

Najsavršenije su, prirodno, tajne u koje je nemoguće prodreti. One su i jedine koje nešto znače. U mome životu zagonetnost darovanog dobra i doživljene sreće koju ne vidim da sam ičim zaslužio.

 

Ili biste se možda i vi, na kraju, složili sa Borgesom koji je, jednom prilikom, prošlost uporedio sa glinom koju svako mesi kako hoće?

 

Dabome da bih se složio, jer to je nešto „očigledno“. Na kraju krajeva, u Skakavcima, kojima smo ovaj razgovor posvetili, i ja svoju prošlost mesim kako hoću. S druge strane, i očiglednosti se valja čuvati. Njih možda ponajviše. Jer, ono što je očigledno ne zahteva kontrolu plodonosne sumnje. A sumnje čim nema, ostajemo bez odbrane od zabluda očiju.

 

 

 

 

Verujem u demokratiju

 

Razgovor vodila Radmila Stanković[316]

Novosti 8, Beograd, 1. juni 1989. godine

 

Na vest o dodeljivanju Vjesnikove Goranove nagrade za najbolju knjigu godine - Attantida I i II - pozvali smo Borislava Pekića u Londonu da mu čestitamo, a potom ga zamolimo da ga taj lep povod dovede za gosta ovog broja Osmice.

Književniku koji jednako objavljuje u Beogradu i Zagrebu, vlasniku „Ninove“ (1979. za Hodočašće Arsenija Njegovana), Njegoševe (1987. za sedmotomno Zlatno runo) i sada, Goranove nagrade  moglo bi se postaviti i pitanje: „Kako je to moguće?“ Nije li on pomalo nalik „sumnjivom licu“ koje svojim delima slobodno šeta po Jugoslaviji, u vreme kada se njegove kolege iz „ovdašnjeg“ i „ondašnjeg“ udruženja neprimereno bore jedni protiv drugih, uglavnom vanknjiževnim metodama. Valjda je biti nagrađivan u Beogradu, Cetinju i Lukovdolu, ipak, dokaz kako je to moguće, jer je reč o jugoslovenskom piscu, umnom i tolerantnom svedoku života, razumnom posmatraču zbivanja na ovim prostorima, iz kojih, svojom voljom, izbiva već gotovo dve decenije, objašnjavajući Englezima neobjašnjive ovdašnje pojave. Možda je Pekić tako suvereno književhik i „ovde“ i „tamo“ - zapravo svuda - i stoga što je umeo sebi davno da postavi pitanje: „Šta će ideologija piscu?“

 

Njemu treba, odgovara on, mašta, strpljenje i razumevanje. A ni dobar život mu nije naodmet. Muka me hvata od teorija po kojima se samo pod mukama prave dobra dela...

 

U našem razgovoru na relaciji Beograd — London, Borislava Pekića, a poštujućl povod za razgovor, pitamo šta mu znači Goranova nagrada, što mu je dodeljuje žiri Vjesnika.

 

Voleo bih da Goranova nagrada nije priznanje samo meni, već, valjda, prvo ozbiljno prihvatanje kod nas do sada nepriznatog i zapostavljenog žanra književnosti, ravnopravnog sa svim drugim koji u svetu ima velike prethodnike u filosofima, Platonu, recimo, utopistima Mooreu[317], Campanellai[318] i Fouriereu[319], potom Verneu[320] i Wellsu, i dostojne savremenike u Simaku, Sturgeonu, Bradburyju, Asimovu, Huxkleyju[321], Zamjatinu, Orwellu, a bojim se, u izvesnim tehnologijama i ideologijama, već i svoje praktičare. Žanr će, nesumnjivo, postati klasičan, ako postindustrijska civilizacija nastavi putem kojim je pošla, a da hoće, da drugo više i ne može, takođe sumnje više nema. Sudbina izvorne pogreške u orijentaciji humanitela više se ne može ispraviti. Voz u železničkoj mreži s jednim kolosekom može samo napred i nazad. Ne znam je li kakva uteha ako pored programiranog života imamo slobodnu književnost, koja će nas zabavljati njegovom kritikom, ili će i ona biti programirana da nam ga reklamira.

Što ja takvu antiduhovnu, eksplozivnu, materijalističku, androidsku civilizaciju u osnovi ne marim, premda bih bez njenog komfora bedno skončao, što prezam od njenih već tekućih proizvoda, ima književnu posledicu u antropološkoj trilogiji Besnilo, Atlantida i 1999, romanima navedenim redom kojim ih valja i čitati, a ne kojima su pisani. U poslednja dva, naučna se fantastika spaja sa negativnom utopijom. Svestan sam da je prva ovde u službi druge, ali su u toj službi i neka od najuspešnijih dela naučne fantastike, da spomenem samo

Bradburyevu Hroniku marsovaca, ili Simakove Zvezdane spore. Svestan sam, takode, da se i ovog puta, kao i kod 1999 izlažem prigovorima ljubitelja SF-pisanja, jer žanr zloupotrebljavam u drugu svrhu, koja ga definiše najčešće kao pozitivni futuristički napor mašte, te koristim sadržaje, pa i metafore, koje mu nisu prirođene, ali moram reći da sve više bivaju legitimne. Moderan SF je danas daleko ambiciozniji od puke astronautske avanture dubinama svemira i navigatorskih zadovoljstava u očekivanom ili neobičnom. „Sajens fikšn“ danas želi pustolovinu u dubinama ljudske sudbine. Dostojevski je ljudskom dušom putovao na mašini vlastitog iskustva. Moguće je zamisliti i put dušom na letilici u kojoj će pilot prolaziti kroz pakao policijske sobe za torturu i kroz raj egzotičkim svetovima dočaranih duhovnih zadovoljstava i kroz limbo neodredenih visteralnih iskustava. Na žalost, ovaj žanr nije kod nas osobito popularan. I razumljivo je što nije. Naš tehnološki nivo ne dopušta ozbiljno zanimanje za priče na teme budućnosti koja je negde već prošla, kad smo na poslu da budućnost napravimo od svoje prošlosti, a da svoju sadašnjost učinimo trajnom.

 

Za nastajanje Atlantide I i II bio je presudan i jedan san, kako ste napisali i u predgovoru knjige, a mi vas molimo da nam ga objasnite, a i ostale razloge?

 

Rečenica na koju se pozivate glasi: „A onda sam imao san koji se ovog predgovora ne tiče, i iz njega shvatio da moram napisati roman. I tako već ulazimo u tajnu. A tajne se ne ispovedaju“. To će, bojim se, morati biti i moj odgovor na prvi deo vašeg pitanja. O opštim i književnim motivima, medutim, možemo govoriti. Ideja o Atlantidi je prethodila romanu 1999 samo je knjiga kasnije pisana. Pisana je onda kada se moj strah od propasti ove i ovakve civilizacije izražen u Besnilu, preobrazio u bojazan od njenog trijumfa. Raspon njenog neuspeha zamenjen je zebnjom pred uspehom. Da sam filosof, sastavio bih povodom toga manje-više konzistentan sistem, a kao antropolog studiju u kojoj bih dokazivao da se čovek u većini svojih bitnih manifestacija već ponaša kao mašina i da kao mehanizam misli. Ovako sam napisao priču o lažnom ro- botskom svetu nalik na ljudski, i borbi kroz istoriju usamljenih pravih ljudi da ga vrati izvornim humanim korenima. Kraj tog rata, i spoznaja koja posle pobede ljudi stiže do jednog jedinog čoveka, možda poslednjeg Pirovog trijumfatora, na pustoj duni ugašenog androidskog sveta, nije vesela, ali vesela nije ni prava ljudska istorija.

 

Dugo već u Beograd, odnosno Jugoslavlju, dolazite povremeno dok u Londonu živite i radite od 1971. Kako vam izgleda naša književnost, koliko ste obavešteni o njoj?

 

Ako mislite na to da li sam obavešten o onome što se piše, nastojim da budem. Naša je književnost u zamahu. To je evropska književnost u najboljem smislu te reči. Njeni uspesi to dokazuju. Imamo i sjajna mlada imena, sve pravce, stilove i žanrove  - konačno smo prostor stvarnosti, sem u nekoliko izlišnih torova, oslobodili za umetničku stvarnost koja je ne ponavlja, nego, kao paralelnu, interpretira. Ima se i dara i tema, i poetske strasti, jedino smo, izgleda, u vremenu za rad nešto oskudni i to je izgleda, zajednička odlika svih naših zanimanja.

 

A kad je reč o književnim organlzacijama i njihovim delatnostima, kako na to gledate? Posebno, šta mislite o poslednjem dokumentu Udmženja književnika Srbije, kojim se traže demokratske siobode?

 

Potpredsednik sam PEN centra Beograd, član Udruženja književnika Srbije, pa time, pretpostavljam i Jugoslavije, mada više nisam tako siguran, član njegovog Odbora za zaštitu čovekove sredine, dopisni član SANU, jedan od osnivača društva srpsko-jevrejskog prijateljstva, pa sam već zbog ovih angažmana primoran da pratim, a povremeno i učestvujem u onome što se kod nas dogada, ograničen, na žalost, dvostrukim, kentaurskim čergarskim životom izmedu Londona i Beograda, slabim zdravljem i vlastitim radom. Demokratske su tradicije prirodne za beogradsku intelektualnu sredinu. One su prirodne dvostruko: najpre, ona ima reljefnu demokratsku tradiciju i pre Jugoslavije, i u prvoj i u drugoj Jugoslaviji, a potom, jer je ona dosta dugo bila opstruirana u korist ideološke rigidnosti koja nas je uvela u krizu, donoseći profit jedino njenim konstruktorima. Budenje naroda ne treba da dovodi do uspaljivanja duha. Ako nećemo ekonomsku uravnilovku koju slobodno tržište odriče, pa i onemogućuje, ne možemo propovedati političku i duhovnu, niti nacionalno stavljati iznad demokratskog, ali nikad ni nacionalno zaboravljati. Nacionalizacija nacije je humana samo ako je naporedna s njenom demokratizacijom. U istoriji nacionalno oslobodenje jako se ticalo svih. Ako kao posledicu nije imalo slobode građana i pojedinaca, pravnu državu, odgovarajuće zakone, dovodilo je do države u kojoj je samo apstraktna nacija slobodna, a zna se da je ona tada tek oligarhija na vlasti, a svi drugi, više-manje, njeni zarobljenici, u najboljem slučaju najamnici, osim neprijatelja koji su neprijatelji najčešće po izboru vlasti, a ne po svom izboru.

I nije u pitanju uspeh ili neuspeh neke demokratske tendencije koja uvek zavisi od drugih okolnosti. U pitanju je, prosto, jedno mišljenje koje ima pravo na mišljenje i javnost, kao i ma koje drugo, sve dok to drugo silom ne ugrožava. O tome se može razgovarati, to se mišljenje može braniti i pobijati, jer mišljenja su za to tu. Inače, bismo govorili u matematičkim kodovima koji nisu za pobijanje, nego za primenu. Ne bi bilo uputno proglasiti ga odmah zaostalim, pogotovu posle slabe prodaje izvesnih naprednih koncepcija, kad i Evropu i sebe nastojimo uveriti da smo demokrate.

Ja, lično, u demokratiju verujem. Vaspitan sam kao demokrata. Nastojim da se kao demokrata ponašam i da u sebi savladam urodene ljudske, totalitarne, gotovo bih rekao antropološki antidemokratske osobine potekle iz sebičnosti, žudnje za moći, taštine i rđavog iskustva sa ljudima. Verujem u demokratiju kao najbolji od svih rđavih sistema, a svakako najpodonošljiviji, u realnu i realističku demokratiju upravljanja razumom, kontrolisanog od javnosti i izbornih tela, oplemenjenu socijalnim interesom za sudbinu bližnjeg i kompromisom sa potrebma zajednice, ali i efikasnu u zaštiti svega ličnog, što predstavlja građansku i političku slobodu, u parlament kao majku, a ne maćehu naroda, neposredne opšte i tajne izbore, slobodno udruživanje, stalnu razmenu ideja, rada, kapitala, težnju ličnom uspehu i blagostanju, privatnu inicijativu, pravo regulisano zakonom i menjano voljom većine uz stalnu misao o egzistenciji manjine, ma i neznatna bila. Verujem u pravila građanske igre, a nazovimo ih kako hoćemo, samo da postoje kao neophodan regulator onoga što, na žalost, nekim dobrim instrumentom ne možemo regulisati.

Verujem u zajednicu bez koje se, uostalom, ne može opstati, ako nećemo da se vratimo u prašumu i tamo se jedemo, ali, opet sve u interesu njenih siobodnih članova, jedinke, gradanina i čoveka. Ne nekog apstraktnog čoveka koji će se brzo pretvoriti u takozvane narodne mase, nego vas, mene i onog trećeg, bez čije sigurnosti i mogućnosti za slobodan život, napredak i razvoj nema podnošljive države, jer o nekoj savršenoj ne vredi ni sanjati.

Demokratija je u prvom redu kompromis. Moramo ga jednom napraviti i sa svojim najlepšim nadama i najzanosnijim utopijama, i od onoga što je nemoguće bar na vreme uzeti ono što je moguće inače ćemo ostati bez ičega, jer će u meduvremenu i ono što je moguće bilo postati za nas nemoguće.

 

Kako vam izgledaju današnja zbivanja u zemlji, među republikama i među nacijama, može li se to ne ticati književnostl i književnika?

 

O onome što se dogada na međurepubličkom i međunacionalnom planu, premda je sve to bilo za očekivati, sa žalošću se obaveštavam, po prirodi posla i povremene potrebe da neke od tih dogadaja komentarišem preko BBC i da ih upoređujem sa događajima u Velikoj Britaniji, glavnoj temi mojih radio emisija. Osećam se kao Englez, gospodin Džons, kome sam pokušao da objasnim Jugoslaviju. Posie mog iscrpnog objašnjenja, on je nešto još i saznao i razumeo ali ja, ja nisam više razumevao ni ono što sam mislio da znam, a još manje sam znao što sam držao da razumem. Biće da to neko ipak razume. Možda oni koji nas gledaju odozgo. Oni od nas bolje moraju videti. Nadam se da će nam jednog dana i to u svojim uspomenama rastumačiti.

Najzad što se tiče književnosti, nje se, ako je dobra, sve to savršeno ne tiče. Odnosno, može se ticati ako tu nade dobre teme i dobro ih književno obradi. Može, ali u principu ne mora. Književnost ima svoju stvarnost, i ta joj je više nego dovoljna. Književnost je lična, nije opšta tvorevina. Kad je najuspelija, ona ponekad opštost izražava, mada je poznata i sjajna književnost koja izražava samo sebe, ali joj nikada ne služi, niti, bez dozvole umetničke savesti, to sme da čini.

Ako svet uporedimo s Kosovom u vreme boja, političar je na njemu kopljanik ponekad Lazara, kat-kad Vuka Brankovića, a pesnik tek Kosovka devojka. On dolazi posle boja, i tada, na žalost, ne da napoji izdišuće, nego uvek i samo da napoji jedino vlastitu viziju. A ako u bici učestvuje, ne čini to kao pesnik, nego kao ratnik. A to je jedna sasvim druga dužnost. Potrebna, ali druga.

 

 

 

Književnost je uglavnom korisna laž

 

Razgovor vodila Jasna Zanić Nardini[322],

Vjesnik, Zagreb, 1. 6. 1989.

 

Atlantida je jedan iz trilogije vaših romana, koja se bavi sudbinom ljudskog roda. Odakle nadahnuće za nju, a isto tako i za Besnilo i 1999? Drugima riječima, odakle zanimanje za antropološke teme?

 

Književnost nije moj pretežan interes. Ona to u toj meri nije da nisam pročitao nijednu teorijsku knjigu na njene teme. Neznalica sam u tumačenju književnog dela, pa i sopstvenog. Uzmite stoga ova moja rasmatranja s rezervom. U međuvremenu, uživao sam mučeći se s filosofijom, istorijom, antropologijom. Iz tog interesovanja je nastalo Zlatno runo, jedina moja knjiga koja nije mogla biti nešto drugo nego što jeste. Svaka druga možda je mogla. Da drukčija bude možda, bolja svakako. Kako sam stario vraćao sam se korenima, svojim i opštim. U antropološki epos uvelo me je zanimanje za prirodu čoveka, za njegovu suštinu, a iznad svega osećanje da živim u tuđem, naopakom, pogrešnom svetu, civilizaciji koja ne saobraća s autentičnim duhom humaniteta, u istoriji koja izgleda kao ljudska ali ljudska nije, ne samo zbog svojih promašaja nego, pa i više, zbog svojih „uspeha“. Ulovila me je zebnja, a tamo zadržala hipoteza da je napredak – kako je u našoj ekstremno materijalističkoj, mehaničkoj i automatizovanoj atlantskoj civilizaciji zamišljen u prosvećenim, pozitivističkim umovima, planiran od svih doktrina realne politike i oba, prividno protivrečna, a stvarno ontološki podudarna generalna socioekonomskog smera, i realizovan od njihovih egzekutiva – put u neizbežnu degeneraciju osnovnih pretpostavki pravog ljudskog života. Najpre sam se plašio nuklearnog, mikrobiološkog, ekološkog i odgovarajućih apokaliptičnih finala i tome strahu posvetio Besnilo. Onda sam prestao da se plašim kraja civilizacije; užasnuo sam se od njenog trajanja, njenog trijumfa. Njen mi se spori život činio gorim od brze smrti. (Sve ovo uzeti valja s nešto soli – kao literarnu radikalizaciju pogleda koji na duhovnom planu nisu ni jasni, ni odlučni, ni definisani i koje do konzistentnog kraja dovode jedino stroge normative izabranog književnog žanra.) Verujem da je 1999 moj poslednji roman na tu temu. I stoga je dihotoman: optimističan jer vreme shvata kao večno ponavljanje arhetipskih sadržaja; pesimističan jer su ti sadržaji mahom isti i neizvesni u pogledu vrednosti. Za veći optimizam trenutno nisam sposoban. Zato tri „antropološke“ knjige, mada nastale drugim redom, valja čitati kao jednu: od Besnila, preko Atlantide do 1999.

 

Nalazite li da Atlantida i još neka vaša djela imaju dodirnih tačaka s antiutopijskim promjenama poput Zamjatinova Mi, Huxleyjeva Vrlog novog svijeta ili Orwellove 1984? Da li je koji od tih pisaca ikada za vas bio inspiracija ili bar rado čitana lektira?

 

Nadam se da ih ima. Bilo bi nelogično da ih nema. Kao što sam se učio na Franceu i Mannu, školovao sam se na Dostojevskom i Kafki, Huxleyju i Orwellu, Krleži i Domanoviću[323]. Učili su me i Platon, i Nietzsche, i Spengler, i Berđajev, i antropolozi predvođeni Elijadom[324]. Učili su me moji znani i neznani preci, moji roditelji, moji prijatelji i moji neprijatelji. Učio sam na tuđim saznanjima, veštinama, glupostima (i vlastitim), tuđoj patnji i sreći. Profesori su mi bili tuđi životi, a među njima i moj. Knjiga 1999 je, na primer, posvećen uspomeni na Orwella, a epizode u njoj Bradburyju, Solženjicinu, Simaku, Asimovu, Huxleyju. Koliko imena mojih književnih poverilaca iz mojih posveta nedostaje! Ostaje, nadam se, saznanje koje se trudim da ne zloupotrebim.

 

Ima li filozofa i mislilaca koje posebno volite i cijenite? Jesu li možda neke od njihovih ideja našle put i do stranica vaših romana?

 

Ne znam u kom obliku i u kojoj meri je uticaj evropskih mislilaca osetan u Atlantidi. (On je u 1999 i Zlatnom runu, naročito u shvatanju vremena, transparentan.) Ovde ga mislim ima tek posredno. Ali ako na strani 114. II toma Atlantide, popuštajući ličnim preferencijama, u ljude, među misliocima, smestim Platona, Plotina[325], Berkeleyja[326], Schopenhauera[327], Nietzschea, a robotima ostavim grčke materijaliste, engleske racionaliste, francuske pozitiviste, Hegela i Marxa, stvar je dosta jasna. Verovatno nisam u pravu. Ali ko, posle brojnih zloupotreba ljudske misli, sme tvrditi da jeste?

 

Kada ste pisali „Zlatno runo”, koje kritičari smatraju vašim životnim djelom, pisali ste, da tako kažemo, za povjest književnosti i za vječnost. S trilerom „Besnilo” ste se, međutim, prvi put prihvatili žanrovske literature. Koji su vas motivi na to potakli i kakvi problemi proistječu iz bavljenja tom vrstom književne djelatnosti?

 

Tu je slučaj ponešto složen, da upotrebim izraz koji pokriva stvari koje su bile prilično proste pre nego što su ih naše zablude, doktrinarnosti, brzopletosti i proizvoljnosti načinile zamršenim. Žanrovska literatura je danas sinonim za trivijalnu, iako je svaka literatura u osnovi žanrovska. Svaka se dobra knjiga drži i opštih pravila književne igre, primenjenih na izabrani sadržaj, i onih koji, lični i osobeni, od pravila odstupajući, upravo u njima, najkreativnije učestvuju, jer šire, dube, rekombinuju zadato polje te „igre”. A to polje, premda u dodiru treće vrste sa stvarnošću, nije stvarnost – to je stvarnost umetnosti. Vrsta dobronamerne laži koja se od drugih razlikuje samo po tome što je korisnija. U svakom slučaju, ređe je štetna.

Po mom mišljenju Starac i more je antropološki roman, 1984 remek-delo istorijskog, ne utopijskog romana. To su i Zli dusi. Dobar deo klasičnih romana XIX veka porodični su, čak i kada se bave individualnim junacima, odnosno recipročnim terorom porodice i njenog člana. Odiseja je jedan od najbolje spevanih avanturističkih romana književnosti. To je takođe i priča o povratku – domu, poreklu, sudbini. Homeridska Ilijada shvata rat kao sukob inherentnih strasti, zabluda, grehova – nipošto svetlog alata za ubijanje. To nije roman ratu, nego ljudima u situaciji koju zovemo ratnom samo zato što se Ahajci i Trojanci u predasima stvarnih tema eposa, iz sve herojske snage mlate. Ali da se ne upuštam u pitanja za koja sam nekompetentan. Kao ljubitelj dobre „trivijalne” literature, nalazim u njenim uspelim uzorcima teme koje će jednom postati školske. Kada će to biti, zavisi od toga gde živimo, na kome smo horizontu napretka nazadne civilizacije.

 

Pretpostavljam da dobro poznajete tzv. trivijalnu anglosaksonsku književnost. Da li biste je mogli usporediti s djelima sličnog tipa, napisanim na našem jeziku?

 

U Engleskoj istorijske romane pišu domaćice kojima su lokalne biblioteke komforno smeštene između kuće i shopping-centra. Ti su romani, iako na faktima postavljeni, neubedljivi, kao, uostalom, i tekuća engleska proza kojoj priznanja donose daroviti stranci, još uvek Irci, a sada i došljaci iz bivših kolonija i dominiona. Englezi su obuzeti istorijom (na nešto pragmatičniji način od nas, ali im je i povest bila pragmatičnija), mada imaju sjajne pisce romana budućnosti. Ali ti romani nisu naročito čitani. Oni imaju prirodan teren u SAD. I ako se tamo ponekad i ponegde živi i unatrag, misli se mahom unapred. U dobrim knjigama naučne fantastike raspravlja se o zamkama napretka koje nas ne samo čekaju nego nam se već i događaju. Kod nas je to nemoguće prosto zato što se ne bavimo slanjem ljudi na Mesec nego pokušajem da preživimo na Zemlji. I još na Balkanu gde smo, posle tri gigantske civilizacije (helenske, vizantijske i osmanske), postali nesposobni da preživimo vlastitu – slovensku i da je vratimo Evropi, njenoj prirodnoj materici, iz koje se zabludno i svojevoljno izuzela. Pokušaj preživljavanja je legitiman, mada nešto kasni, ali on onemogućava da se kao ozbiljna knjiga primi Luciferov ključ, koja raspravlja o aktuelnoj zloupotrebi kompjutera u modernom društvu. Kako sad mi to da shvatimo, kad i na diluvijalne račune plaćamo carinu od koje vas prođe volja za svakim napretkom, čak i ako ga obožavate. Književnost je, htela to ili ne, uvek i ekspresija ukupnog kulturno-civilizacionog atandarda zemlje, njenog kolektivnog stanja, koje uključuje i kliničko, ako se do njega dospe. Naše vraćanje prošlosti je, damome, i zadocnelo vraćanje duga koji vraćen mora biti. Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo. Ukratko, vrhunci tzv. trivijalne literature nisu baš toliko trivijalni koliko izgledaju klasičnoj kritici, našim neumerenim predrasudama ili našem usmerenom neznanju.

 

Nakon nekoliko vaših žanrovskih romana, kakva su vaša književna iskustva na tom polju?

 

Iskustvo je bilo još jedna od mojih racionalističkih zabluda. Talože se spoznaje, stiče se, ponekad i opasna, rutina, dobija se veštačko samopouzdanje, kome pomaže javnost jer obožava takmičenje, opšte guranje i uspeh (voli ga i pisac, po mogućstvu bez takmičenja u kome vrlo često morate trčati na začelju, s fenjerom o repu); nagrade privid uspeha pojačavaju, ali – kad se sva tuđa svetla pogase, kad ostanete sami sa sobom, praznim listom papira, krupnim idejama a skromnim mogućnostima da ih izrazite, kad shvatite koliko vam je dar ograničen i zavisi više od tuđeg mišljenja o njemu nego od vaših sposobnosti, kad vas stanu mučiti upravo ona pitanja za koja ste verovali da ste ih rešili još u gimnaziji, gde ste iz maternjeg jezika trećinu razreda snabdevali, u zamenu za nedostižna matematička rešenja, nabusitim pojetskim praznoslovljem, kad najednom više ništa ne znate, onda shvatate  da je knjiga koju sada pišete, svaka vaša knjiga, dakle, jednovremeno i prva i poslednja, da je, zapravo – jedina. A tu iskustva nema. Ima ga, u stvari, ali vama ne pomaže. Svaka knjiga je nov ispit, svaka ima osobene i nepoznate zahteve. Razumeti ih znači obaviti trećinu posla. Napisati je znači dovršiti i drugu trećinu. Treća vam je ionako izvan domašaja. U svakom ste slučaju, bar pred sobom, na ispitu pali.

 

Što sada radite i kakvi su vam literarni planovi?

 

U junu izlazi drugi tom Godina koje su pojeli skakavci. Predao sam gospodinu Crnkoviću[328] drugih 50 Pisama iz tuđine Radim na trećem, poslednjem tomu Skakavaca“ Ako mi bude dano, napisaću „Srebrnu ruku“ („žanrovski“ istorijski roman o vizantijskoj duhovnoj revoluciji u VIII veku) i dva nastavka Runa – „Crveni i beli“ (1941-1944) i Graditelji (1945- do danas).

 

Već dugo živite u Britaniji. Kakav je za vas doživljaj tuđine?

 

Ne zamerite mi što odgovaram citatom Ne mogu na vaše pitanje odgovoriti iskrenije nego što sam učinio u jednoj emisiji BBC-ja. „U prostoru opšte, prinudne, zadate otuđenosti, postoje zone u kojima se ona dobrovoljno pooštrava. Tuđinci, voljom ljudske sudbine, postajemo to i svojom. Više načina ima da se dvostruka otuđenost iskusi.Govorićemo samo o jednoj koju su migracije, ekonomske, kao i političke, istorijske kao i životne poslednjih vekova učinile opštom pojavom. Govoriću o osećanju tuđinstva, proisteklom iz okolnosti da, ma kakvi bili razlozi, ne živite u svojoj zemlji, sa svojim narodom, u prostorima njegovog duha, mentaliteta, običaja i jezika. U prostorima koje je krvlju, gresima, zabludama, ali i ponekim trijumfom, obeležila njegova istorija. Svako ko je duže vremena živeo u geografskoj tuđini, zna šta to znači i koliko – čak i ako je dobar – život gubi kad se ne živi na pravome mestu. A, pravo je mesto uvek ono na kojem smo porasli, jer od svih tuđina na koje je čovek osuđen, najsnošljivija je ipak ona sopstvena. Odlaskom iz zemlje, iz nje se čupaju koreni koji nas spajaju saporeklom, rodnim tlom, njegovom istorijom i sudbinom. U tuđem svetu ne nalaze odgovarajuću hranu i venu. Puštaju se drugi, ali su oni lažni i veštački. Oni nas site, ali ne hrane. U međuvremenu staro korenje trune. Možemo se mi fizički vratiti u svoju zemlju, još dugo živeti pa i umreti, ali ništa više neće biti kao pre. Staro korenje ne može se obnoviti, novo se ne može pustiti. Nesporazum nije u tome što zemlja nije spremna da nas prihvati, nego što mi više nismo sposobni da nju prihvatimo. Odbaciti nešto zašta znate da mu pripadate, teže je nego biti odbačen od nečega čemu se ne pripada i nikada se nije pripadalo.

Nije najteža tuđina što su vam je svojim nerazumevanjem nametnuli drugi, najteža je ona koju ste svojim nerazumevanjem drugih sami stvorili. Zato se od onih do čijeg vam je razumevanja stalo, od onih za koje vam je presudno da ih razumete, nikada dugo nemojte razdvajati. Zateći ćete druge ljude.“

 

Zaboravljamo da smo svakoga dana pomalo drukčiji

 

Razgovor vodila Ratka Jovanović[329],

Pobjeda, 20. Avgust 1989. godine

 

Na jednom mjestu u Bibliji se kaže kako je i hiljadu godina pred očima gospodnjim „kao dan jučerašnji kad mine i kao straža noćna..." Između ovih riječi i Pekićevog Zlatnog runa, kaže Nikola Milošević, postoji neka dublja veza:

„Onaj ko utone u iščekivanje pomenute sage u kojoj se prikazuje vekovno traganje na temu tog istog traganja, taj se, makar za trenutak, mora suočiti sa saznanjem o tome koliko su lomne i krhke stvari jednog sveta u kome stotine i hiljade godina prolaze onom brzinom kojom je prošao jučerašnji dan i kojom se smenjuju straže u noći ...“ 

Sa Borislavom V. Pekićem trebalo je napraviti iitervju. Dobar - teško. Novinarski površan - nekorektno. Književnički - nemoguće. Politički - ne prihvata dobre volje! 

Uostalom, šta pitati autora sa 12 knjiga sabranih djela, još nekoliko kasnije objavjljenih, a samo on i Bog znaju koliko je još napisanih stranica što čekaju... Zašto išta pitati Borisava Pekića, kad sam kaže da nikad ne treba vjerovati piscima, samo njihovim knjigama... Onaj ko ih je, makar i jednom, s očekivanim neshvatanjem i potonjim oduševljenjem čitao sa uzaludnom nadom da sazna sve o razgrađivanju mitova i građenju novih - zna da je pametnije, i sigurnije, čitati knjige nego o njima sa Pekićem razgovati.

Inervju je, ipak tu. Jednostavnije, nego što je u početku izgledalo... 

 

Borba protiv mitske "svijesti, ako se riječ borba, naravno, uzme samo uslovno, i ako se ne podrazumijeva samo rušenje već i građenje trebado bi da je ona mit koja povezuje ukupno stvaralaštvo autora Zlatnog runa. Čitajući tih sedam knjiga činilo mi se - greška je, logično, tek kasnije uočena — da se u takav poduhvat upušta samo onaj ko uvijek zna odgovor na pitanje koje je sebi, ili svojim junacima, postavio... 

 

Kad bih znao svaki odgovor na svako pitanje koje sebi ili svojim junacima (opet, dakle, sebi) postavljam, knjigu ne bih, možda, ni pisao. Valjalo bi je pokušati živeti. U svakom slučaju ne bi je trebalo pisati kako je pisana, kao način saznavanja, nego kao vrstu saopštenja, proklamacije već saznatog. Ne znam, nažalost; nijedan odgovor. Čak ni put do njega. Tražim ga knjigom. Ne dobijam ga. Dobijam umesto toga - knjigu. Sistem pitanja koja me muče, uređenih ovog puta po naročitom estetičkom modelu koji je - i samo on je to - književnost. Ako išta u tim knjigama izgleda kao uverenost zasluga je mojih predrasuda, ako ih podriva - zasluga je mojih sumnji. Što se tiče „borbe protiv mitske svesti" ona je kao projekcija neke moje filosofije upadljiva, ali isto tako počinje bivati transparentno da usput iradim drugi mit. Kakav, videće se, koje vrednosti takođe. I da li je on uopšte mit ili tek preuređenje krhotina starog u novu sliku koja će nastavljati da nam oduzima i slobodu i čovečnost i nezavisnost?

 

Od pisca se obično očekuje nešto

što se njega kao umetnika ne tiče...

 

Rekli ste jednom da pisac nije humanist po definiciji, ako to već jeste onda je u pitanju isključivo vlastiti izbor. U ovom trenutku od pisca se očekuje nešto što on, po svojoj prirodi, ne može da daje... Može biti da i ne treba... 

 

Ne, pisac po definiciji teško može biti humanista iz nekoliko razloga od kojih je jedan dovoljan: mi ne znamo šta je humanizam. Humanizam je i zastupanje revolucije koja u ime sjajne budućnost rađa novi mračni vek, humanizam je i materijalistički proces kojem posledice ne predviđamo, humanizam je i čovekoljublje čiju pogrešnu primenu ne priznajemo. Humanizam je zapravo sve što mislimo da ide u korist čoveku pre nego što smo saznali šta je on. Šta je čovek, ne samo kao biološko, istorijsko, socijalno, psihološko, duhovno li bilo kakvo drugo parcijalno definisano biće, nego šta je on - ukupno. Zašto postoji, ukoliko nije kao vrsta pozvan da vlastiti smisao naknadno sam izabere. Od pisca se obično očekuje nešto što se njega kao umetnika ne tiče. Odgovori koje on kao umetnik na ta pitanja daje najčešće su ad hoc, u kognitivnom smislu sumnjivi, premda mogu biti vrlo ubedljivo formulisani. Odgovori koje daje kao građanin, ako uspe da svoju prvu, uvek pomalo sebičnu, taštu i konfuznu, prirodu stavi pod privremeni moratorijum, bolji su, mudriji, korisniji. Ali umetnike kao građane najčešće niko ništa ne pita. Pita ih kao pesnike, romansijere, dramatičare, a onda se očekuje da odgovaraju kao građani. Nadate se da ljudi vole vaše knjige, a oni vole (ili ne vole) vaše mišljenje.

 

Stvarnošću, u bukvalnom smislu, nijeste se bavili tako često. U knjigama se, kako i sami kažete, bavite nečim što smatrate da je stvarnost. Van literature, čini mi se, ne bavite se rado onim što je trenutno oko vas ...

 

Ja se i ne mogu baviti ničim drugim do fenomenom za koji držim da je stvarnost. Samo ludaci i ideologizirani državnici imaju stvarnost u koju su bez ostatka sigurni. (Pri čemu se često svet, sva prava realnost, baš u tom ostatku nalazi). Posledice njihovog intenzivnog bavljenja stvarnošću uvek su jednake. Stvarnost se prilagođava slici o njoj. U njoj ludak može sa zadovoljstvom leteti na metli, a državnik gordo vladati na ruinama svoje  države. Bavim se, nečim što mi se kao stvarnost prikazuje. Šta je to, ne znam. Ne znam šta je oko mene. Ono što vidim, najpre. Ali to može biti i ono što mislim da vidim. Šta je oko mene stvarnot za sada je spoznati nemoguće. Ovakva skepsa, naravno, ne oslobađa me građanskih obaveza. Ona samo izvinjava moje buduće zablude. 

 

Vaše kolege pisci bave se u posljednje vrijeme više jugoslovenskom političkom nego literanom „stvarnošću". Lako je prepoznati iz kojeg političkog, odnosno nacionalnog miljea dolazi. 

 

Nesrećno je vreme u kome su pisci primorani, navedeni, ili savešću pozvani da zamenjuju ljude koji su profesijom, narodnom voljom ili silom izabrani da se zajednicom bave. Nesrećno za pisce koji se bave nečim za šta, osim zdravim razumom, ako ga imaju, nisu dorasli. Nesrećno i za one kojima upravo zdrav razum nedostaje da bi se zajednicom zdravo bavili, a naročito za zajednicu koja od odsustva tog zdravog razuma živi kako živi. 

 

„Bili smo takvi kakvo je bilo vreme" 

 

Činilo mi se, ponekad, da Vas bavljenje politikom više ne zanima. Ipak se polako uključujete. Zašto, ako ste svoja „pogrešna'',"tj. prerano saopštena ubjeđenja odležali na vrijeme, odnosno onda dok se robija još može podnijeti kao neminovnost? 

 

Ja ne mislim da su moja ubjeđenja bila baš naročito pogrešna. Nema u njima mnogo toga što bi protivurečilo savremenim idejama o demokratskoj, evropskoj civilizaciji i našem mestu u njoj. Moglo bi se pre govoriti o suviše eituzijastičkim metodama u borbi za takve, onda perverzne, danas legitimne ideje. Ali zašto od osamnaestogodišnjaka suviše očekivati? Bili smo takvi kakvo je bilo vreme. Ako je ono višim ciljevima opravdavalo nasilje, može se, po zakonima psihološkog reciprociteta, pokazati izvesno razumevanje i za naš otpor. To bar ne košta ništa. Nismo bili nevini. Niti rehabilitaciju tražimo, niti je zaslužujemo. (Možete li, gospođo Jovanović zamisliti našu pojavu u onom beskonačnom redu pravednika pred nepostojećom avetinjskom Apelacijom dovršene istorije, redu kojeg, uvređeno predvode izvesni ljudi „naročitog kova"). U međunremepu, istina je da me politika zanima isključivo kao i snaka druga književna tema. (Ali ona mene ni nakon rata nije zanimala, pa vidite šta je iz tog nezanimanja ispalo). Druga je stvar što ne može da me ne zanima sudbina naroda u kome sam rođen i prostora u kome se određuje njegova budućnost. 

 

Dobar dio Vaših knjiga može se nazvati sagom o građanskom društvu u bivšoj Jugoslaviji, naravno - samo uslovno. Zašto redovno počinjete od tog motiva? 

 

Pripadao sam tom socijalnom sloju, u njemu, njegovim predrasudama, vrlinama i manama sam odgojen, uobražavam da ga poznajem, a i neke račune  s njima imam, pa mi je lakše gonoriti o nečemu što mi je bliže nego o temama koje su mi duhovno, emotivno, pa i iskustveno dalje. 

 

„Ne marim za razgovore s ciljem da nešto saopštim" 

 

Čini mi se, u stvari sigurna sam, da nikako ne volite da budete negdje svrstani, niti, pak, sebe nalazite u grupi, makar se radilo i o istomišljenicima. Ipak, u posljednje vrijeme član ste nekih odbora Udruženja književnika i Akademije nauka sve ste više angžonani u brrbi protiv ugrožavanja sloboda... 

 

Istina je da se, no instiktu eremite, opirem grupnom dejstvu, pogotovu grupnoj psihologiji. Ali činim to kao pisac, kao zanatlija s vlastitim književnim rukopisom, s prirodnom odbojnošću prema umetničkim školama, ambicioznim kohortama književnotehnoloških puritanaca, i naravpo manifestima koji oko svoje bogomdane ideje ostavljaju brisani prostor estetičke pustoši. Kao građanin, međutim, uviđam da u modernom snetu, kojeg komplikovana tehnologija i organizacija života, a ne samo zabludne ideje, tera u totalitaristička ili pseudodemokratska rešenja, osim izuzetaka - velikih usamljenih ljudi, stegonoša budućnosti. - mi, obični građani nemamo mogućnosti za odbranu od nasilja osim preko udruživanja istomišljenika, bez obzira da li je reč o tzv. načelima odbrane individualnih sloboda ili o pravu na zajednicu pobornika istih političkih ideja. 

 

Od prvog čitanja Vaše su mi se knjige, za razliku od djela ostalih, velikih pisaca (kako se to obično kaže), činile kao pokušaj da se nešto saopšti, a nikad kao djela koja sadrže sigurnost autora da je njima stvarno nešto i postigao. Uostalom, za čitanje Vaših knjiga valja imati izuzetno strpljenje. Pitanje bi moglo da glasi: šta pisac želi da postigne onim što napiše i da li, uopšte, zbog toga piše... 

 

Sasvim ste ispravno definisali utisak tih knjiga. One su u prnom redu nastojanje da sam objasnim nešto čemu možda objašnjenja i nema. Proces samopedagogije urađa. ili se bar nadam, nekom spoljnom svrhom koju izvesni ljudi, kad se lepo ukoriči, zovu umetničkim delom. Naravno da se radujem ako se nekome ono što ja pišem dopadne, pogotovu ako ga inspiriše na razmišljanje, sumnju, pa možda i neko bolje osećanje. Ali ja ne pišem knjige zato. Ako na ikoga želim da utičem, to sam ja. Dodajem da sam u tome, bar do sada, imao bedan uspeh. 

 

Ovaj intervju je započet prije nekoliko mjeseci. Iako je realizaciju onemogućio - obostrano - sticaj okolnosti, imam utisak da nijeste baš radi razgovarati za novine? ...

 

Ne, ne marim za razgovore s ciljem da nešto saopštim. Volim one u kojima se ne iskazujem nego saznajem. U najmanju ruku izvesna saznanja razmenjujem. Razgovori inače liče na policijska saslušanja u kojima se unapred očekuje zamišljeni odgovor, i on najčešće dolazi. Nekad iz brige za bezbednošću, danas za prestižom ili pukom reklamom, ponekad iz komoditeta. Ima i dublji razlog. Pisci su otvoreniji od njihovih knjiga. To je zato što uobražavamo da o sebi znamo više nego o njima. Ima u tome istiie. Većinu smo svojih knjiga zaboravili. Sebe da zaboravimo nismo kadri. Ali jedno zaboravljamo - da smo svakog dana pomalo drukčiji.

 

 

 

 

 

 

Između dvije tuđine

 

Razgovor vodio Mirsad Bećirović[330],

Naši dani, Sarajevo, 5. Januar 1990. godine

 

Već ste dvadeset godina u Londonu no vjerujem da često mislite na Jugoslaviju što se da zaključiti i iz vašeg literarnog rada pogotovu u sferi idejnih promišljanja. Kako vam se čini ovo posljednje vrijeme u našoj zemlji?

 

Hmm. Nemojte, molim vas! Upotrebljavate jedan vrlo ominozan izraz. Upotrebljavate poslednje vreme, naravno, pretpostavljavam da ne mislite da je zaista došlo poslednje vreme... iako na to liči. Ja sam uvek za ovih dvadeset godina boravka u Engleskoj, i to uvek zovem boravkom a ne životom, smatrao i sada smatram da je pravo mesto života jednog čoveka njegova zemlja. Sticajem okolnosti ja nisam tu svoju želju mogao da ostvarim i možda je i dobro što nisam jer možda ne bih uradio ovoliko koliko sam uradio da se nisam na izvestan način izmakao. No to je bilo plaćeno, jako teško plaćeno, usamljenošću i lišavanjima, ne mislim na materijlna lišavanja nego na duhovno. Ako niste okruženi ambijentom u kojem ste rodeni, nešto se u vama zaista suši i dolazi do veoma neugodne situacije da posle izvesnog vremena, ne mora to biti dvadeset godina, možda i kraće veme; vi se čak ni u vlastitoj zemlji, posle, više ne osećate kao da ste u svojoj. Nešto se prekine. To je jedna veoma neugodna psihofizika situacija u kojoj se vi ne nalazite ni ovde gde živite, odnosno gde boravite, niti ste u vlastitoj zemlji, vi ste u nekoj vrsti limba. Izmedu dve tudine! Jer i vaša vlastita zemlja postaje dugim izbivanjem na neki način tuda. Ona nije duhovno tuđa, ona nije tuda u smislu vašeg osećanja za nju ali vaša shvatanja, vaše navike, menjaju se, i onda dolazi do tog sukoba.

 

Zašto ste Vi, u stvari, otišli u London i kakva je, po Vama, situacija u zemlji bila u to vrijeme.

 

Moj odlazak je vezan za privatne, porodične stvari i nema neke direktne veze sa onim što mi se ranije dešavalo. To je bilo posle 1968. godine. Situacija u to vreme nije bila tako kritična premda su još u to vreme, pogotovo početkom 70-ih, elementi buduće krize za trezvene ljude već bili dosta reljefni. Doduše, onda se oni nisu iskazivaii toliko na ekonomskom planu koliko su bili vidni na moralno-političkom. No ja moram priznati da nisam očekivao da će tom planu biti dodat i jedan od najtežih, ekonomski. I sada, naravno, kada vi imate jednu zemlju koja se ne bori kao Engleska, na primer, što se borila ovih desetak godina sa ekonomskom krizom i recesijom, nego se borite i sa moralno-političkom recesijom istovremeno i paralelno, to strahovito otežava posao onima koji to treba da reše a i onima koji ta rešenja treba da trpe.

 

Da li ste tako razmišljali i neposredno poslije rata kada ste iskazali veoma jasno svoje neslaganje sa tadašnjom političkom vlašću?

 

Moj otpor prema poretku stvari u to vreme proistekao je iz dva korena od kojih nijedan ne spada u sasvim racionalne i trezvene. Prvo je bio otpor mladog čoveka nasilju. Taj otpor kod mladih Ijudi vidite i danas baš kao i 1968. u stu- dentskim demonstracijama. Ja sam imao upravo onoliko godina koliko deo studenata tada. To je jedan od razloga mog otpora koji bi ujedno povezivao sve otpore mladih Ijudi na raznim mestima uključujući i studentsku pobunu u Kini. A drugi koren mog otpora je bio u mom odgoju. Ja sam zaista po svom socijalnom poreklu pripadao onome što se posle rata nazivalo poraženim snagama. Dakle, tzv. buržoaskoj klasi. Moj otac je bio visoki službenik Kraljevine Jugoslavije, i naravno, ako čovek živi u jednoj takvoj sredini, on ne može a da ne trpi izvestan uticaj i porodice i socijalnog okruženja. I kada spojite taj odgoj sa mladalačkim osećanjem ugroženosti a mi smo onda zaista bili na izvestan način pod presijom, onda ste dobili jedan takav rezultat, prirodno, bez nekog teoretskog fundiranja jer to je došlo naknadno, čitanjem, obrazovanjem i s druge strane, došlo je možda osećanjem da je čovek bio u pravu ne zato što je znao više cd drugih nego zato što je sistem koji se obrazovao u međuvremenu nosio već sam po sebi klice ovoga što danas doživljavamo a što se možda moglo izbeći. Jugoslavija je imala šanse da izbegne sve ovo da je bilo više trezvenosti, manje oslanjanja, na predrasude devetnaestog veka, više osećanja za moderno i kuda, u stvari, socijalizam treba da ide a, pre svega, da smo bili u stanju da shvatimo da nijedna dogma pa ni socijalistička ne može vredeti ni važiti ukoliko nema svoje alternative koje su žive i na kojima će ona pokazivati švoje vrednosti.

 

No taj vaš otpor je politički bio artikulisan stvaranjem jedne organlzacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije zbog čega ste na kraju stigli na robiju.

 

Jeste. Bio sam osuđen na petnaest godina. No pazite, bila je to 1949. godina. Veoma kritična godina. Bila je to ilegalna organizacija i ja sam bio politički sekretar Glavnog odbora. To, naravno, sada, četrdeset godina posle, zvuči gotovo smešno i s obzirom na snagu te organizacije i naše godine. Tako da ni ta titula političkog sekretara ne treba biti shvaćena tako ozbiljno kao što je to u okviru jedne velike i ozbiljne građanske organizacije. No ja sam baš povodom te svoje titule imao velikih problema u istrazi. Pošto su moji islednici bili normalno svi komunisti, oni nikako nisu mogli shvatiti da ja nisam glavna ličnost te organizacije. Dugo ali i oprezno sam morao objašnjavati da to nije tako, no bez insistiranja na tome jer bi to značilo da prebacujem krivicu na drugog. Glavna ličnost naše organlzacije je bio predsednik, jer je to građanska organizacija, u kojoj predsednik uvek ima veću funkciju od sekretara. Međutim, kod komunista je politički sekretar u svesti glavna ličnost i oni su uglavnom mislili da sam to ja. To mi nije donelo velike simpatije u istrazi, moram vam reći. Visina kazne je bila visoko dosuđena no ja sam iždržao pet od petnaest godina. No bez obzira na to, ona je bila dosuđena na bazi Krivičnog zakonika, važećeg, i dosuđena je potpuno legitimno. Naime, ja ne spadam u one Ijude koji imaju razloga da kažu da su bili nevino osudeni, jer je u ovoj zemlji bilo jako mnogo ljudi koji su ili nevino osudeni ili osudeni suviše mnogo za trivijalne stvari, medutim, u mom slučaju se to ne može kazati. Ja sam na sudu rekao da se osećam delimično krivim. Naime, osećam se krivim što sam povredio zakon ali se ne osećam krivim zbog motiva zbog kojeg sam ga povredio. Htio sam da napravim jednu ogradu između činjenica da sam zaista povredio zakon i posebno sam to uradio Što ja kao pripadnik građanstva sam dužan da poštujem red i zakon jer je to konstituanta mog shvatanja života a, s druge strane, morao sam da objasnim kako je došlo do toga da ga povredim ako ga kao statut jednd normalne zajednice prihvatam. To je, naravno, proisteklo iz ilegalnosti ove u suštini građanske organizacije. Što je još jedari paradoks. Vi ste prinuđeni ako pripadate građanskim idejama a imate ilegalnu organizaciju da upotrebljavate metode koje su potpuno suprotne vašim normalnim shvatanjima. Za revolucionarnu organizaciju koja je došla na vlast su sasvim prirodne ilegalne metode jer ona živi u karabonarskom mraku. Građanstvo hoće da živi javno i sada kada se stavlja u položaj da živi potajno, onda je to jedan paradoks koji iznutra izjeda. Vi hoćete da budete demokrata, vi se borite za demokratiju a u međuvremenu u ilegalnoj organizaciji činite sve što je antidemokratski. Donosite odluku umesto drugih, dajete naredenja, ne pravite kompromise, netolerantni ste po prirodi stvari. Znači vi, praktično. borite se za jedan demokratskl poredak u suštini nedemokratskim metodama.

 

Izmedu dvije tuđine

 

Zašto bi nacionalno besnilo bilo drugačije od književnog? Mladalački osećaji ugroženosti i presija, vladajuća partija i feudalizam, odbrana intelekta...

 

Da li ste već tada bili toga svjesni?

 

Jesam, osećao sam to! Osećao sam to! Mada, sad kada sam pisao te Godine koje su pojeli skakavci, što predstavlja neku vrstu moje autobiografije, bio sam se prosto zapanjio kad sam iz Palate pravde dobio svoj dosje sa svim svojim saslušanjima, sudskim zapisnicima itd, i tu sam našao Statut Saveza demokratske omladine Jugoslavije koji sam ja pisao. Kada sam ga pročitao, posle četrdeset godina, užasnuo sam se! Jer ne verujem da je iko sastavio takav statut u kome članstvo sem dužnosti nema nikakva prava. Ja sam se prosto pitao kako sam ja koji sam tvrdio za sebe, što i sada tvrdim, da sam ubeđeni demokrata mogao uopšte da napravim takav statut. Čitajućl ga, pronašao sam formulacije koje su za mene bile potpuno nepojamne. Tek kasnije sam se uspeo setiti da pošto nikakva iskustva nisam imao u pravljenju takvih statut ja sam jednostavno izmenivši određene reči prepisao Statut Narodne omladine i takvih organizacija koje su čak i kad su legalne nosile u sebi one premise bivših ilegalnih organizacija Skoja itd., u kojima je zaista jedino pravo članstva bilo da obavlja određene dužnosti.

 

Gospodine Pekiću, ovaj boravak u Engleskoj Vi koristite, pored rada na vašim romanima, i za pisanje takozvanih Pisama iz Londona koja objavljujete u emisijama BBC na srpskohrvatskom jeziku. Iz toga se vidi da vas i ovo društvo interesuje i da pokušavate da ga što bolje razumijete.

 

Da, ali bez obzira na to što sam dvadeset godina ovde, meni je strašno dugo trebalo da shvatim englesku politiku. Ja sam prema Englezima imao dva predubeđenja. Jedno pozitivno, jedno negativno. Pozitivno je bilo posledica mog političkog stava. Ja sam na izvestan način s obzirom na to da sam demokrata i pristalica parlamentarnog građanskog uređenja, a to građansko ne treba shvatiti u  klasnom nego u civilnom smislu, naravno Engesku smatrao jednim od rodonačelnika takvog uređenja i jednu od poslednjih - bastiona demokratije. No, kada sam došao ovde pa se upoznao sa pozadinom te politike, ja sam video da sve te stvari nisu baš takve kako sam ih ja zamišljao pa sam onda zauzeo jedan kritičniji stav prema svemu tome. Jedna od bitnih stvari koja me je kod Engleza začudila i učinila da posumnjam, bez obzira na efikasnost njihove demokratije, u stvarnu demokratičnost poretka bio je njihov izborni sistem koji nije proporcionalan i u kome vladu uvek čini manjina. To je već za svakog demokratu samo po sebi malo čudno ali oni su dosta srećni sa tim svojim izbornim sistemom jer, kao što vidite, nijedna treća stranka ne uspeva da se udene izmedu ove dve koje danas vladaju britanskom političkom scenom. Što se tiče gospode Thatcher, mislim da je ona jedna nova pojava engleskog i međunarodnog konzervativizma, znatno desnija od starih konzervativaca koje su predstavljali bivši premijer Heath[331] ili ranije Macmillan[332] itd. Britanski konzervativizam je imao jednu karakteristiku koja ga je razlikovala od klasične evropske desnice a to je da je bio uvek pomalo populistički. Thatcherka u nameri da popravi ekonomsku situaciju u Britaniji morala je doći u sukob ne samo sa laburističkom partijom nego i sa radničkom klasom Engleske, dakle sa svima onima koji su zahvaljujući njenoj ekonomskoj politici mogli ostati bez sredstava za život i poslove. Što je mene začudilo da otpor nije bio tako jak kakav sam ja očekivao. Možda je pobedila engleska trezvenost, možda pomalo i engleska apatija, politička, ali u svakom slučaju, posledice te lake predaje sad se tek osećaju na ekonomskom planu. Bojim se da Britanija ulazi u jedan period za sada male ali veoma opasne recesije. Čini se da je ekonomski uspeh u smislu stabilizacije engleske privrede bio na staklenim nogarna i da trendovi koji idu u pravcu inflacije, povećanje kamatne stope i spoljnjeg deficita nisu mnogo obećavajući za Englesku, narocito u trenutku njenog ulaska u Evropu. Ja sam po ubeđenju Evropejac i moram priznati da mi ide pomalo na nerve englesko igranje sa Evropom, odnosno gospode Thatcher koja pokušava da odloži nešto, što je i po mišljenju Sitija i svih trezvenih građana Engleske neminovno. Ona pokušava da odloži stvaran ulazak Engleske u Evropu iako se dobro zna da bez tog ulaska ova zemlja nema veliku budućnost.

 

Ovdje u Engleskoj je veoma aktuelan sukob gospođe Thatcher sa predsjednikom Komisije Evropske zajednice Žakom Delore[333], koji je otvoreno rekao da radi na tome da se Evropa nakon ekonomskog ujedinjenja isto tako počne od 1992. i politički prepoznavati kao cjelina.

 

Vidite, ja shvatam one ljude u Engleskoj koji se plaše da će ova zemlja izgubiti jedan deo svoje suverenosti no ona će kao naknadu za to, što u modernom svetu znači mnogo više, ona će dobiti izgubljenu ekonomsku snagu. Danas je i definiciia suverenosti pod izvesnim pitanjem. Šta znači to biti suveren? To znači odlučivati o svojoj sudbini! Ali ako je čovek svojom sudbinom već određen da živi u zajednici sa drugima, onda on ne može na tu suverenost gledati tako egocentrično. Njegova suverenost zavisi od tuđe suverenosti. Uvek se može naći neki kompromis. Ja sam duboko uveren da evropski razum koji je iza sebe ostavio dva veoma teška rata ima puno razloga da se odrekne izvesnih suverenosti jer je takvo krivo shvatanje i dovelo do ova dva poslednja rata. Ako odbacimo nacionalne suverenosti u tako definitivnom smislu, onda ćemo doći do boljeg razumevanja. Onda ćemo shvatiti da Evropa nema drugu budućnost nego da živi zajedno. Samo tako će moći da se održi u budućem svetu u kome ima pred sobom dve velike industrijske sile, SAD i Japan, sa kojima mora da se ekonomski takmiči a možda jednoga dana i Sovjetski Savez ukoliko on promeni svoj politički sistem, stane na ekonomske noge i razvije svoje neuporedive potencijale kojima on raspolaže.

 

lako u različitom kontekstu, ova situacija pomalo podsječa i na našu domaću aktuelnu političku scenu kada su u pitanju odnosi u Federaciji.

 

Da, verovatno bi se moglo reći da su i slovenačka strahovanja zbog suvereniteta u odnosu na srpsku naciju zbog činjenice da je ova najbrojnija. No u jednoj normalnoj, prirodnoj federaciji ako bismo uspeli da zaboravimo sve nesporazume od kojih su neki mislim jednostavno implantirani, odnosno usađeni naknadno u situaciju a nisu rezultat spontanog razvoja, pa ako uzmemo sve to u obzir u jednoj normalnoj federaciji, uvek postoje parlamentarni, građanski instrumenti koji sprečavaju dominaciju, putem pravnih akata. Ako se ona ustavno formuliše, onda ne vidim razlog bilo kakvom strahu pa prema tome, ne vidim ni kod Engleza stvarni razlog strahu jer i oni će imati dovoljno prostora da izraze svoju suverenost na pametnim temama a ne na temama koje su danas potpuno demodirane u Evropi.

 

Vjerujem, gospodine Pekiču, da pomno pratite ova aktuelna zbivanja u Istočnoj Evropi. Šta mislite o Gorbačovu?

 

Mislim da bi se sve ovo jednog dana po sili istorijskih okolnosti moralo desiti no pod težim uslovima i u znatno dužem trajanju. No pojava Gorbačova je zaista jedinstvena u današnjem svetu, njegova trezvenost i njegova kuruž, i to u okolnostima, nemojte zaboraviti koje šu vrlo teške u jednoj zemlji koja je decenije i decenije živela pod teškim i rigidnim uslovima i da se stvorila jedna gotovo kolektivna psiha koja se suprostavlja onome što radi Gorbačov. Sve je to bilo veoma teško uraditi. Ali bez toga što je on uradio ništa od ovoga što se dogodilo u istočnim zemljama ne bi moglo da se dogodi. Vi vidite da su Češka i Istočna Nemačka u početku bili protiv perestrojke pa su pod pritiskom narodnog neraspoloženja i na izvestan način uticaj Sovjetskog Saveza stupili na jedan put koji je jedini put revitalizacije tih društava dovedenih do ekonomskog, moralnog, duhovnog, kulturnog ambisa. Dalje se više ne može. Znate, rušenje tog berlinskog zida nije samo rušenje jedne veštačke građevine koja prolazi kroz srce Evrope, nego predstavlja strahovito značajan čin i za Zapad i za Istok. Vi vidite da sada postoje izgledi za znatno ubrzanije razoružanje koje je Sovjetskom Savezu neophodno, jer on bez toga ne može apsolutno da izdrži tempo tog takmičenja sa budućom ujedinjenom Evrpom i drugim industrijskim velesilama sveta. S druge strane, razoružanje će neverovatno mnogo pomoći i Zapadu da rastereti socijalne tenzije koje bi morale uslediti ukoliko bi se ta trka u naoružanju dalje produžila. Dakle, obostrane su koristi! Ja se nadam da će jednoga dana možda ne tako brzo, posle smanjenja naoružanja, posle smanjenja psihološke napetosti, posle vraćanja poverenja, medusobnog, i ti vojni paktovi nestati, te će se tako otvoriti mogućnost za konačno ujedinjenje Evrope, koje će kao što je i prirodno obuhvatiti i njen istok i zapad.

 

Dosadašnji integracioni procesi u Evropi pokazuju da im je jedan od temelja jedinstveno slobodno tržište kojim treba da se ostvari ideal slobodnog kretanja roba, kapitala i radne snage, no to zahtjeva neminovno i politički pluralizam.

 

Ekonomsko tržište, kako ga shvataju na Zapadu a kako ga i mi počinjemo shvatati, kakvo jedino može da funkcioniše, nužno podrazumeva politički pluralizam. Samo slobodno tržište je jedan od elemenata pluralizma i ono ne može biti praćeno jednim sistemom koji ga unapred onemogućuje. Pluralizam je conditio sine qua non takvog jednog ekonomskog sistema. No ja stičem utisak da se mnogi političari u Jugoslaviji plaše tog pluralizma. Kakav bi mogao biti razlog? Ako bi čovek hteo da bude blagonaklon, on bi mogao da poveruje izvesnim izjavama da se oni plaše pluralizma u situaciji višenacionalne zajednice gde bi te pluralne snage bile udružene isključivo na nacionalnoj osnovi. Ako čovek neće da bude blagonaklon, onda će zaključiti da se oni plaše da ne izgube vlast.To su dve alternative i ja neću da ulazim u to šta je istina od svega toga, biće da ima i jednog i drugog. Hoću samo da kažem da je ideja kako je stara Jugoslavija propala zbog postojanja višestranačkog sistema, najblaže rečeno, stupidna. Ona je propala zbog toga što je bila napadnuta! To je evidentno. Da nije bilo rata bilo bi socijalnih nemira, možda, bilo bi političkih pretumbacija ali jednostavno ne bi se mogla kazati da je višepartijski sistem doveo do drugog svetskog rata. Sada, naprotiv, ja mislim da bi postojanje pluralizma omogućilo isključivo nacionalno orijentisanim snagama da nađu medusobne dodirne tačke, te bi pluralizam smanjio nacionalnu tenziju. Jer sada ako želite da se politički izrazite, imate prilike da to učinite samo na dva načina. Jedan je u okviru svoje nacionalne komunističke partije a drugi ako niste član partije u okviru svoje nacije ali isključivo na bazi nacionalnog programa. No u drugačijoj situaciji vi biste imali prilike da se izrazite van nacionalnog programa na bazi jednog demokratskog programa koji bi mogao eventualno da stekne simpatije i ljudi druge nacije koji dele jedno takvo mišljenje.

 

Gospodine Pekiču, Vi ste jedan od članova Incijativnog odbora za osnivanje Demokratske stranke. Da li to znači vaše ponovno aktivno uključivanje u politički život u Jugoslaviji?

 

Više na jednom moralnom planu! Naime, bolje bi bilo da ostanem da se bavim nečim što se misli da znam nego da se upustim u nešto u šezdesetoj godini što je dosta maglovito. Ne mora se čovek aktivno baviti politikom ali on može braniti neka opšta načela na bazi čega će se neki drugi Ijudi, trezveniji, pametniji, sposobniji ljudi baviti. Ako ja išta kao intelektualac mogu da uradim, jesta da svojim skromnim moćima učestvujem u otvaranju puta u svemu tome. Ne može se očekivati od mene da budem zadovoljan kao čovek koji voli svoju zemlju gledajući je kako se ona muči u jednoj strahovitoj agoniji koja obuhvata sve pore njenog života, agoniji koja je strahovito bremenita neizvesnostima. Vi možete očekivati promenu ekonomskog sistema koja će od vas zahtevati izvesne žrtve ali vi morate biti sigurni da one imaju smisla. Vi morate znati u ime čega se one prave. Više niko ne može da čeka da mu bude bolje kroz sto godina! Mi ne znamo šta će naši mladi praunuci smatrati dobrim. Mi ne možemo svet za njih pripremati. Mi pripremamo svet koliko ga mi možemo sagledati. A oni će ga za sebe pripremati! Prema tome, naša je osnovna dužnost da stvorimo uslove koji će tim mladim Ijudima omogućiti da žive jedan normalan život, onaj koji mi nismo mogli da živimo, i to gotovo nijedna generacija u ovoj zemlji. No, to, naravno, uključuje promenu političkog sistema. Da bi se sistem menjao mora se menjati priroda i struktura vladajuće partije. U prvom redu, vladajuća partija mora da shvati da ne može biti ad hoc vladajuća, niti ona može biti vladajuća u onom smislu u kojem je jedan feudalni baron nasleđivao feud. Ako je taj baron imao zasluga za kralja pa ga je kralj obdario jednom teritorijom, njegov sin je to nasleđivao. Demokratija ne poznaje tu vrstu nasleđa. Svaka generacija mora sama da zasluži poverenje naroda. Ne može se oslanjati na uspehe prethodne generacije. Znate šta hoću da kažem! Fundamenti koje je stvorila revolucija u ovoj zemlji mogu biti branjeni samo na novim temama i na savremenim temama — nikako na temama od pre pola veka.

 

Pojava opozicionih glasova u Srbiji u posljednje vrijeme se prati sa velikom pažnjom s obzirom na dosadašnje bučno jednoglasje bazirano uglavnom na nacionalnoj osnovi.

 

Ako govorimo o toj opoziciji, koje je sve više u Srbiji, onda je bolje govoriti o opoziciji prema određenom stanju stvari nego opoziciji nosiocima tog stanja, odnosno prema onima koji su jedno takvo stanje eventualno usloviti. Čovek nije opozicionar u principu. Jedna generalno opoziciona stranka ne bi morala biti protiv vlade u svim njenim postupcima. Ukoliko bi ta vlada izvršila odredene reforme ta stranka bi morala da ih podrži. Dakle, ne postoji.ništa opoziciono u principu.

 

Govorite o stvarima koje postoje i koje se odvijaju ovdje u britanskom parlamentu!

                           

Postoji jedan vrlo interesantan proces u britanskom parlamentu koji sam ja proučio tek pre izvesnog vremena. Kada vlada predloži jedan bill, zakonski predlog, pred parlament, onda postoji generalna debata u kojoj najčešće, pošto ti zakoni izražavaju volju i ideje vlade, celokupna opozicija je protiv njih. Ali do samog izglasavanja ima još vremena! Osnivaju se potkomiteti koji, naravno, rade na razradi tog zakona gde učestvuju i vladini i opozicioni poslanici. Od onog momenta kada krene taj posao više nijedan opozicioni poslanik nije protiv njega. Njegova osnovna uloga je da unapredi sam zakon bez obzira čiji je. Shvatate li tu ogromnu razliku! Jer ako biste u tom potkomitetu radili protiv tog zakona vi biste mogli samo da apstinirate. Medutim, opozicija ne apstinira, ona čini sve da popravi taj zakon u onom smislu kako misli da bi on bio bolji. I onda taj zakon jeste da je vladin zakon ali nosi u sebi i dosta primesa opozicionog shvatanja. Dakle, hoću da kažem, strah od opozicije nije opravdan! Opozicija je ona koja predstavlja korektiv, s jedne strane, a, s druge strane, ona je pomoć vladi. Jer bez te opozicije vlada nema protivtežu a tada idete u jednom pravcu a niko vas ne upozorava a možda je pogrešan. No nijedna se stranka u suštini ne osniva da bi bila opozicija, nego je ona to ako se ne slaže sa postojećom vladom.

 

One su tu da se bore za vlasti

 

Da se bori za vlast, u suštini da! To svakako. Ja lično mislim da u nekim našim republikama neka novoosnovana alternativna udruženja nemaju šanse. Ona mogu biti samo taj korektiv. Situacija u Jugoslaviji nije kao u Poljskoj jer je komplikovana tim nacionainim neslaganjima za koja smatram da bi bila manja kada bi ljudi bili slobodni da se dele po nekoj drugoj osnovi, onda niko pametan se ne bi delio po nacionalnoj. Jer svako pametan shvata da je to najopasniji način deobe koji je u osnovi totalitaran. Ako se vi morate određivati po svojoj naciji... Nacija je totalitarna ideja sama po sebi! Ne mislim u pežorativnom smislu ali je homogena a sve što je homogeno samo po sebi nosi izvesnu, opasnost da vi zatomite neke druge ideje koje su trenutno suprotne toj ideji, zbog interesa svoje nacije. No, isto tako, mislim da je često pogrešno vođena bitka i protiv takozvanog nacionalizma. Jer jedna je stvar šovenstvo, nacionalizam oteran u ekstrem i baziran na netrpeljivosti prema drugima a drugo je prosto osećanje da pripadate jednom narodu i da su vam interesi tog naroda na srcu, i to se može nazvati nacionalizmom ali ne u pežorativnom smislu. I Englezi vole svoju zemlju i ne vidim nikakvog razloga da se nama tako nešto uskrati, dakle, ljubav prema svojoj naciji. No onoga momenta kada ta ljubav prede jednu razumnu granicu, kada se bazira na netrpeljivosti prema drugima, onda ona postoje ono protiv čega čovek mora biti.

 

Vaša vjerna čitalačka publika očekuje da im kažete i šta novo spremate, rekli ste mi da pišete treću knjlgu Skakavaca.

 

Da, i istovremeno pripremam konačno iždanje Zlatnoga runa u sarajevskoj „Svjetlosti“, koja će takođe izdati krajem 1990., i jedan moj novi roman o kojem ne bih za sada govorio ništa, samo hoću da kažem da neće biti jako dugačak. Što se tiče Godina koje su pojeli skakavci, pokušaću da u njoj predstavim civilizaciju, ovu našu, kao zatvor u čemu je posebno interesantno kada u njoj samoj nekoga šalju u zatvor. I tako svaka nova knjiga je novi ispit, on se stalno polaže, ono što je Matić[334] nekada nazvao, „veliku maturu“.

 

No Vi ste za svoj rad dobili sve književne nagrade u Jugoslaviji!

 

Tačno, ali nijednu državnu! Ha, ha! No što ste uspešniji od vas se sve više i zahteva. A onog momenta kada u kritikama svojih knjiga koje nisu naročito uspele kod kritičara koji vas hvale osetite izvesno „poštovanje“ koje ih sprečava da vam kažu istinu u oči, znajte da ste mrtvi i da bolje da prestanete.

 

S obzirom na vaše planove Vi ste veoma daleko od tog osjećanja.

 

Pa ja volim da kažem da mi je Jugoslavija mesto života a London mesto rada. Trenutno me ništa ne zaokuplja osim moje knjige. Čak i ta građanska pitanja o kojima smo govorili počinju lagano da idu u pozadinu. Otprilike kao da sam čovek sezone, sezonski čovek, onda kad pišem i kada prestajem da pišem i pripremam novu knjigu, onda imam jedan period kada postajem svetski čovek, hoću da kažem bavim se svetskim pitanjima.

 

Na kraju blh još samo rekao da ste VI govorili neke stvari u godinama kada je to bilo zaista teško.

 

I vidite kako sam završio...

 

A danas svi govore sve!

 

Znate, ja sam mislio, kada sam pročitao neke svoje komentare, da su oni dosta oštri, no u poređenju onoga što vi tamo pišete to je potpuna blagost. Tako da bi se moglo reći da su moji komentari apsolutno režimski!

 

 

 

 

Jesam li ketman ili nisam

Sjajna igra krivovernika

 

Razgovor vodila Dušica Milanović,

Intervju, Beograd, 19. januar 1990. Godine

 

Da podsethno, ketman je vrsta političkog ponašanja i kad se ćuti i kad se govori, ili kad se istina iz nekog razloga ne govori do kraja.

Na našu temu o ketmanu, govori Borislav Pekić.

Prvi naš književnik koji je o temi ketmana pisao u svojoj prozi upravo je Borislav Pekić. Pored obimnog dela, integralnog romana Zlatno runo, roman Vreme čuda, Atlantida, Besnilo... Pekić piše i eseje koji su pretočeni u knjige Godine koje su pojeli skakavci I i II (treća je u štampi).

Podsetiću vas da smo na temu o ketmanu razgovarali za časopis Književnost pre pet godina. Biću neskromana pa ću vas, takode, podsetiti da ste u I knjizi Godine koje su pojeli skakavci nastavili sa ovom temom spomenuvši moje pitanje. Izmedu ostalog, rekli ste: „Nije problem u tome da li je neko ketman, nego zašto to da bude ako ne mora, i sve dok ne mora." Šta mislite, jesu li intelektualci često ketmani, a da to ne moraju biti, i kako to postaju?

 

Moj je odgovor o knjizi nešto jednostavniji od života, pa utoliko i aproksimativniji. Ja ga upravo sada, pišući treću knjigu Godine koje su pojeli skakavci u neku ruku proširujem i, stavljajući ga u kontekst našeg modela realnog

socijalizma, objašnjavam i na svom primeru i na primeru intelektualaca koje sam upoznao. Ovi se povesno dele na one koji nisu bili načisto jesu li ili nisu slobodni bez obzira što je, po međunarodnoj definiciji, sama zemlja u smislu zemljišta bila od okupatora uistini oslobođena.

Oni koji su se osećali oslobođenim, nisu imali potrebe da se ketmanski ponašaju, iako će se, kasnije, i među njima naći onih što su se u „najsavršeniji poredak na svetu" razočarali ali su nastavili da mu pokorno služe, ne htevši da plate visoku cenu razvoda.

Ketmani su se spočetka regrutovali ekskluzivno iz druge i treće grupe uglavnom građanskih intelektualaca koji su, da bi uopšte opstali, bili primorani da glume odanost i da se privikavaju na status ketmana, ali retko kada iz onih razloga što ih Gobineau[335] pripisuje njihovim islamskim precima. Ovi su bili ketmani iz strateških razloga, da bi opstali za vreme u kome će svoja prava uverenja slobodno moći ispoljavati i širiti. Naši su građanski ketmani ovim putem tek preživljavali.

Kod darovitih intelektualaca problem se komplikovao ambicijom. Mladi su ketmanstvom štitili svoje izglede, stari svoj stečeni ugled. U koordinantnom sistemu opšte laži, gde je ordinata društvena laž proklamovana zvanično kao istina, oni su neophodna apcisa, bez koje sistem ne bi mogao da funkcioniše. Ni u narodnim demokratijama, na čijem iskustvu Česlav Miloš[336] gradi svoje građanske alibije za saradnju sa novom vlašću, ona bez njega i njemu sličnih ne bi mogla biti uspostavljena. Pa u tom svetlu, ketmanstvo nije tek usputan proizvod jednog naopakog sistema, već njegova bitna okosnica, način putem kojeg se on održava. I održavao bi se čak i u paradoksalnoj situaciji, u kojoj više ne bi bilo pravovernika, samo krivovernika koji ketmanski sjajno igraju svoje uloge. Takav bi poredak čak i ortodoksniji bio. Pošto ne bi znali jedan za drugog, svako bi, naime, mislio da je okružen pravim vernicima, a svi se plašili da ne budu otkriveni, utrkivali bi se u ortodoksiji, sve dok je ne bi do apsurda .doveli. Onako kako su, upravo na tom principu, do apsurda, dovedene boljševičke čistke.

 

Pojam ketman kod nas je došao od Česlava Miloša i studije Nikole Miloševića. Vi ste prvi pisac koji je u svojoj prozi primenio ovaj pojam. Zašto su se pisci i u poratnoj i u savremenoj književnosti klonili ove teme?

 

Dopustite mi da odgovor na ovo pitanje započnem citatom iz jednog svog eseja na tu temu: „Gobineau ističe ketmansku karijeru Aviceninog učenika Sadra. Taj je u umeću pretvaranja tako daleko otišao da je, za nos vukući horde učenih mula, iako heretik, postao jedan od najubedljivijih zvaničnih propovednika šiitizma, što mu je, navodno, omogućilo da herezu širi među pismene ljude - jer nepismeni nisu shvatili njegova delikatna odstupanja od kanona, a on ih, opet, jasnijim nije smeo učiniti da ne bi bio uhvaćen - sve dok jednog dana nije poverovao da se može otkriti, zbacio sve velove, odbacio islam i pokazao se kao logičar i metafizičar, kakav je zaista bio. Dobro za njega, što vele Englezi! Šta ćemo, medutim, sa svim onim nepismenim ljudima u nesrazmernoj većini svakako - koje je Sadr u šiitstvu morao učvrstiti ako je već bio tako sjajan ketman da njegovu herezu ni sumnjičave mule nisu primećivale (jer da nije, nepismeni bi možda ostali bez vere, ali on sigurno bez glave).

Misionar koji bi ljudoždere hteo odvići od ljudskog mesa morao bi im, da stekne njihovo poverenje, dugo praviti društvo oko kazana. Inače bi i sam bio pojeden i njegova bi uzvišeno prosvećena misija skuvana bila s njegovim kostima. Morao bi biti ketman, jesti ljudsko meso, praviti se da mu prija, i još vikati - Ohoho! A i kada bi najzad došlo njegovo vreme, kad bi otkrio svoje humane namere – pod uslovom da ih pamti, da i on nije postao ljudožder - i u njima eventualno uspeo, nagovorivši kanibale da pređu na pasenje trave, u njegovom bi stomaku bezuslovno ostao izvestan broj ljudi koje je prethodno u ime viših motiva morao da pojede i svari."

Pogađate li šta hoću da kažem? Ketman nije nevin čovek. Ma kako izvinjavali njegovo ponašanje, kriv je „zbog toga što je kraj kazana pravio društvo ljudožderima". Kako sada od njega očekujete da o tom stanju piše nepristrasno? On se toga stidi. On će vam lakše priznati i da u pravu nije bio nego da se pretvarao kako je u pravu da bi preživeo ili uspeo. Ali će najradije reći da je i sada u pravu, ali da je ,,u krivu" pravac društva koje je do malopre obožavao i od njega za to dobro bio nagradivan.

 

Predmet vaše knjige Godine koje su pojeli skakavci II (Dosije K-147/49) ponavljanje je jednog istražnog postupka. Recite nam o čemu je reč.

 

O tome da utvrdim kako smo pali policiji u ruke. Tokom te privatne istrage, shvatio sam da je to savršeno nevažno, jer mi smo stvarno pali tek posle izlaska sa robije. Pali smo onda kad smo se definitivno pomirili sa stanjem i svojom građanskom bespomoćnošću. Ja lično ni ketman nisam morao postati. (Naprotiv, izgleda da je svima stalo da ostanem kakav sam.) Nisam jedino mogao praviti nove ilegalne organizacije. Sve ostalo sam praktički mogao. U takvim uslovima jedva osećate pad. Naročito ako ga na nečijem mirovanju ne možete meriti. Jer, zajedno s vama, pada i sve ostalo oko vas. A pri svemu tome, pad je obložen jastucima uspeha. Zamenjujete svoje građanske uspehe književnim, i svoje građanske slobode umetničkim. I sve je na broju, I vaša savest, i vi.

 

Vi niste sami osuđeni. Šta je s vašim drugovima koje spominjete samo inicijalima? Šta oni misle o našoj temi?

 

Moći ćete uskoro čuti njih same. U konačnoj redakciji Skakavaca povućiću sadržaj fusnota u tekst, a njima u tim fusnotama dati reč. Tako će knjiga uravnotežena biti i drugim istinama. Neće se doći do uverenja da sam ja ležao pod jednom istragom, oni pod nekom drugom, ja u jednom, oni u drugom zatvoru, kako se dešava sa našim memoaristima, za koje mi se čini da su živeli jednovremeno ali u raznim dimenzijama, da se nisu borili u istom ratu, niti vladali istim mirom.

 

Velite da su za revolucionare zvezdani časovi pre pobede a ne posle, te u tom smislu navodite i neke naše učesnike revolucije, Đilasa, na primer. Šta ini- slite, ko je više podložan ketmanu, pobedeni ili pobednici?

 

Pobeđeni iz nužnosti, pobednici iz straha ili konfuzije. Pri tome mislim, razume se, na bivše pobednike, one koji se tako više ne osećaju ili bi se takve pobede rado odrekli. U stadijumu otrežnjavanja, dugom, bolnom i često nejasnom, oni su uvek pomalo ketmani. Ne uvek stoga što to žele biti nego što sa sobom još nisu načisto. Ne verujcm da je medu njima bilo i ketmana u Sadrovom smislu, onih koji su svesno nosili masku pravovernika da bi se sačuvali za neka bolja vremena. Većina je dovoljno poznavala mehanizam (svoje) vlasti da bi u takvu mogućnost poverovala.

 

U Godinama koje su pojeli skakavci pišete da dokumenat vredi samo onoliko koliko ume da se ispravno pročita. Verujete li da će vaša knjiga biti ispravno pročitana? Na šta biste vi kao autor posebno ukazali pažnju?

 

U prvom redu na ono što povezuje stanje u zatvoru sa stanjem u tzv. slobodi, ono što od zatvora čini jedan stepen slobode, a od slobode oblik raznih stepena zatvora. Ko u knjizi vidi jedino priču o meni, promašiće njen sadržaj ili sam ja promašio da onaj pravi dovoljno istaknem. Zatvor je, medu nama, krajnje

dosadna stvar. Posle istrage i suda, kad još možete na neka uzbuđenja računati, sve je ostalo savršeno irelevantno tucanje vremena.

 

Zar nije „zatvorska književnost", da je tako nazovemo, svojevrsna poetika antiketmana?

                             

Jeste, ukoliko se bavi krivima. Onima koji veruju paragrafu Krivičnog za- konika po kome su suđeni. Ako se bavi nevinima ili onima koji drže da su nevini, kao što to, blagodareći uspomenama sa Golog otoka, najčešće biva, to nije antiketmanstvo. To je tek književno stilizovan zahtev za rehabilitaciju.

 

Vredi li svetlost utrošene sveće, pitate se u knjizi, a ja vas pitam vredi li u smislu širem od događaja koji je predmet knjige?

 

Kako da vredi kad je izgorela i ostavila nas u mraku? Sveća je upaljena i odozgo i odozdo da bi se pod njenom svetlošću nešto značajno obavilo. Ništa se nije obavilo, osim što je obasjano hranilište za sve naše skakavce. Istina je da su oni pojeli te naše robijaške godine, ali su pojeli i sve što smo napolju ostavili. A to znači da bi u širem jednom smislu izgubljene godine bile izgubljene i da smo ih proveli na slobodi.

 

Po vašem mišljenju, da li je pisac u našim balkanskim prostorima, bez obzira koju temu obraduje, uvek prinuden da učestvuje u nekoj vrsti ketmana?

 

Ne mislitn. Kad bih tako nešto mislio, prepustio bih svoju slobodnu volju i svoju gradansku savest nekim mcni potpuno stranim povesnim nužnostima. Povrh svega, ne verujem da je prostor, koji ste nažvali balkanskim, obdaren nekim posebnim, pogotovu naslednim otežavajućim okolnostima i takođe posebnim izvinjenjima za nesposobnost u njihovom prevazilaženju. Nesposobnost je u potpunosti posledica jedne pogrešne društvene orijentacije i ažurnog rada njenih protagonista na njenoj promociji. Odbacujem zato svaku ideju o nekoj zajedničkoj, solidarnoj, kolektivnoj krivnji za nesrećan položaj u kome se nalazimo, krivnji u kojoj bih i ja parcijalno učestvovao. Ni najmanje se krivim ne osećam, iako me jedan bivši srpski general do malopre na to pozivao. Kriv zato može biti samo taj general, onaj ko je imao moć a nije znao da je pametno iskoristi.

No, nema sumnje, deo krivice snose i naši domaći ketmani. Svi oni što danas pune novine mudrim savetima o tome kako je trebalo upravljati zemljom, a dok se pogrešno upravljalo, oni su mudro obdelavali svoje negovane ketmanske vrtove.

 

Nemojte mi samo reći da ketman nije prisutan na Zapadu, gde živite.

 

Upravo to smeram da vam kažem. U svakom slučaju, zapadni ketman razlikuje se od istočnog (ukoliko ovaj pojam geopolitički pokriva prostor realnog socijalizma) po tome što je ređe na takvu glumu egzistencijalno primoran, što se na nju odlučuje isključivo u domenu privatnih, nipošto opštih gradanskih interesa. Ketman, naime, može biti u nesrećnom braku koji ne želite da razorite zbog toga što vam je supruga bogata. Kao Sadr, tada krijete svoja osećanja, nadajući se da će žena umreti pre vas, i vi moći opet da živite slobodno. Ketmanstvo postaje opasno tek kada je jedini uslov opstanku, kad prelaznih stadijuma između ketmana i narodnih neprijatelja nema. Kad je tek subsidijarni, dodatni, ketmanstvo je puka građanska hipokrizija.

 

Zar buduća stranka, koju nameravate osnovati, neće biti podložna ketmanu u odnosu na svog vođu?

 

Ne verujem. Za tako nešto nedostaju osnovne pretpostavke, među kojima je jedna u vlasti, druga u njenoj prirodi. Ketmanstvo pretpostavlja izvesnu nagradu. Osim neprilika, opozicija ništa nikome ne garantuje. Voda jedne demokratske stranke danas u Jugoslaviji svome članstvu može da obezbedi jedino nevolje. A ko se putem rafinirane glume udvara nevoljama?

 

Kako se iskorenjuje ketman?

 

Vrlo jednostavno. Učinite to stanje neprofitabilnim. Ne vezujte za njega uspeh u preživljavanju. Odbijte mu privilegije, porecite oportunitet, ali pre svega uklonite potrebu za njim. Pružite ljudima slobodu mišljenja i njihovog udruživanja. Ne odgajajte dobre glumce, nego slobodne građane. A iznad svega ne činite od lojalnosti stvar vere nego razuma.

Naravno, mehanizam je opšte deketmanizacije lakše ustanoviti nego ga u praksi sprovesti. Pola veka ketmanstva, kao načina života, korumpiralo je same temelje naše građanske konstitucije, nikad osobito jake. Već je stvorena tradicija ketmanstva. Njegova morfologija je u tančine razrađena, njegov moral verifikovan, njegove vrednosti na delu dokazane. Pokažite da nisu prave, a pre svega, kako rekoh, da nisu nužne, jer ne donose nikakve koristi. Ljudi će to najlakše razumeti, mnogo brže nego bilo kakvu moralnu osudu.

Prilagođavanje, u sopstvenom interesu, antropološka je datost. Moral je, razume se, ponekad prepreka. Ali, ako je pritisak životnih uslova dovoljno jak i dugotrajan, moralni obziri će uvek naći izlaz u nekom izvinjenju i pristupiće se ketmanskoj mimikriji, ukoliko je ona jedina dostupna mogućnost za opstanak. Potrebno je, dakle, ustanoviti sistem koji neće zahtevati društvenu mimikriju kao oblik egzistencije. Socijalizam se, bar do sada, nije pokazao kao takav sistem. Niti je demonstrirao volju da se, bez spoljnog pritiska, u njegovom pravcu razvija.

 

Koji je, prema vašem mišljenju, to sistem?

 

Najbolji medu rdavim - građanska, parlamentarna demokratija.

 

Kad sveća dogori

 

Razgovor vodila Katarina Oklobdžija,

Stav, 29. Decembar 1989. Godine

 

Dok korača onako uspravan i visok, zanesenu sopstvene misli, užurban beogradskim ulicama Borislav Pekić deluje kao nestvarni junak neke priče iz nekog drugog vremena, eterični duh nepodložan zemaljskim nedaćama i brigama. Čini se da se ta vizija samo pojačava kada ovaj lebdeće - misleći duh krene po najstrašnijoj ranopopodnevnoj hercegnovskoj žezi u svoju obaveznu šetnju. Jednog takvog popodneva započeo je i ovaj razgovor. Iscrpljen pitanjima i odgovorima koje je na njih davao novinarima koji su se sa svih strana Jugoslavije sjatili letos u Herceg Novi da onemoguće Pekiću miran odmor. Na pitanje čime se trenutno bavi s priličnim očajem u glasu priznao mi je da je posvećen isključivo pisanju i redigovanju intervjua, pitao se, na samo njemu svojestven duhovito ironičan način odakle novinarima toliko mašte i želje da se s njim upuštaju u beskonačne političke teme, često preskačući, ona, nekad makar iz obzira postavljena pitanja o njegovoj literaturi.

Pre više od dve decenije, da bi prekinuo pitanja novinara i razrešio dileme i nagađanja kritičara i poklonika zašto je u književnost ušao tako kasno, Pekić je odlučno rekao: „Prvu knjigu napisao sam u 35-oj zato što nisam umeo da je napišem ranije!“ Kasnije je sve već bilo mnogo lakše, posle te već legendarne zbirke pripovedaka Vreme čuda usledio je neverovatan broj dela tako da je baveći se najrazličitijim književnim vrstama i žanrovima Borislav Pekić u objektivno kratkom vremenskom periodu stekao zavidnu bibliografiju. Ubeđen da ako nešto sem pisanja poznaje to je film, kojim se pre »Vremena čuda« profesionalno bavio, nikada ga nije istinski napuštao. Spisak njegove filmografije prilično je dugačak, od prvih scenarija za filmove njegovog bliskog prijateija, pokojnog Mila Đukanovića, u kojim je čak i glumio, do ovogodišnje produkcije čije se bioskopske premijere s nestrpljenjem očekuju. l Pekić ne miruje i da »godine koje su pojeli skakavci« bogato nadoknađuje neverovatnom umetničkom plodnošću svedoče i dela koja su protekle godine ugledala svetlost dana, drugi tom Skakavaca, nedavno objavljena Argonautika kao i filmovi „Đavolji Raj“ u režiji Rajka Grlića i „Vreme Čuda“ Gorana Paskaljevića.

 

Potencijalni životi

 

Sva vaša dela zasnivaju se na krajnje preciznim često i egzaktniim podacima (bez obzira da li su činjenice preuzete iz istorije, biologije, medicine antropologije...). Kako prikupljate podatke? Kakav je vaš odnos prema njima, kontekstu naknadne transpozicije fakata unutar dela?

 

Prikupljam ih, kao i drugi pisci, čitanjem relevantnih knjiga, časopisa, novina, prekopavanjem arhiva i razgovorima s profesionalcima iz te oblasti. Što se tiče mog odnosa spram tako sabrane faktografije, on će zavisiti funkcije preuzetog podatka u strukturi knjige. U dokumentarnoj prozi, recimo mada, ako je umetnička, nje u najstrožem smislu reči nema, dužni ste da podatke kalto stoje poštujete, varirate samo ugao posmatranja ili kontekst realnosti u kojima se dogadaju. Uostalom, prema faktu se ni istoričari ne ponašaju drukčije. Ni za njih istorijski fakat nije čin koji sam po sebi nešto, i uvek isto znači. Ni za njih on nije u vakuumu. U mreži je drugih fakata i s njima se nalazi u stalnoj interakciji. Kako će se shvatiti i tumačiti zavisi od uticaja ši ih u tom okruženju drugim faktima trpi, kao što vidljivost nekog predmeta, zavisi od vrste i količine svetlosti kojom je iluminiran. U drugom, naučno-fantastičnom žanru, npr., dopušteno vam je da fakte menjate i prilagođavate priči, da na bazi njih, držeći se utvrđene logike, razvijate za sadnedokazane pretpostavke života. U svim slučajevima, međutim, već samim inom uključivanja u književni tekst, podatak menja prvobitnu empirijsku prirodu i postaje umetnička figura. Gubi naučno, stiče estetsko obeležje. Umetnost je pomalo alhemičarska hemikalija koja, uz pomoč magijske formule lara, faktima omogućava da žive i druge, potencijalne živote osim onih aktuelnih.

 

Čini se da je Vaš princip u radu izuzetna sistematičnost. Još 1965. preicno ste odredili krug tema koje ćete u budućnosti literarno obraditi. Tog se plana i do danas pridržavate. Kakvo onda mesto u Vašem stvaralaštvu ima inspiracija?

 

Trostrako ma koliko lično do nje ne držim. U prvom redu ona me je do tog plana tema i dovela, navodeći da baš o njima, a ne nekim drugim razmišljam, povezujući unutrašnjim otkrićima koje opšte interese i iskustva sa izvesnim sižeima; ona takode čini da se u tom, 1 ako,nom planu pojave knjige koje nisu njime predviđene, najzad, njen je najznačajniji posao u tome da tokom pisanja, unutar knjige, pronađe rešenja za koja sam ja nesposoban.

 

Krpljenje odgovora

 

I ranije je bilo autora koji su svoje opuse detaljno planirali. Da li ste nekog konkretnog pisca imali u vidu kad ste, pre Vremena čuda zamišljali svoje književno delo?

 

Balzaca i Prousta, mislim.

 

Očigledno je da vrlo ozbiljno shvatate svaku svoju reč koja će se objaviti u javnosti. Čini se da ste, kao i u svom spisateljskom radu, vrlo sistematični i u razgovoru za novine, časopise. U kojoj su meri intervjui i razne prigodne izjave deo Vašeg posla?

 

U meri u kojoj novinari uspeju da me na njih prisile. Ne marim za njih, pogotovu ako su, kao što najčešće jesu, vezani za izlazak neke knjige, sputani njenom temom i primorani na beskonačnu repeticiju uvek istih tvrdnji i objašnjenja. A da ta objašnjenja, s izmenjenim rečima i redom među njima, moraju biti konzistentna, po sebi se razume. Pretpostavlja se da niste pisali u snu, nego s nekim ciljem koji se morao kontrolisati inače se ne bi postigao. Varate se, međutim, ako mislite daje s opštim temama lakše. Obično se misli da pisac, po dužnosti, prati sve što se dogada, da je o svemu obavešten i za sve što se dogada podjednako zainteresovan. Da je jednako verziran o tome šta se zbiva u njegovoj knjizi, ili nekoj koju je napisao pre trideset godina, i šta je novo u Kini ili Južnoj Africi. Da o svemu ima gotovo, meritorno, dosledno mišljenje. Ja lično, takvo nadnaravno stvorenje još nisam upoznao. A ipak mi se postavljaju pitanja kao da sam živa enciklopedija interesa. I šta se onda radi. Ad hock se skrpi neki neutralan odgovor, da čovek ne bi ispao neinformisan, ili još gore - ravnodušan prema »gorućim problemima današnjice«, za koje, pisca, možda trenutno uopšte nije briga. Samo u ovoj godini, od Goranove nagrade do sada, dao sam veliki broj intervjua na razne načine formulišući iste misli, što je, priznaćete dosadan i nervirajući posao. Retko kad imate da kažete nešto uistini novo, a objašnjavati nešto staro, a to je vaša knjiga čak i kada je tek izašla, nezahvalan je poduhvat. Ali, ako ga se već prihvatite, morate ga raditi savesno. U intervjuima, na sreću, ima i nešto korisno. Ne mislim na njihov trgovačko-reklamni smisao, mada i njega ima, a to nije nevažno u svetu u kome je sve za kupoprodaju. Imam u vidu činjenicu da pitanja, ako su prava, dobro postavljena, teraju pisca na razmišljanje o stvarima o kojima on dobrovoljno možda nikad mislio ne bi. Pogotovu se trudio da misli - pametno. Hvala bogu,ona su retko takva, pa pisac instant-retorikom dosta lako postiže utisak da je nov, a kako svi već misle da je i pametan, inače ga ništa ni pitali ne bi, oko toga ne mora ni da se trudi.

 

Podzemno moraliziranje

 

Kolikogod fabule bile različite, neke osnovne postavke, teze misaone koordinate povezuju sva Vaša dela. Koje bi ste izdvojili kao najdominantnije?

 

Na takvo pitanje nemoguće je odgovoriti a da se ne rizikuje proizvoljnost, barem simplifikacija. Najdominantnija koordinata koja moja dela spaja u jedan rakopis, pretpostavljam, odnos je čoveka i istorije. Druga bi mogla biti antropološki aspekt humane ištorije. Treća neka podzemna moralistička, potajno propovednička dimenzija, premda bih voleo da se ne oseća, da se samo podrazumeva.

 

U jednom od Vaših komentara na BBC-ju kažete: „Nije najteža tuđina koju su vam svojim nerazumevanjem nametnuli drugi, najteža je ona koju ste nerazumevanjem drugih sami stvorili. Zato se od onih do čijeg vam je razumevanja stalo, od onih za koje vam je presudno daih razumete, nikad dugo nemojte razdvajati. Zatećićete druge ljude...“ Da li to važi i u odnosu na Vaše beogradske prijatelje?

 

Da. I više na njih nego na neprijatelje. Pre svega na njih. Neprijatelji me se, naime, ne tiču (ja se njih tičem), a prijatelji tiču.

 

London Crnjanskog i Vaš London? Sličnosti i razlike?

 

Sličnosti i razlike odnosa prema Londonu, Engleskoj i Englezima uopšte, zavise, jamačno, od sličnosti i razlika izmedu nas. Ja, doduše, nikakvih sličnosti ni u čemu ne vidim, niti bih voleo da ih ima, osim u dara, gde ih, nažalost po mene, nema. Razlike su reljefnije: on je u Londonu bio izgnanik, ja sam u njemu svojom voljom; on je ovde živeo, ja samo boravim; živeo je teško, ja boravim, u najmanju ruku, pristojno; on London nije trpeo, ja se u njemu ugodno osećam, možda baš zato što u njemu ne živim; on je od Engleza mnogo očekivao, a ništa dobio, ja ništa ne očekujem, pa ništa i ne dobijam, i ovo bi možda bila jedina uverljiva sličnost medu nama.

 

Često ste govorili da je život u Beogradu poguban za Vaš književni rad. Znači li to da, bez obzira na Vašu radnu sobu, uređenu po uzoru na Londonsku, u Beogradu prvenstveno lenstvujete?

 

Ne. Ja se u Beogradu prvenstveno nerviram. A lenstvovanje je samo posledica hroničnog nerviranja. Nerviram se, naime, i to mi ne dopušta da radim. Potom se nerviram što ne radim. Pošto ništa ne radim, ostaje mi dosta vremena za nerviranje, i ja ga u tu svrhu obilno koristim. Tako se stvara začarani krug iz koga jedini spasonosni put vodi na aerodrom.

 

Preci i potomci

 

Očigledno je da veze između Vas i Borislava Mihajlovića Mihiza nisu samo prijateljske. Jednom ste rekli kako je upravo on uticao na to da prvo napišete Zlatno Runo, pa tek kasnije roman o Vašoj generaciji. S druge strane, jedna od najplodnijih Mihizovih dramatorških faza bila je upravo adaptacija za scenu Vaših dela. Možete li nam nešto više reći o tomliterarno-prijateljskom odnosu?

 

Sa zadovoljstvom. S njim sam se upoznao davno, kasnih pedesetih, još dok sam radio na filmu. Jedno smo vreme bili u istom spisateljskom timu, nekoj vrsti zanatske radionice za izradu i popravkufilmskih scenaria. Kad sam mu u svojoj 35-oj dao Vreme čuda, svoju prvu knjigu, telefonirao mi je, rekavši: „Pekiću, Vi ste pisac“. Tako sam telefonski postao pisac. On je napisao i prvu kritiku na knjigu u Politici. No njegova uloga u mom radu znatno prevazilazi ulogu naknadnog kritičara, ma koliko i tu bio sasvim izvan serije, i svakako poslednji veliki kritičar kojeg smo imali. Davao sam mu pre štampanja svaki rukopis i on ga je uzimao kao da je njegov. Njegovo je mišljenje uvek pošteno i bespoštedno, primedbe, često knipne, saveti, ponekad presudni, dolazili su, iz same knjige, a on ih je tek posredovao, nipošto iz neke druge koja bi umesto ove mogla biti napisana. Zato je to mišljenje bilo tako pouzdano, tako korisno, zato se i većina njegovih primedaba i saveta mogla usvojiti i primeniti. Pošto me je nagovorio da odložim Graditelje, a pišem Zlatno Runo, i pošto sam završio Runo, rekao mi je: „Znate li da sam Vas spasao jedne knjige“. Koje? Graditelja, rekao je, „Posle Runa, ne morate ih ni pisati“.

 

Zbog čega ste odlučili da poslušate Mihizov savet i pišete prvo o precima, pa tek onda o potomcima, Vašoj generaciji, i kakva bi bila razlika između romana Graditelji i „Crveni i Beli“ da su pisani pre Zlatnog Runa i sad kada ćete ih pisati posle?

 

Mihiz je predložio nešto prirodno. Preci dolaze pre potomaka, zar ne? A i tehničke prednosti hronološkog izlaganja ogromne su. Zamislite da sam počeo obrnuto, s Graditeljima? Morao bih da gubim vreme sa prošlošću, koju, u meduvremenu, nisam definisao. Opteretio bih knjigu naracijom, tamo gde je zamišljam kao dramu. Stalno bih se vraćao na izvor porodične sudbine, znajući da u njemu još nema vode, da taj izvor tek treba da potekne, a ne znajući kako će to učiniti, kakve će to vode biti i kuda će one krenuti. Zaustavljao bih radnju, objašnjavajući i tumačeći sadašnjost na osnovu pretpostavki koje još nisam utvrdio. A kada bih posle Graditelja i „Crvenih i Belih“ počeo pisati Zlatno Runo, ustanovio bih da sam krivim pretpostavkama ovom romanu vezao smrtonosni teg oko vrata. Da sam mu jednostavno reverzibilno propisao smer kojim spontano nikad ne bi pošao. Ovakav naopak postupak ličio bi onom u kome slikar najpre slika lišće, pa tek potom sve ostalo na drvetu. Lišće tako odreduje položaj i pravac grana, umesto da je obrnuto, a grana visinu stabla, umesto obrnuto.

 

Morao sam u zatvor

 

Pre 20 godina ste zaključili: „Uostalom, nama ne nedostaje angažovana književnost. Mi nemamo angažovane književnike u onom humanističkom smislu u kom su to Sartre, Grass, Solženjicin, Anžejevski, Miller, predratni Krleža ili današnji Ćosić?“ Da li se situacija promenila i na koji način?

 

Ja ne tugujem baš toliko za angažovanom književnošću koliko se iz ovog teksta može zaključiti. (Bojim se da je preko njega pala senka nekog krupnog leša iz 1968!) Meni je više stalo do pisaca, angažovanih u građanskom smislu, nego do angažmana njihove književnosti koju bih pustio na miru, da se bavi, bez selekcije, zabrane, ali i prinudnih, pogotovu trenutnih i provizornih, prioriteta (političkih, nacionalnih, moralnih, idejnih ili bilo kakvih drugih) čime god ume, može i hoće. Što se tiče sadašnjeg stanja, vidljivo je da imamo mnogo više »angažovanih knjiga« nego ranije. Ostaje da se vidi jesu li one i dobre, bolje od onih koje, navodno, angažovane nisu. Vredi li, naime, svetlost upaljene sveće? Ponekad nisam siguran.

 

Šta je uticalo na Vas da saberete svoje uspomene s robije i ponudite ih javnosti?

 

Sabrao sam ih uglavnom zato da bih ustanovio da li sam morao otići na robiju ili sam je mogao izbeći, a da bih u tom pogledu došao do nekog verodostojnog zaključka bilo je neophodno da opišem naročito vreme u komesam suđen. Ishod je bio povoljan po mene. Morao sam otići u zatvor. Takvo je vreme bilo. A takav i ja.

 

Kako ocenjujete savremenu jugoslovensku dnevničko-memoarsku literaturu i gde je u tom kontekstu mesto Vašim Godinama koje su pojeli skakavci?

 

Ova mi literatura liči na rđavo uvežban orkestar u kome gudači gude, trubači trube, a binjari bubnjaju na osnovu različitih partitura sasvim različitu muziku, pa umesto nje čujemo buku. U tom kontekstu je moje mesto soliste iz nekog drugog orkestra koji je pogrešio salu, ali sada nema kud, mora da otsvira note pred njim, prave ili pogrešne bile. Jednom sam rekao kako mi se čini da naši pisci ratniii memo'ara nisu učestvovali u istom ratu, niti su memoaristi kasnijeg mira živeli u istom miru. Kao da su kroz revoluciju vojeva i zemljom vladali u nekim paralelnim svetovima koji se samo retko gde dodiruju, pa se isti događaj u svakoj od njih odvija na svoj osoben, i spram drugih verzija, različit način. Tako se dobija jedna originalna, rošomonska slika prošlosti, u kojoj nijedna istina iz jedne verzije ništa ne duguje dvojničkoj iz druge. Šta je, dakle, istina? Šta se uistini zbilo? U tom kontekstu raznoistlnitih istina o prošlosti Skakavce vidim, ali jedino u završnoj redakciji, kao pokušaj da se moja subjektivnost u opisu dogadaja uravnoteži tuđom, te da se tako dođe do verodostojnije slike.

 

Empirijski živi pesak

 

Održali ste 1984. na londonskom univerzitetu predavanje „Istorijski roman i istorijska realnost“. U kojoj meri može postojati objektivna istoriografija i kakav je, po Vama, odnos izmedu istorijske realnosti i njene književne transpozicije?

 

Već i sam predmet njenih istraživanja, povest humaniteta, nepouzdan, nejasan, nečitljiv, u dokazima (dokumentima i artefaktima) insuficijentan, otvoren naknadnim interpolacijama, izopačenjima i obmanama; ponekad i dalek našem dobu, bez arheološke ostavštine, ne pruža garantije da i prošlosti dobijamo ni približno pravu sliku. Ono što dobijamo je više ili manje moguć otisak. I ako u ograničenom smislu nauka, istoriografiji je nemoguće da to bude u meri matematike i drugih egzaktnih struka, čija je empirija postojanija i vidljivija. Empirija kojom se istoričar bavi liči na živi pesak, gde je sve u polutekućem agregatnom stanju. Svi su zaključci uvek podložni reviziji. Čak i nedavno minulim vremenima ne umemo naći pravi lik, nego ga menjamo kada god novi fakat ispliva na površinu istorijske tame. Tako je, usled fundamentalne nepouzdanosti, istoriografija već neka vrsta hibrida izmedu nauke i umetnosti. To je približava književnosti, s njom i fikciji. Razlika je sami u tome što istoriografija to ne priznaje, toga se stidi, a književnost se time ponosi i upravo na tome gradi svoj renome. Kakva je, u međuvremenu, razlika izmedu istorijske realnosti i njene književne transpozicije? Istorijska je realnostosim magijskim putem, verovatno nedostupna i nauci i umetnosti. Postavimo onda sebi ispravnije pitanje kakva je distinkcija izmedu njene istoriografske i književne tranšpozicije. Za istoriografiju povest je predmet istraživanja, za književnost tek građa. Za prvu je, ako se izuzmu sumarni zaključci, istorijska činjenica kraj posla, za drugu od te činjenice posao tek počinje. Prošlost je za prvu gotova, za drugu nešto tek u nastajanju, što književnim sredstvima valja dovršiti. Za prvu je prošlost stereometrijska slika, na kojoj je crtež utvrđen, boje stoje gde su, radnja je umrtvljena, i osim retko, na njoj se vidi jedino ono što je za datu istorijsku epizodu najvažnije. Sve je ostalo iz slike uklonjeno. Za drugu,pak, upravo to što je uklonjeno, što je život u njegovom odvijanju, tajna iza datuma, to je prava tema. Književnost je ovde u nesumnjivoj prednosti. I kad nas laže, čini to sa stilom.

 

Perspektiva seoskog došljaka

 

Nedavno ste izjavili da naša savremena politička zbivanja posmatrate kao istoriju, arheologiju. Kako?

 

Jednostavno. Za ispravno shvatanje prošlosti potrebna je, vele, distanca. Da se vreme što se opisuje od nas udalji toliko, da budući od njega ne zavisimo, možemo ga nepristrasno posmatrati. No, distanca se može postići i na drugi način. Ako bolje vidite neki predmet sa izvesne daljine, vi ga možete ili udaljiti, ili se vi od njega odmaći. Ako se vi od vremena duhovno udaljite, savremenost će vam izgledati kao istorija, o kojoj možete pisati kao da se već zbila, a ne da se još zbiva.

 

U mladosti ste se upustili u politički angažman, ne želeći da se pasivno mirite s društvenim stanjem i sistemom. U kojoj meri su se Vaši politički stavovi promenili?

 

Nisu, nažalost, imali potrebu da se menjaju, premda bih voleo da jesu, jer bi to značilo da živimo u boljem, slobodnijem, pravednijem i demokratskijem svetu od onog što ga je obećavala 1945. godina.

 

U pojedinim epizodama Skakavaca opisujete beogradsku građansku sredinu. To me podseća na tužnu činjenicu da je broj literarnih dela vezanih za ovaj milje u posleratnoj književnosti vrlo mali. Mislite li da su srpski pisci ostali dužni tradiciji koju je inicirao Uskoković[337]?

 

Građansku sredinu opisujem u gotovo svim romanima. U „Skakavcima“ se tek promenio ugao gledanja i svrha. Istina je da se o njoj malo pisalo, ali i to malo je mahom rđavo i bez poznavanja materije, pa je iz toga jasno da stvar nije u broju knjiga na tu temu, nego u njihovoj kakvoći. Književne teme se rađaju spontano i kad im je vreme. Posle revolucije interes je bio na drugom mestu. Poražena, klasa morala se i u romanima, lenjinski udarati po glavi. Danas kad se građanske vrednosti ponovo u naš život vraćaju, više ima izgleda da se i ta zaboravljena sredina, zanemareni milje naše gradske prošlosti, u književnost vrati, ovog puta ne iz perspektive seoskog došljaka već iz ugla gledanja nekog kome je grad prirodna matrica.

 

Ironija kontaminira nostalgiju

 

Na robiju ste dospeli braneći gradanske ideale, ali Vaša poznata ironija, ovog puta udnižena s crtom nostalgičnosti, nije ni u Skakavcima poštedela taj svet, građane i njihov moral.

 

Građanski je život jedan definisan moralnodruštveni model. Činjenica da ga pretpostavljate nekim drugima, ne znači da ga smatrate savršenim. Tek relativno boljim od drugih. Otuda ironija. U tom sam modelu proveo detinjstvo i bilo mi je dobro. Otuda nostalgija. Nostalgija je u načelu lirski-patetična. Ona potkopava ironiju, dok je ova na poslu ruganja vlastitim uspomenama. Ironija kontaminira nostalgiju dok ova za njima kuka. Uspostavlja se književna ravnoteža, bez koje bi knjiga bila ili isuviše bezobzirna ili preterano sentimentalna.

 

Kako ste se snalazili u toku najžešćih borbi između tzv. stvarnosne proze i apstraktne, fantastične književnosti ideja? Smatrate li da je, načelno, takva podela moguća, realna?

 

Nisam se uopšte snalazio jer zato nisam imao vremena. Bile su to moje rane londonske godine, pa mi je prva briga bila snaći se u tuđini, a ne u nekakvim doktrinarnim podelama na koje nas književni veštaci s vremena na vreme navode. Književnost nije zoološki vrt u kome su životinjske vrste razdvojene rešetkama jasno uočljivih bioloških modela. Ako je dobra, ona je pre hibrid, mutant, prouzrokovan zagonetnim preskokom beočuga i revolucionarnim prekršajem prirodnih pravila, nego posledica mirne i celishodne evolucije koja dovodi do profilisanih književnih specija.

 

Nakon kataklizme junak Atlantide postaviće sebi pitanje da li je svetlost vredna utrošene sveće. Isto pitanje postavljate i Vi sebi u drugom delu Skakavaca. Da li je?

 

Ne znam. No to se nikad i ne zna dok sveća ne dogori.

 

 

 

 

 

Književnost je plemenita laž

 

Razgovor vodila Svetlana Hribar[338],

Odjek, Sarajevo, 15. 2. 1990.

 

Smatrate li da je uticaj okolnosti u vašem životu odredio opredeljenje za književni rad, ili ste poziv pisca osjećali u sebi od najranijih dana?

 

Oduvek sam voleo da čitam. U mojoj je porodici vladao kult lektire. I sklonost prema fantastičnom, neobičnom, dramatičnom oduvek sam gajio, hraneći se najpre stripovima, a potom svim što mi je pod ruku došlo. Nisam u izboru lektire bio veliki probirač, što je moju majku bacalo u očajanje. Ali je moja baka bila strasni ljubitelj kriminalističkih romana (čitala je na mađarskom i nemačkom) i knjigu nije smatrala dobrom ako u njoj nije bilo bar nekoliko, duž teme, dobro raspoređenih leševa. Takođe sam od ranog detinjstva pisao Dnevnik, delimično na nemačkom, i to goticom. Znajući da ga majka kontroliše, da bi nadzirala moje „sentimentalno vaspitanje“, počeo sam svoj „pismeni“ život prilagođevati njenim viktorijanskim – u našem prevodu srednjeevropskim – nazorima i tako lagati. Ne znam jesam li već samim tim u književnost – takođe jednu plemenitu laž – ušao, ali sam se jamačno tu naučio sastavljanju priča kojima u životu malo šta odgovara, kao što je slika o meni iz Dnevnika malo odgovarala realnosti. Književni me poziv nikad nije zanimao. Hteo sam da budem istraživač. Svejedno čega. Tek u zatvoru, valjda i od duga vremena, počeo sam nešto pisati. Mislim, dakle, da je posredi pre sticaj okolnosti nego neka volja, prinuda dara ili osećaj da bih to umeo da radim.

 

Vaša prva knjiga objavljena je kad ste već bili u zreloj životnoj dobi i od tada kao da je potekla rijeka vaših romana. Gdje je sve to bilo zatomljeno do vaše 35. godine života?

 

U zatvoru sam počeo pisati uglavnom fragmente, razmišljanja ili neke priče, pre u obliku sižea nego proznom. Po islasku sam od 1959. radio u filmskoj industriji kao pisac i adaptator scenarija te se, sad s druge strane, opet nekako književnosti približio. Onda sam tek u trideset trećoj napisao Vreme čuda. Meni se čini da je za ovo kašnjenje u objavljivanju kriv strah, onaj isti koji neženje, što su starije, sve intenzivnije drži u „slobodnom statusu”. Mlad je čovek arogantan, samouveren, najveći obožavatelj svog dara. On se ne libi javnosti. Što se više stari, oprezniji se postaje. Sumnje su sve prisutnije. Izlaganje pred svetom postaje sve teže. Profesionalna navika malo tu pomaže da se stekne samopouzdanje. Mislim čak da se ono nikad sasvim i ne stiče. Ili se hini ili zamenjuje rezignacijom.

 

Nakon stvarne istrage koju ste prošli, vi ste u Godinama koje su pojeli skkavci napravili istragu nad samim sobom. Da li ste saznali „kakav ste čovjek” i u kojoj vam se mjeri sviđa saznanje do kojeg ste došli?

 

U meri u kojoj bi mi se sviđala i rupa u glavi. Čovek može ceo život proživeti a da o sebi malo šta verodostojnog sazna. Mimoišle su ga krize i iskušenja u kojima će se njegov unutrašnji profil, ono što je on stvarno, a ne što je pod lažnom pozlatom građanskih okolnosti, reljefnije ispoljiti i demonstrirati možda i neku svoju mračniju stranu. U svakom slučaju, policijski je pritisak, kao organizovana i svrsishodna vrsta terora, jedno od najpogodnijih, premda i od najneugodnijih, sredstava za samopoznavanje. Slika koju sam dobio ličila je na površinu Meseca, ili rendgenski snimak teško infiltriranih pluća. Svetle su mrlje bile izmešane s tamnim senkama. Prizor uvek nije bio ohrabrujući, ali je posedovao i jednu vrlinu – od sada sam znao šta moram da držim pod kontrolom i gde su mi Ahilove pete[339].

 

Uz zaista ozbiljnu temu koju ste obradili u Godinama koje su pojeli skakavci, i cijeloj se knjizi osjeća jedan „laganiji“ ton. Koliko god je sve o čemu se govori tragično, vrlo je često – naravno, kad to pisac hoće – viđeno s „ljepše strane“. Smatrate li da bi knjiga bila takva i da je pisana prije tridesetak godina?

 

Nesumnjivo je da ne bi. Ali, pre tridesetak godina ni ja nisam bio isti. No „laganija” priroda knjige ne potiče jedino od povećane udaljenosti između sećanja i realnosti na koju se odnose, niti od toga što bi me policijska batina danas bolela manje nego što me je onda bolela, ponajmanje iz nekog naknadnog razumevanja za vreme – jer, zaboga, vreme je bilo takvo, bilo je vreme revolucionarnog nasilja, pa batina, u stvari, nije batina nego samo prirodan rekvizit vremena – već od svrhe ove autobiografske priče. Njen predmet nije moja tamnička biografija, prilično nerazumljiva i monotona, već pokušaj nalaženja objašnjenja – u tom istom vremeni – zašto je do nje došlo, zašto je, zapravo, do nje moralo doći. Ona nije, kao mnoge zatvoreničke priče, odbijanje sudbine koja se ne smatra pravom. Ona je njeno prihvatanje, pomirenje sa neizbežnim unatrag. A kad nešto već kao svoje, gotovo prirođeno, preuzmete, lakše ga i podnosite. I naravno, sve lakše podnosite ako ste krivi, kao što sam bio ja. Ako bi s ovom idejom do kraja išao, trebalo bi reći da me od tragičnih posledica dugog tamnovanja nije spaslo prevremeno pomilovanje, već moja krivnja, sva moja na vreme počinjena ogrešenja o zakone zemlje.

 

Vaše kapitalno djelo u sedam tomovo – roman Zlatno runo – tiskano je u rasponu od desetak godina. Radi se o obimnom djelu koje samo rijetki mogu pročitati „u jednom dahu”, pa, pretpostavljam, u kontinuitetu nije ni nastalo. Kako je danas pisati roman koji po svojim karakteristikama pripada romanu-ciklusu, kakvi su najčešće pisani u XIX stoljeću?

 

Ja ne bih rekao da Zlatno runo pripada toj vrsti književnosti. Roman-ciklusi XIX veka mogu se čitati sami za sebe. Prousta uzmite, na primer, Zolu ili Balzaca. Nijedna se knjiga Runa, međutim, ako se ono želi uistinu razumeti, ne može sama za sebe čitati. Interferencije i korespondencije među njima su hronične i bitne za prijem celine. Ključne tačke sinhrono su raspoređene u proznom koordinatnom sistemu, koji obuhvata ceo roman i ne može se deliti na regione, pa ispitivati svaki za sebe. Za mene je, dakle, ta fantasmagorija, sintetičan, vrlo dugačak naravno – umesto da ima 500, ima 3 500 stranica – ali u svemu ostalom, normalan roman.

 

Vaša najtraženija knjiga Besnilo do čitaoca je došla negde u vremenu između tomova Zlatnog runa. Da li je taj, kako ga neki nazivaju, paraliterarni žanr, bez namjere odricanja književnih vrijednosti Besnilu, bio, u neku ruku odmor za autora?

 

I jeste i nije. Smeran je kao odmor posle V toma Runa, ali, budući da zanat u oblasti žanra nisam poznavao, a da sam njegova Pravila igre tek preko lektire naslućivao, odmor je ispao zapravo, prilično zamornim. Ako se u pisanje uračuna i proučavanje obimne građe o životu internacionalnih aerodroma i medicinske studije, ta mi je knjiga uzela srazmerno više vremena, nego što će je kasnije uzeti VI i VII tom Runa.

 

Još jedna je knjiga poslednjih godina pobudila zanimanje publike. To su Pisma iz tuđine, koja sadrže vaše opservacije Engleza i Engleske, namijenjene slušateljima BBC-a u Jugoslaviji. Imate li povratnu informaciju o tim emisijama? Pišu li vam slušatelji?

 

Ne tako često kako bih voleo, ali naši ljudi nisu ljubitelji privatne korespondencije. Oni se radije dopisuju s novinama. Komentari su, međutim, pohvalni. Oni mi pomažu da izbegnem osećanje da govorim – kako se kao radio-komentator u vreme rata Orwell žalio – u vetar. Jer iza mikrofona, te mrtve metalne sprave, stati i s nadom da ste slušani obraćate se anonimnim slušateljima stotinama kilometara od vas udaljenih, nije naročito ohrabrujuće. U svemu tome ima nečeg nestvarnog. fantomskog. Tek kad izađu knjige tih komentara, osećam kao da sam neki posao završio. Pre toga ne.

 

Za svoja djela dobili ste ugledne književne nagrade – NIN-ovu i Njegoševu. Ovogodišnji ste dobitnik Vjesnikove nagrade „Goran”. Šta vam uopšte znače nagrade?

 

S tim je nagradama uvek muka. Muka bez njih, muka s njima. Dok je ne dobijete, jer vam nešto i znači, premda to ni sebi ne priznajete, pogotovu da vam znači mnogo; kad je najzad dobijete, onda tvrdite da vam do nje nije stalo. Od licemerja kad tvrdite da vam mnogo ne znače, gore je samo ono s kojim se hvalite da vam ne znače ništa.

 

Roman Atlantida, proglašen 1989. romanom godine, nastavak je, mada ne i sadržajem, Besnila i 1999. To je ponovo žanr-roman koji balansira između povjesti, fantastike, pa i kriminalističke priče, da bi u osnovi bio rasprava o sudbini civilizacije. Kako uspjevate da, pod vašim perom, te neobične teme, na prvi pogled daleke, postanu najaktivnije opsesije savremenog čitaoca?

 

To nije nikakva moja zasluga. To su teme ugrađene u našu civilizaciju, u njenu sudbinu. A opsesije su već u čitaocu, ako ume da gleda oko sebe i povodom toga misli. Ja ih samo na slikovit način posredujem. Opasnost od biološke eksplozije smrtonosnih virusa, rekombinovanih po naučnim laboratorijama, nije manje aktuelna od bilo koje druge elementarne nepogode. Opšta materijalizacija, mehanizacija, kibernizacija, a pre svega automatizacija života, u stvarnom i prenosnom smislu otuđenih modela ponašanja, jedne veštačke, lažne povesti, dakle, odavno je već u toku. Ako je i ne opažaju, niti njene antropološke posledice razumeju, ljudi je osećaju. Ako su pravi, naravno. Ako i oni nisu već – androidi.

 

Kažu da je knjiga najveće civilizacijsko dostignuće. Mi živimo u zemlji koja prednjači nepismenošću, u kojoj se knjiga cijeni po kvalitetu korica. Mi smo i zemlja u kojoj je izvršena nečuvena pljačka Nacionalne i Sveučilišne biblioteke, što su je čak potpomogli stručnjaci ove ustanove. Bez obzira na prevedenost vaših djela na mnoge svjetske jezike, kako izgleda pisati za takav narod?

 

Kao i za svaki drugi, za onaj u kome nepismenih ima manje, i onaj u kome se nacionalno blago ne razvlači. Pisac nije političar. On, naime, ne radi za narod. Priroda njegove motivacije i inspiracije je personalna, a ne prosvetiteljska, misionarska i patriotska. On piše isključivo za one koji ga čitaju, i ako ih unapred ne prepoznaje, pa je to pisanje pipanje slepca po mraku, a ti su, srećom, pismeni.I to pisanje nipošto neće zavisiti od njihovog broja, niri od njihove kakvoće, već od snage i kakvoće njegovog dara i strpljenja.

Što se pak tiče naše situacije, manje me brine nepismenost, koja se trezvenom politikom i vremenom još nekako u da svladati, od polupismenosti, od koje se teže osloboditi i koju skoro da hotimično neguju naše obrazovne ustanove. Ko oči nema, bar zna da se u životu na druga čula mora osloniti, pa ih i razvija da njima oči nadoknadi. Ko ih ima, ali ih je pokrila mrena pogrešnog ili rđavog odgoja, odbrane u drugim čulima nema. Držim da, pored rigidne realsocijalističke dogme, koja je formirala i našu današnju stvarnost i njenu fatalnu krizu, deo odgovornosti leži i na pedagoškom sistemu, nesposobnom da proizvede slobodne, racionalne, umne, efikasne, moderne ljude, dorasle savremenom evropskom nivou, već jedino neupotrebljive poslušnike. polupismene diletante, eventualno eksperte koji će pomagati pri krađi knjiga iz nacionalnih i sveučilišnih biblioteka.

 

Zašto ste za mjesto stalnog boravka izabrali London i u kojoj mjeri sredina u kojoj živite utječe na vaš rad?

 

Upravo u onoj meri u kojoj mi je to potrebno i zbog koje sam London za stanovanje izabrao. Hoću reći – ni u kakvoj. S gledišta nekog uticaja, mogao sam izabrati ta živim u nekoj skrovitoj tećini na Tibetu, jednako kao i ovde u centru britanske metropole.

Ja malo imam veze sa životom koji me okružuje. Okružen sam uglavnom svojim temama, a sve one potiču iz moje zemlje i za nju su vezane. Onih nekoliko knjiga antropološkog karaktera mogle su bile napisane bilo gde. Ali Zlatno runo ne bi moglo biti napisano ako se svojom zemljom niste i ovde okružili.

 

Koliki je dio „Živorada“ ostao u Vama i nakon 20 godine tuđine?

 

Ma, sav je još tu, u meni. Zar bih ga inače u svojim Pismima iz tuđine toliko razumeo, toliko se na njega pozivao? I to, povrh mnogo čega drugoga, svedoči da sam ja ovde samo boravio, a ne stvarno živeo. Život pretpostavlja iskustvo što čoveka menja. Ako se promena ne opaža, iskustvo nije iskorišćeno. No, takve se stvari ne biraju. One se događaju ili ne događaju. Lično mislim da me ovakva tuđina nije mnogo mogla izmeniti zato što sam joj, kad sam u nju došao, već pomalo ličio, što sam je i izabrao zato što na mene liči, što mi odgovara.

 

Što je s onim savjetom – „Živi ovdje, a stari u svojoj zemlji“.

 

Još uvek važi, i sve dotle će važiti dok se stanje u zemlji tako na bolje ne promeni da ga može zameniti drugi: „Živi u svojoj zemlji, a stari na Karibima“.

 

 

Pitajte Miloševića zašto demokratija kasni

 

Razgovor vodio Nedin Sarač,

Naši dani, Sarajevo, 6. Juni 1990

 

Sa gospodinom Borislavom Pekićem, jednim od naših najuglednijih književnika razgovarali smo o funkciji koju obavlja u Demokratskoj stranci, o kašnjenju demokratije u Srbiji, o kosovskoj alternativi i naravno, o književnosti.

 

Gospodine Peklću, vi ste potpredsjednlk Demokratske stranke. Možete li nam reći osnovne odrednice Programa stranke kojoj pripadate?

 

Program Demokratske stranke, čiji sam ja potpredsjednik, jeste  privremeni program kao što sam ja privremeni potpredsednik. Skupio se izvestan broj ljudi, inicijatora te stranke, koji je sastavio program o namerama a on služi umesto pravog budućeg programa. Takav program moći će da odobri samo vetika delegatska skupština svih predstavnika mesnih zajednica na teritoriji Srbije.

 

Za razliku od ostalih stranaka koje su se pojavile u Srbilji i Jugoslaviji vaša stranka nema nikakav naeionalni ili teritorijalni predznak?

 

Znate, Demokratska stranka nema taj predznak upravo zbog jedne tradicije u srpskim građanskim strankama koje nisu imale taj predznak. Ni stara predratna Demokratska stranka nije nosila to obeležje. To ne isključuje njenu nacionalnost. Naravno, mi pretpostavljamo da će najveći broj pripadnika ove stranke biti Srbi. Prema tome, nepostojanje tog predznaka ne znači anacionalnost a s druge strane, ne znači ni ono suprotno. Razumete, što imamo kod izvesnih stranaka ali to je najzad i njihovo pravo. Mi ne posedujemo tu vrstu prirode. Mi smo gtađanska stranka.

 

Kako objašnjavate to da parlamentarna demokratija kasni u Srblji u odnosu na zapadne dijelove Jugoslavije, iako Srbija ima najdužu demokratsku tradiciju?

 

Da, to je tačno. Prvo, ja se toga stidim kao pripadnik ove nacije. Srbija je stvarno imala značajnu demokratsku tradiciju, i to mnogo ranije nego što se tamo navodi. Obično se samo navodi period izmedu 1903. i 1914. Kada biste vi danas čitali govore koji su se u parlamentu Srbije držali za vreme Milana Obrenovića iz 1885. vi biste videli da su oni neuporedivo slobodoumniji i bolji od ovih koji se danas drže. Zašto demokratija danas kasni u Srbiji?

Znate, to pitanje bi bilo bolje postaviti gospodinu Miloševiću nego rneni.

 

Čini se da je jedan od osnovnih ciljeva SK Srbije nacionalna homogenizacija. Ne dovodi li to do zamrzavanja demokratskih, pluralarnih odnosa unutar same nacije?

 

Možda se to može formulisati i na drugi način. Demokratska stranka nije protiv rodoljublja, protiv nacionalnog osećanja. Samo, naravno, mi nismo šoveni. Baza koju gospodin Milošević predlaže za homogenizaciju nama ne odgovara. Nama ne odgovara to da on smatra da se homogenizacija može zasnivati isključivo na jednoj partiji. Pored svega toga, što je još gore, ako dozvolite da dodam, ta partija koja se danas zove Socijalističkom, premi izjavi gospodina Miloševića u Pančevu, brani sve one principe koji su ovu zemlju odveli u propast — brani samoupravljanje, brani socijalizam i brani nesvrstanost. A još da dodam, napada sve stranke kao nečije plaćenike.

 

Kako tumačite promjene u Hrvatskoj i Sloveniji?

 

Znate šta, tu nije potrebno nikakvo tumačenje. Tamo je izražena, pod pretpostavkom da nije bilo nameštanja, a ja u to verujem, jer nije bilo skandala, suverena volja naroda. I to nema šta da se tumači.

 

U izvjesnim krugovima unutar srpskog naroda Tuđmanu[340] se spočitava gotovo ustaštvo ili barem šovenska dimenzija?

 

Da, to znam ali ja u to ne bih ulazio. Možda su neke tvrdnje gospodina Tuđmana dale za to izvesnog povoda. Jedna od tih izjava bila je nešto što je duboko povredilo srpski narod a to je što je on na izvestan način NDH učinio prirodnim oblikom i prirodnom tendencijom hrvatskog naroda. Ja lično ne verujem da bi to trebalo da bude istina. Da jedna takva tvorevina zasnovana na direktnom oslanjanju na Sile osovine uz prodaju čitave obale može imati ikakve veze sa prirodnim težnjama jednoga naroda. Što se tiče drugih stvari, ono što danas gospodin Tuđman čini čini uz potpuno odobrenje hrvatskog naroda. Prema tome, hrvatski narod će, ako mu se ne bude svideo gospodin Tuđman, na budućim izborima imati priliku da kaže šta misli.

 

Kada smo već na terenu Hrvatske, bilo bi interesantno da nam kažete vaše mišljenje o opravdanosti i potrebi formiranja Srpske Autonomne Pokrajine na tlu Hrvatske?

 

Znate, to sve zavisi od politike gospodina Tuđmana. Ukoliko se srpski narod u okvirima hrvatske države oseti ugroženim, on ima pravo na zahteve za autonomiju. Ja se duboko nadam da nova hrvatska vlast neće naterati srpski narod na takvo nešto. Jer pokrajine same po sebi otežavaju državno funkcionisanje. Vi vidite kako to izgleda u Srbiji. Srbija ima nameru da to svede na razumnu meru.

 

Možete li nam reći kako vaša stranka vidi buduću Jugoslavlju - kao federaciju ili kao konfederaciju?

 

Znate šta, ja sam već rekao da je program naše stranke privremen. S druge strane, ja nisam stručnjak za ustavno pravo. Što se mene tiče, to pitanje je potpuno irelevantno. Meni je relevantno samo to da svi narodi koji budu odlučivali da uđu, ostanu ili odu iz te buduće zajednice imaju odgovorne predstavnike koji će o tome odlučivati. Nekim narodima više odgovara federalni oblik. Srpski narod se nalazi u takvom položaju zbog toga što je raširen.

 

Kažete da bi svi narodi trebali odlučivati o karakteru buduće zajednice. Međutim, danas imamo sporenja koji narodi pastoje u Jugoslaviji. Konkretno SPO osporava nacionalni identitet Makedonaca, Crnogoraca i Muslimana?

 

Vidite, recimo moj položaj kakav je. Moja majka je Vojvođanka a otac Crnogorac — Drobnjak. Ja sam Srbin iz Crne Gore, ali ja potpuno priznajem pravo izvesnim Crnogorcima da se oni nacionalno smatraju Crnogorci, samo što ja ne dopuštam da oni spore to prvo meni da budem Srbin. Što se tiče Muslimana, naša stranka smatra da mi moramo prihvatiti realnost bez obzira na to šta mislili. Ukoliko se Muslimani osećaju kao narod, oni su narod i to je njihovo pravo.

 

U posljednje vrijeme se aktuelizira pitanje unutrašnjih granica Jugoslavije, naročito u kontekstu konfederacije. Zvanična vlast i dobar deo opozicionih krugova u Srbiji u tom slučaju spori suverenitet BiH prema njenom teritoriju gaji aspiracije?

 

Ja mogu da vam odgovorim bona fide, jer zaista nisam stručnjak za ta pitanja. Ne verujem da će Srbija osporavati te granice ukoliko ne dođe osporavanje sa hrvatske strane.

 

To isto kažu i u Hrvatskoj?

 

Je l'te, zaista, eto, vidite u kojoj meri ja nemam pojma o tome ali ovo što sam rekao je zaista moje osećanje. Ja lično nikad te granice ne bih osporavao ukoliko ih ne bi neko drugi osporavao. Ukoliko ih taj drugi osporava, to dovodi u pitanje izvestan broj Srba koji žive u BiH. Ja se nadam, zaime Boga, da nismo poludeli potpuno ili mislite da jesmo.

 

Na jučerašnjem mitingu na kojem je učestvovala i vaša stranka prema našem viđenju bilo je i šovenskih ispada?

 

Da, ali shvatite, vi ste mlad čovek... Ja sam pre rata, pošto mi je otac bio sreski načelnik, živeo u Kninu, Mrkonjić-Gradu i drugim mestima pa se stoga sećam i nekih predratnih zborova na kojima se sve to događalo. Nama se juče dešavalo to da idemo pred televiziju da protestvujemo a u koloni iza nas se pevaju neke pesme koje nisu pesme naše stranke. Šta raditi onda? Ako bi neko normalno reagovao, on bi rekao tamo su bile demokrate ali bili su i oni koji.drugačije misle. Naši mladi ljudi nisu pevali nijednu od tih pesama, niti oni tako misle. Ja vas u to uveravam jer smo mi građanska desna stranka. Kod nas se ovde strašno meša nacionalna desnica sa klasičnom građanskom desnicom. U Evropi se zna šta je klasična desnica i ona nije nužno nacionalistička. Ona brani druge principe, kao što je, recimo, privatna svojina. Shvatate šta hoću da vam kažem, ona zastupa određene desne društvene principe, naravno, ne zaboravljajući da odbrana modernog kapitalizma i te kako vodi računa o socijalnom momentu.

 

Jedno od neizbežnih pitanja je i problem Kosova. U posljednje dvije godine se autonomija pokrajina reducira. Vi ste u prethodnom razgovoru rekli da Srbija to namjerava svesti na razumnu mjeru, šta pod tim podrazumijevate?

 

Ovog puta ja mogu da iznesem samo svoj lični stav. Dakle, ja smatram, a ponavljam da to govorim samo u svoje ime, da buduća Srbija mora imati jednodomnu srpsku narodnu skupštinu u kojoj će sedeti pripadnici albanske nacionalne manjine sa punim pravima koja su stekli na slobodnim tajnim izborima.

 

Ukoliko Albanci na to ne pristanu, šta onda?

 

Ne znam, šta biste vi? Svakako ne bih ubijao. Šta znači da nacionalna manjina ne pristane na odluku većine. Pitanje nacionalnih manjina je svugde rešeno na taj način koji ja predlažem. A ova zbrka postoji samo zahvaljujući komunistima koji su još uvek na vlasti.

 

Vi znate da Albanci gaje rezervu naspram srpskih vlasti. Kako tumačite to da od Nove godine do danas na Kosovu imamo preko 30 ubijenih Albanaca?

 

Ja se zaista stidim zbog toga i teško mi je što je to učinjeno u ime moga naroda. Isto tako teško mi padaju i represalije koje su Albanci činili prema Srbima. Znate, ja se ne slažem da ovo treba da bude odgovor ali očigledno je da su se odnosi između Albanaca i Srba da to mere pokvarili da je sada vrlo teško naći prihvatljivo rešenje. Sve to je posledica toga što mi nismo živeli u razumnoj zemlji sa parlamentarnom demokratijom koja bi se odvijala u jednodomnoj skupštini. Uvođenje takve mere danas bi moglo izazvati neprilike ali se ja nadam da albanska alternativa mora biti svesna činjenice da živi u Srbiji. Takode, mi moramo biti svesni činjenice da čistim nasiljem njih ne možemo učiniti svojim prijateljima.      

 

Pošto ste vi prije svega književnik...

 

Hvala Bogu, otkako sam postao potpredsednik stranke niko me više ne pita o mojoj profesiji.

 

Nažalost, i ovo pitanje je ispolitizirano. Prije nekoliko dana prestalo je i zvanično da postoji Udruženje književnika Jugoslavije.

 

Ja moram priznati da mi je lično žao. Znate, oni koji nisu došli ipak snose odgovornost za razbijanje tog saveza. Mislim da to nije trebalo uraditi. Država može da se razbije, političari mogu da se posvađaju ali književnici ne bi trebalo da se razilaze ukoliko ne zauzmu izrazito nacionalan stav. U stvari, ja imam utisak da se to dešava. Ali i to je prirodno. Pisci su nosioci narodnog duha, srž naroda i razne fraze koje nisu samo fraze često. Tako da oni izražavaju postojeći duh. Ja se samo bojim da oni to suvišc jako izražavaju i da taj momenat koji je inače prirodan momenat preovladava jedan drugi momenat.

 

Nedavno je osnovano Nezavisno udruženje književnika u Jugoslaviji?

 

Da, to mi je poznato, poznajem sve te ljude i među njima su dobri moji prijatelji Mirko Kovač, Filip David, Vidosav Stevanović, Žika Pavlović i tako dalje. Ja smatram da je to dobra ideja ali ja se lično nisam priključio i ako sam pozvan, i ako je insistirano. Jednostavno zato što je to strukovno a ja sam zaokupljen političkom strankom, tako da je to van prioriteta.

 

U vremenu koje je iza nas imali smo velike romanopisce Andrića, Krležu, Selimovića, Crnjanskog... Kakva je danas sudblna romanu.

 

I danas imamo velike pisce. Doduše, u poslednje vreme ova situacija je učinila da ljudi i svoje romane malo podređuju nacionalnom. To je ono što je rđavo za literaturu i što se pokazuje uvek i u samom romanu. Medutim, i sada imamo pisce velikog ranga kao što su Aralica[341], Dobrica Ćosić, Pavić[342], Kovač, Selenić i pokojni Danilo Kiš. Sada trenutno ne mogu da se setim još imena ali ima još niz ljudi koji dobro pišu. Ono što ne valja nije to što mi danas nemamo romane nego što izvesni romani pod uticajem ove naše nesrećne situacije prestaju da budu romani i postaju neka vrsta skrivenih političkih eseja, nacionalnih ili bilo kakvih drugih. Ja stojim na stanovištu da pisac mora normalno da se ispoljava kao građanin i građansko biće ali njegova knjiga izuzev autobiografskih dela, kao što su, na primer, moji Skakavci, isključivo mora biti književnost. Ne sme ništa tu da se unese što će pokvariti srž literature.

 

Vrijeme čuda

 

Razgovor vodila Ines Stanković,

Nedelja, Sarajevo, 1. juli 1990. godina

 

„Pekić je samo jedan, a Minovića[343] na stotine“, čulo se ovih dana među beogradskom opozicijom. Potpredsednik Demokatske stranke književnik Borislav Pekić, jedan od najvećih jugoslovenskih pisaca, „vratio“ se politici. Na dostojanstven i sebi dostojan način. Čuje se o „srpskom Havelu“ (što on energično odbacuje) i van granica zemlje. Književnici na vlasti nisu više usamljeni slučajevi.

Razgovor sa gospodinom Pekićem vođen je u društvu njegovih prijatelja iz Demokratske stranke, u smiraju jednog napornog dana prepunog sastanaka. Nije to bio klasičan intervju kakav se obično pravi za novine, već su okupljeni razgovarali satima o svemu i svačemu. Gospodin Pekić me je jednog trenutka pitao: „Mislite li da je ovaj razgovor bolji nego pravi intervju?“ A na moj potvrdan odgovor dodao je:  Ja to znam i ja se bavim tim poslom.

Ovaj razgovor koji je bio ne samo profesionalni zadatak već, pre svega, lično zadovoljstvo gospodin Pekić nije autorizovao.

 

Kako se osećate posle udarca, gospodone Pekiću?

 

Jedini problem je u tome što su me udarili u nogu. Nema čak ni traga, to već prolazi... Mene boli zbog toga što mi je ta noga isprebijana ranije, još 1949. Ne vidi se ništa, ali me boli, evo hramljem već tri dana. Bolelo me je cele noći posle mitinga i pola dana sutradan, a sada me boli kad napravim neki pokret.

Nisu me namerno udarili. Kad sam video kako napadaju, ja sam imao osećaj da žele mene da zaobiđu. Vide starog čoveka kako se tamo muva. Medutim, ja sam udarac dobio zbog toga što je jedan milicioner krenuo na jednu ženu pendrekom uperenim u donji deo njenog tela i onda sam se ja podmetnuo i dobio taj udarac.

 

Šta se u stvari dešavalo ispred Televizlje?

 

Bilo je prilično mirno. Nije bilo ni govora o nekakvom našem ulasku u zgradu Televizije. Ali, oni iz Televizije su nas napali, što je vrlo važno. Oni su kroz prozor bacili pakete papira koji su, da se nisu raspali mogli nekog povrditi. Znači, njihov je bio napad. Ja sam mislio da nas pozdravljaju (smehj...

Kad je milicija počela da bije, prvo smo se razbežali, ali smo se onda vratili zbog toga što je tu bilo puno mladih Ijudi koji su se razbesneli i hteli su da se tuku. A ne možemo, Mićunović[344], Ninković[345], ja i ostali iz Odbora da odemo i njih da ostavimo da ih biju. Mićunović je dobio teške batine po ledima, a inženjera Mitića smo mi izgazili (!!!), tako kažu...

 

Jeste li vi zadovoljni mitingom?

 

Ja mislim da je miting apsolutno uspeo. Ima stvari sa kojim se nismo slagali, ima pesama koje mi ne bismo pevali, ali, slušajte, ja pamtim izbore i zborove pre rata. To ne možete da kontrolišete...

 

Od stranaka se traži da plate neku odštetu za učinjenu štetu?

 

Oni mogu da traže, međutim mi nemamo para (smeh). Nije napravljena nikakva šteta. Ali znate šta znači oštetiti toliko građana koji su žurili na posao — pošto je ova zemlja vrlo produktivna...

 

Sećate li se ovom prlllkom i ’68?

 

Ja sam tada učestvovao. Moje učešće, Mihizovo i još nekih ljudi tada je ocenjeno kao pokušaj desnice da zaplete stvari, što je, ja vas uveravam, apsolutno tačno. Greške nema (smeh).

Tu sam se prvi put u svom životu sukobio sa svojom suprugom koja je uzela bedž (Crveni univerzitet Karl Marks), a ja sam joj rekao da je jedna stvar nešto tu mutiti, a nešto sasvim drugo nositi taj bedž...

 

Da li |e vaše pristupanje Demokratskoj stranci i rezultat porodične tradicije?

 

Ne, moj otac je bio državni službenik, pomoćnik bana zetske banovi- šef policije Crne Gore onda kada je Crna Gora imala 900.000 stanovnika, a ne 600.000, i nije pripadao nijednoj stranci.

Ali, ja sam posle rata dva puta pravio ilegalne organizacije i treći put sam bio politički sekretar Glavnog odbora Saveza demokratske omladine Jugoslavije, najveće organizacije koja je imala najviše ilegalaca i mogu vam kazati da su sadašnjih deset redovnih akademika bili članovi te organizacije, a da policija ni danas za njih ne zna.

 

Vi ste u Demokratskoj stranci od samog početka?

 

Jesam, ja sam jedan od trinaestorice koji su potpisaii „Proglas javnosti“ u septembru 1989. (Priča anegdotu o tome, ali off record).

 

Kakve su reakcije bile u Londonu posle mitinga?

 

Sutradan ujutro mene zove ćerka i pita me da li sam živ. Ja joj kažem da sam živ samo malo nervozan jer me budi u 9 ujutro. Ali šta se desilo? Tamo su javili da sam premlaćen. Englezi, koje ja dobro poznajem, nisu kazali da je premlaćen potpredsednik Demokratske stranke, njih to uopšte ne zanima, već saradnik BBC-ja. To njih interesuje. Uveče sam morao da zovem ženu da joj kažem da to nije nikakav udarac i da sam dobro.

Ima tu jedan inostrani užas. Britanski Independent je doneo, tako mi je javljeno ne mogu da garantujem, jedan tekst u kome je rečenica „Srbija je našla svoju dušu“. Onda sam se setio one Chuchillove[346] rečenice: „Jugoslavija je našla svoju dušu“. Problem je samo u tome što smo mi i 27. marta takode našli svoju dušu, a izgubili svoju zemlju. Ja sam se zabrinuo šta će se stvamo desiti ako.mi izgubimo svoju zemlju. Duša me uopšte ne interesuje. Naravno, ja šam duboko uveren da će ovo što se dogodilo popraviti srpsku situaciju u Evropi i svetu...

 

Koliko članova ima Vaša stranka?

 

Ja nemam pojma, ja sam potpredsednik. Moja najveća svinjarija u zatvoru je bila da, kad god su me pitali koliko ima članova, ja sam stalno tvrdio - ja sam politički sekretar, nisam organizacioni i ja nemam pojma. Za ideje odgovaram, ali broj članova i imena ne znam.

 

Da li imate kontakte sa demokratskim strankama u svetu?

 

Imamo ša Demokratskom strankom u Americi, demohrišćanima u Italiji, socijaldemokratima u Francuskoj... A Englezi, znate, oni su konzervativni i poslednji titoisti - istorijska tradicija.

Nema nijednog trenutka u našoj istoriji, ako se ona računa od Vizantije, kada bismo se mi mogli pohvaliti ijednim poštenim gestom Engleza prema nama. To je tragično. Oni imaju svoje razloge i nemojmo se zavaravati i kukati. To su interesi države. Ako mi sada dignemo ustanak, a njima je važan put za Indiju, ne dolazi u obzir, kakav ustanak. Jedino što su oprostili grčki ustanak jer znaju da je helenska kultura tvorac evropske...

 

Ako pobedite na Izborima da li ćete imati političku funkciju?

 

Ja? Šta vam pada na pamet? Ja ću imati policijsku funkciju. Naravno, šalim se (smeh). Svi moji preci su bili policajci.

 

Ali književnici-političari imaju sada dobru prođu.

 

Je l' te? A naročito prebijeni književnici. Jeste čitali šta je Vjesnik doneo posle mitinga? Veliki naslov: „Prebijen srpski Havel“ (ironično).

 

Neko je rekao da je narod koga vode književnici u strašno teškom položaju?

To je najnesrećeniji narod koji se može zamisliti.

 

Šta je sa Dobricom Ćosićem?

 

On se trenutno drži po strani. Ipak se od njega očekuje nešto i on kad odluči, učiniće nešto. Mi svi imamo jednu nadu...

 

Da li ste u kontaktu, možda, sa Havelom?[347]

 

Zašto bih bio u kontaktu sa njim? Ne, nisam. Jedino što mogu da kažem u vezi sa Havelom i Češkom je da su sem Zlatnog runa gotovo sve moje knjige prevedene u Češkoj. A jedna moja drama koja je ovde propala tamo je igrana četiri godine. Više puta sam pozivan u Češku, ali odbio sam da idem, zbog toga što mi nisu mogli obezbediti garanciju da neću imati nikakav dodir sa vlastima. To je bilo kad je Havel bio u zatvoru. Ja sam rekao da ću u tom slučaju apsolutno morati dovesti u neugodan položaj i Čehe i svoju zemlju. Ja imam u Češkoj velike pare. Kažu mi da je to dovoljno da se može živeti tri godine tamo. Nedavno sam se upoznao sa češkim ambasadorom u Jugoslaviji na premijeri „Vremena čuda“. Prilazi mi jedan gospodin sa suprugom i kaže — da li se Vi mene sećate? Ja, kao, sećam ga se i sad mi razgovaramo i ja njega prepoznam, setim se. On je prevodilac sa srpskog na češki i dok tako razgovaramo jedno 15 minuta, ja vidim čovek hoće nešto da mi kaže – „Ja sam češki ambasador u Jugoslaviji“. Ja mu na to kažem da mi je vrlo žao što mu ne mogu reći da sam ja ili neki od mojih prijatelja ambasador.

Ali božanstvena je bila njegova stidljivost...

 

Mogli bi u Karlovim Varima za te pare da organizujete Skupštinu Demokratske stranke?

 

Ja mogu da u Karlove Vari odem na banju... (smeh). Mogu, naravno, da mogu, samo kako izvući te pare. Ali, u stvari, sad se može normalno ići, sad je sve u redu. Sad jedino ne možemo ići u Grčku, neverovatno...

 

Kolika je populamost Demokratske strenke van Beograda?

 

Velika. Prijatelji su mi rekli da je na nedavnom sastanku u Somboru bilo 5000 ljudi, a posle sastanka se upisalo 200 novih članova i da će stranka u Vojvodini dobro proći. Popularnost raste. Naravno, to ne isključuje koaliciju sa ostalim strankama.

 

A na Kosovu? Da li je i tamo stranka populama?

 

Ne, nije.

 

Kako se finansirate?

 

Od dobrovoljnih priloga. Malo ćemo i prositi... (smeh). I što je vrlo važno da jedna stranka koja brani privatni posed i koja se bazira na apsolutno privatnoj imovini prosi na ulici (smeh). Kad vi udete u naše prostorije to je otprilike kao da ste ušli u predstavništvo radničke partije čartističke koju proganjaju u 19. veku u Engleskoj. Neverovatno, nemate stolicu da sednete. A mi smo predstavnici velikih poseda, mi branimo kapitalizam, a nemamo gde da sednemo. Do toga smo došli jer nismo mogli da platimo nešto bolje.

Inače, država bi trebala da finansira stranke. To je korisno i potrebno, jer bi stranački lideri mogli biti korumpirani od bogataša. Da bi se to izbeglo, u Americi niko ne sme da da veći poklon od 100 dolara.

 

Korupcije ima i bez toga?

 

Naravno, mi ćemo pokušati da uništimo korupciju prvo u sopstvenoj stranci (smeh). Predložićemo najstrožu istragu imovine svakog državnog funkcionera naše stranke kao u Engleskoj. Nećemo pitati zanatlije, privrednike već državne funkcionere.

 

Da liste razgovarali o ukidanju vojske?     

 

Ja sam dao jednu izjavu koja je očigledno protiv interesa stranke (smeh). Povlačim izjavu datu u Starom gradu. O tome sam pisao za naredni broj Demokratije. Ja sam govorio o profesionalnoj, elitnoj, skupo plaćenoj vojsci.

 

Da li vam je lakše da govorite antikomunisti ili antisocijalisti?

 

Meni je to jedno. Ja moram da se menjam, kao što se i oni menjaju. Kad su bili komunisti, ja sam bio antikomunista. Sad su socijalisti i ja sam antisocijalista.

Ja priznajem i nikad ne osporavam izvesnu ulogu socijaldemokratije, vrlo značajne u opismenjivanju tzv. tržišne politike, u zdravstvu, socijalnom osiguranju, u sindikalnim problemima. To su učinili socijalisti, odnosno socijaldemokrati i to je neosporno. Socijalizam je kao ideju u čitavoj istoriji Evrope za poslednjih 200 godina unela u kapitalizam nešto što je ovaj morao prihvatiti i mi to moramo prihvatiti.

 

Kakva je namera stranaka - da se napravi koalicija?

 

— Da se napravi antikomunistička koalicija, odnosno antisocijalistička. Sad se i oni menjaju... u hodu... šta znači biti antikomunista kad više nema komunista? Znači treba biti antisocijalistička koalicija. Udružena opozicija zna se kako istorijski prolazi. Svako udruživanje sa levičarima znate kako je istorijski prošlo. Levičari su sredili desnicu (smeh) počevši od levih esera,,, Nema tu nikakvog saveza (smeh). Za nas je strašno što nas nazivaju izdajnicima zato što tražimo izbore. Treba uneti samo jedan amandman. Ipak, mislim da će to biti vrlo brzo prihvaćeno.

Znači, Ustavotvorna skupština ispočetka i forum za diskusiju i ako možemo da idemo u još jedan balkanski rat pre... Kao što Matija (Bećković) kaže - jedina smo zemlja u kojoj drugi svetski rat nije završen. To rešenje sada u Ustavu je na izvestan način degradiranje Skupštine. Zbog koga je to napravljeno? Da bi se odložili izbori u Srbiji?

 

Šta bi se desilo kad bi sutra bili izbori?

 

Ja mislim da bi komunisti izgubili bez obzira koliko bismo mi dobili. Ali koliko god oni izgubili, onaj ko bi dobio...? Oni gube, to je sigurno, ali da li je baš dobro dobiti? Znate, stvari su se vrlo zapetljale, naročito na ekonomskom polju. Ante Marković[348] ima sigurno izvesno poverenje medunarodnih finansijskih krugova, ali ako bi na vlasti u Srbiji došla demokratska ili neka druga stranka, imali bi više poverenja medunarodnih finansijskih krugova - više nego komunista. I na tom se oslanja nada da bi u tom slučaju Srbija zaista mogla da se privredno oporavi. A dok gospodin Milošević zastupa demokratski socijalizam, toga nema.

 

Da li je govor Slobodana Miloševića u Pančevu bio presudan?

 

Taj govor je bio monstrouzan. Tu je on pao. Reći da opozicione stranke sklapaju saveze sa neprijateljima... Ali to je poslednja stvar jer ta uvreda se i mogla očekivati od takvog čoveka. Ta uvreda je upućena već 1945. opoziciji, ali on kaže još gore stvari. Milošević počinje svoj govor u Pančevu pozivom Srbima na jedinstvo na bazi hegemonije jedne partije!!! Govori zatim o tri, četiri elementa koja brani, a koja su zemlju uništila: samoupravljanje, nesvrstanost i demokratski socijalizam. A onda nas nazove plaćenicima... On nema više podršku ni u rukovodstvu ni u narodu.

 

Šta je po Vama važno uraditi u procesu ispravljanja dosadašnjih nepravdi?

 

Prvi i osnovni princip u ispravljanju nepravdi je poništenje zakona o nacionaliizaciji - vraćanje nacionalizovane imovine ako to možemo, a pre toga poništenje zakona o konfiskaciji. Tako je oduzet najveći deo imovine. Medutim, činjenica je da svaka stranka to može staviti kao načelo, ali ne može da traži da se to vrati sutra. To je komplikovano, maksimalno.

 

Da li se može preterati u napadu na komuniste?

 

Nikad. Ne dolazi uopšte u obzir da se pretera.

 

Demokratska stranka |e počela da formira i strukovne komisije kao, na primer, komisiju lekara?

 

Mi smo sastavili Komisiju i ona će izraditi zdravstveni program. Oni će svakako napraviti dobar program, naravno, malo skup i to sada treba uskladiti sa mogućnostima ovog društva, a u gimnaziji smo naučili da je naša zemija najbogatija zemlja... Sve to treba uskladiti, ali to su profesionalci... Čuli ste ih na tom sastanku — bili su sjajni.

Pored te, formiraćemo i druge komisije. Kad govorimo o lekarima, a u vezi sa mitingom, najgora stvar koja se tada desila jeste da je naš čovek Ljubiša Mitić povreden, i kada je došao na pregled, lekar ga nije pregledao 40 minuta. On je 40 minuta čekao na pregled jer je ovaj čekao miliciju da dode. Ja znam da on mora da obavesti policiju, ali lekar mora prvo da interveniše. SANU je izdala vrlo oštro saopštenje povodom mitinga.

 

Proveli ste mnogo godina u Engleskoj. Kakve su Vam impresije?

 

Dvadeset godina. Kao i u svakoj zemlji, kao čovek koji je bio prozapadnc orijentisan, prvih sedam godina ih nisam mogao smisliti. Posle kad sam počeo da se upoznajem sa našim medusobnim odnosima, došao sam do jedne apsolutne ravnodušnosti. U svim svojim emisijama, pri čemu su oni zaista gospoda, ja ih

opaljujem preko njihovog radija permanentno. Reakcije? Njih uopšte ne interesuje šta ja govorim. U tome je superiornost jedne nacije. Ne zanima ih. A kad bi ja mogao naneti neku štetu, e onda bi obratili pažnju.

 

Da li ste u ovim burnim političkim previranjima zapostavili pisanje?

 

Ne, upravo pišem jednu knjigu, nasiov je „Crveni teror“. Ne, ne liči na pisanje u Demokratiji, liči na Skakavce. To je ozbiljna studija, određenog perioda od 1944. do 1948. godine bazirana na arhivama o građanskim strankama, o teroru koji je vršen.

Posle ću raditi roman „Metastaza“, i kasnije „Srebrnu ruku“, isto roman. To će kasnije biti ako preživim.

 

I na kraju recite nam kako uspevate u ovoj atmosferi uopšte da dišete?

 

Teško, stvarno teško. Ovo će me potpuno razoriti. Ali kada normalni ljudi, ljudi koji vole vlast koji ne moraju biti rođeni za vođu, ali koji poznaju stvari preuzmu vlast onda pisci odlaze za ime boga na „Bahame“...

Ja idem u Herceg-Novi. Zašto? Zato što je to jedino mesto gde ja eventualno mogu da svoj život produžim za izvestan broj godina s obzirom na klimu.

 

 

 

Kratka istorija otpora 1944-1991. godine

 

Razgovor vodio urednik tribine

Doma kulture „Studentski grad“

Dobrivoje Stanojević 18. aprila 1991. godine

 

Sa trake skinuto i objavljeno u listu Vreme

broj 110, 111, 112, novembar i decembar  1992. godine

 

 

Nastojeći da osvetli događaje oko 9. marta 1991. godine, Dom kulture "Studentski grad" organizovao je tokom aprila i maja iste godine razgovore sa književnicima, naučnim i kulturnim radnicima o ovoj temi, želeći da osvetli uzroke i posledice studentskog bunta. Jedan od tih razgovora, na kome su učestvovali Borislav Pekić i Slobodan Selenić, pretvorio se u književno-političku ispovest autora Godina koje su pojeli skakavci. Britka i duhovita analiza političke stvarnosti u mnogome je poučna i danas. Zahvaljujući uredniku tribine Dobrivoju Stanojeviću i Domu kulture "Studentski grad", u prilici smo da objavimo deo političkih vremena čuda Borislava Pekića iz tog razgovora."Vreme" je to učinilo u nekoliko nastavaka

 

 

Levi i desni fanatizam

 

Borislav Pekić: Palo mi je na pamet da bi bilo dobro, da bi ono što se dogodilo na Terazij-skoj česmi dobilo jednu istorijsku, ili kako se kaže sada pov-ijesnu perspektivu, da vam ispričam jednu. nadam se kratku priču o otporu gimnazijalaca i studenata poretku, neću ga nazvati ničijim, jednostavno poretku od 1944. godine do 1991. Isključiću iz toga otpora koji je proizašao iz gradanskog rata, to znači isključiću onaj otpor koji je nastavila ravnogorska omladina, odnosno njen ostatak posle gubitka u gradanskom ratu. Isključiću i otpor studenata ljotićevaca koji se nastavio izvesno vreme.

Govoriću isključivo o otporu pre svega beogradske gimnazijske i studentske omladine počevsi od 1944. godine. 1944. odnosno 1945. godine on se u prvom redu sastojao u okupljanju oko kluba Demokratske omladine i Demokratske stranke u Garašaninovoj ulici, dok su onih sedam brojeva Demokratije izlazili i u izvesnoj potpori koju je omladina davala opoziciji u odnosu na pobedničku stranku i na pobedničku revoluciju. Ja sam onda imao petnaest godina i moj se lični otpor, a i otpor mojih drugova i prijatelja iz Treće muške gimnazije uglavnom sastojao u tome što smo delili i raznosili tu Demokratiju i pri tome, moram priznati, često rdavo prolazili. Ne samo da je Demokratija uništavana nego smo mi malo i bijeni pritom. Zatim je Demokratija spaljivana, a i mi smo malo goreli. Ali to je lako bilo podneti, to nije bio veliki problem. Takođe, kao i svi radikalni fanatici, iako smo bili demokrate, jednostavno smo smatrali, iako smo tu Demokratiju delili. da su pripadnici. odnosno političari građanske klase i građanski političari predratni koji su učestvovali u radu Parlamenta, za nas bili kolaboracionisti.

Dakle, mi nismo bili zadovoljni tim legalnim otporom, nego smo počeli praviti ilegalne organizacije. Ja sam u svom životu napravio tri. Dve nisu uhvaćene - treća jeste. Posle propasti, odnosno posle uklanjanja demokratske opozicije, onako bedne, onako male, nama ništa nije preostalo nego da se borimo onim sedstvima kojima je tiranija nas ugušivala. A to znači širenjem demokratskih ideja na ilegalan način. Ilegalnim lecima, ilegalnim listovima i, moram priznati, pripremanjem na organizanu pobunu. To je, naravno, besmisleno kao ideja, ali kod mladih ljudi koji imaju između šesnaest i dvadeset i jednu godinu nije potpuno nemoguće.

U Trećoj muškoj gimnaziji, u kojoj sam ja učio, bilo je više ilegalnih organizacija koje nisu znale jedna za drugu. Četrdeset i šeste godine odigrava se prvi masakr gimnazijalaca. To je trenutak u kome pod vodstvom Skoja direktnim uputstvima Rate Dugonjića, pokušava da se izvrši "defašizacija gimnazija". Samo ću u nekoliko rečenica pokušati da vam opišem kako je to izgledalo. A ljudi koji su bili na Golom otoku saznaće to dve godine kasnije upravo oni koji su to nama radili, ceo sko-jevski odbor Treće muške gimnazije, našao se posle toga na Golom otoku, posle dve godine. Mi smo sa časova, gimnazija je bila op-koljena, uterani u zbornicu. Dovedena je radnička omladina, jer nije sasvim bilo sigurno hoće li naši drugovi nas da tuku, napravljen je špalir i nas četrdeset, jedan za drugim. izlazili smo na tribinu, samo što nam nisu kape stavljane na glavu, i optuživani za razne stvari. Jedino smo možda nas nekoliko optuženi za stvari koje smo zaista radili, ostali su bili potpuno nevini. Optuživani su zato što im je otac ostao u zarobljeništvu, što su dobijali pakete od starog rođaka, iseljenika koji se ko zna kada odselio u Ameriku. i tako dalje. Zatim smo, posto je presuda bila izbacivanje iz gimnazije, prolazili kroz špalir i bili mlaćeni. Medutim, kod dvadeset i prvog broja, a ja se sećam tog imena - to je budući naš veliki trubač Senić - on je uzvratio udarac. Posle toga je nastala opšta tuča. Hoću da kažem, ako uzvratite udarac - to je uvek dobro. Dok ga trpite - to ne valja.

Dobro, to je bila prošlost. Posle toga smo napravili najveću gimnazijsku ilegalnu organizaciju i kako je bila napravljena u Jugoslaviji, ona se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Bili smo prinuđeni da se branimo, uhvaćeni smo 1948. godine, osuđeni na višegodišnje robije, ali neću da govorim o toj organizaciji. Hoću da kažem, a za to imam dokaze, pozivam Upravu državne bezbednosti da otvori svoje arhive i da se vidi koliko hiljada gimnazijalaca i studenata koliko hiljada godina je odrobijala. To je bio niz organizacija, ja vidim ovde i neke ljude koje poznajem, koji mogu to da potvrde, studenata i gimnazijalaca koji su hapšeni i slati na robiju samo zato što su demokratski mislili. Taj period se zavrsio i njega bih mogao nazvati kontrarevolucionarnim otporom.

Onda dolazi levi otpor. Pod njim podrazumevam one mlade ljude, četrdesetosme godine, ne one koji su bili apsolutno nevini - a najveći je broj bio potpuno nevin, već one koji su imali neko odvojeno mišljenje od vladajuće partije. Zatim dolazi 1954. godina za koju ja, moram priznati, prvi put sada čujem. Ja za taj bunt nisam ni znao.

I dolazi 1968. godina u kojoj sam učestvovao, i tu je opet policija bila u pravu, pošto se nisam slagao sa osnovnim idejama toga pokreta a u njemu učestvovao, učestvovao sam samo da mutim vodu. Kad sam ja u pitanju. policija je uvek u pravu. To je u principu jasno. Šezdeset i osma je bila velika i prva romantična pobuna levog karaktera. Ona je prvi put izvela studente na ulicu i prvi put pokazala u kojoj meri mladost može da utiče na život ove zemlje. Ali, i 1968. je bila leva. Znači, s jedne strane smo imali desni fanatizam, jer, moram priznati, mi smo bili fanatici, ne gori od komunista. To je bila bespoštedna bitka. S druge strane ste imali levi fanatizam. I sada dolazi ono sasvim novo - po mom ličnom misljenju - ono što se događalo sada, marta ove godine. Ja sam prvi put video mlade ljude koji ne pate od predrasuda. Mlade ljude koji su lišeni straha ali su lišeni i fanatizma. Mlade ljude koji se bore za pravdu, za ljubav, za sreću. Koji ne trpe represiju zato što ih uništava, nego što uništa-va u njima ono najbolje, a to je - njihovu nezavisnost i njihovu sreću. I ono što sam doživeo kod Česme nadrasta sve ono što sam ja lično doživeo u svom zivotu. Hvala vam.

 

Dobrivoje Stanojević: Hvala vama. gospodine Pekiću. Inače na prošloj tribini imali smo primedbu da gosti koji su govorili o ne baš dobro usklađenim stranama ovoga društva nemaju prava da govore o tome jer nisu neke represalije tog društva osetili na svojim leđima. Večeras smo u prilici da čujemo gospodina Pekića koji svedoči, a znali smo to i ranije, o ličnom primeru borbe protiv represije poretka. Gospodin Slobodan Selenić.

 

Slobodan Selenić: Pa, dogodilo se da smo i Bora i ja u ovom trenutku članovi Uprave Udruzenja književnika Srbije. I s obzirom na njegovu prošlost mi smo njega odredili da ga šaljemo svuda na ona mesta gde se bije.

On je na to pristao. Tukli su ga ispred Televizije, poslali smo ga na Česmu, ali tamo slučajno nije dobio batina...

 

Borislav Pekić: Dobio sam išijas 27. marta.

 

Slobodan Selenić: To je već druga stvar. Medutim, verujte da je i meni ta mala rekapitulacija studentskog bunta koju je Bora sada napravio vratila misli na taj period koji sam i ja proživeo, nešto malo mlađi od njega, u isto vreme. 1 mislim da se neke stvari naravno poklapaju. I taj veliki strah koji je bio u očima kod političara. Zapravo oni su se 10, 11, 12. marta. kada su demonstracije trajale, prvi put se vlast uplašila. Ona se nije uplasila opozicije, koja je okupljala recimo sedamsto ili milion i sedamsto hiljada radnika, ali se uplašila pedeset hiljada studenata.

Mislim da to treba objasniti. Vrlo je tačno Bora rekao sad na kraju da je to bio protest ljudi koji brane svoje dostojanstvo i pravo da se oku-pljaju. a ne više protest grupe fanatika. Ja sam te 1945-46. godine, kada je Demokratija izlazila i kada su je skojevci spaljivali, bio u Skoju. I. nisam spaljivao Demokratiju, imao sam dvanaest-trinaest godina, ali znam, vrlo dobro znam koja je mera hrabrosti bila neophodna da bi se bilo na drugoj strani. To je s jedne strane represija o kojoj vi ne možete ni da sanjate. Mera, spremnost društva na represiju, mogućnosti za represiju nešto su što je prosto nesvodivo, neuporedivo sa današnjim okolnostima. Znate, pojede pomrčina čoveka, ne samo tad nego i čitavih deset godina kasnije, i ne samo da niko ne zna gde je, nego niko ne sme ni da pita.

Ja znam kad su Đoga uhapsili, onda sam ja tvrdio da je to prvi dan, ili prvi znak, ili simptom slobode kod nas. Jer smo se mi okupili u Francuskoj 7[349] i počeli da priređujemo protestne večeri. To je sa stanovišta mog iskustva o represiji apsolutno nezamislivo. Dakle, ta grupa koja je ter-ala demokratiju, nesto radila uz vetar četrdesetpete-šeste godine, morala je biti fanatična. I morala je imati ne samo građansku hrabrost nego hrabrost koja se obično krsti kao heroizam.

Već je 68. godina, po meni, nesto sasvim drugo. U 68. godini nas je jako mnogo, rezim je popustio... Nijednog trenutka taj rezim nije prestao da bude represivan zato što je on odlučio da bude demokratičan, nego što mu je otimano, na isti, potpuno identičan način kao Slobodanu Miloseviću sada, jedna po jedna koncesija. On se prosto trunio iznutra i nije mogao da tako rigidno preokrene tu situaciju. Šezdeset osma godina već je ogromna prekretnica kada su ljudi smeli da sebi prvo priznaju šta osećaju i misle, pa posle toga i drugima.

1 tačno je Bora rekao, onda dolazi vaša plišana revolucija - vrlo dobro odabrano ime, posle vunenih vremena plišana revolucija - ime koje podržavam, revolucija ljudi koji se više ne boje. Dakle, revolucija jedne generacije mladih ljudi koji primećuju civilizacijske razlike, koji osećaju da su pred njom čudaci koje prosto generacijski na makronacionalnom i etničkom planu neće moći da obave ukoliko ne obezbede neki minimum protoka informacija, minimum dostojanstva pojedinca, itd. Prosto smo sa torn plišanom revolucijom iz srednjeg komunističkog veka, čini mi se, ušli u jedno civilizovano doba. Zahtevi koje su studenti postavljali ispred Česme jesu zahtevi koje sa podjednako razloga mogu da postavljaju, i postavljaju, studenti Francuske, Amerike ili neke druge zemlje. I tu je, za mene je makar to bio jedan napredak, u istorijskom smislu, koji nas starce, sa išijasom, može i mora da obraduje.

 

Dobrivoje Stanojević: Hvala vam. Naši večerašnji gosti su pokazali zbilja majstorsko vladanje ovom medijskom formom. Autori brojnih i obimnih knjiga u ovim uvodnim izlaganjima bili su i efektni i kratki. Zamolio bih gospodina Pekića da nam kaže da li ga je išijas više nakrenuo nalevo ili nadesno.

 

Borislav Pekić: Znate šta? Čak je i moja bolest desna.

 

Dobrivoje Stanojević: Postoji jedno uverenje o kome nismo govorili. To je uverenje da su pisci u ovim burnim vremenima svojom saradnjom sa određenim medijima kolebali javnost, pristali na saradnju sa onim glasilima koja su oličavala vlastodrzačku paradigmu i samim tim podržavali postojeću vlast.

 

Slobodan Selenić: To prosto nije tačno. Jedan sasvim kratak istorijat to će jasno da pokaže. Paradigma otpora zaista postoji sa tim otvaranjem Francuske 7. Teme su bile drukčije, raspoloženja su se menjala, ali je Francuska 7 od jednog trenutka zaista i postala mesto na kome se govorilo slobodno. To je prvo bilo pitanje Srba na Kosovu. Nešto što karakteriše našu sredinu i što je možda porazno za njenu inlelektualnost jeste kratko pamćenje. Mi pamtimo najduže sedam meseci. Sve ostalo je sasvim duboka prošlost. Dakle, Francuska 7 je postala jedino mesto gde je nešto moglo sasvim slobodno da se kaže. Tribina je postala jako posećena, važna, napadana, postala je zaista prototip otpora. Uhapšen je Đogo - tu su se održavale protestne večeri itd.

Posle toga dolazi jedna demokratizacija. Odjedared postaje vrlo probitačno biti veliki Srbin, postaje probitačno biti protiv Šiptara i, sasvim prirodno, bez ikakvih dogovora u Francuskoj 7, ta tribina odumire. To preuzima Srpska reč, pre toga ogromni mitinzi koji su održavani u Crnoj Gori i Novom Sadu, i ono što je bila vrednost te tribine i intelektualna snaga u jednom trenutku - reći istinu kada se niko drugi ne usuđuje da kaže - prestala je da bude vrednost pošto su tu istinu sada počeli svi da govore. I tačno je da se inteligencija u tom trenutku ućutala. Istovremeno, nema nikakve sumnje da je Miloševićeva politika i Miloševićeva ekipa koja je rušila Ustav iz 1974. godine imala, moram priznati, ne moju, ali podršku ogromnog broja intelektualaca i mislim da je to posao koji je on valjano obavio i koji se morao obaviti. U nekakvom redosledu. u tom uzajamnom lancu koji se odigravao u Jugoslaviji poslednjih godina, mislim da je 1974. godina ključna. Te godine, kada je neko u Jugoslaviji pobedio, kada je napravljen Ustav koji je zaista u ponižavajući položaj doveo Srbiju, da bude pod prinudnom upravom svojih pokrajma, država koja je prva postala država, itd.

Vidim da se vi toga ne sećate, vama je to kao da vam govorim o Karađorđevom Ustavu iz 1804. godine. Ali, tada je to nezadovoljstvo bilo apsolutno prisutno i svaki pametan čovek je mogao da predvidi dolazak Slobodana Miloševića, dakle jednog čoveka iz komunističkih struktura, verovatno sa boljševičkom nomenklaturom pameti i ideja o politici, ali koji će zaigrati na nacionalnu kartu. Prosto, on je bio očekivan. Ta vrsta mesije je morala doći. On je došao, obavio jedan posao, srušio Ustav iz 1974, čini mi se sredstvima koja su mu jedina u torn trenutku stajala na raspolaganju. Uzmite novine iz tih godina. nikome u Jugoslaviji nije padalo na pamet da menja Ustav iz 1974. godine sem Srbima, naravno, koji to nisu mogli da učine pošto su sva prava bila delegirana u pokrajinama i oni su sami morali da donesu odluku da sebe smene - a to Žiki Berisavljeviću[350] i ovim crnogorskim neandertalcima nije padalo na pamet ...

E sad, šta se posle toga dešava. Ja mislim da je to bio veliki trenutak za Slobodana Miloševića. Da je on tada, umesto što su mu kao kleštima zube čupali sve demokratske koncesije, da je tog trenutka proglasio slobodne izbore, otpočeo demokratske programe u Srbiji, stvari bi se razvijale sasvim drukčije nego što su se razvijale; medutim, to je ona priču šta bi bilo daje baba imala točkove. Ali, nije imala točkove. Milošević očigledno nije bio sposoban za to, nego je stvar terao u sasvim drugom pravcu, pravio, po mome osećanju, jednu glupost za drugom, izolovao Srbiju sasvim, prosto nije umeo da vlada drugačije nego boljševički, držao pod tom šapom štampu, itd. - i to je naravno postepeno počelo tu inteligenciju koja mu je, čini mi se, dala u jednom trenutku podršku, i ne samo inteligenciju nego javnost, jer njegova plebiscitarna podrška u tim prvim mesecima pa i godinama bila je gotovo apsolutna, dakle postepeno je počelo da izaziva otpor.

Isto tako, čini mi se da je pojava Miloševića zakonito stvorila Tuđmana i da sada niko nije Tuđmanu veći prijatelj od Miloševića i niko nije Miloševiću veći prijatelj od Tuđmana; oni najbolje jedan drugog čuvaju. Međusobno potpiruju to osećanje koje su stvorili ipak kod većine, da su oni zaštitnici nacionalnog interesa i zbog toga smatram da je pojava studenata 10. marta na Teruzijama izuzetno značajna, jer nije upala u tu trakalicu. Nekom intuicijom koja se može pripisati mladosti, nekoj kolektivnoj pameti, shvatila je da u to ne sme upasti već da mora tražiti treće rešenje. Mislim da je ta intuicija bila važnija i korisnija od bilo koje revolucije, od bilo kog intelektualnog načina da se traži rešenje. 1 mislim da je to dobrim delom spasilo opoziciju bez koje bi Srbija zaista bila tamnica u ovom trenutku.

 

Dobrivoje Stanojević: Hvala vam. Znate, budući da sam pročitao mnogo knjiga gospodina Pekića, nije me mnogo iznenadio odgovor da su čak i njegove bolesti desne za razliku od pisaca kojima su čak i desni leve. Bilo bi zanimljivo da čujemo, u kontekstu ovih zbivanja, gospodine Pekiću, vi ste dugo boravili u Engleskoj, ovih dana ste mnogo više u Jugoslaviji. Da li su ova sve intenzivnija zbivanja uticala da se vratite sa ostrva na kome se vozi levom stranom u zemlju koja sve više kreće udesno.

 

Borislav Pekić: Ja ne vozim uopšte. A i ovo je dosta privatno pitanje. Ja bih prvo hteo da kažem da se potpuno slažem sa onim što je gospodin Selenić govorio, osim onog o crnogorskim neandertalcima. Ali to ćemo privatno. Moj povratak u Jugoslaviju apsolutno nije nikako vezan za nikakve dogadaje, nego, na moju nesreću, moja majka je postala nepokretna i ja sam se zato vratio. Znači nikakvo rodoljublje nije u pitanju i nikakvi opšti principi nego vraćanje duga majci koja me je odgajila. Ali, u tom pitanju je bilo i neko drugo pitanje.

 

Dobrivoje Stanojević: Jeste. Želeo sam u drugom kontekstu da vas podsetim na pitanje koje ste vi postavili još 1977. godine: Kako upokojiti vampira? Danas postavljeno, glasilo bi: kako upokojiti demonizam vlasti koji je, čini mi se, sve prisutniji?

 

Borislav Pekić: Dobro. Postoje dva načina, ali pri tome uvek moram da kažem ono što mislim kao skeptik: upokojavanjem jednog vampira obično se neki drugi budi. I čovek uvek mora biti svestan toga da su pobede uvek polovične i nikad potpune. Što se tiče upokojavanja ovog vampira kojeg trpimo, ne svi ovde ali barem ja, četiri i po decenije, postoje dva načina koji se već primenjuju. Jedan je parlamentarni način. To znači bitka u Parlamentu, bitka za glasove, bitka sa određenim programima, bitka za duše birača kako se to obično kaže, dosta bedna, uz nešto istine, a poneki put uz nešto laži jer to politika nosi sama sobom. A drugo je vanparlamentarna borba, koja je takođe u demokratiji i poznata i priznata, legalna kao i ova prva. Pošto je srpski parlament danas onakav kakvog ga ja lično sa velikim uživanjem gledam na televiziji uistinu neopisiv primer svetskih razmera, epskih razmera, ja ću se morati malo zadržati, jer kad dodemo do vanparlamentarne bitke, mi znamo šta to znači, to je suzavac, to su psi, tenkovi itd; lakše je to, nego malo da se zadržim na našem...

 

Slobodan Selenić: Pse je lakše izdržati!

 

Borislav Pekić: Naravno, naravno. ali pošto ja to znam kako da izdržim, mada i ne znam, više se pravim da znam. U stvari. ja znam ali mi znanje nešto mnogo ne pomaže. To je osnovna činjenica. Pogledajte radanje srpske demokratije, u obliku jednog parlamenta, prvog, takozvanog višestranačkog, i vrlo je zanimljivo da se stalno ponavlja "višestranački parlament"; to se u stvari podrazumeva. "On je sad višestranački i treba da budeino srpska narodna skupština." Mislim to da se stalnim ponavljanjem da je višestranački pomalo pokazuje stid većine. Jer, na kraju krajeva, ta manjina se vidi čemu služi uz sve svoje napore.

Dakle, komunisti, ili, ne znam kako da ih nazovem sada, kriptosocijalisti ili kriptokomunisti, neka oni izaberu kako će se zvati, oni osećaju praktično stid da ta skupština nije uistini višestranačka nego je, zaista, da upotrebim opet reč jednoumna, to su inače pre četiri godine, ili kad smo pronašli to jednoumlje, oni sami govorili. Dakle, već u nazivu te skupštine vidimo šta se iza nje krije. A kada, ko ima nerava, a ja ne samo da imam nerava nego imam i dužnost da sve to gledam, jer pišem jednu vrstu studije o ponašanju u parlamentu, kada mi vidimo kako li ljudi govore jedan sa drugim, onda vidimo još nekoliko bitnih stvari. A pošto ja imam smisla za ono što je smešno čak i kada je tragično, onda ću vam govoriti samo o nekoliko momenata koji su vrlo karakteristični.

 

Magareće klupe srpske Skupštine

 

Borislav Pekić: Počeću od oslovljavanja. Pola vremena oni troše na pokušaj da imitiraju engleski parlament. Zatim se potpredsednik skupštine, pošto je predsednik imao neke neprilike sa glavom, permanentno hvatao za glavu tako da je morao biti privremeno udaljen. Dakle na njegovo mesto je došao potpredsednik, poznati nezavisni kandidat koji je, uzgred budi rečeno, kako sam tek nedavno saznao, radio nešto u tužilaštvu i imao neke veze sa upravom državne bezbednosti. Ta vrsta nezavisnosti, odnosno ta vrsta zavisnosti, zna se, nikada ne prestaje. To je poznato policiji. To večno moljenje, "molim vas", to kukanje za nekim redom, postaje zaista beskrajno smešno. Ja im predlažem da uzmu čekić — raspale čekićem i uspostave red, umesto što se udvaraju jedan drugome.

Ali, evo kako to udvaranje suštinski izgleda. Bez obzira na to ko je u pitanju i koja se tema tretira, događa se sledeće: deset poslanika, ja sam čuo da se to zove sepsa, meni se dopada ta skraćenica; dakle, deset poslanika sepse izađu i počnu da masakriraju opoziciju na najbrutalniji, najgori, najnevaspitaniji način. I dobro, to naravno prođe. Onda se pojavi jedan i kaže: Ljudi, budimo složni. I to se ponavlja u pravilnim intervalima, kao da je to nešto o čemu se unapred dogovore. A pri tome, za mene je najsmešnije kada se oni pozivaju na civilizaciju, delikatnost i finoću. "Budimo civilizovani, budimo delikatni". Socijalisti pokušavaju, kao što su to činili u čitavoj svojoj istoriji, da budu najnovija stvar na svetu. Mi smo nesrećni samo zato što smo hteli svuda da budemo prvi.

Poznato je da je buržoaski parlament mesto okrutne, brutalne političke borbe, gde se upotrebljavaju i teške reči, gde se čak i tuče. A sada, najedanput, mi se vređamo kada neko kaže nekome: "Ti si magarac". A to se podrazumeva. To se zna. Može da se suspenduje zbog toga sa jedne sednice. I čovek ode, i šta je tu strašno kad on i jeste magarac u suštini.

Malo samilosti treba pokazati prema tom parlamentu. Ima niz poslanika koji imaju jezičke probleme. Ja sam znao da Srbija ima veoma mnogo dijalekata, ali nikad u životu ne bih mogao da shvatim koliko su te razlike ogromne. Mislio sam da govorimo istim jezikom; dobro, ne moramo imati istu pamet, ona i nije važna, ali mislio sam da bar govorimo istim jezikom. Međutim, sad sam shvatio da se mi strašno razlikujemo. I da ta razlika u dijalektu povlači možda i neke druge razlike koje stoje iza toga. Onda sam video nešto vrlo interesantno. Da, koliko je čovek obrazovaniji, u jednom akademskom smislu, to ga apsolutno neće odbraniti od toga da ne zna šta govori, da ne ume da govori, da nema nerava, i da jednostavno ne misli ono što misli, nego kad nešto kaže ode na brifing i onda glasa potpuno suprotno od onog što je govorio. To u normalnom svetu, naravno, postoji.

U engleskom parlamentu postoji određen čovek stranke koji vas juri po hodnicima kad zbrišete u bife ili klozet, a kad je glasanje, i zove se bič, i zove vas nazad i vi morate stranački glasati, sem kad su neka pitanja opšta, kad je, recimo, pitanje smrtne kazne, itd. Onda postoje još neke stvari, ja govorim o engleskom parlamentu zato što je to najbliže meni, odlazim tamo, proučavao sam ga. Recimo, pitanje televizije. U engleskom parlamentu televizijske kamere su postavljene samo na jednom mestu i ne mogu da vas uhvate dok manikirate nokte. To je nemoguće i zato što to nije dopušteno. Kupatilo je, zapravo, mesto gde bi to normalno trebalo raditi, a ne skupština. Ali, ima jedna stvar koja se meni čini najopasnijom. Na stranu što nema parlamenta, osim možda u južnoj Americi, ja poznajem samo argentinski parlament, gde ministar policije dobije pljesak. Ovacije. Da, potpredsednik tog parlamenta; pošto je naravno i opozicija izigrana, i studenti izigrani, sve je to obavljeno; ministar policije podnosi ostavku, a onda mu se potpredsednik, drug, verovatno iz njegove branše, obraća i kaže: "Mi smo još drugovi, ja njega poznajem dok smo još bili mali, božanstven čovek", itd, i on odlazi uz ovacije. Slušajte, to je strašna stvar. Čak i najbolji ministar policije ne moće biti dobar. Ne može biti dobar, to je u principu. Ali najvažnija stvar u pljesku, u aplaudiranju, jeste to što ponižava srpsku narodnu skupštinu. Sem tog pljeska, koji se pretvara u ovacije, srpska narodna skupština, odnosno članovi, i to isključivo članovi koji pripadaju, kako se zove to, SPS-u, pljeskaju, znate, kada neko odustane od debate. Da li shvatate? Oni su birani, oni su plaćeni, oni su tu da bi debatovali, a oni pljeskaju onima koji odustaju od obavljanja poslaničke dužnosti. Takvog parlamenta nema na svetu.

 

Dobrivoje Stanojević: Hvala vam. Pošto je ovo veče organizovano pre svega zbog publike i određenim povodom, ja vas molim da se držimo tog povoda kod postavljanja pitanja. Izvolite.

 

Publika: Prijatno ste me iznenadili dobrom formulacijom pitanja "Kako upokojiti demonizam vlasti". Gospodin Pekić je to pitanje obrazložio na neobičan način. On je samo govorio o vlasti koja je na vlasti. Mi smo, međutim, svedoci toga da se svakodnevno juriša na vlast. Nije to problematično, vlast je tu da bi je opozicija obarala, ali ona to najčešće radi na nedemokratski način. Mislio sam da će gospodin Pekić i to malo prokomentarisati. Pošto on odlično vuče paralele između engleskog i našeg parlamenta, zamolio bih ga da povuče i ove druge paralele. Znate, ja ne volim vlast, potičem od onih neandertalaca ...

 

Borislav Pekić: Zajedno potičemo.

 

Publika: Čim je vlast, ne volim je, ali moram da je slušam zato što je naša, takva kakva je. I očekivao sam od gospodina Pekića, kažem gospodina jer on to zaista jeste, za razliku od većine u opoziciji, da nam kaže kako se opozicija ponaša prema vlasti u demokratskim zemljama, u zapadnoj demokratiji, a kako u našoj zemlji.

 

Borislav Pekić: Smem li da vas pitam nešto pre nego što pokušam da odgovorim? Šta vi podrazumevate pod nedemokratskim ponašanjem opozicije?

 

Publika: Mislim da je u prelasku iz totalitarizma u demokratsko društvo trebalo da stranka na vlasti i opozicija pokažu više strpljenja. Ovde se dešava jedan strašan lov u mutnom, jedno strašno nestrpljenje. Znate koliko je opoziciji i Srbiji štetio intervju Vuka Draškovića na Bi-Bi-Si-ju. Oni se, znate, predstavljaju kao demokrate i rodoljubi, a uporno ponavljaju boljševizam, boljševizam, iako znaju da će direktne konsekvence takvih tvrđenja snositi naše društvo. Naša država, naš narod. Prema tome, čine rđavu uslugu našem narodu. To sam imao u vidu kada sam rekao da opozicija ne vodi računa.

 

Borislav Pekić: To je opsežno pitanje, a ja nisam potpuno kompetentan da na njega dajem odgovor, pa ću se ograničiti na ovaj poslednji deo vašeg pitanja. To je pitanje ko šteti, čime šteti interesima Srbije. Kako se treba ponašati da bi čovek mogao sebi i svojoj savesti da kaže da radi za dobro svog naroda, a da istovremeno taj narod ne poistoveti sa vlašću. Ja znam da ima mnogo ljudi koji su 9. mart protumačili kao nešto što je strahovito štetilo interesima Srbije ili u datom trenutku pokazalo da Srbija nije jedinstvena, odnosno da Srbija ima različito mišljenje od onoga koje je izrazila na izborima, a pri čemu je na izborima izrazila sasvim demokratsko uverenje; opozicija je dobila gotovo polovinu glasova.

Ne smatram uopšte izbore za predsednika Republike toliko značajnim koliko izbore za parlament, koji treba da bude suveren, da vlada zemljom praktično. Ja znam da se opozicija u tom pogledu nalazi u vrlo neugodnom položaju, pri čemu joj vlast veoma mnogo pomaže. Vi znate vrlo dobro kako je u skupštini započeo dijalog sa opozicijom. Praktično kao sa slugama Tuđmana i Rugove. Dakle, opozicija je u principu u nečijoj službi. Vi znate vrlo dobro odakle potiče ta ideja da je čovek, čim je protivu nečega, za nešto, odnosno iza njega neko mora stajati. Vratiću se na pitanje nedemokratskih metoda. Ako se pod time podrazumeva ono što je opozicija činila na trgovima, po mom dubokom uverenju to je apsolutno demokratski metod, dopušten, predviđen, viđen, upotrebljavan, po neki put i zloupotrebljavan, svaka upotreba nosi u sebi i mogućnost zloupotrebe, to je metod koji je u svetu, kako bih rekao, permanentan. Koliko je permanentan i metod lobija u parlamentu. Vi imate priliku da, ako ne možete nešto obaviti u parlamentu, vršite sve moguće vrste pritisaka i to je potpuno demokratski. Na te pritiske se ne mora pristati. Vlast ne mora pristati na te pritiske. Postoje manjine, recimo. Postoje ljudi koji nemaju mogućnosti da budu uključeni u parlament, jer nemaju određen broj glasova, ili je izborni sistem takav, kao što je većinski, na primer, da manjim grupama ne dopušta da izraze svoje uverenje. Njima je obaveza da ga izraze vanparlamentarnim putem, naravno ne putem nasilja. To se podrazumeva. Pri čemu se nasilje, naravno, neki put i događa.

Kad smo već kod nasilja, ja sam ovde posmatrao, naravno i video, trake onog što se događalo 9. marta, video ono nekoliko razbijenih prozora, od čega smo mi napravili veliku dramu Beograda i uništavanje njegove lepote kao da ona nije uništena već davno, mislim arhitektonski i kako god hoćete. Poslednje demonstracije kojima sam prisustvovao bile su u Londonu povodom zaista nepravedne takse koju je Margaret Thatcher pokušala da uvede i koja bogate favorizuje, a siromašne dovodi u neugodan poloćaj. Bilo je nekih trista hiljada ljudi koji su manifestovali, odnosno demonstrirali u pratnji kordona policije bez oružja jednom ulicom u kojoj se prodaje isključivo Hi-Fi tehnička roba. Kada su demonstracije završene, nije ostao nijedan aparat. Ni jedan jedini. Kompletno je očišćena cela ulica. Prozori su stručno razbijeni, pri čemu je savršeno jasno ko je to uradio. Ne policija kao kod nas. Jer, naša policija je razbijala izloge i toki-vokijem se dogovarala. Učestvovala je, znači, u razbijanju beogradskih izloga — tamo je to uradila mafija. Jednostavno, izašli na demonstracije, pokupili celu ulicu i — zdravo. Niko, međutim, nije demonstrante optužio da su huligani. Jer su i policajci bili svesni ko je to uradio.

Svi mi na izvestan način osećamo otpor prema nasilju. Prosto zato što je to u ljudskoj prirodi. Nasilje se protivi našim najboljim osećanjima. Ali, nasilje je takođe jedan od delova otpora. Zar nije nasilje kada se kupi oružje da bi se oborio ustavni poredak u jednoj zemlji? Ali je pitanje kako je došlo do toga da se ljudi teraju na nasilje. Jer, nasilje je akt očajanja. Ako vi nemate drugog načina da se borite protivu represije, onda se mašite za pištolj. Ukoliko ga moćete nabaviti. Ukoliko ste jaki — tučete se. Ili vežbate neki karate, itd. Znači, demokratija je nešto što ne uključuje u principu nasilje, ali otpor nasilju je obaveza i dužnost svakog slobodnog čoveka. 

 

Slobodan Selenić: Ja bih kao odgovor kolegi dodao još nešto. Prvo, vaš stav uopšte nije usamljen. Ima mnogo ljudi koji misle da Srbiji šteti to što ima više različitih mišljenja o načinu na koji njom treba upravljati. Ja potpuno suprotno mislim od vas. Apsolutno suprotno. Znate, to da nema otpora, različitih mišljenja, konflikata, to je moguće samo u totalitarnom režimu. I zbog toga u totalitarnim režimima izgleda da je sve u savršenom redu. Ali, to je red vojne kasarne. I u totalitarnom režimu ništa ne funkcioniše. U demokratiji sve izgleda kao da je dovedeno u pitanje, da je u nekoj vrsti haosa, i stvari se ipak kreću napred. Ja mislim da se Srbiji u ovom trenutku ne služi tako što se zaboravljaju razlike, što se previđaju neugodni detalji i što se stvari ne nazivaju pravim imenom.

 

Publika: Ja bih zamolio gospodina Pekića da nam pojasni kako je došlo do toga da određeni broj akademika da podršku studentima, a da se Dobrica Ćosić baš u tom trenutku nađe izvan zemlje i da svoj potpis kao i Antonije Isaković ne stavi. I ko je bio inicijator toga da određeni broj akademika da podršku studentskim zahtevima? 

 

Borislav Pekić: Znate, kad se jednom pripadniku jedne tako stare, više staračke nego stare institucije, postavi to pitanje, onda je vrlo neugodno. Ali, ja ću biti potpuno iskren. Srpska akademija nauka ima slavnu i veliku tradiciju. Kao institucija, ona je uistinu nekada bila, možda sada ne više, nešto što je predstavljalo elitu nacije. To je institucija. Ali svaka institucija sastavljena je od članova te institucije, koji su različiti. Tako je i Srpska Akademija nauka institucija koja je različita. Ja ću vam ispričati jednu anegdotu koja ilustruje  tu razliku. Ta anegdota se tiče prijatelja moje porodice, čoveka koga sam lično poznavao, jednog velikog gospodina, Dubrovčanina, koji se zvao dr Ivan Đaja. To je evropsko ime naše biologije. I kada je, ne znam koje je to godine bilo, Josip Broz bio predlagan za člana Akademije, a predlagao ga je Aleksandar Belić, koji je bio predsednik Kraljevske akademije, a zatim predsednik ove akademije, onda je gospodin Đaja na generalnoj skupštini Akademije ustao i rekao: "Poštovani kolega", otprilike tako, "poštovani kolega, mi smo bili na ovom istom mestu, vi tamo kao predsednik, a ja ovde, kada ste vi za člana Akademije predlagali kralja Aleksandra. Ja sam bio onda protiv, ja sam i sada protiv."

Hteo sam da pokažem, u stvari, da su postojali ljudi čak i u najtežim okolnostima koji su bili kadri to da urade. Ovo što se sada dogodilo, ja ću vam sada ispričati zaista, i to nema razloga da se krije, ja sam upravo dobio papire koji pokazuju kako je to bilo na skupštini Predsedništva. Skupština Predsedništva se podelila. Jedan deo je smatrao da su studentski nemiri, uključujući tu i 9. mart i sve što se događalo, nešto što se ne tiče Akademije jer je to, i jeste u principu, nadstranačka ustanova koja ne bi trebalo da se meša u dnevnu politiku, pri čemu je, naravno, ova druga strana smatrala da mrtvi nisu dnevna politika, nego da su mrtvi i da Srpska akademija nauka mora prema tome da zauzme stav. Ovi ljudi, među kojima su bili i predstavnici mog odeljenja, bili su u većini, ali su prepustili predsedniku Akademije nauka da sastavi jedno saopštenje. To saopštenje je bilo potpuno pogrešno i Srpska akademija nauka će to pitanje posebno tretirati, znači pozvati na odgovornost gospodina Kanazira. To je sad unutrašnje pitanje Akademije.

Što se tiče pojave akademika kod Česme, za to sam ja odgovoran. Mogu vam sad ispričati u kakvoj sam se situaciji našao i u kakvu me je situaciju moj prijatelj Lečić stavio. Bilo je pet ujutru kada sam ja tamo govorio, malo umoran, upravo sam došao iz bifea gde sam se odmarao, nisam loše govorio, međutim Lečić je onda našao za potrebno da kaže da postoje ovakvi akademici i onakvi. I sad sam ja, vi morate razumeti, branio čast Srpske akademije nauka. Ali, to meni nije bilo dovoljno. Pošto uvek za jedan korak preteram, onda sam rekao: "Ja vam obećavam da ćete ovde za nekoliko sati videti srpske akademike, vi koji ćete biti budući akademici". Malo sam se i udvarao, naravno. Međutim, kad sam sišao sa tog zida, ja sam se sledio. Jer sam onda shvatio šta sam rekao. Sad idem na sastanak Odeljenja i ja vrlo dobro znam da nemam nikakvih problema da dovedem Ljubu Simovića, Stevana Raičkovića, Matiju Bećkovića, Dragoslava Mihailovića, ali to nije štos, oni bi i sami došli, ništa ja tu ne postižem. Međutim, kako da dovedem uglednog gospodina Miroslava Pantića, sekretara našeg odeljenja, kako dovesti Pavla Ivića, kako gospođu Irenu Grickat, kako neke starije osobe, koje ne mogu da se popnu, i mene su peli tamo na Česmu. Međutim, na moje apsolutno oduševljenje, ja sam došao tamo na sastanak, on je imao dnevni red, možete misliti, to su dosadne sednice, neopisivo, ja ništa ne razumem šta se tamo priča, onoplastika, onomastika, referati, mi smo pisci tamo samo dekor i oni stalno pokušavaju da nas izbace, mi pisci samo smetamo, mi idemo na proteste, mi kompromitujemo ... Dobro, ja sam rekao: "Dame i gospodo, na Terazijama se događaju izvesne stvari, ja o tome moram da vas obavestim, ne zato što osećam potrebu, nego ja sam tamo dao obećanje  da ćemo mi na neki način da izrazimo svoj stav prema tome šta se događa." Tog momenta, Miroslav Pantić je prekinuo sednicu. Tog momenta je Palavestra počeo da piše ono što je pročitano. Tog momenta mi smo potpisali svi osim Erika Koša i Antonija Isakovića. I svi, što nisam očekivao, došli na Česmu. Eto, tako je to bilo. Jeste li zadovoljni odgovorom?

 

Pisci — dela i politika

 

Publika: Objasnili ste kako su akademici uputili podršku studentima. I dalje mi nije jasno kako nije došlo do toga da se potpiše i Dobrica Ćosić.

 

Borislav Pekić: Pa, znate šta, ja nisam tada ni znao gde je on. Osim toga, ovde je bila reč o tome da treba odmah reagovati. Akademija nije činovnička institucija gde mi sedimo stalno. Dolazimo jedanput mesečno i slučajno se dogodilo da smo mi tog utorka imali sastanak Odeljenja. Tako da je samo malo ljudi potpisalo, neki sa muzičkog, arhitekte, oni koji su se zatekli. Što se tiče Dobrice, ja iskreno ne mogu da odgovaram za njega. On je bolestan čovek. On s vremena na vreme zaista ide na lečenje. Sad sam opet čuo da je pred nekom operacijom. To, naravno, ne objašnjava stvar, ali ja ne mogu odgovoriti na to pitanje.

 

Publika: Hteo sam da pitam gospodu da li je za njih demokratija idealan oblik vladavine. Inače, meni se čini da Srbiji nije moguće naneti štetu bilo kakvim izjavama, čak i da izbije rat. Jer ova Srbija koju oličava njen predsednik, njena skupština i zvanični stavovi Akademije nauka — to uopšte nije Srbija. Srbija ne postoji u svojim zvaničnim institucijama. Ova vlast, po mom mišljenju, predstavlja šljam, izdaju srpstva i Srbije koji nikako ne mogu da je istinski reprezentuju. Onoga dana kada predsednik Srbije bude bio neko kao što je bio Njegoš, onda ćemo mi znati da Srbija postoji.

 

Borislav Pekić: Oprostite, odgovorio bih samo na prvo pitanje a propustio bih odgovor na drugo. Moj odgovor na prvo pitanje je klasičan odgovor, i nije moj, da je demokratija najpodnošljiviji oblik vladavine od svih nepodnošljivih oblika.

 

Slobodan Selenić: Ili, kako je Churchill rekao: Demokratija je apsolutno loš način vladavine i uređenja društva, ali ja ne znam za bolji. Što se tiče ovog drugog pitanja, ja odgovor ne znam, a krivo mi je što Bora neće da nam kaže jer on zna.

 

Borislav Pekić: Znam odgovor ali sam zaboravio pitanje.

 

Publika: Želela bih da pitam gospodina Selenića kako se dogodilo da dospemo u situaciju u kojoj se nikada više pisaca i umetnika nije bavilo dnevnim umesto večnim. Ako se nastavi tako, onda je u opasnosti duša ovog naroda. Koja bi to vlast, koja bi to promena na vlasti bila vredna duše naroda?

 

Slobodan Selenić: Pa znate, mislim da pisci nisu nikakve vestalke, nikakvi igrači staklenim perlama, nego ljudi koji žive u jednom društvu kao svi ostali i imaju onoliko obaveza prema tom društvu koliko to sami zaključe. Drugim rečima, mislim da pisac može i ne mora da bude angažovan u društvenim stvarima i to može a ne mora da ima ikakve veze sa njegovom literaturom. Imate veliki broj pisaca koji se ne bave politikom sada. Ja sa ogromnom zavišću gledam mog prijatelja Vavu Hristića koji sa budističkim mirom gleda na sve ovo što se dešava i ne pada mu na pamet da se u nešto umeša. To je jedno od mogućih stanovišta.

Međutim, moram priznati i zašto je to tako, zašto je toliko pisaca angažovano. Bilo je i jedno pitanje, makar implicitno, i zašto se pisci nisu na vreme i u dovoljnoj meri angažovali. Prosto živimo u jednom vremenu koje je toliko prožeto politikom, politikom koja je na tako agresivan način ušla i u najprivatnije sfere čovekovog života da je vrlo teško ostati izvan nje. Drugo, živimo u vremenu užasne neizvesnosti. Niko odavde, iz ove sale, i niko u Jugoslaviji bukvalno ne zna šta će biti prekosutra. Mislim da to nije vreme za kontemplaciju koliko anđela može da stane na vrh igle. Gledamo prizor koji je vrlo provokativan i vrlo uznemirujući. Ja ne znam hoću li sutra dobiti platu, ne znam da li će naša deca, hoćete li vi prekosutra imati gde da radite, sve je pod znakom pitanja, sve je postalo opcija. I vrlo je teško sačuvati se od te agresije, dnevne opasnosti koja preti da postane trajna ili makar da ima vrlo trajne posledice. Mislim da se duhovnost ovog naroda u onom višem smislu, vi ste rekli duša, ne dovodi na taj način u pitanje. Prosto, čovek se bavi svojim stvarima. Evo, sreo sam Vladetu Jerotića juče i on kaže da je rešio da ne otvara televizor, da ne kupuje novine i da radi svoj posao. Stvarnost ga suviše izbacuje iz koncepta. Pitao me je šta pišem posle gledanja televizije i ja sam priznao da od spisateljskih veština uvežbavam samo potpisivanje peticija.

 

Borislav Pekić: Ne morate vežbati. Ja bih takođe pokušao ne da odgovorim već da sam sebi postavim to pitanje. Sasvim je sigurno da bavljenje politikom šteti piscu. Ne samo zbog gubitka vremena već zbog gubljenja kontakta sa onom parastvarnošću sa kojom korespondira u stvari i gde je neophodna apsolutna i potpuna koncentracija. Posle bavljenja politikom, dužeg bavljenja politikom, mnogi ljudi i prestaju da budu pisci. Zato sam u jednom intervjuu za sebe lično rekao da sam silom okolnosti počeo, odnosno nastavio da se bavim politikom. I da sam sada prestao da budem pisac, jer ništa ne pišem, a nisam postao političar, niti ću ikad biti, i da sam sada ništa. Ja sam svestan toga.

S druge strane, Boba ima potpuno pravo. Postoje trenuci u životu jednog čoveka, ne samo naroda (opet, nije u pitanju rodoljublje), kada ne možete biti ravnodušni prema onome što se događa. Kad nisu u pitanju samo vaši interesi nego kada vrlo dobro znate da ugrožavanje tuđih interesa ugroziće i vaše interese. Onda ste prinuđeni da svoj skromni doprinos, bez obzira da li ste u pravu ili zabludi, uvedete u onu opštu bitku koja se vodi. Pisci imaju tu nesreću da su poznatiji. Znači, njihova uloga može biti veća nego drugih ljudi koji nisu toliko poznati. Utoliko su oni i obavezniji da budu manje sebični, da žrtvuju nešto i od svog vremena, a i svog, ne dara, ali u svakom slučaju nečeg što će oštetiti njihov dar. Ono što ja mislim da pisci ne smeju da dozvole, nikada, ni pod kakvim okolnostima, jeste da njihova dela budu u službi politike. Ono što oni pišu, osim žurnalistike, osim onog što je čista politika, to ne bi smeli da stave u službu politike. To je uvek rđavo. Međutim, kao građani, isti smo kao i drugi ljudi. Zašto bi vaša obaveza, na primer, bila da se borite za nešto kao građani, a obaveza Slobodana Selenića ili Borislava Pekića ne bi bila potpuno ista.

 

Publika: Kada ste govorili o plišanoj revoluciji, zašto se umanjio onaj njen nivo ljubavi koji se ...

 

Borislav Pekić: Oprostite što vas prekidam, ali zašto mislite da se umanjio?

 

Publika: Evo u kom smislu. Ovo je veče povodom plišane revolucije. Ali meni se čini da ni vi ni publika niste govorili o tom visokom nivou ljubavi koji je tamo zračio i koji je izdvaja od svega što sam ja doživela.

 

Borislav Pekić: Pa ja mislim da sam rekao, kada sam vršio neku analizu razlika između kontrarevolucionarnog, mog bunta, i studenata i gimnazijalaca između 1945. i 1948, levih pobuna između 1948. i 1968. godine, ja mislim da sam rekao da ono što nadrasta sve naše zajedničke pobune je upravo to o čemu ste vi govorili. To, što s jedne strane odbacuje naš fanatizam, s druge strane odbacuje svaki model unapred. Mi smo svi živeli u modelu. Ja u desnom modelu, vi u levom modelu. Ova revolucija je odbacila sve te modele. U tome je njena veličina. Veličina je u toj ljubavi. Da li mislite da ste 68. godine videli nekoga da se ljubi u autu. Nemoguće je ljubiti se dok vam Žigon recituje Robespierrea. Naime, mi smi slušali Robespierrea ali ja sam iza njega stalno video giljotine. To je normalno, to je paradigma Robespierrea. Ovde sam to video, video sam pesme, video sam rok, video sam jedan sasvim drugi svet. Uostalom, Amerika je imala to sa svojom hipi revolucijom. To je to, u stvari, jedino što ovde nije bilo marihuane.

 

Publika: Znate, toliko je to bilo upečatljivo da uopšte ne bi bilo čudno da se Vuk Drašković i Slobodan Milošević zagrle i poljube na toj pozornici. Ne bi bilo neverovatno, a sada mi je neverovatno.

 

Borislav Pekić: Pa, to je ipak moguće u transu. U velikom transu. Znate i ja sam ponekad bio u tome. U svakom slučaju posebno je interesantno, ono što je sasvim jasno, da je tu, među tim mladim ljudima, bilo pripadnika raznih stranaka, ja znam uglavnom demokrate i vukovce, ali u određenim trenucima to je potpuno nestajalo, i kad se vikalo "Vuče, Vuče, Vuče", nije se vikalo u stranačkom smislu, nego se tražilo da se on oslobodi. Ne samo on, nego svi. I ono "Svi, svi, svi", to je žudnja za pravdom. To je upozorenje vlastima da ne mogu hapsiti kako im padne na pamet, da ne mogu raditi ono što su radili 1948. godine a što su nameravali opet da rade, i da nas studenti, vi, niste spasli, to se moglo dogoditi. Da ne mogu raditi ono što ne samo da nije u skladu sa pravdom nego i sa njihovim vlastitim zakonima. Da vi ne možete hapsiti šefa najjače opozicione stranke u Srbiji, vi možete misliti šta god hoćete o njemu, ali ga ne možete hapsiti u skupštini. Ne možete ga uopšte hapsiti. Vi ga možete tužiti, krivično ga goniti, ali ga ne možete hapsiti, jer on nije kriminalac ni razbojnik. On je šef najveće opozicione stranke.

U normalnom svetu to se ne radi. Studenti koji su tražili puštanje Vuka, tražili su puštanje svih. Sve što su tražili bilo je skoro isto što je tražila i opozicija. Ali, kada su to oni tražili, to više nije bilo stranačko traženje nego traženje pravde. Traženje nečega što ne samo mladi ljudi već i mi u godinama moramo da tražimo sve do svoje smrti. Jer samo to nas može mladima održati. Vera u ljubav, vera u sreću, vera u pravdu, u toleranciju, u razumevanje, u oproštaj. U sve ono što čoveka čini čovekom, a pre svega vera u pravo na sreću, na ličnu sreću, ne na kolektivnu. Pravo da se borimo za ono što smo zaslužili onog momenta kad smo se udružili u čopor. Jer smo se u čopor udružili da nam bude bolje a ne da nam bude gore.

 

Dobrivoje Stanojević: Hvala vam na nadahnutom slovu o ljubavi. Vi ste se bavili različitim književnim žanrovima, ali koliko znam, niste se bavili ljubavnom poezijom.

 

Borislav Pekić: Ja sam se bavio ljubavnom praksom. Ali dobro, nije to tema. Tema su studenti, nije tema moj erotski život.

 

Publika: Govorili ste o parlamentarnoj i vanparlamentarnoj borbi. Ja mislim da je vreme da se odlučimo samo za vanparlamentarnu borbu. To je jedini način, pored skupštine koja je onakva kako ste vi govorili, da se ovi koji neprestano govore da nisu za vlast nego za rešavanje životnih problema smeste u poziciju gde će o životnim problemima ponešto bliže saznati. Jer, vidite, sve što smo mi tražili samo je prividno ispunjeno. Došao je gori ministar policije, pitanje dana je kada će Čukić opet voditi Dnevnik, televizija je još gora, mi smo izigrani, mi ništa nismo promenili. Čak nismo uspeli ni da u našim redovima promenimo vođe koji su nas, čini mi se, najviše iskompromitovale.

 

Borislav Pekić: Dobro, vođe ćete lako promeniti. Ali, vi niste ni nameravali da promenite sistem. On i ne može na taj način da se menja, mi to moramo uraditi svi zajedno. Studentski zahtevi u suštini nisu ispunjeni, to je evidentna istina. Ali, od toga ne treba praviti trenutno važno pitanje jer nikakvi zahtevi, ni zahtevi ovog naroda, ni zahtevi pravde, ni zahtevi slobode, nikada u ovoj zemlji, od 1944, nisu bili ispunjeni. Znači, niste vi jedina razočarana generacija, samo je razlika u tome što vi imate vremena, što delujete i delovaćete u izmenjenim okolnostima. Šezdeset osme godine, kada je obmanut onaj pokret, ja lično mislim na našu sreću, ali to je moje privatno, potpuno privatno uverenje, okolnosti su bile drukčije i ljudi su stradali zbog toga. Posle toga su počela hapšenja, kao što znate. Naravno, hapšenja su počela na marginama, hapšeni su anonimni studenti i ljudi, a profesori su ostavljani za kasnije, da se na drugi način sa njima obračuna. Sa Ljubom Tadićem i jednim drugim čovekom, neću da kažem njegovo ime, sad je poznat kao govornik sa Ušća, sa njima se na drugi način obračunavalo.

Vi ste u drugoj poziciji. Po mom dubokom uverenju, ono što se dogodilo kraj Česme, ono bi moralo da se nastavi. Na koji način, u kakvoj formi, kako, ne znam, ali ne treba odustajati. Ali, to ne znači da treba tražiti pobedu odmah, gledati na sat hoće li to biti danas u devet, ili kada će biti. To sve od vas zavisi. Hoćete li biti poraženi — od vas zavisi samo. Jer, ipak je situacija drugačija. Bez obzira na one šmrkove, to je bio incident. Ne mogu se svaki dan izvoditi šmrkovi i tenkovi na ulice.

 

Publika: Vi ste još na početku istakli da ste desnica. Hteo bih da vas pitam zar je moguće da za tih pedeset godina baš ništa nije valjalo.

 

Borislav Pekić: Verovatno se mnogo toga dogodilo u ovom periodu što je dobro. Ali nije moja dužnost da o tome govorim. Rekao bih, na kraju, da sam ja pisac i da pripadam opoziciji. Moja je dužnost da govorim o onome što ne valja.


 

Politicki život Borislava Pekića

Ko je koga oslobodio

 

Razgovor vodila Zdenka Aćin,

Duga, 6. juli 1990. godine

 

Kao učesnik mirnih demonstracija ispred zgrade Televizije Beograd, a koje su faktički bile produžetak mitinga opozicionih stranaka na kojem su traženi slobodni izbori, dobili ste policijski pendrek u nogu... Kako se to dogodilo?

 

Sa Trga republike, gde se održavao miting, došli smo u Ulicu kralja Milana, a odatle smo se uputili ka Domu omladine koji se nalazi u Makedonskoj. Rečeno nam je da će sala biti slobodna tek posle dvadeset časova. Tada smo otišli ispred zgrade „Politike". Kiosk za novine bio je otvoren. Nekoliko dečaka kupilo je Politiku i spalilo je. Tada sam video dvojicu milicionera, potpuno ravnodušnih — uopšte se nisu osvrtali na nas, kao ni mi na njih. Uzvikivane su parole „Dole Minović!". Onda smo Ulicom Lole Ribara krenuli prema Televiziji. Bio je to deo protesta protiv neistinitog televizijskog informisanja javnosti o mitingu. Pred Televizijom je bio kordon milicionera. No i taj kordon milicionera je bio potpuno ravnodušan i nije u početku bilo nikakviti sukoba. Bili su to mladi Ijudi i Dragoljub Mićunović, prvak Demokratske stranke, nešto je s njima razgovarao. Video sam kako se naš generalni sekretar Ninković penje na nešto i obaveštava prisutne da se završava protest... No, ono što je bilo iznenađujuće, prvi napad je došao iz same zgrade Televizije. S prozora su počeli da bacaju na nas neke knjige. Očevidno da su to bile neke arhive i koje su, srećom, prilikom pada počele da se raspadaju, papir je leteo na sve strane i niko nije bio povređen. Inače, da se nisu raspadale, svojom težinom bi prilikom pada zasigurno nekog povredile. Pretpostavljam da je to bio manje čin protesta protiv našeg protesta, već nastojanje da se napravi nekakava prljavština — da se stvori utisak da smo mi napravili neku veliku gužvu. Ko zna kakvi su bili razlozi i ko je to bačao? Ali, napad je, praktično, na nas izvršen. I onda, kada je gospodin Ninković zamolio demonstrante da se raziđu i da se vratimo u Dom omladine, iz pravca Glavne Pošte naišla su dva-tri milicijska automobila. Ja sam tada prvi put video tu vrstu kola iz kojih su izleteli jako razjareni policajci. Dakle, nisu izgledali hladno, recimo, kao engleski policajci — koje u Engleskoj gledam svaki dan na televiziji — u obračunu s irskim demonstrantima, već su izgledali tako kao da su odmah spremni da tuku. Nisu dali nikakvo upozorenje, jednostavno su uz psovku: ,,U- dri ih, majku im njihovu!" počeli da tuku. Video sam kako jednog čoveka gaze nogama, mislim da je taj čovek bio novinar. Narod je počeo da beži. Međutim, sada su i sami demonstranti bili razjareni, počeli su da se vraćaju. Izleteo sam ispred njih, podigao ruke i pokušao da ih zaustavim, jer sam vrio dobro znao da je policija koja batina specijalna policija i da svaki sukob s takvom policijom može da se završi katastrofalno. Medutim, vi ne možete zaustaviti razjarene žene, mladiće, ljude koji su bez ikakvog razloga tučeni! Tada je policija ponovo napala. Jedan policajac je s pendrekom krenuo u pravcu donjeg dela tela jedne žene. Ja sam pokušao da je zaštitim i tako sam dobio udarac u nogu, koji je beznačajan, još malo hramljem. Nećam se šta se posle toga događalo. A dogodilo se i ono što je u čitavoj stvari najveća groteska. Ja sam najedanput video kako mi naočare padaju. To je tako usporeno izgledalo — a to nije moglo biti usporeno nikako — naočare su padale i nečije ruke su ih uhvatile. Bio je to, Gojko Đogo, koji je stajao ispred mene. Uhvatio je, moje naočare.

 

Naknadni lekarski pregled ustanovio je da ste i u glavu dobili udarac. Je li taj udarac prethodio padu naočara?

 

Osvajanje Televizije

 

Ja sam tada mislio da sam gurnut i da su naočari pale zbog toga. Medutim, nakon dva dana su se pojavili neki simptomi vrtoglavice, nesposobnost koncentracije, ali nisu to bili simptomi koji bi ukazivali na ozbiljan potres mozga. Možda sam i rukom udaren. Ne znam. Moram priznati da mi je bilo pozlilo, ali od šoka. I onda smo se povukli. Naši ljudi su Mitića, kome je bila slomljena ključna kost, odveli u Urgentni centar, gde se dogodila najstrašnija stvar. Neki doktor Zdravković četrdeset minuta ga nije uzeo u postupak. On je najpre pozvao policiju — doduše, to je po protokolu i to je u redu, jer je povreda zadobijena u sukobu sa policijom — ali je istovremeno bio dužan da ukaže lekarsku pomoć povređenom. A gospodin Kertes[351] je izjavio kako mi volimo da budemo bijeni, kako je to naša patološka potreba.

 

A o potrebi policije da tuče bez razloga, gospodin Kertes ništa ne kaže. Govori se da je takozvani rumunski sindrom podstakao policijsko nasiije...

 

Ne znam kakav je sindrom bio posredi. Da li su oni doista mislili da smo mi toliki magarci da sa nekoliko stotina ljudi, žena i dece ulazimo u Televiziju!? Mi ne bismo dozvolili da na taj način kompromitujemo miting. No, ono što mi sada zahtevamo jeste da se utvrdi ko je izdao naredenje, zašto je ono izdato, u kom smislu smo mi ugrožavali Televiziju kad ni saobraćaj nismo zaustavili. Saobraćaj se nesmetano odvijao sve dok nije naišla policija. A to što su nas napali ispred Televizije, a ne na Trgu republike logično je, jer nas je na Trgu republike bilo neuporedivo više. Cuo sam da je jedan policajac uz psovku rekao: „Dosta nam je te demokratijer“.

 

„Ulične demokratije!"...

 

E pa zamislite čoveka kome je jedan dan dosta demokratije. A kako bi tek izdržao pravu demokratiju koja se, uzgred budi rečeno, i u svetu odigrava na takav način. Znam da demokratija ne bi trebalo, u principu, da se događa na ulici, ali u ovoj Srbiji ona je bila na ulici i pre ovih demonstracija...

 

Onda kada se „dogodio narod"!

 

Da, onda se dogodio narod, ali i ovoga puta se dogodio isti narod samo sa drugim mišljenjem. I to ne sa drugim mišljenjem u odnosu na Srbiju — kako smo optuženi unapred, kao izdajnici, kao nerodoljubi, kao saradnici alternative na Kosovu, kao saradnici Borbe i Studija B, što je sumanuto. Ne znam koje budale — koje se bave politikom — sastavljaju takve sumanute stvari. Naravno, postoji Gebelsova[352] teorija ...

 

Po kojoj više puta ponavljana laž postaje istina!

 

Da, ali ta teorija uvek ne uspeva. Ona uspeva u određenim istorijskim trenucima, i to ne uvek. Ako hoćete da lažete, morate biti malo konzistentni. Ne smete dozvoliti da vas vlastiti novinari demantuju. Bilo je rečeno da su prevrtana policijska kola, pa neka policija pruži dokaze, makar naknadno prevrnuli neka svoja kola. Neka nam pokažu i onog momka koji je napadnut nožem, makar ga izboli naknadno. Ako su toliki rodoljubi, naći će se valjda neko da se sam podmetne da bude uboden da bi se dokazalo kako mi bodemo nožem.     

 

S druge strane, postoje filmski zapisi na kojima se vidi da demonstranti ničim nisu izazvali policijsko pendrečenje...

 

Ti materijali bi trebalo da se javnosti pokažu. To je stvar koju moraju da učine ako hoće da povrate sebi neko dostojanstvo. Jer sad je reč i o dostojanstvu Srbije u odnosu na Evropu. Te demohstracije su bile mirne, uz izvestan broj malih incidenata koji su bili, u stvari, unutarstranački nesporazumi, no naši redari su to smirili za dva-tri minuta. Sve ostalo je bilo krajnje mirno.

 

A kako, inače, gledate na stranačke i unutarstranačke sporove?

 

Stranački sporovi.postoje svugde u svetu, kao i unutarstranački. U svakoj partiji u svetu postoji levo i desno krilo i centar. Kod nas je sve oštrije, jer drukčije je sve kad imate gradansku demokratiju koja traje sto, dvesta godina. A mi smo pola veka imali poredak koji se ni najmanje nije trudio da razvije demokratske osobine. Tako se ne možemo sada čuditi ako se i u opoziciji pojavljuju izvesni ekstremi. Ekstremi u idejama postoje, ali oni ne mogu biti deo antidemokratskih obračuna. Postoji takođe i pitanje reda. Svaka policija na svetu pokušava da održava izvestan red. I ako ga narušite, snosite izvesne konsekvence. Ali, unutarstranački sukobi su permanenti. Eto, u Laburističkoj ili Torijevskoj partiji, na primer, ti sukobi su permanentni.

 

Samo što oni imaju civilizovaniji nivo, nego kod nas...

 

Naravno. Kod nas se to obavlja na drukčiji način i to ne samo zbog našeg temperamenta, nego zato što pola veka nismo imali mogućnosti da se vežbamo u drugom načinu.

 

Partijski Ustav

 

Budući da trenutno u Srbiji ima desetak opozicionih partija, došlo je do podele, te su se pet opozicionih stranaka ujedinile oko jedne zajedmčke ideje i organizovale miting, a ostalih pet su izgleda dale podršku komunistima i bile protiv mitinga. Kako to objašnjavate?

 

Naše ujedinjenje je doista oko jedne jedine ideje: da tražimo prethodno izbore a da se zatim donosi Ustav Srbije, i to zato što smo smatrali da jedino na taj način srpski Ustav može dobiti pravi, suvereni, narodni legitimitet. Ovako, jedna partija pravi Ustav i stavlja nas pred izbore!

Ja se s takvim odnosom ne slažem, jer time se Predsedništvo stavlja u nadređen položaj u odnosu na Narodnu skupštinu, tako da volja Narodne skupštine — koja bi, normalno, trebalo da bude suverena — time je okrnjena. Nama se prebacuje da ćemo, zahtevajući najpre izbore, a potom Ustav, omogućiti albanskoj alternativi da stvori premoć. No, kako to kažu i naši pravni eksperti, to se rešava jednim amandmanom, i to ne mora da odlaže izbore.

Demoknjtska stranka — govorim u svoje ime, a ne u ime Stranke — za sada ima samo Pismo o namerama i potpuno se slaže sa ukidanjem autonomija i predlaže jednodomnu srpsku Narodnu skupštinu u kojoj će nacionalne manjine imati puno pravo političkog organizovanja i puno pravo biranja svojih poslanika i svojih predstavnika. Ali, izbori bi dali legitimitet. Naime, višestranački, slobodni, pošteni, časni, javni izbori, koji podrazumevaju ista prava za sve stranke, približno isto vreme na Televiziji — ne zahtevamo mi isto vreme, jer znamo da ga nećemo dobiti, ali bar nekc vreme da možemo da saopštimo narodu naš program, da narod može da postavlja pitanja našim predstavnicima. Naravno da je kosovski problem za Srbe i za sve nas najbitniji, ali to nije jedini problem. Postoji još niz problema vezanih za ekonomiju, privredu, za socijalizam... Ja lično nisam socijalista i apsolutno se ne slažem da se u Ustav unosi samo jedan društveni model. Ja sigurno nisam za ono što sam čuo da je gospodin Milošević u Pančevu izjavio o samoupravljanju, nesvrstanosti i o nizu pretpostavki koje inače ovu zemlju nisu naročito usrećile.

 

Šanse Demokratske stranke

 

Neki smatraju da je Demokratska stranka — samim tim što je zajedno nastupila sa ostale četiri opozicione stranke — dosta izgubila, jer se na mitingu videlo da, recimo, Vuk Drašković sa svojim, Srpskim pokretom obnove ima nešto veću podršku...

 

Ja lično ne mislim da je Demokratska stranka time izgubila prosto zato što ako gospodin Drašković ima veću podršku, on će na izborima i dobiti — to je demokratski princip. Mi ćemo, naravno, pokušati da napravimo program s kojim ćemo moći konkurisati drugim strankama, ne napuštajući svoje principe. Jer, nisu u pitanju samo izbori, nego u pitanju je reljef jedne stranke. Torijevska stranka, na primer, da bi dobila izbore, ne može, ni u kom slučaju unositi laburističke elemente u svoj program. Mi, dakle, možemo samo osnovne ideje Demokratske stranke učiniti radikalnijim, opet govorim u svoje lično lme, a ne u ime svoje Demokratske stranke. Mislim da treba da prestanemo da govorimo o tržišnoj privredi, jer to ne znači ništa, nego da govorimo o modernom kapitalizmu sa socijalnim korekcijama — kakav danas vlada praktično svuda u Evropi.

Dakle, vreme je da stvari nazivamo njihovim pravim imenom, a da svoj nacionalni program učinimo savršeno jasnim — da govorimo o moralnom ozdravljenju ovog naroda. Ovaj režim ne samo da je upropastio duhovno zdravlje ovog naroda, njegovo obrazovanje — što je jedan od najtragičnijih momenata — nego je korumpirao ovaj narod, učinio ga je nesposobnim da shvati da je moral osnova jednog društva. Bez morala i bez osećanja časti, dostojanstva, dužnosti prema zemlji, jedna zajednica ne može da opstoji.

Komunisti su tu, u stvari, napravili jednu od svojih najtragičnijih, ne pogrešaka nego zabluda, ako se uopšte može govoriti o zabludi s obzirom na komunističku ideologiju. Ostavili su nas bez morala — i nacionalnog i ličnog morala. U ovoj se zemlji fenomenalno krade! Ne samo da se nepotrebno troši, nego se i krade! Svi smo mi korumpirani na različite načine. I sada to ispraviti može se jedino time što če se stvoriti veoma strogi, puritanski zakoni koji će pod udar u prvom redu dovesti državne funkcionere i narodne predstavnike. Jer, od njih sve počinje. Hoću da kažem da nije problem u tome da sada jurimo zanatlije i da ispitujemo poreklo imovine zanatlija, nego onih koji nas predstavljaju u Parlamentu, onih koji imaju najviše prilike i mo gućnosti da ukradu daleko više putem svoje moći

 

Duh naroda

 

S obzirom da jezgro Demokratske stranke čine intelektualci, čuju se prigovori da je to intelektualistička stranka, te da njene ideje teže dopiru do širokih narodnih slojeva ...

 

Ne znam zašto bi jednoj stranci smetali intelektualci? Ali, isto tako, vrlo dobro znam da su u istoriji upravo intelektualci često donosili velike nesreće, kao, na primer, jakobinci[353] i žirondinci[354] u francuskoj revoluciji, ili boljševici u oktobarskoj revoluciji, medu kojima je bilo i vrhunskih intelektualaca. U principu, intelektualci su potrebni jednoj stranci, ali ne zbog toga da bi bili lideri, već da bi formulisali njen program. Da budu, dakle, inicijatori a ne vođe. No, s jedne strane intelektualci ponekad poseduju ideje koje su praktično neprimenljive, premda uzvišene, s druge strane oni su takode sposobni da osluškuju duh naroda i da taj duh na neki način izraze. To je posao pisaca. Pisci na izvestan način izražavaju duh naroda, izražavaju htenje i volju naroda.

 

A zbog čega ste se Vi opredelili za Demokratsku stranku?

 

Postoji nekoliko razloga. Jedan od njih je to što sam u demokratsku stranku pozvan, a ljudi koji su me pozvali ulivali su mi poverenje. To su ozbiljni ljudi. Bez obzira što se sa njima nišam morao u svemu slagati, video sam da ozbiljno misle, da su ozbiljni demokrati, da žele sreću ovom narodu. Nisam među njima video ništa što bi mi smetalo. Drugo, ja sam demokrata po ubeđenju i smatram da je moderna demokratija od svih nepodnošljivih oblika vladavine zaista najpodnošljiviji. Mislim da je u savremenom svetu — specijalno u Evropi — demokratija jedini oblik putem koga se može i normalno živeti i prosperirati. Pri tom, pod demokratijom ne podrazumevam nekakvu opštu frazu, nego zaista pravo građanina, pravo građanskog udruživanja, pravo na tolerantnost, legalnu borbu za viast. Nas, na primer, optužuju da hoćemo vlast. Pa naravno da hoćemo. Ja lično neću, jer ja sam pisac, ali priznajem pravo ljudima koji stvaraju opoziciju da hoće vlast, jer zašto bi inače bili u opoziciji? Valjda ne zato da bi pravili buku! Paradoksalno je da nas optužuju oni koji već gotovo pola veka drže vlast.

 

A kada je reč o odnosu većine i manjine, kako se taj problem sa demokratskog stahovišta rešava?

 

Levica i desnica

 

Između ostalog, demokratija podrazumeva i prava manjina, a ne teror većine nad manjinom. Nije u pitanju konsensus, nego je u pitanju razumevanje stava manjine. Mora se shvatiti da postoje i prava manjine. Naravno, reč je i o nacionalnim i idejnim manjinama, pa čak i o interesnim manjinama, i to se u parlameritarnim bitkama uvek mora uzeti u obzir, Engleski Parlament, na primer, pruža sjajnu sliku razumevanja odnosa većine i manjine. Kad u engleskom Parlamentu jedan zakon koji izglasaju torijevci koji su na vlasti, laburisti glasaju protiv njega. Ali, onda se osniva podkomitet, koji će taj zakon izraditi u obliku nekog pravnog akta. Taj podkomitet je sastavljen i od torijevaca i od laburista, i tada laburisti, koji su glasali protiv zakona, ne opstruiraju taj zakon u podkomitetu, nego nastoje da ga usavrše.

 

Zašto, po Vašem mišljenju, u Srbiji komunisti koji su na vlasti odbijaju svaku mogućnu saradnju sa opozicijom?

 

Zaista ne razumem zašto. Nesporazum je, naravno, i istorijski, još od sukoba levice i desnice. No, u ovom slučaju, nesporazum je tehničke prirode. Eto, kad su predstavnici opozicije pokušali da inaugurišu instituciju „okruglog stola", onda smo shvatili da predstavnici komunista ne znaju ni šta znači „okrugli sto", da su oni jednostavno mislili da je to nekakva književna tribina, kao recimo u Francuskoj 7: da sedimo, da pričamo — sve će nam biti dozvljeno da kažemo — a komunisti će onda napraviti ono što oni hoće. Ne znaju da „okrugli sto" podrazumeva i izvesne obaveze.

 

Kao što je to bio slučaj u Poljskoj. Opozicija je tražila „okrugli sto" i dobila ga je, a te odluke su obavezivale vlast.. .

 

I tim putem je demokratija samo dobila. Ako komunisti misle da sve mogu sami da urade — a možda i mogu ali da ipak moraju da podnesu i odgovornost i za ovih 45 godina. Ne mogu sada komunisti staviti crtu pa kazati: ,,Mi smo sada sasvim novi ljudi, sve što je bilo — nismo mi radili!" Današnji rukovodioci su bili deo sistema. Ako hoće da se promene oni se moraju zaista promeniti. Ako hoće da budu demokratski socijalisti u evropskom smislu, a ne u marksističkom, oni moraju priznati opoziciji mogućnost da učestvuje u korekciji zakona, Onda mi možemo kazati: „Ako se išta loše dogodi, svi smo zajedno odgovorni." Medutim, izgleda da oni hoće sami da budu krivi.

 

Kako objašnjavate njihovo tvrdoglavo istrajavanje da prvo donesu Ustav pa tek onda da raspišu slobodne izbore?

 

Njihovo objašnjenje je, po mom mišljenju, alibi za odlaganje izbora. Mislim da oni hoće da dobiju u vremenu, da se organizuju, jer ovaj brak — koji ja nazivam incestom — između komunista i socijalista, treba da se, na izvestan način, učvrsti. Naime, sve se svodi na to da komunisti zadrže vlast. Naravno, to je potpuno prirodno. Ja im to ne zameram. Zameram im samo način na koji to rade.

 

Predlog za razmišljanje

 

Rekli ste da tu nema mnogo logike.....

 

Ne, ja tu ne vidim nikakvu logiku. Pokušavam, pošto sam po prirodi analitičar, da vidim šta stoji iza toga — zašto se povlače određeni potezi, a zašto se ne povlače drugi koji se čine razumnijim? Ali pošto nisam političar, ja očevidno ne znam ni taj mehanizam koji danas postoji. Evo, sve do danas, opozicija nema legalni status. Smešno je, ali istinito, da smo mi u ilegali. U ovom trenutku Demokratska stranka izdaje sedmi broj lista Demokratija i normalno bi bilo da zbog toga idemo na sud... Primer takve nelogičnosti je takođe i raspisivanje referenduma u jednom nemoguće kratkom roku u kome opozicija nema nikakvu, šansu da svoje stavove objasni budućim biračima.

 

Ali pošlo ova vlast inače nema logike, to je „razumljivo"...

 

Isto tako je „razumljivo" da vlast koja se nikada na Ustav nije obazirala, toliko se u njega „zaljubila" da raspisuje referendum koji Ustavom nije u ovoj fazi predviđen.

 

A s druge strane, u Ustavu koji se sprema, izgleda da se briše srpski književni jezik. Tako, mi u ovom času imamo hrvatski književni jezik i srpskohrvatski koji nije književni jezik. Kao pisac, posebno ste osetljivi na pitanje jezika, pa šta o takvom položaju srpskog književnog jezika mishte?

 

Upravo smo u Akademiji nauka imali sednicu Odeljenja za jezik i književnost, gde je to pitanje postavljeno. Doista se u Hrvatskoj briše izraz „srpski" u sintagmi „srpskohrvatski jezik". U SANU postoje dve vanjante tog problema: da se ovaj naš jezik nazove srpskim, a u zagradi da piše srpskohrvatski. Eto, kao i uvek, mi pokazujemo veću dozu opreznosti nego što je neophodno. Ja se samo plašim da ne ispadne da se naturamo, da se opet ne kaže da mi nešto preuzimamo što nije naše. Medutim, za sve postoje objašnjenja, naučna objašnjenja. Pošto nisam lingvist, ja najveći broj tih objašnjenja ne razumem. No, ako Hrvati svoj jezik hoće da zovu hrvatskim, ne vidim nikakvog razloga da mi svoj jezik ne nazovemo srpski. To je, u stvari, pitanje koje očevidno nije samo lingvističko, nego političko. I to će se rešavati onda, kad se reše osnovni, temeljni problemi ove zemlje.

 

A da je jezičko pitanje i političko pitanje dokazuje i situacija koju smo imali svojevremeno sa „Deklaracijom o hrvatskom jeziku" koja je izazvala „Predlog za razmišijanje"...

 

Naravno. Vi znate kakva je strahovita kampanja bila protiv „Predloga za razmišljanje" koji je zahtevao upotrebu ćirilice u Hrvatskoj. Međutim, budući da pišem latinicom, ja sam taj predlog potpisao latinicom. Ali, ja mislim da je hrvatski zahtev, bez obzira na njegovu naučnu zasnovanost, bio u prvom redu politički zahtev i da je izazvao političke reperkusije na položaj srpskog naroda u Hrvatskoj.

 

Misija generala Nedića

 

Nije li sve to, svesno ili nesvesno, vodilo razbijanju Jugoslavije?

 

Po mom mišljenju jeste. Ali, mi Srbi i ako nećemo da razbijamo Jugoslaviju, nećemo ni Jugoslaviji dozvoliti da nas razbija. Danas, evo, gospodin Tuđman tvrdi da je Nezavisna Država Hrvatska rezultat povesne tradicije hrvatskog naroda i shvatanja tadašnjih istorijskih čimbenika. Ako je to tako, tim čimbenicima uslovljena je bila i sudbina srpskog naroda, pa u tom smislu treba gledati i na generala Nedića.

Razlika je, medutim, u tome što je Pavelić ubijao tuđ narod, a Nedić pokušavao da spase sopstveni.

 

Budući da se sada, moglo bi se reći, nalazimo na dramatičnoj istorijskoj prekretnici, kakvo je u ovom času Vaše viđenje budućnosti Jugoslavije?

 

Iskreno da Vam kažem — ne znam. Ne znam na koji način da iskažem svoju bojazan, plašim se, a s druge strane nadam da će i kod nas jednom razum preovladati. Ulazak u Evropu pruža nam velike šanse.

 

A kako inače gledate na prisustvo bivših komunista u opozicionim strankama?

 

Smatram legitimnim da ljudi menjaju svoja mišljenja, a za to im je razvoj ovog sistema dao dovoljno povoda. S druge strane, mnogi su ljudi ušli u Komunističku partiju pod prinudom onog neslavnog principa moralnopolitičke podobnosti, pa komunisti stvarno nikad nisu ni bili. Naravno, u ozbiljnim opozicionim strankama ne može biti mesta za one ex komuniste koji snose stvarnu odgovornost za našu sadašnju situaciju. Svi ostali su žrtve sistema.

 

Kada je o Vašoj literaturi reč. značajno je ono što ste rekli, da Vam je 1968. godma donela roman. Naime, deo romana Hodočašće Arsenija Njegovana. No, s druge strane, ostao je u sećanju i Vaš angažman u „studentskim gibanjima". ..

 

Bio sam veoma aktivan 1968 godine. No, vlasti su me ubrojile u onu vrstu ljudi koji koriste '68. za svoje desne ciljeve. I tu su oni, moram reći, pogodih pravu prirodu mog angažmana. Ali, u prkos svemu tome, i mom racionalnom odnosu, nisam odoleo romantizmu čitavog pokreta, ali ne i njegovim levim idejama idejama pokreta koji me je vratio vlastitoj mladosti.

 

Pa Vi ste i u mladosti pnpadali nekom pokretu. ..

 

Da, pripadao sam ilegalnoj političkoj organizaciji, koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije.

 

I zbog tog pripadništva bili uhapšeni...

 

Isledmci, koji su 1948. godine radili uglavnom na ljudima optuženim za informbiro, bili su potpuno iznenadeni pojavom jedne gomile mladića koji traže nešto sasvim suprotno. Oni su smatrali da su već 1944, uspešno likvidirali građansku desnicu, kako egzekucijama posle ulaska u Beograd, tako i sporedmm merama u tom smeru u koje spadaju Sremski front i svi oblici eksproprijacije.

 

Komunistička okupacija

 

Jednom ste rekli da su posle Nemaca došli komunisti i da je to za Vas bila druga okupacija.

 

Jeste, za mene i ljude moje vrste. Tragičan je doživljaj kada ste okruženi ljudima koji se raduju nečemu što Vi lično doživljavate kao produžetak ropstva — i to, na neki način, goreg od onog koje je proteklo. Jer, za prvo ste imali sigurnost da će proći, a za ovo drugo možda tek nadu. To je bilo teško osećanje da ne živite u svojoj zemlji, da režim u kojem živite nije režim u kojem biste voleli da živite. Iz ove perspektive, pošto smo svi bili sinovi nekada ugiednih ličnosti, možda je to bila i žalost za izgubljenim privilegijama i šansama. Tu će žalost danas najbolje razumeti oni koji su danas takvi gubitnici.

 

Vaš otac je pre rata bio ugledna ličnost. Bio je visoki državni službenik — šef policije Crne Gore.

 

Moj pokojni otac bio je u svakom pogledu izvrsna ličnost — sjajan čovek, ali ne bih rekao da je bio, isto tako, sjajan policajac. Jer, da je bio dobar policajac, ne bi toliko Crnogoraca preostalo da diže revoluciju, pa bi ih onda i manje bilo na Golom otoku. Reći ću Vam primer njegovog policijskog rada. Našao sam dokumenta o njemu, koja su vrlo interesantna. On je kažnjen, na primer, zbog toga što mu je pobegao neki zatvoremk. Specijalna policija tražila je da se jedan komunista — koga je uhapsio moj otac — uputi u Beograd. Moj otac je specijalnoj policiji odgovorio da je dotična hčnost, na žalost, pobegla pri sprovodenju iz jednog zatvora u drugi. Što se mene tiče, ja lično verujem da ga je moj otac jednostavno pustio, a taj čovek je kasnije prebegao u Albaniju i verovatno se odande vratio 1945. da mene 1948. hapsi. Izgleda da je takvo ponašanje moga oca cenjeno od nove vlasti, te je odmah nakon rata primljen u službu, odnosno saveznu administraciju.

 

A gde ste proveli rat?

 

U Bavaništu. To je jedno selo kraj Pančeva, inače jedno od najvećih sela u Vojvodini, gde je bilo imanje moje majke i gde smo mi bili, na izvestan način, konfinirani, nismo smeli da napuštamo selo.

 

A zašto?

 

Onda moram priču da vratim unazad. Moj otac je bio na Cetinju i on je, u stvari, bio jedini službenik Banovine koji je ostao u Banovini i dočekao Italijane. Ponuđeno mu je da preuzme Ministarstvo unutrašnjih poslova Nezavisne Crne Gore, odnosno italijanske verzije crnogorske slobode. On je odbio, kao što je kasnije odbio i saradnju sa novom srpskom vladom. Tada je proteran preko ustaške teritonje, verovatno sa pretpostavkom da bude ubijen, ali ga je spasao jedan Hrvat, njegov kolega, sreski načelnik, koga je na tom putu sreo. A moja majka, ja i Vujisići — Pavle i Duško Vujisić[355], čiji je otac bio šef policije grada — bili smo proterani preko Metohije prema Rugovskoj klisuri. Data nam je bila italijanska pratnja, automobil itd. Ali, jedva smo ostah živi. Oko nas je sve gorelo i Arnauti su pucali na nas. Kad smo videli prvog nemačkog vojnika, osetili smo sigurnost, a priznaćete da je takav jedan osećaj, vezan za okupatora, groteskan.

 

A Vaš otac, šta je posle rata radio?

 

Moj otac je posle rata bio načelnik Ministarstva unutrašnjih poslova, ali na administrativnim upravnim poslovima, u Beogradu. To su doista bili čisto administrativni poslovi, ne policijski.

 

Crnogorska revolucija

 

Pa, kako ste se onda i posie rata osećali neoslobođenim?

 

Pokušali smo da se osetimo oslobođenim, no, ni moja baka, koja je bila božanstvena, nije se smatrala naročito islobođenom, jer se sećala revolucije Bele Kuna.[356] Zato nije ni htela da ide na prvi oslobodilački zbor u selu. Moj otac i ja smo otišli na taj zbor, koji je protekao u poznatom euforičnom raspoloženju, pri čemu je aklamiran čak i kralj. Neko je vikao: „Živeo kralj Petar“. Naravno, seljaci su svi vikali: „Živeo!" Pretpostavili smo da je to klicanje isprovocirao jedan član Partije da vidi kakvo je raspoloženje naroda. Međutim, u jednom trenutku raspoloženje se počelo menjati i počelo se vikati: „Dole gospoda!" — pri čemu su bacani podmukli pogledi na mog oca, na šta smo, otac i ja, jednostavno otišli sa zbora. No, kroz tri dana, u selo je došao crni automobil, iz kojeg je izašao jedan visoki partizanski oficir — brat od strica mog oca. I od tada se raspoloženje sela prema nama promenilo. Pogadate li zašto?

 

Verujem da to i čitaoci pogađaju! Zahvaljujući velikom partizanskom bratu, Vi onda odlazite u Beograd, gde pohađate Treću mušku gimnaziju...

 

U kojoj padam iz geografije. . . Samo Crnogorci mogu tako da padnu. Pošto sam gimnaziju završio uz veliku pomoć, moram to priznati, jednog mog odličnog prijatelja, a i sad mi je najbolji prijatelj, i uz pomoć profesora koji su imali naklonost prema meni jer sam izvesne predmete dobro znao, za raziiku od predmeta iz kojih apsolutno ništa nisam znao. Osim toga, moji profesori su bili uglavnom stara gospoda, konzervativna, koja je sa simpatijama gledala bitku koju smo vodili sa Skoj-em. Naša razredna starešina, pokojna gospođa Ema Strundželić, koja je bila Slovenka, imala je izvesne naklonosti prema meni i tolerisala mnoge moje izostanke — koliko se sećam čak 170 izostanaka u VIII razredu. Uopšte ne znam kad sam bio na časovima, a i kada sam bio, čitao sam romane. A onda, dolazi ta nesrećna matura. Dok polažem maturu, za mene rade čitave ekipe, tako da nisam mogao ni da iskoristim svaku pomoć, jer bi moje iznenadno znanje bilo krajnje sumnjivo. I dolazi ispit iz geografije. Sve je pripremljeno da prođem. Naravno, ja sam dobio jedno idiotsko pitanje. Dobijam pitanje o petogodišnjem planu koje se ticalo trgovačke mornarice. I pošto sam znao vrlo dobro da svi petogodišnji planovi imaju megalomanske ideje, počeo sam neumereno da predviđam naše uspehe na tom polju, i da mešam ratnu mornaricu sa trgovačkom počnem da lupam fenomenalno i onda me profesor upozorava, da bez obzira na to što će biti svega više, da ipak postoji neka mera, da nećemo ipak moći da imamo toliko. I onda meni crnogorska rupa u glavi pukne i kažem: „Gospodine, pa nisam ni ja mislio da ćemo toliko imati. Pošto o svemu ova vlast laže, i tu laže, a ja samo Vaše laži ponavljam!" Naravno, više me bog otac mje mogao spasiti. Bio je to moj politički pad iz geografije.

 

Za Vladu Dapčevića[357] intimno ste smatrali da je bio lud onog časa kad je priznao da je mislio i radio sve ono za šta je optuživan i zbog čega je robijao, pa da 1i danas misli tako, još i crnje. Medutim, i Vi sami, priznajete da ste počinili ono za šta ste optuživani, i da se ne kajete, jer ste bili krivi. Smatrate li i sebe ludim?

Neprijatelji naroda

 

Ne, ne, jedino smatram da sam u pravu a to svi ludaci smatraju.

 

Meni je paralela sa Dapčevićem bila važna u tački priznavanja knvice. Obično optuženi ne priznaju krivicu, međutim, Vi ste dva ekstremna slučaja ...

 

Ja prosto ne mogu da ne priznam krivicu koja je dokazana, osim nedokazane špijunaže u korist Amerike i Engleske. A naša ilegalna orgamzacija —- dala je već do sada SANU nekoliko značajnih akademika (u koje, naravno, sebe ne ubrajam).

U ono vreme nisam mogao govonti da sam nevin, kad sam kriv, kad sam uhvaćen u krivici. Ja sam mogao samo da sakrijem i da pokušam i da sakrijem neke stvari jer je i cilj svake organizacije da zaštiti što veći broj svojih članova.

 

A kako je reagovao Vaš otac kada su Vas hapsili?

 

Moj otac je bio čovek velikih kvaliteta i ako sam išta o moralu, o časti naučio od ikoga, naučio sam od njega. U trenutku hapšenja on je bio toliko pogođen, da je bio potpuno slomljen. Za razliku od njega, moja majka, koja je krajnje praktična, brinula se idem li u zatvor sa dovoljno maramica.

 

A da li je Vaš otac znao da ste član ilegalne organizacije?

 

Ne, nije. Iako smo demokratska politička uverenja delili. On je samo primećivao moju nervozu, jer sam ja očekivao hapšenje, a ništa nisam mogao preduzeti. Bežati se nije imalo kud, osim toga i nekomforno je. Znate, ja nisam navikao da živim u šumi. . .

 

Koliko sam razumela, na robiji zatičete mnoge ljude — „kolaborante, neprijatelje iz građanskog rata, ljude osuđene po raznim antidržavnim osnovama, itd“ . .

 

Kad kažem „kolaborant", to treba uzeti u jednom drugom smislu. Partizani, odnosno komunisti, kolaborantima su nazivali sve ljude koji su sarađivali sa Nemcima. A znate, ceo narod je sarađivao sa Nemcima. Lekari su saradivali, pekari, tramvajdžije.. , Tako da bi tstorija konačno trebalo da utvrdi realnu distinkciju između kolaboranata bez navodnika i onih sa navodnicima. Pravi primer je gospodin Toma Maksimović[358], ministar za izbeglice. Znate, situacija je bila užasna. Srbija je bila u najtežem položaju, a osim toga ogroman broj izbeglica je došao u Srbiju. Trebalo ih je smestiti, snabdeti nekim sredstvima za život. Među njima su bili i Slovenci. O tome sam pročitao jednu reportažu u NIN-u koja me je zapanjila. Po njoj ispada kao da su svi Slovenci kao Jugosloveni po raznim osnovama proterani iz Slovenije od strane Nemaca, da su jednostavno dolazili u Srbiju, pa su se kretali srpskim selima, a srpski seljaci su ih primali. To nije tačno. Njih je primila srpska vlada, crkva i Crveni krst. Oni su sačekani na stanici, administracija ih je slala u srpska sela i oni su ostajali kod domaćina koji su mogli da ih prime, iako mnogi od njih nisu bili imućni.

Naravno, kada je o kolaborantima reč, bilo je direktnih saradnika, a bilo je ljudi čiji su motivi saradnje bili čisti. Ali, kad dođe pobednik, on ne pravi razliku.

 

Kažete da su u zatvoru bih radikali koji su sebe smatrali prirodnom jugoslovenskom vladom, a demokrate neprirodnom srpskom koalicijom; po tom, pripadnici generala Draže, koji su sebe smatrali zarobljenicima građanskog rata, što je bilo važno, a ne osuđenicima, i prezirali radikale i demokrate, i uz to mrzeli ljoticevce — dok su ljotićevci mrzeli sve njih...

 

Klozetska sloboda

 

Doista je odnos između različitih grupactja osuđenika bio dvostruk. Jedan je poticao iz građanskog rata — to se naročito videlo u odnosu izmedu pripadnika ravnogorskog pokreta i ljotićevaca, između kojih je vladalo smrtno neprijateljstvo, koje nije bilo ništa rnanje nego neprijateljstvo između partizana t četnika. Ravnogorski pokret je smatrao ljotićevce izdajnicima srpskog naroda i stvarnim kolaborantima, a ljotićevci su to zaista i bili. Što se tiče ovih političkih bitaka izmedu radikala i demokrata, one su se nastavile kao i pre rata. Radikali su sa dosta prava, s njihove tačke gledišta, smatrali sebe prirodnom vladom, jer su zaista dugi niz godina, u raznim oblicima i koalicijama, oni vladali Jugoslavijom. Medu njima, i ujak moje supruge, dr Milan Stojadinović[359], dok su demokrati svoju opoziciju često puta gradili u savezu sa Hrvatskom seljačkom strankom. I taj animozitet je nastavljen na robiji.

 

Vi ste robijali kao član ilegalne organizacije Demokratske omladine, pa ipak Vam ondašnje demokrate nisu bili bliski?

 

Mi smo onda bili mladi i fanatizovani — ne manje od komunista. Čak

smo i kratkotrajnu saradnju gospodina Grola sa komunistima smatrali kolaboracijom sa režimom. Doduše, mi smo list Demokratiju raznosili i zbog toga dobijali batine, polivani benzinom...

 

Zanimljivo je da ste te Vaše zatvorske razgovore vodili u klozetu...

 

Da, jer je klozet bio naš građanski salon.

 

I u kom smislu si ti klozetski razgovori izmenili Vaše gledanje na našu politićku istoriju?

 

U tom smislu što sam ja do tada smatrao da je 27. mart 1941. jedan značajan datum u našoj istoriji, i poverovao u ono što je Churchill rekao, da je time Jugoslavija našla svoju dušu. Onda sam shvatio da je to nalaženje duše bilo jako skupo i da smo možda mogli imati makar minimalni ćar da izbegnemo rat.

 

U kom smislu?

 

Da jednostavno ostanemo pri 25. martu 1941, jer uslovi, kako se sada vidi, nisu bili tako teški. Rat nije morao biti neizbežan, jer su Nemci već bili angažovani na, Istoku, a za napad na Grčku mi im nismo bili potrebni. Rat je imao dalekosežne posledice. Da nije bilo rata, možda bi danas bilo više Srba. Ne bi došlo do velike nesreće srpskog naroda, do bratoubilačkog rata, a ne bi došlo ni do četrdesetpetogodišnje vladavine komunizma.

 

Pojasnite malo Vaš stav prema 27. martu 1941?

 

Objasniću Vam to putem mog odnosa prema kosovskoj bici, i uopšte prema primatu duše nad mesom i telom jednog naroda. Pripadam ovom narodu i za mene kosovska bitka znači mnogo. Ali, ako realno posmatram stvari, onda mi spadamo zaista u red naroda koji slave svoje poraze, a zaboravljaju svoje pobede ili im se ne da da ih se sa istim ponosom sećaju.: Veliki narodi drukčije rade. Engleži slave Vaterlo, a ne slave poraz od naroda Zulu u Africi. Francuzi neće slaviti Sedan, oni slave svoje pobede. Rusi neće slaviti katastrofalne poraze kod Vjazme i Smolenska,: a šlaviće Staljingrad. A mi, slaveći košovsku bitku, slavimo duhovnu pobedu, koja je neošporna, ali bi ta pobeda bila veća da je bila i vojnička.

 

Na godišnjicu pomilovanja — 29. aprila 1956. godine. — zapisali ste u svom „Dnevniku": „Godišnjica moje mehaničke slobode, jubilej jedne neupotiebljive slobode... Oslobođen kazne, a još uvek nisam slobodan... Ja sam jedino napolju."

 

Ja lično mislim da smo svi mi na robiji — ličnoj robiji, porodičnoj robiji, društvenoj robiji, robiji konvencija. Samo što su na robiji regule oštre i vidljive, a na „slobodi" nešto blaže i mahom nevidljive.

 

Na više mesta pravite poređenje sremskomitrovačkih robijaša i robijaša sa Golog otoka i kažete da politički krivci desnice iz Sremske Mitrovice uglavnom saosećaju s preživelim patnjama levice Golog otoka, što nije slučaj obrnuto...

 

Nemojte pitati mene zašto je to tako. To pitajte njih. Oni ne pretpostavljaju da je i pre njih bilo ljudi koji su patili. Ono - što su oni preživeli, prevazilazi svaku maštu, ali oni moraju znati da je i pre njih bilo zatvorenika, daleko više, koji su nevini mučeni.

 

Službenik Rankovića[360]

 

Vi ste na procesu 1949. godine osuđeni na 15 godina zatvora, medutim, izdržali ste pet, jer ste bili pomilovani. Kako je došlo do tog pomilovanja?

 

Ja sam prvo bio osuđen na 10 godina, zatim je Vrhovni sud povećao na 15, a prethodno je pretila smrtna kazna i samo u poslednjoj je rečenici državni tužilac odustao od najoštrije kazne za nas prvu petoricu. Pošto sam ja odbijao da podnesem molbu za pomilovanje, to nije značilo da moji roditelji to ne čine. Moram priznati da je to jedna vrsta hipokritskog odnosa. Ja nisam bio baš nesrećan što su oni te molbe podnosili, jedino na čemu, sam insistirao ticala se moje krivice — da se moja krivica ne prenese na drugog.

Doista se ne sećam kako je došlo do smanjenja kazne sa 15 godina na pet, kako je došlo do pomilovanja. To se iz sudskih akata ne vidi. Mislim da je u pitanju bilo rutinsko pomilovanje. Jer sve molbe mojih roditelja, odbijene su zahvaljujući krajnje rđavim karakteristikama koje sam dobijao na robiji. Međutim, izgleda da je došla direktna intervencija o mom puštanju, sa vrlo visokog mesta, kasnije sam saznao da je došla od Aleksandra Rankovića.

 

Baš od Rankoviča? Kako to?

 

Pojma nemam.

 

Da li je Ranković poznavao Vašeg oca?

 

Da, jer je moj otac bio Rankovičev službenik. No, odmah nakon mog hapšenja, otac je podneo ostavku i otišao u Zakonodavno veće Savezne skupštine. Ranković mu je govorio: „Slučaj Vašeg sina nema nikakve veze sa Vama, i od Vas se ne traži ostavka." Moj otac je odgovorio: „Nezavisno od toga, ja ne mogu više biti na tom mestu." Ipak, moj otac je bio krajnje lojalan, nikad mi ništa nije prebacio, a nije ni mogao da prebaci, jer se uglavnom slagao s mojim idejama, iako ne i sa mojim ilegalnim radom, čime sam i sebe i porodicu stavio u nezavidnu situaciju.

 

Da li ste ikada osećali grižu savesti zbog toga?

 

Veoma, pre svega zato što sam stavio svoju familiju i u težak materijalni položaj. Organizovati pakete u to vreme, značilo je veliko lišavanje. Jedino što mi je pripomoglo to što je otac imao prijatelje, koji su imali pristup u diplomatske magacine, tako da sam se ja, moram priznati, najlepše hranio za vreme okupacije — u Banatu — i jednog dela robije. Jer, zaista ono što su ti ljudi u tim magacinima dobijali, to se ni danas ne jede. (...)

 

Zaslužan i odlikovan

 

Ne možemo razgovor privesti kraju, a da se ne dotaknemo i kosovskog pitanja. Kako Vi vidite rešenje tog gorućeg problema?

 

Najpre, kosovski problem su stvorili komunisti. On je, naravno, postojao, oni ga nisu izmislili, ali su ga napravili tako teškim jednom politikom koja je bila apsolutno pogrešna i, usudio bih se reći, iz određenih razloga i antisrpska. Sad se nalazimo u poziciji da rešavamo nešto što je postalo teško rešivo, ali ne i nemoguće. Pitanje je šta traže Albanci? Da li oni traže republiku, da li oni traže otcepljenje, ili traže nešto što je normalno da imaju u svakoj civilizovanoj zemlji: sva građanska, kultuina i ostala prava — ona prava koja imaju sve nacionalne manjine u svetu. Očevidno da ovo treće ne traže, jer to već imaju. I to zaista u onom smislu, zbog kojeg ova zemlja ne može da se stidi. Znači: traže nešto više! To više je nešto što oni ne mogu dobiti — osim silom. Ako upotrebe silu, ova zemlja mora da se brani, kao što bi to činila i svaka druga zemlja. Ja se nadam da oni neće to da urade. No, sve dok Srbija igra ulogu demokratskog takozvanog socijalizma, i svega onoga što je ovu zemlju i dovelo u ovakvu nepriliku — . samoupravljanje, nesvrstanost :— mi Srbi nećemo dobiti podršku za svoj odnos prema Albaricima. Srbija bi trebalo da se zaista demokratizuje. Ako bi Srbija na zaista demokratskim izborima stvorila jednu vladu, jednu merodavnu i meritornu narodnu vladu, imala bi bolji ugled, a taj ugled bi nam onda doneo mogućnost da se za Kosovo borimo na bolji način. A taj način uključuje radikalno preispitivanje današnjeg statusa Kosova i Metohije, kao autonomne pokrajme.

 

Na kraju, podsetiću Vas da ste mi jednom rekli da ste do sada dobili samo nekoliko književnih nagrada, a nijednu državnu. Ipak, 1983. godine odlikovani ste Ordenom zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos kulturi...

 

Ne znam da li sam taj orden dobio, jer mi ni do danas nije uručen.

 

Zašto?

 

Nemam pojma zašto. Kažu da se odlikovanje nalazi u nekoj ladici u „Pro- sveti". Čak su mi obećali da će mi to jednom dati. Svake godine, kad dođem ovde, molio sam da mi taj orden daju. Stalo mi je da ga imam. Moj otac je imao ogroman broj ordenja, a ja jedan jedini, pa i za njega mi samo kažu da sam ga dobio, i opet mi obećavaju, ali obećanje ne ispunjavaju. Svojevremeno su tražili da, mi gospođa Milka Planinc[361] zvanično uruči taj orden, no, kako je ona iščezla, ja sam zahtevao — da, ako baš hoće svečanost, neka mi ga uruči gospodin Mikulić[362]. Možete zamisliti to da Mikulić dolazi u Beograd da bi Borislavu Pekiću uručio ordenje! A onda sam zamolio da mi se orden da samo uz jednu kafu. Dali su mi kafu, ali ne i orden. Već je prošlo deset godina. Sada se uzdam u gospodina Jerkova[363].

 

Nadajmo se da će ovaj apel biti uslišen...

 

I ako možda više nemaju orden, bar povelju neka mi daju, da vidim .. da sam ga zaista dobio, da to nije neka tehnička greška. Ili neka me ponovo odlikuju, jer nema smisla da se hvalim da sam dobio orden, ako ga zaista nisam dobio.

 

Nekad su tajne otkrivali bogovi

     

Razgovor vodila Ljiljana Dufgran-Boričić,[364]

Književne novine, 1. mart 1990. godine

 

      Kada sam proletos u Hercegnovom srela Pekića, započeli smo razgovor jep mi se činilo da postoje pitanja i odgovori koje nisam nalazila u njegovim tekstovima, niti ntervjuima.

      Jednom prilikom Borislav V. Pekić nam rekao kako ga čitanje naše štampe toliko angažuje da ne može da radi, zatim je prešao na večernje čitanje novina i došle cu nesanice. Sada, kaže, čita gomile novina samo s vremena na vreme. Otuda i naše prvo pitanje.

     

      Intelektualac i pisac su sasvim različite prirode i različitih interesa. Intelektualac ima stalnu potrebu da bude koristan sada i ovde, a pisca to uopšte ne zanima — on radi za večnost, njega zanima samo metafizičko. Intelektualac osluškuje kretanje društva, vremena, politike dovodi sve u sumnju, ne bi li proširio i produbio polje novonastalih dilema. Pisac se najčešće užasava i kloni dnevnopolitičke problematike. Ukratko kako se slažu intelektualac i pisac u Vama? Da li ometaju jedan drugog i da li se sukobljavaju?

     

      Kako se slažu? Nikako. Ne trpe se. Međusobno se preziru pa i mrze. Ili i zavide jedan drugom, u bizarnom neraskidivom kondominijumu, u kome u radikalnim slučajevima kad intelektualac zadovolji građansku savest, oba bez glave ostaju a kad pisac sačuva umetničku, glava im ostaje, no malo čemu do griži savesti služii. U stalnoj cu svađi, hroničnom građanskom putu. Destruiraju jedan drugog. Kontaminiraju sve do čega je ovom drugom stalo, na čemu neguje svoju duhovnu poziciju samopoštovanje, pa i eventualni javni uspeh. Intelektualalac, ukoliko sam to, prezire u meni svog jedinog suseda pisca kao sujetnu osobu koja “brine za večnost", nemajući pri tom, pojma ni kakva mu jc sadašnjost, pogotovu najbliža budućnost, pa se za njih, sve dok mu je dobro, i ne brine, osim u licemernim intervjuima, koje takođe daje samo da bi mu bilo još bolje. Prezire ga katkad kao kukavicu kome je nezavisnost njegovih dela alibi za građansku zavisnost, kadkad kao podlaca koji tu kupljenu, uz to i veštačku, navodnu, dakle, u svakom slučaju nezavisnost, uspeva dobro da preproda na tržištu ugleda, novca, sigurnosti, a i onom najbitnijem — tržištu samoljublja; kadkad kao ravnodušnog čoveka koji će, budući ni studen, ni mlak, izbljuvan biti iz usta te iste budućnosti za koju se tako očajnički otima. Intelektualac mrzi pisca što ga kompromisima sa stvarnošću s kojom se on već i po pozvanju nikad ne slaže, ponižava. Mrzi ga što mu ne pravi — ili to retko i krajnje nerado čini – društvo u njegovim humanističkim brigama i moralnim meditacijama o svetu, u njegovom Weltschmertzu, u samodopadljivoj laski vlastitoj misiji, pogotovu, u javnim gestovima koji ponekad iz tog lamenta kao pajac iz kutije iznenada iskoče, te oba, i vinog intelektualca i nevinog pisca — jer su nažalost u istoj ličnosti, istoj klopki — bace u neku neugodnost. Pisac se nestrpljivo, ali i sa potajnom grižom, pravda da za kukanje nad sudbinom sveta ili zemlje nema vremena, jep dok intelektualac, budući nezaposlen, može o tom svetu i zemlji natenane da razmišlja, pisac, pod samarom brojnih ugovora od kojih je većini istekao rok, o svetu i zemlji mora da piše romane ili sastavlja pesme možda i „za večnost“, ali pre da oba, i sebe, ništariju, i mudrog, časnog ali zaludnog intelektualca, izdržava. (A znano je da intelektualci imaju sjajan apetit, naročito kad su u misionarskoj vatri i na poslu spasavanja čovečanstva). U toj familiji neko uvek mora da radi, da bi drugi po svom ćefu živeli, pa tako pisac sedi i piše, mozak, guzica, ruke mu trnu, a intelektualac mu šeta iznad glave, trabunja o lepšoj budućnosti i poziva ga da u njeno ime zajedno na trgu demonstiraju. Pisac mu ne ostaje dužan. On prezire svog asimetričnog dvojnika, premda mu pomalo i zavidi, kao budalu koja se nada da će popraviti svet u kojem ni sebe nije ucneo da dovrši; prezire ga kao osobu koju istorijsko iskustvo ničemu nije naučilo, pogotovu faktu da su za dobar deo naših globalnih nesreća krive upravo ideje rođene u nekim od najsavršenijih i najobrazovanijih umova naše verzije humaniteta; prezire ga kao džabalebaroša, larmadžiju, koga njegov piščev ugled spasava zatvora, a kad apse ipak dopadne, iz njega nekim kompromisom vadi (kompromisom za koji mu intelektualac neće biti zahvalan, naprotiv još će ga na pasja kola nagrditi); prezire ga i kao licemera koji gura jezik u sve i svašta, ali kad valja u nešto od toga glavu gurnuti kao Mucije Scevola[365] ruku u plamen, povlači se i poziva pisca da ga od iskušenja spase, da bi ga kasnije za građanski kukavičluk okrivio. Mrzi ga kao čoveka bez koga možda tolike kompromise i ne bi morao da pravi, jep je većinu pravio da obojicu spase intelektualčeve kratke pameti i dugačkog jezika. Intelektualac u njemu, piscu ide na jetru, pisca u sebi intelektualac se gadi.

      Bezbroj frontova otvoreno je između intelektualca i pisca u jednoj osobi. To, međutim, nije neki legitiman, pogotovu viteški rat određen Haškim pravilima igre. Građanska je to vojna, u kojoj su i najprljavija sredstva dopuštena — laž, obmana, ucena, zamka, izdaja, sve iz repertoara besčašća, Oba su uvek, kao i u svakom građanskom obračunu, izdajnici jedan za drugog. Za pisca intelektualac izdaje večnu umetnost prolaznoj građanskoj savesti, za intelektualca, pisac izdaje večne vrednosti morala prolaznoj umetničkoj igri. Uostalom, izdajnici počešće i jesu. Često će pisac, da bi svoje delo odbranio, zajedničkom protivniku izdati intelektualca u sebi, ili ovaj nevolji prodati pisca u sebi za neku od svojih tranzitnih ideja o svetu. Ugodna duševna slika, zar ne?

     

      Postoji jedna knjiga — autobiografija — Godine koje cu pojeli skakavci. Ko ih je napisao, Pekić — intelektualac ili Pekić — pisac? Ko je bio u prevlasti u stvaranju? Mire li se oni u tzv. dokumentarnoj književnosti?

     

      Izgleda da ste na tragu mogućnosti na koju nikad nisam mislio. Dokumentarna književnost se svakako može smatrati i kao literarni žanr osobenog dvopolnog karaktera (stvarnost se u njoj pokriva dokumentom, kao i mašta uostalom, samo je drugi lažan) i na psihološkom planu kao dvostruki alibi; pisac misli da postaje intelektualac, katkad i borben, ne gubeći estetičko obeležje koje ga umetnikom jedino i čini; a intelektualac, bez rizika što ga donosi larmanje po ulicama, dobija metafizičku pozlatu koja njegovim javnim postupcima neizbežno manjka, ne gubeći utisak da se i dalje za svoje najbolje ideje bori da se moralni rat sa pogrešno uređenim svetom nastavlja, samo drugim sredstvima.

      Intelektualac drži da je za svoju (opštu) stvar pridobio dosada spram javnih poslova ravnodušnu, u najmanju ruku sumnjičavu umetnost, sebe lično ne izlažući, a pisac da je po sitnu cenu nekoliko angažovanih ili izmišljenih dokumenata-tragova te rđave stvarnosti, pacifikovao histeričnog intelektualca, a uz to, po još manju, postao i nekakav borac za istinu. Međutim, ako se s tog aspekta čitaju Godine koje su pojeli skakavci oni ne zadovoljavaju fundamentalne zahteve dokumentarne proze (mada, neka me đavo odnese ako taksativno i pouzdano znam koji su!). pa time ne moru biti mesto ovakvog, pomalo hipokritskog primirja ili čak pomirenja između intelektualca i pisca u istoj osobi (po mom mišljenju, osim u ekstremno uspelim slučajevima, infaustnog poduhvata). Moja knjiga je pre splet nepouzdane memorije (a to po sebc već isključuje dokumentarnost) i nešto pouzdanijeg esejističkog cilja, gde se intelektualac podmuklo uvlači svojim naknadnim fusnotalnim mudrostima. Ako u istini želi da nečemu bude koristan intelektualac se mora držati fakata, ukoliko ova kao objektivnost postoje, ako i ona nisu stvar dogovora; pisac se mora držati jedino svog utiska, gde je čestitost — vernost njima. a umeće naročita sposobnost da se oni, otisci sa stvarnosti, dakle jedna para-stvarnost, što vernije reprodukuju. Verodostojnost je u romanima estetska kategorija. U autobiografijama bi bar delimično trebalo da bude i moralna. Svesno lažna biografija može biti vrlo uspeo roman. Svesno lažna autobiografija, čak i kad je najuspelija, i dalje može ostati dobro delo, ali postaje u izvesnom smislu i — nedelo. To se odnosi naročito na državnike i političare, sve koji se, pitani ili nepitani, aktivno bave našom sudbinom i strategijom naše budućnosti. Kod pisaca se zabuna u pogledu verodostojnosti ređe događa. Nekako se sa njihovim trikovima odmah računa. S trikovima i taštinom. S druge strane, protivi se prirodi dobrog pisanja da se stvarnost prosto prepisuje kao što je u prirodi dobre fotografije da se stvarnost što vernije ponovi. Naravno, i dobra knjiga koja se stvarnosti bukvalno ne drži, dobra fotografija koja se nje navodno drži, uvek nam saopštavaju više od te stvarnosti, a one najbolje i nešto što je iza nje.

     

      Da li su tačke bola prave odrednice naših biografija?

     

      Tačke najvišeg bola i tačke najdublje sreće, koju ste zaboravili, ravnopravne među sobom, samo su preseci drugih presudnijih odrednica. Ali da se u metafiziku ne upuštamo lično ne verujem da samo one određuju našu biografiju. Ova ce u njima možda reljefnije uočava, jep te tačke u jednom izabranom jarko osvetljenom momentu obuhvataju celo naše biće, ostavljajući sve ostalo u tmini. Istina je da one ponekad izvlače iz nas njegove nepoznate sastojke, ponekad nas npetvaraju u nešto drugo nego što smo pre njih bili, ali sve je to ipak varka iluminacije. Prava biografija je ostala u senci. Ona se ne sadrži u presudnim iskušenjima — a to cu podjednako i tačke bola i tačke sreće — nego u našoj individualnoj povesti koja je dovela do toga da se te tačke kao patnja ili sreća prime. Istinita biografija je pre tanano tkanje sporednosti nego grub vez na kome se ističu samo omče. Ali kad nečiji život opisujemo, i svoj uključujući, skloni smo samo te omče da vidimo i samo na njih pažnju obratimo. Najpre zato što su nam jedino one u sećanju ostale, a potom i stoga što, s dosta prava, uostalom, mislimo da sve drugo nije od interesa. I nije. No, to je tačno jedino kada biografiju ili autobiografiju promatramo kao literarni žanr. U protivnom, biće nepodnošljivo dosadna kao i dobar deo naših života. Ako na njih gledamo na pravi, autentičan život, ispuštajući ,,sporednosti“, ispustili smo možda i njegovo najistančenije tumačenje.

     

      Isak Bašević Singer[366] kaže da mu se dok piše uvek nadnosi Čitalac koji mu stoji iznad glave i stalno ga zapitkuje: -— Mora li ta rečenica da bude baš tako komplikovana? — Ne mora. - Pa zašto onda ne pišeš drukčije,  jednostavnije? — Singer savet uvažava. Postoje, međutim, pisci koji u tom smislu nemaju „obzira" prema čitaocu. Prema Borislavu Mihajloviću Mihizu Vi ste upravo ona vrsta pisca za koga se kaže „težak“.  Za koga Vi pišete, kakav je Vaš odnos sa čitaocem, mislite li ikad na publiku u toku stvaranja i u kom smislu?

     

      Meni nešto u tom Singerovom ezoteričnom razgovoru nije razumljivo. Znači li to da on poznaje svoje čitaoce? Da unapred zna ko će ga čitati, ko neće? Pa da je, dakle, naoružan tim znanjem o socijalnom, moralnom, edukativnom i duhovnom profilu svojih čitalaca, kadar da piše sve što ovi žele i upravo na način na kakav žele. Vrlo sumnjam, pogotovu što je svaki čitalac svet za sebe, a za sve se jednako ne može pisati, pa pošto je evidentno da je za sve nemoguće, bolje je pisati —ni za koga. Za jasno profilisanu publiku, pišu matematičari. Čini mi se to više Singerovim zaobilaznim pozivom na klasičnu jasnoću, koja nužno ne pretpostavlja bukvalnu jednostavnost nego pre sposobnost da svoje ideje dosledno, skladno, jasno i harmonično izrazite. (I Mann naime, nije jednostavan pisac, Broch[367], Kafka pogotovo.) Svesno, dakle, na čitaoca ne mislim nikad. Možda i bih, da imam od pisanja kad. Svesno mislim samo na ono što pišem. Na ono što se događa u parastvarnosti, zatvorenom svemiru mog romana. Da li se junaci, ako ih ima, ponašaju u skladu sa svojom prirodom, poreklom, zanimanjem, životom i zahtevima date romaneskne situacije; koreopondira li radnja s nekom mogućom, ovde nužnom logikom, da li u opštem sklopu teme ili njene epizode detalji funkcionišu u korist celine ili je razaraju; može li se unaprediti jezil, stil, misao, pa i drama ponekad, ne čineći ih uprošćenijim — ni život nije jednostavan — već složenijim; stvara li se iz svega toga neka harmonija, neka celina koja se kao takva drži i estetički deluje, itd. To je priznajem, starinski pogled na posao. Njega sam se držao i kad sam radio na romanima za koje bi se reklo cu pisani s čitaocem na umu. Nisu, međutim. Zahtevi kojima sam udovoljavao u Besnilu, 1999 i Atlantidi bili su striktno zahtevi žanra, ne čitaoca.

     

      Nedavno cv neki švedski pisci napisali kritiku kritike vlastitih knjiga. Debata je bila neizbežna, ali inspirativna. Da li Vi ikad čitate ono što drugi pišu o Vama? Ima li to uticaja na stvaralačke procese? Šta biste zamerili savremenoj književnoj kritici? I najzad, da li je kritika potrebna i zašto?

     

      Čitam što se o meni piše kada do toga dođem. Naknadna kritika nema uticaja pa ono što pišem. Ne bar nekog kojeg bih bio svestan i svesno njene primedbe primenjivao. Savremenoj kritici bih ponekad  zamerio, ako mi se dopusti, da se delom bavi manje i bezvoljnije nego ispitivanjem svojih metoda na njemu. To je kao kada bi cilj hirurškor otvaranja pacijenta bio ne utvrđivanje stanja njegovog zdravlja nego ispitivanje vrednosti i efikasnosti hirurških instrumenata. I najzad, naravno da je književna kritika potrebna. Ako je funkcionalna ona je još uvek, naročito novinska, jedini posrednik između pisca i čitaoca. Ako je analitička po časopisima ona je takođe posrednik, ovog nvra između knjige i stručnjaka koji se književnošću profesionalno bave. Najposle, i piscima je ugodno da vide kako o njima neko brine, kudio ih ili hvalio, svejedno (premda, kad bolje razmislim, i nije).

     

      Šta za pisca znači kulturna klima u zemlji u kojoj stvara? Koliko cu mu važni prohodni putevi na relaciji — publika, izdavači, novine, kritika, javnost? Verujete li da je tačna ona tvrdnja da se najlepša dela stvaraju u vremenu krize, pod pritnskom?

     

      Ne, ne verujem. Smatram takvu tvrdnju ne samo neistinitom, pa i glupom, već i nečovečnom. Ne vepujem da je potrebno živeti u oboru, pa da se uspešno piše o svinjama. Ne vepujem da pseći život automatski dovodi do remek dela o psima. Dokaz tome je da su najbolje o psima pisali ljudi, koji nisu psi. I ne bih, i da mogu. Još pre nekoliko godina sam slušao na londonskoj televiziji razgovor između pesnika Brodskog i kritičara George Steinera u kome je drugi sa dekadentnom arogancijom razmaženog zapadnog čoveka, razočaranog u navodnu ispraznost literature pisane u blagostanju, slobodi, i na miru, tvrdio kako se jedino u svetu bez slobode, u svetu pod pritiskom terora i stalne krize, dobro može pisati. Brodski je s rezignacijom eksperta za taj način i života i pisanja, s još kratkom istorijom izgnanstva iza sebe, ovu stupidnu tvrdnju učtivo ali uspešno pobio. Neću nabrajati njegove dokaze, ni ponavljati moralnu pobunu protivu Steinerovih „saveta mladom piscu da se u paklu uči umetnosti“ — koje bi, da se u polje vere prenesu, zahtevale od nas da jedino preko bola upoznajemo Boga — dodati samo pitanje: da li bi književni poznavalac i sladokusac, zaljubljenik u lepo, gospodin George Steiner sve nas, i sebe s nama u fekalije strpao samo da bi imao što bolju lektiru?

     

      Mnogi vepuju da pisac proizvodi reči kao drvo lišće, ili, kako bi se neki lepo izrazio, stvara biser oko zrna peska. Koliko je pisanje prirodan proces, a koliko „rad kao i svaki drugi"?

     

      Istina je da drvo daje lišće, ali samo ako je nahranjeno, i da ga daje sve dok svoju zemaljsku hranu prima. Inače vene i ugiba. Dar je dabome preduslov, premda ga ne bih umeo defanisati drukčije do kao naročitu, uvek pomalo nejasnu sposobnost za naročiti posao, praćenu ludačkom voljom da se on što bolje upotrebi i priličnim znanjem kako da se to postigne. U osnovi tu ima malo čega prirodnog. Dar se uostalom, ne vidi. Sve što se vidi, sve ostalo rad je, da ne kažem baš — muka. U naknadu za kratke lepe trenutke — a oni uvek potiču od unutrašnje spoznaje da ste nešto dobro obavili, a ne od toga da vam to drugi saopšte — taj rad ište i žrtve i lišavanja. Jer, zar je pisanje o životu lepše od samog života? Zar je bolje o ljubavi pisati nego voleti? A onda u ovoj ste profesiji uvek i večni učenik i večni početnik. Stalno ste, barem pred sobom, na nekom popravnom ispitu. Čak i kada svi oko vas misle da ste već sve moguće ispite položili. Za vas nijedna knjiga nije vaša druga. Svaka je uvek — prva, prva koju pišete i poslednja koju ćete napisati. Svaku pišete kao da je i prva i poslednja. Taj rad, dabome, nije kao svaki drugi. Ne zato što je značajniji, jep to nije, već što je drukčiji. Svaki zanat ima svoje potrebe, zahteve, poteškoće i svoje profesionalne alatke. Elementi zanata i saznanja u svakoj su umetnosti bitni, jep bez njih nema dara koji bi mogao doći do punog izražaja. Možete dobro pisati i samo sa darom, ali još bolje pisati, pisati sve bolje, bez usavršavanja zanata, saznanja i rada dakle ne možete.

     

      Po načinu Vašeg rada stiče se utisak da se u Vašim pričama, pošto im prethodi precizan projekat ništa nepredviđeno ne može desiti. Događa li se, ipak, unutar priče iznenađenja i za Vas, i radnja krene nepredviđenim i neplaniranim tokom, onako kako Priča hoće, a ne kako je pisac nameravao?

     

      Događa. Kod mene, doduše, vrlo retko i nikad tako radikalno da priča samovoljno napusti prvobitni projekat i počne svoju vlastitu, ne moju priču da priča nego da se, unutar zamišljenog modela, odvije na nepredviđen način, da bi drugim, boljim. prohodnijim, ili neprohodnijim ali zanimljivijim putem stigla istom, već zamišljenom kraju, zbog kojeg se u načelu svaka priča i ispisuje. Priča koja se ispisuje svojom voljom, a ne piščevom nije dobro zamišljena.

      Priča koja se ne drži dok je pišete nije se držala ni dok ste je projektovali samo vi to, u odsustvu realne situacije (scene), dok je još u rastresitom, neživom obliku sižea, niste primetili. Kad ste počeli da joj o kostur vešate meso života, da je oblačite u njenom proznom totalitetu - gde se najčešće kriju prave zamke i u polju logike i u zoni estetike — otkrivate da se, vaš cilj ne ostvaruje i da tim putem do njega nećete stići ili ćete stići uzalud. Tada ili rukopis ostavljate sebi (opet vama, samo nekom sporednijem koloseku vaših razmišljanja), a vi se bavite nečim drugim ili vršite nad sobom i svojom imaginacijom dopušteno, pa ponekad možda i poželjno nasilje, terate sebe na bolje rešenje. Instinkt više nego svesnost pomaže vam da znate jeste li ga našli. Ako vas instinkt ne uveri da jeste, tražite i dalje. Naći ćete ga. Osim u graničnim slučajevima, koji su kod pravih pisaca ređi, pravac priče, praktično, uvek će biti bar ubedljiv, pa i dobar, i kad je nesavršen, kada nije najbolji mogući, ako je dobar način kojim se priča. Stvar dakle, nije toliko u tome šta, koliko u onome kako.

     

      Šta je smisao književnosti? Je li sam roman Tajna?

     

      Ne znam, na žalost, šta je smisao književnosti, a nisam se ni trudio da se u to upustim. Definicije su uvek pomalo sumnjive, arbitrarne, nedovoljne. Izgleda da uzimaju i više nego što im od teme pripada ili da isuviše izvan nje ostavljaju. Interesovalo me je i to samo ponekad, šta je smisao mog ličnog posla u njoj. Ni tu nisam daleko doterao. Nisam video neki naročiti smisao. U njoj sam se osećao uvek kao gost, nikad kao domaćin, kao gost koji iz učtivosti oponaša izvesna pravila igre, u koja, privatno, sumnja. Tešila me je spoznaja da je i umetnost neka vrsta igre, možda i obredne, neka vrsta oponašanja koje se ne drži svojih uzora i baš time postiže estetički efekat. I efekat tajne, po sebi se pazume. Bez nje, umetnosti nema. Ni romana, i ne jedino detektivskog. Tajna ne mora biti jedino u onome što je pisac u njemu tajnim zamislio ili ugradio. Najčešće se taj trivijalni nivo tajne raspletom radnje dešifruje. Nad drugim, višim nivoom, kod najboljih uzoraka, niti pisac ima moći da je svesno u delo ugraditi, niti svaki čitalac da je u istom vidu primi i razume.

     

      Jednom ste rekli da ste imali san iz kojeg ste shvatili da morate napisati roman. Rekli ste i da se tu već ulazi u tajnu. A tajne se ne ispovedaju. Možete li bar malo odškrinuti njena vrata?

     

      Taj san zbog kojeg sam napisao Atlantidu san koji mi je za to dao povoda, u toj je meri ličnog karaktera, i vezan za još žive osobe da bi s moje strane bilo neuviđavno koristiti ga za bilo kakvo objašnjenje. Nešto ću Vam ipak reći, što će Vas, bojim se, razočarati, ali ne više nego što je razočaralo mene. Mislio sam da je to poruka — neke druge strane nevidljive dimenzije našeg vremena. U Rusiji bi me to odvelo psihijatru (možda zatvorskom), u Americi navelo da se upišem u jedno od bezbroj spiritističkih društava i preko medijuma uspostavim kontakt sa izvorom poruke, u Engleskoj, gde se za takve ludake ne brinu, ove dok na vas ne pucaju, a čiji, su medijumi, prema izjavi g. Terija Gordona[368], predsednika Britanske spiritističke asocijacije, posle sjajnih dama Nore Blekvud, Ene Tvig i Doris Stouks[369], u nemilosti, izgleda, onostranih komunikatopa, nije mi ostalo drugo nego da napišem knjigu. Međutim, što o bizarnom snu više mislim nepristrasno i racionalno, sve više mi se čini da sam bio žrtva samoobmane. Da po sredi nije bila nikakva mistična poruka izražena u halucinantnim slikama, mada bih voleo da jeste, već prosto naučnofantastična lektira čiji sam ljubitelj, preobražena u odsanjanu epizodu priče o veštačkom svetu, koju je sada valjalo beletristički započeti i dovršiti.

     

      Veliki švedski pesnik Gunnar Ekelöf [370] u pesmi „Poetika“ kaže: „To je traganje za besmislenim / u smisaonom / i obrnuto / i sve što ja tako umetnički pokušavam da opevam / odslikava nešto neumetničko / i sve to ispunjeno je i prazno / Ono što sam napisao / napisano je između redova.“

      Pišete li i Vi između redova? Je li nešto npećutano?

     

      Sviđa mi se pesma švedskog pesnika. Ali je za sebe ne mogu ponoviti. Ono što je između redova a što sam samim tim posredno napisao, moje je i nije, više nije nego jeste, kao što saobraćajna nesreća više zavisi od mana vozača nego od nedostataka druma. Ništa nikad od neke važnosti, osim u Uspomenama i zbog Pravila igre u žanr romanima, nisam prećutao, jep kad bih to činio igrao bih nedopuštenu igru s čitaocem. Ono što sam prećutao verovatno je sve ono što nisam umeo da napišem.

     

      Skriva li se Tajna i u prozi ili je nedokučiva?

     

      Na to je pitanje nemoguće odgovoriti a da se ne upadne u prazna nagađanja. Umetnost je odavno izgubila prirodnu vezu s magijskim iz čijeg je obrednog krila izašla. Možda se nešto od njene prvobitne, arhetipske, sakralne funkcije zadržalo u plesu, muzici, ikonografiji, pa možda i poeziji. Ostaci cu to neke drevne Tajne, nipošto naše. Mi sada imamo samo tajne za špijune, ne za ljude. Nekada cu Tajne otkrivali bogovi, danas policija. Nekad su Tajne bile svete, ticale se života i smrti. Danas ce takođe života i smrti tiču, ali se zovu privredne. Naučne, političke i vojne. U prozi, Tajnu poceduju samo kriminalistički romani. Ali to nije tajna s velikim T.

     

      Sme li se pričati o vidovitom i proročanskom u umetnosti?

     

      Ono što je ako jecte, danas u umetnosti vidovito i proročansko, samo je posledica tananijeg senzibiliteta koji u stvarnosti vidi i ono što drugi ne vide. U sadašnjosti nije samo naša prošlost, tu je i naša budućnost, vidovitost nije predviđanje, to je — saznanje.

     

      Je li dovoljna imaginacija koju ištete pri čitanju Atlantide da bismo Vi i ja koja čitam ono što pišete, bili u istoj ravni? Hoću li imaginacijom dokučiti Tajnu?

     

      Verujem da je, uz nešto specifičnog obrazovanja, znatno potrebnijeg kod žanr-romana nego klasične proze i nešto sposobnosti logičnog zaključivanja u okviru posebne logike romana, imaginacija dovoljna, ali samo uz uslov da se odmah pristane na nemoguću mogućnost jednog takvog Atlantisa. Možda je, takođe, potrebno i da se čovek u ovakvom svetu ne oseća baš najbolje a razloge ne traži u polju najbliže i najdostupnije racionalizacije tog osećanja tuđine. Tom imaginacijom valja slediti novu logiku, i Tajna će biti otkrivena. Dabome, jedna od Tajni, ona koja je bez učešća pisca, posvećena samo Vama. Drugi će možda naći neku svoju.

     

      Sećam se kako nam je Mihiz jednom govorio o Strahu pred praznim prostorom, pred neislikanim platnom, pred neispisanim listom... Ako sam Vas dobro razumela, Vi ste taj strah uglavnom prebrodili u najranijoj fazi? Kako?

     

      Jesam li to tvrdio? Onda se nisam dobro izrazio. Nikad ja taj strah nisam stvarno prebrodio. Ja tek pokušavam da ga kontrolišem, da se ne pretvori u paniku, zbog koje više ne bih napisao nijednu knjigu. Ako u toj najranijon fazi, pre početka pisanja, dugim razmišljanjem o temi, konstruisanjem sižea, beleškama povodom buduće knjige, strah prevarim tako što sebe učinim veštački samopouzdanim, on se samo u drugom vidu, u obliku sumnje tokom pisanja, uvek ponovo vraća. Držim da je taj strah pokretački, bar koliko i prisustvo aligatora u vodi kojom plivate. Da je to jedno od onih neophodnih iskušenja, izazova takorekuć, bez kojih bi književni posao bio pomalo dosadan. Moj prijatelj Mihiz će jamačno kazati — kao da ga slušam — Pekić se toliko užasava praznog lista hartije da ga odmah ma čime ispuni...

 

 

 

Časna deca kao sni odlaze

 

Razgovor vodio Srđan Stanišić[371],

Pogledi, Kragujevac, 13. marta 1991.

 

Mit je za Borgesa krupna novčanica iz prošlosti koja se razmenjuje kroz vreme. Gospodine Pekiću, vaš opus ponire duboko u mit. Zašto insistirate na mitu i kakvo značenje on ima za vas?

 

Insistiram na mitu zato što mit insistira na nama. Antropopeja, saga o Čoveku kao antropološkoj jednačini, beskonačna je varijacija mitskih arhetipova, a naše, naoko tako originalne, ekskluzivne, neponovljive pojadinačne i zbirne sudbine, povesti naroda, rasa, kultura i civilizacija, kodirane su verzije inicijalnih mitskih situacija. U osnovi raskošne, haotične, neverovatne raznolikosti sveta leži neka takođe neverovatna, skoro skeletno geometrijski suva jednostavnost. Užasava li nas ona ili zadivljuje, druga je priča, ali da, situirajući nas u neizmenljive pramodele, ograničava naše slobode, sumnje nema. Besmo savršeni androidi daleko pre nego što nesavršene kibernetske dvojnike izmislismo. Bedni smo bastardi mita, zatočeni i rekombinovani u njegovom alhemičarskom kotlu; ako je večan, bez nade smo na oslobođenje, ako nije, osuđeni na izumiranje usled postepenog nestajanja humanog porekla u prauzorima. Utisak da, živeći svoj život, nešto ponavljamo, da smo, uprkos slobodnoj volji, uprkos moći izbora, uprkos hipotetičkim potencijalima ljudske prirode, tek proizvod neke praiskonske arkanske manufakture, koja je davno prestala da radi, ali joj se artikal i dalje spontano reprodukuje, da se mitske sheme čak i kloniraju, taj utisak, naravno, nije prijatan, bar koliko nas pogađa otkriće da smo i kao najslobodniji malo uistinu slobodni, ili da smo, misleći da raspolažemo slobodnom voljom – kojom i raspolažemo, samo ne možemo da je koristimo – tako često marionete tuđih ideja, masovnih emocija i strasti, naturenih dužnosti, izlišnih potreba, besmislenih navika, indukovanih rutina, umišljenih interesa, pa i rđavo protumačene sopstvene strasti. Da, mit je borgesovska novčanica koja se razmenjuje kroz vreme, samo joj starenje sveta ne menja vrednost kao pravom novcu; niti obezvređuje inflacijom, niti je uvećava pretvaranjem u numizmatički raritet.

 

Uvođenje fantastike u delo i ogledanje u žanru otkriva nam eksperimentatora.

 

Eksperimentisanje je nusproizvod težnje da se dejstvo mitske potke čovekovog bitisanja ispita i u pretpostavljenoj budućnosti. Antropološka trilogija (Besnilo, Atlantida, 1999) u helenskim mitovima ima prauzore. U pogledu inspiracije, ona se od ostalih mojih knjiga, Zlatnog runa, recimo, ne razlikuje. Jedina razlika je u tehnici pripovedanja, prilagođenoj žanru „meke“ varijante naučne fantastike. Uostalom, fantastike, premda drugog kova, ima skoro u svim mojim radovima, osim, autobiografskim, ali i tu je sasvim dostojno zamenjuje – naša bizarna realnost.

 

Vaši antimemoari, koji su se pojavili u vreme poplave memoarske literature, predstavljaju jedan miran i ironičan odnos prema sopstvenoj patnji. Kako ste uspeli da postignete taj mir i da odnos prema prošlosti oslobodite subjektivnosti i želje za osvetom?

 

Ne bih rekao da sam je oslobodio subjektivnosti, pa ako ćemo pravo, ni izvesne pristrasnosti. Nisam, uostalom, to ni želeo, niti bi mi, i da jesam, tako nešto uspelo. Nemoguće je biti neličan (književno, dakle, bezličan) kad je reč o vlastitom životu, pogotovo njegovoj zoni u kojoj ružene uspomene suvereno pretežu nad lepim. Ja sam se možda samo oslobodio opasnih, neproduktivnih emocija povodom onoga što vi, iz kurtoazije preterujući nazivate „mojom patnjom“, otresao se otrovne strane pamćenja što homeopatski sporo ubija mnoge bivše robijaše i logoraze (Golootočane, naročito); na slobodi ubija što u zatvoru nije uspela. Na duboku, pravu patnju smeju se pozivati drugi, mrtvi i živi, ljudi iz zaumnih revolucionarnih i postrevolucionarnih „davnih vremena“. Ne i ja. Stoga razumem one koji o istim ili sličnim temama svedoče s više strasti, gorčine i oštrine, a manje tolerancije, s pravom, uostalom, mokreći po modernim teorijama po kojima krvnik zaslužuje više razumevanja od njegove žrtve. I upravo osećanje da sam, uprkos svemu kroz sva iskušenja čoveka pod „Točkom istorije“prošao srazmerno dobro – nipošto, razume se, baš „kao pas kroz rosu“, to ne! – učinilo je da se drugim sužnjima, zatočenicima, robijašima, autentičnim patnicima, pa i ustanovom tamnice i njenom „tamničkom civilizacijom“, bavim se više nego sobom. Time su, verujem, doprineli i godišnji izveštaji Amnesty International, odakle sam crpeo saznanja, korišćeno u III knjizi Godina koje su pojeli skakavci, da su milioni i dan danji izloženi neuporedivo gorim uslovima zatočenja nego što sam to ja bio.

 

Komunizam, kao satansko poimanje sveta, svojom pojavom dovodi do presecanja logičke istorijske niti koja je do tada išla prirodnom uzlaznom linijom. Vi pripadate malom broju ljudi koji su se na samom početku suprostavili tom zlu. Šta je formiralo takav vaš odnos, imamo li u vidu zavodljivost vizije budućnosti koju je ta ideologija nudila?

 

Ne bih se upuštao u optimističke pretpostavke o postojanju neke „logičke istorijske niti” što pletivo uzastopnih humanih civilizacija plete „prirodnom uzlaznom linijom”; vreme ne vidim kao linearno, pa mi to onemogućuje da u njemu nazrem napredak, a ni mogućnost za njega, pogotovu ikakvu logiku. Zadržaću se na ljudima koji su se komunizmu od početka suprotstavili, čiji broj, naročito među mladima i nije bio tako mali kako se danas misli. Kad se arhive OZNE i UDBE otvore, pod uslovom da u njima već ne rade peći, da orvelijansko prepravljanje prošlosti nije u toku, broj će se radikalno uvećati. Što se tiče porekla pobune, mogao bih reći da sam još u osvitu „naše srećne budućnosti“ shvatio njenu opskurnu  prirodu, što 1945, uprkos mojim nezrelim godinama, ne bi bilo sasvim neistinito, ali ja vam nudim jedan zemaljski, znatno praktičniji i ubedljiviji razlog: kad vas ta „srećna budućnost“, premda telesno još ni stigla nije – još je vizija – uz trublje i ruske koračnice, viorenje krvavocrvenih zastava i škripanje „Nezadrživog Točka Istorije“, u kome ste vi klip, tek se oduševljeno obećava – kad vas ona brutalno tresne po glavi, prestaje, uveravam vas, da bude osobito zavodljiva. Bar za vas. Za druge koji nisu klipovi, pogotovo za paoke Točka, ništa ne kažem. Vašem pitanju, uostalom, posvećujem autobiografski brevijar „Jedna mladost na Balkanu, Pouostrvu čuda“ hroniku neobičnog vremena između 1944. i 1948, intervalu od jedne desne do jedne leve pobune, od početka kraja građanstva do početka kraja njegovih „istorijski testamentarnih naslednika“.

 

U svom delu posvećujete veliku pažnju razornim posledicama koje je komunizam imao po građansku klasu. Boljševički moral u sukobu sa građanskim brutalno trijumfuje. Štaje u suštini tog trijumfa?

 

Predujam njegovog istorijskog poraza, to je suština. Poraz boljševičkog „morala“, larviranog poput hibernizovanog virusa propasti već u samoj, ljudskoj prirodi nepodudarnoj ideji. A poraz srpskog građanstva je, pretpostavljam, solidarna posledica ratovima iscrpljene vitalnosti, „klasne“ nedovršenosti – u smislu u kome vidimo da deluje građanstvo Evrope – njegove, upravo s tih uzroka, moralne degradacije, iz čega je proistekao osetan manjak volje za otporom kao i realna nesposobnost za taj otpor, čak da je do njega došlo. Uz nepovoljan geografski položaj, naravno. Da smo, s obzirom na političke okolnosti 1944, živeli na Grenlandu, nekako ne verujem u pobedu Revolucije, a ni u to da bi vodili zlosrećni rat 1941.

 

Sveje neslaganje sa komunističkom ideologijom platili ste prinudnim zatočeništvom i dobrovoljnim izgnanstvom. Šta vam iz sadašnje perspektive znače ova dva iskustva i možete li između njih povući paralelu.

 

Bojim se . ništa. Možda jedva – nešto. Na robiju sam otišao isključivo zato što su me uhvatili. Jači razlog nije postojao. Pre 1948. napravio sam dve skromnije ilegalne organizacije, ali tada na robiju nisam otišao. Nisam, naime, bio uhvaćen. Godine 1948. me je, kao i svakog megalomana, tukao broj: ukoliko vas je više, veće su šanse da vas otkriju, pa su, tome konsekventno, najbezbednije tajne zavere s jednim zaverenikom – a i to sam upražnjavao, sastavljajući antidržavne letke u privatnoj domaćoj režiji – ali ko je onda o opasnostima mislio! Svi besmo fanatici, i jedina je ozbiljna razlika između skojevaca (njih) i sdojevaca (nas) bila u tome što smo se mi, „rušeći“ režim, usput i sjajno zabavljali, dok su mladi komunisti puritanski čamili u svom idealu kao u vučjoj jami. (Da zabune ne bude, nije reč o uživanju u lepljenju letaka na deset ispod nule, nego u pravoj stvari – žurevima na dvadeset pet iznad.) Sve sam te organizacije, naravno, pravio dobrovoljno, nipošto nisam bio nevin, kao što sam dobrovoljno otišao u Englesku, zašta se, takođe, ne osećam krivim, pogotovu što sam s kapitalističkog Ostrva doneo dvadesetak knjiga, a sa socijalističke robije tuberkulozu i znanja koja će mi vredeti jedino za neku drugu robiju. Govorite o eventualnim iskustvima. Priznajem da ne marim za reč. Čak i ne verujem u nju.U tom sam pogledu, onaj Maksim, posetilac Zagreba ... No, neka se paralela između „iskustva“ izgnanstva i „iskustva“zatočeništva ipak može izvesti. Zatvor u socijalističkoj domovini je vidljivo mesto gde ljudi, što drže da su slobodni, zatvaraju one za koje misle da njihovu slobodu ne zaslužuju ili prete da im je oduzmu; tuđina je nevidljivi zatvor, gde poneko od nas odlazi kad dođe do uverenja da je i sloboda u socijalističkoj domovini – zatvor, samo daleko uočljivi. (U međuvremenu, pametni odlaze da zarade pare i bolje žive.) Pošto su u pitanju tri tamnice, ili, ako hoćete, tri varijacije u praksi iste totalitarističke ideje, uz četvrtu zasnovanu na egzistencijalnom ropstvu bez obzira na poredak, razlike su manje nego što se očekuje. Naravno da ih ima, ali one su pre u domenu mere, ne suštine, kao razlike između nivoa američke trostepene policijske torture. Govoreći robijaškim žargonom u realsocijalizmu – a za druge ne znam – osuđenik na zatvor je izolirac, a slobodan čovek, slobodnjak, osuđenik koji radi, često nez nadzora, van zidova kazamata, ali je svejedno osuđenik, u najpovoljnijem slučaju kažnjenik na uslovnoj slobodi.

 

Vratili ste se u otadžbinu u vreme njenih prvih koraka ka demokratizaciji. Zašto?

 

Premda sam bio jedan od inicijatora Demokratske stranke i pre “Pisma o namerama”, kada je sve to, s gledišta aktuelnih zakona, još bio nelegalan, no, očigledno, tolerisan poduhvat – inače, zar ne ? ... – nipošto ne bih želeo da se pomisli kako sam se u zemlju vratio da uzmem neko učešće u njenoj demokratizaciji. Bilo bi to neumesno preterivanje. Vratio sam se jer mi se majka razbolela. Demokratizacija otadžbine nema s mojim povratkom nikakve veze, premda, priznajem, to bi bolje pristajalo opisu mog “Lika i Dela”, biografiji pisca koji je temeljno  izeksproprisan, iznacionalizovan, iskonfiskovan, nad kojim je izvršena agrarna reforma, in toto, koji je za dlaku izbegao smrtnoj kazni, te više godina robijajo, kome su i 1970. oduzimali pasoš, na godinu dana ga rastavili od porodice i stavili pod dugotrajnu policijsku istragu političke policije, a zabranjivali mu još pre štampanja po četiri knjige odjednom (da bi ih posle nagrađivali). Rodoljublje muškije, marcijalnije zvuči od ma kakvog personalnog motiva, ma ticao se i majke kojoj u životu mahom više dugujemo nego i najsavršenijoj zemlji.

 

Ne čini li vam se da su ti koraci vrlo nespretni?

 

I više od toga, gospodine. Indukovano su nespretni. Nije to prirodna, simpatična nespretnost deteta koje se uči hodu, nego šeprtljanje zrelog čoveka, zgođenog kapljom poluvekovne duhovne i moralne paraplegije, koji je, usled otkazivanja krvlju natopljenih komandnih centara u kolektivnom nacionalnom mozgu, zaboravio normalno da korača, te se tome ponovo uči. No, gde je tu namerna nespretnost, reći ćete? Zar to komprcanje pileta sa odsečenom glavom, umesto ljudskog hoda, pod ovakvim okolnostima takođe nije prirodno? Pa, bilo bi da naučeni koraci nisu pogrešni, a pogrešni su zato što našu rehabilitaciju posle istorijskog šloga nadgledaju „lekari“ koji su i sami paraplegičari, već odavno odviknuti od prirodnog ljudskog hoda, „lekari“ koji, u stvari, nikad i nisu znali kako se dobro korača.

 

Srpski narod je na upravo završenim izborima doživeo sudbinu vašeg junaka Ikara Gubelkijana – u trenutku kada je mogao da se uzdigne u red demokratskih naroda on se sunovraća u komunizam. Kako to objašnjavate?

 

Ne bi me čudilo da smo mi, Srbi, doživeli strašnu sudbinu Ikara Gubelkijana, jer smo hteli nešto nemoguće, kao što je hteo taj genijalni klizač na ledu. Gord na svoju umetnost, svoj dar, on se u dosezanju zemita veličanstvenim, bezmalo natprirodnim skokovima, takmičio sa suncem, personifikacijom boga Helija. Pao je na led ljudske stvarnosti i slomio kičmu. Mi ništa od toga nismo smerali. Želeli smo tek nešto malo od mogućeg. Nešto što srećniji, trezveniji narodi odavno imaju, mada istini za volju, znamo i one što nemaju ni koliko mi. Umesto toga, komunisti su se vratili, premda nikud ni odlazili nisu – u nešto pitomijem evro-socijalističkom obličju, doduše, i pod jakom patriotskom pozorišnom šminkom (a ako se pokaže da u pravu nisam, ja bih bio najsrećnij) – ali se komunizam nije vratio. Niti se može vratiti, čak i ako bi ga neko magijski prizivao. Pretpostavljam da baš takvi povesni mesečari nisu ... mada opet, paru ne bih dao. U tom svetlu poraz opozicije vidim kao privremeno odlaganje njene buduće pobede. Kad kažem „privremeno“, nemojte me hvatati za reč i gledati na sat, čak ni u kalendar. Znate, kad ste na robiji dugo, kao što sam ja bio, godina-dve više ne znači vam mnogo, i tu ste u prednosti nad večitašem, osuđenikom na večitu robiju, koji nema šta da čeka. Mislim zato da se treba ponašati kao da smo osuđeni na vremensku kaznu, ništa više.

 

Sigurno je da je u proteklih pola veka srpski narod izgubio svoju vitalnost i vrline koje su ga krasile kroz istoriju. Mislite li da je danas moguće povratiti građansko društvo i revitalizovati građanski moral?

 

Mislim, dabome, premda se na rokove – i ovde, ovde pogotovu – ne bih obavezivao. Istorija ih ne poznaje. Nje se ne tiču ljudski rokovi, ni naše potrebe. Ona ima svoj ritam, svoju hroniju, svoju tajnu, ali da ima neke potrebe i nužde (u hegelijanskom smislu osobito) jako sumnjam. Njena je jedina suština u tome da se odvija. Kako to čini po svoj prilici joj je sporedno. Nama, raztume se, ta bezočna ravnodušnost Svetskog istorijskog duha ne odgovara. Čoveku koji sedi na bombi, umesto na građanskoj stolici, savršeno je irelevantna divotna tajna njenog smrtonosnog ustrojstva ili tehnička savršenost detonatora, osim ako ne ume s njim da barata. Njemu je jedino važno da stručnjak za demontiranje eksploziva stigne na vreme i, naravno, da uistinu bude znalac a ne hohštapler, pa oba da odete u vazduh. U međuvremenu, ne mislim da je naš narod izgubio vitalnost. Nadam se da posredi nije vitalnost već njena orijentacija. Umesto da se posveti napretku, iscrpljivala se u pukom preživljavanju, ponekad i u tzv. „snalaženju”. Jednom je teoretičar evropske socijaldemokratije Schumpeter[372] cinično rekao da su, u uslovima diktature, nepoštovanje zakona (jer i ona sama izvan je zakona) i korupcija (jer i ona je korumpiranje ludske prirode), možda jedina sredstva kojima se olakšava život građana. A to ume moralno, mentalno i duševno izmrcvariti i jače nacije, čemu su Rusi dobar, ali ne i jedini primer. Narod, uostalom, ne reprezentuju radikalni uzorci, paradigme ekstremne vrline ili ekstremnog zla, genija ili maloumnosti, heroizma ili kukavičluka, velikodušnosti ili sebičnosti; čini ga zlatan statistički presek, prosek osrednjosti, amalgam podnošljivih mana i umerena vrlina. U kritičnom času ne uzdam se u Herakla, uzdam se u Odiseja. Ne u Heroja, Mudraca, Sveca nego u Zlatan prosek miliona građana, jer će od njegovog nivoa sve zavisiti. A on je u svakom narodu sačinjen od ljudi zemlje koji znaju da se staraju o svojim interesima. Kad taj presudni Prosek bude uvideo da od socijalista nije dobio mnogo više nego od njihovih komunističkih duhovnih očeva, i da, obzirom na nezahvalne uslove vladanja, može i manje dobiti, pokušaće, verovatno, s nekom alternativom. A tada boljitak neću očekivati od uzvišene i za kopiranje nemoguće Vrline, ni od slepe spremnosti na nove žrtve – jer smo i u tom pogledu zagrebali dno ćupa – već od praktičnog razuma, pan-metron-ariston mere i uviđanja da je zajednica, pored etničkog jedinstva, njegove proklete istorije, njenog Mita i Duha, u prvom redu tekući kompromis najžešće protivurečnih interesa. Definisanje i zaštita te istine u vidu Pravila igre, najviši je, bar dosad, oblik građanskog Zakonika; njeno unapređenje određuje model i uspeh savremenih građanskih državnika; a poštovanje te istine, opet bar za sada, najviša je građanska vrlina. To, dabome, ne zvuči rimski, ali ni mi, današnji Srbi, pogotovu mladi, ne živimo u republikanskom Rimu, niti smo na epskom moralu Scevole[373] ili Sinđelića[374] odgajani. Ne zaboravimo to da se opet ne razočaramo.

 

Nalazimo se na početku poslednje decenije drugog milenijuma ove ere. Šta očekujete od budućnosti?

 

Najmanje – da uopšte bude. Najviše – što i Talmud[375]. Mudra nas knjiga upozorava da smo osuđeni, ne samo na nesavršenosti, nego i na nedovršenosti. Dano nam je da na Delu radimo, ali nam nije dano da ga završimo. Čak ni da znamo hoće li se ikad i kako završiti ...

 

U kojoj meri događaji od 9. marta pa do danas, potvrđuju Talmud?

 

U potpunoj. Radimo na Delu i u tome nas niko ne može zaustaviti. Ali nam ni uspeh niko ne može garantovati. Jer, ne radimo na uspehu nego na Delu. Ako je Delo vredno uspeha, on će doći. Savršeno je nevažno hoćemo li mi u njemu uživati. Uživaće drugi, a to je smisao rada na Delu.

 

Možete li posle uvoda preći na stvar?

 

Mogu. Kako nisam verovao u sposobnost komunista da se menjaju, čak i kad to hoće – a kod i neće – događaji od 9. marta do danas nisu me iznenadili. Neće ni oni od sutra. Dovoljno je gledati sesije Narodne skupštine i nazočne poslanike SPS, čitati južnoameričke proklamacije vladajuće partije i sestrinskih stranaka progresivne orijentacije, pratiti konferencije za štampu njene vlade Narodnog spasa, a naročito ne propustiti retoriku njenih Mozgova, ososbito kad operišu blizu kakve vode, pa bez poteškoća razumeti ponašanje specijalaca na ulici, izvan tih institucija naše nacionalne propasti. Čak i da nam se sve ovo od 1944, a podosta i pre, moralo desiti po liniji dijalektičke istorijske nužnosti, ta je nužnost bar njih mogla da nas poštedi, jer bi se – zar ne? – i s razumnijim ljudima desila. Ono što su nam komunisti u ime istorije obećali, još nam se događa. Ono što nam nije obećano, to su njihova i naša deca. Deca koja nisu ni iz kakvog modela – ni iz mog iz desne 1948, ni iz leve 1968 – niti su za neki model. Lepa, mudra, časna deca koja kao san dolaze iz nama nepoznate, a bojati se, i nedostižne slobode.

 

Gospodine Pekiću, imao bih još, na kraju, nešto da vas pitam. Na premijeri filma “Vreme čuda” izjavili ste da taj film, u izvesnom smislu, predstavlja vaše iskupljenje, jer mit kojem ste se svojevremeno istoimenom knjigom narugali to nije zasluživao. Da li biste hteli da nam to objasnite?

 

Zahvaljujem na ovakvom pitanju iz dva razloga: najpre što se, bar na početku razgovora, još sećate čime se bavim – mnogi intervjuisti su to zaboravili – i moje tranzitorno bavljenje politikom ne uzimate za povod pitanjima na koja ili odgovor nemam ili, imam li ga, i u njega sumnjam; potom što mi dopuštate da ponovo uđem u moralno najsumnjiviju, da ne kažem i najbolniju, epizodu moje književne karijere. Odgovoriću vam, dakle, sa zadovoljstvom ali nikakvim umetničkim ponosom.

“Smrt na Golgoti” je prva priča koju sam napisao. Kako u to vreme, ranih šesdesetih, nisam imao nameru da se bavim ni književnošću, ni javnim radom, ni na pamet mi nije padalo da je bilo kom listu ili časopisu ponudim.

Mada se otprilike zna kako je došlo do njenog štampanja u Vidicima, pod pseudonimom Adam Petrović, kako je do lista dospela ne zna se. Pretpostavljam da je rukopis, bez mog znanja, u redakciju odneo moj pokojni prijatelj arh. Milutin Trpković[376].

Priča je hronološki poslednja u mojoj prvoj objavljenoj knjizi.

To su samo dva kurioziteta za nju vezana. Treći je mnogo ozbiljniji i ulazi u red kurioziteta savesti. Iz razloga koji spadaju u ispovest, a ne ovako kratak komentar, godinama sam hteo da se odreknem i priče i knjige “Vreme čuda”. Shvatio sam, međutim, da će priča zauvek ostati moja, ma šta o njoj sada mislio i da se moralni promašaji ne iskupljuju u književnosti, nego u životu.

Neka ona zato živi svojim životom, ja ću svojim.

 

 

Godine koje su pojeli skakavci

 

Razgovor vodila Jelena Kosanović,

Oslobođenje, Sarajevo, 28. juni 1990. godine

 

Poznati savremeni srpski i jugoslovenski pisac Borislav Pekić, autor brojnih romana i zbirki pripovjedaka, dobitnik najviše jugoslovenske nagrade za književnost, Njegoševe nagrade, istorijskom nužnošću ili hirom sudbine učestvovao je ovih dana na „višestranačkim demonstracijama“ pred Televizijom Beograd i bio jedan od onih nad kojima je „aktuelna srpska vlast“, oličena u intervenciji policije, iskazivala svoju ideološku pravovjernost. No, to je tek vanjski motiv da zapodjenemo razgovor s ovim „Homerom srpskog romana“ o njegovu burnom političkom životu i fascinantnom spisateljskom radu.

 

-       Ja lično ne mislim da je tiranija večita - kaže Pekić. Da mislim da jeste, ja tu nogu nikada ne bih podmetnuo. Međutim, mene zaista čudi da je moja noga postala toliko slavna. Ali to se dogodilo verovatno zbog toga što pokazuje da se istorija ponavlja. Ali kako prestaje da me boli, to pitanje je za mene abortirano.

 

Razlika u stupnju nasilja

 

Oblici terora mogu biti različiti, ali zar tiranija, posmatrana kao posljedica sukoba individue i društva, vlasti, nije vječita? Postoji li razlika između malog i velikog terora?

 

Razlika je velika. Tačno je da je tiranija večna, u smislu postojanja nasilja i ograničenja koja postoje i u najsavršenijim demokratijama. Jedina razlika je u stepenu tih nasilja i ta razlika čini demokratiju najpodnošljivijim od svih oblika društvenog uređenja i društvene zajednice. U tome je razlika.

 

Kada već govorimo o tiraniji, kako danas gledate na vašu političku, odnosno robijašku prošlost? Kažete da se sa nostalgijom sjećate tih godina?

 

Malo sam preterao. Ja se iz nekih drugih razloga, uprkos teroru koji je nad nama vršen, sa nostalgijom sećam 1944, 1945, 1946, 1947. i 1948. godine. Zbog toga što sam tada bio mlad, što smo mi tada bili jedinstveni. U Trećoj muškoj, u kojoj sam ja učio, oni koji su mislili kao mi bili su u apsolutnoj većini i zato je Treća muška gimnazija i proglašena najreakcionarnijom gimnazijom, i zato je tamo izvršen prvi pokušaj takozvane defašizacije.

Ali ta moja nostalgija vezana je i za neke druge stvari. Mi smo tada lepo živeli. Građanska klasa, kojoj sam ja pripadao, uprkos svim konfiskacijama i nacionalizacijama, imala je neke rezerve, pa nismo živeli u bedi, a što je vrlo važno, uspeli smo politiku da vežemo sa uživanjem. (Mislim na Sdoj.) Tako smo se, recimo, spremali za ilegalne akcije, a onda odlazili na žureve. Sa žureva smo išli da lepimo letke, pa se opet vraćali na žureve. Išli smo u operu. Ja sam išao na konjske trke. Istovremeno smo obijali Domove, krili šapirografe... Sve je to bilo drugačije nego 1968. godine. I kada već pominjem tu godinu, moram da kažem da je veliko pitanje gde bi i odvela, njihova tadašnja eventualna pobeda. Oni su se radikalizovali i njihov oblik levice možda bi bio teži od onog koji smo mi već proživeli.

 

Sa izuzetnom mirnoćom posmatrate sve ono što vam se, događalo. Da li zbog toga što nikada niste imali iluzija u odnosu na ideološki model u kome smo živjeli ili vas od toga štiti urodena ironija?

 

Iluzija nikad nisam imao

 

Obe stvari su moguće. Iluzija, istina je, nikada nisam imao. Od početka sam video šta se dogada. Naravno, kao dete nisam umeo to svoje osećanje da artikulišem, ali od početka sam se susretao sa neprijatnostima, i već od 1945. sam počeo da organizujem ilegalne organizacije.

Međutim, čini mi se da je ovaj drugi momenat od većeg značaja. Ja jednostavno, uprkos maštovitosti, posedujem i racionalnost, što je možda i posledica dugog života u Velikoj Britaniji. To, nažalost, pomalo počinje da se gubi mojim boravkom ovde, ali se nadam da ću uspeti da je sačuvam. Jer, ako to izgubim, izgubio sam sebe. Jednostavno, više neću biti ono što jesam.

 

Medutim, ostaje činjenica da je to plaćeno godinama „koje su pojeli skakavci“?

 

Možda ih i nisu pojeli. Kada izađe treća knjiga tih mojih uspomena – „Robija“, videće se da sam i ja sam sebi postavio to pitanje i došao do zaključka da možda ipak nije sve pojedeno, da u svemu tome možda ipak ima nekog smisla.

 

Kako vam se sada čine te godine, gledano sa tog nekog vrha koji vam obezbjeđuju godine u kojima ste stekli iskustvo, stvaralački kredibilitet?

Šta su vam sve uzele te godine a kako bi se moglo definisati neki njihov eventualni smisao?

 

Ja ne volim patnje. Ne mislim da je patnja neophodna. Znam da ona jeste stvaralačko-kreativni deo čoveka, ali samo ako je upriličena prirodnim putem. Ona nepotrebna patnja je patnja druge vrste. Nju nameću okolnosti, ljudi. Ta patnja se ne zaslužuje.

I zbog toga je šasvim drugačije kada patite zbog nečega što ste zaslužili, kada patite od svoje savesti, a sasvim drugačije kada vas neko optuži za nešto što niste uradili, pa vas mesecima prebija, traži od vas priznanje koje nije tačno, koje ne razumete...

 

Naučio sam da živim sa Ijudima

Drugi deo razgovora objavljen 29. Juna 1990. godine

 

U meni zaista postoji želja da koliko mogu, sredstvima kojim raspolažem, sebi i svojim sugrađanima omogućim da dožive i žive srećniji život.

 

Šta je Vama Vaša patnja donijela?

 

Naučio sam da prišivam dugme na košulji. Naučio sam da živim sa ljudima. Naučio sam se toleranciji, naučio sam se da razumem druge, da ne prezirem, da živim kolektivnim životom koji ni ranije nisam voleo, a i sada ga ne volim. Naučio sam se solidarnosti, naučio sam se onim momentima ljudskog života koji se često ne osećaju zaštićeni napolju. Ako živite u porodici u kojoj ste jedinac, kao ja, vi ste glavni. Odjednom dolazite na robiju i shvatate da vi niste centar sveta. Ukoliko to pre shvatite, utoliko će vam biti lakše. Ali najbitniji element na izdržavanju robije je osećanje da ste uradili nešto, da ne ležite tu nevini. I zato ja razumem golootočane. Ne samo da je njihova patnja bila neuporediva sa našom, njihova tragedija je bila u tome što su tamo patili bez ikakve krivice i što je još stravičnije, što su ih terorisali njihovi vlastiti drugovi. Sve je to njihovu patnju činilo daleko težom. Naravno, ni moja robija nije bila laka. Bilo je tu i ubistava, bilo je svega... Ali ipak je tu vladao neki legalitet, postojao je otpor prema upravi. Bio je to solidaran otpor i vi ćete videti kada budete čitali knjigu da u zatvoru i nije upravljala zatvorska uprava nego jedna unuštrašnja uprava koju su činili robijaši.

 

Kada kažemo da se sa zavidnom mirnoćom odnosite prema tom vremenu, nameće se i logično pitanje - kako ste se uspjeli odbraniti od mržnje kao posljedice revolta za ono što vam je učinjeno?

 

Ne znam kako bih vam mogao odgovoriti na to pitanje. Mržnja nikada nije bila moja osobina. Umesto da mrzim, ja sam prezirao. Bio sam ravnodušan. Mržnja kao takva ne postoji, ali postoji revolt. Revolt na nepravdu ali ni on se ne pretvara u trajno osećanje. I to je vrlo nesrećno osećanje koje mnoge ljude uništava, posebno one ljude koji su tamo odlazili nevini. Ja znam da oni ne mogu da zaborave. Ja ih i ne pozivam da zaborave, ali bolje bi bilo da ne mrze zbog njih. Jer, mržnja razara.

 

Cjelokupna vaša literatura nam dokazuje da postoji neki mitski kontekst, neki opšti akt koji odreduje istorijske i lične sudbine. Vjerujete li u to na stvarnosnom planu?

 

Da, mislim da postoji. Nemojte mi opet mnogo verovati, jer se ja pitam, a ja nisam filosof. Ja se pitam je li to možda moj alibi, jer ja sam a konto jedne takve konstrukcije radio Zlatno runo. Ja sam Zlatno runo objašnjavao na taj način. Ali isto tako je veliko pitanje da li je Zlatno runo izazvalo tu teoriju ili je obrnuto - teorija izazvala Zlatno runo.

 

Koliko je vaš današnji politički angažman izraz vašeg duga prema sopstvenoj prošlosti, a koliko činjenice da u vama još tinja revolucionarna želja za mijenjanjem svijeta?

 

Ja bih to bolje nazvao kontrarevolucionarnom. S jedne strane, to je završetak mog političkog života, koji nije bio ni slavan, ni dug, ni uspešan i u tom smislu ja obavljam izvesne privremene funkcije. Ne naročito ažurno, ne naročito angažovano. Drugo, u meni zaista postoji želja da koliko mogu, sredstvima kojima raspolažem sebi i svojim sugrađanima omogućim da dožive i žive srećniji život.

 

To smatrate nečim što je potpuno izvan vaše llterature. Nju, koliko se sjećam smatrate potpuno bespomoćnom na ovom terenu?

 

Da, ona je bespomoćna. Ako može da pomogne ona to može jedino krajnje posrednim putem. Literatura, koja se angažuje nije dobra literatura pa, čak kada se angažuje i za najplemenitije ciljeve i kada dolazi od vrhunskih pisaca.

 

 

 

 

Ekstremi u idejama

 

Razgovor vodila Zdenka Aćin,

Duga, Beograd, 10. Juli 1990

 

 

Stranački sporovi postoje svugde u svetu, kao i unutarstranački. U svakoj partiji u svetu postoji levo i desno krilo i centar. Kod nas je sve oštrije, jer drukčije je sve kad imate građansku demokratiju koja traje sto, dvesta godina — kaže u intervju u Dugi Borislav Pekić, književnik. — A mi smo pola veka imali poredak koji se ni najmanje nije trudio da razvije demokratske osobine. Tako se ne možemo sada čuditi ako se i u opoziciji pojavljuju izvesni ekstremi. Ekstremi u idejama postoje, ali oni ne mogu biti deo antidemokratskih obračuna. Postoji takođe i pitanje reda. Svaka policija na svetu pokušava da održava izvestan red. I ako ga narušite, snosite izvesne konsekvence. Ali, unutarstranački sukobi su permanentni... Evo, u Laburističkoj ili Torijevskoj partiji, na primer, ti sukobi su permanentni...

 

Samo što oni imaju civilizovaniji nivo, nego kod nas.

 

Naravno. Kod nas sc to obavlja na drukčiji način i to ne samo zbog našeg temperamenta, nego zato što pola vcka nismo imali mogučnosti da se vežbamo u drugom načinu...

Vreme je da stvari nazivamo njihovim pravim imenom, a da svoj nacionalni program učinimo savršeno jasnim — da govorimo o moralnom ozdravljenju ovog naroda. Ovaj režim ne samo da je upropastio duhovno zdravlje ovog naroda, njegovo obrazovanje — što je jedan od najtragičnijih momenata — nego je korumpirao ovaj narod, učinio ga je nesposobnim da shvati da je moral osnova jednog društva. Bez morala i osećanja časti, dostojanstva, dužnosti prema zemlji, jedna zajednica ne može da opstoji.

Komunisti su tu, u stvari, napravili jednu od svojih najtragičnijih, ne pogrešaka nego zabluda, ako se uopšte može govoriti o zabludi s obzirom na komunstičku ideologiju. Ostavili su nas bcz morala — i nacionalnog i ličnog morala. U ovoj se zemlji fenomenalno krade! Ne samo da se nepotrebno troši, nego se i krade! Svi smo mi korumpirani na različite načine. I sada to ispraviti može se jedino time što će se stvoriti veoma strogi, puritanski zakoni koji će pod udar u prvom redu dovesti državne funkcionere i narodne predstavnike. Jer, od njih sve počinje. Hoću da kažem da nije problem u tome da sada jurimo zanatlije i da ispitujemo poreklo imovine zanatlija, nego onih koji nas predstavljaju u Parlamentu, onih koji imaju najviše prilike i mogućnosti da ukradu daleko više putem svoje moći.

 

A kada je reč o odnosu većine i manjine, kako se taj problem sa demokratskog stanovišta rešava?

 

Između ostalog, demokratija podrazumeva i prava manjina, a ne teror većine nad manjinom. Nije u pitanju koncensus, nego je u pitanju razumevanje stava manjine. Mora se shvatiti da postoje i prava manjine. Naravno, reč je i o nacionalnim i idejnim manjinama, pa čak i o interesnim manjinama, i to se u parlamentarnim bitkama uvek mora uzeti u obzir.

 

Zašto, po Vašem mišljcnju, u Srbiji komunisti koji su na vlasti odbijaju svaku mogućnu sarađnju sa opozicijom?

 

Zaista ne razumem zašto. Nesporazum je, naravno, i istorijski, još od sukoba levice i desnice. No, u ovom slučaju, nesporazum je tehničke prirode. Eto, kad su predstavnici opozicije pokušali da inaugurišu instituciju „okruglog stola", onda smo shvatili da predstavnici komunista ne znaju ni šta znači „okrugli sto", da su oni jednostavno mislili da je to nekakva književna tribina. Kao, recimo u Francuskoj: da sedimo, da pričamo — sve će nam biti dozvoljeno da kažemo — a komunisti će onda napraviti ono što oni hoće. Ne znaju da „okrugli sto podrazumeva i izvesne obaveze.

 

Kao što je to bio slučaj u Poljskoj. Opozicija je tražila „okrugli sto" i dobila ga je, a te odluke su obavezivale vlast...

 

I tim putem je dcmokratija samo dobila. Ako komunisti misle da sve mogu sami da urade — a možda i mogu — onda ipak moraju da podnesu i odgovornost i za ovih 45 godina. Ne mogu sada komunisti staviti crtu pa kazati: ,,Mi smo sada sasvim novi ljudi, šve što je bilo — nismo mi radili". Današnji rukovodioci su bili deo sistema. Ako hoće da se promene, oni se moraju zaista promeniti. Ako hoće da budu demokratski socijalisti u evropskom smislu a ne u marksističkom, oni moraju priznati opoziciji mogućnost da učestvuje u korekciji zakona. Onda mi možemo kazati: „Ako se išta loše dogodi, svi smo zajedno odgovorni". Medutim, izgleda da oni hoće sami da budu krivi.

 

 

 

 

 

 

Dva pitanja ... o robiji

 

Razgovor vodila Zdenka Aćin,

Novosti 8, Beograd, 9. Avgust 1990. Godine

 

Kao pripadnik ilegalne organizacije Saveza demokratske omladine Jugoslavije, pre četrdesetak godina osuđeni ste na deset godina robije. Uspomene sa robije su tema vaše treće knjige pod.naslovom Godine koje su pojeli skakavci. Šta je za vas robija?

 

Ako shvatite suštinu života u kome živite onda je robija stanje koje nije mnogo različito od običnog života. Mi smo i na slobodi vezani za bezbroj ograničenja, koja prihvatate kao propisane regule zbog kojih čitav niz svari ne možete da uradite, iako biste intimno želeli da ih uradite. Na robiji su samo te stvari regulisane. Ja u svojoj knjizi upoređujem tzv. realsocijalizam sa robijom i nije mi bilo teško da iznesem dokaze. No, ja sam na robiji imao specifičan odnos prema stvarima, koji se razlikovao od opšteg robijaškog stava. Bio sam poznat po tome što insistiram na potpuno nevažnim stvarima, zaboravljajući bitne i važne. Pa ipak, bio sam dosta disciplinovan robijaš i kad god sam bio kažnjen, kažnjen sam bio za vrlo krupne stvari, a nikako, recimo, zato što nisam oprao beton u svojoj ćeliji. Svi moji prekršaji bili su vrlo krupni, jedan od njih je bila krađa lekova za bolesne robijaše. Naime, bio sam administrator bolnice, i pored lekara i lekarskog pomoćnika bio sam onaj ko je zapisivao izdate lekove, pa kad lekar kaže da osuđeniku koji ima pravo na lekove određuje pet kodeina, ja zapišem petnaest a višak dam onima iz samice i robijašima koji nemaju pravo na lekove. Na kraju sam. uhvaćen, ali o tome ćete čitati u trećoj knjizi Skakavaca.

 

Robijali ste u Sremskoj Mitrovici u kojoj je važio tzv. moral „hladne lisice", za razliku od morala „toplog zeca" svojstvenog Golom otoku...

 

U Sremskoj Mitrovici su se jedan naspram drugog nalazili neprijatelji — upravu su činili komunisti, a svi mi ostali bili smo antikomunisti — i „hladna lisica" je označavala pokušaj da se preživi. Mi se protiv uprave nismo borili aktivno već pasivno, pokušavajući sebi da olakšamo život. Znate, u ono vreme je život na robiji bio vrlo težak i u pogledu hrane i u pogledu svireposti, discipline i svega onog što robiju čini teškom. Medutim, mi nismo dovođeni u položaj da maltretiramo jedan drugog — kao što je to bio slučaj na Golom otoku. To je ona bitna razlika. Na Golom otoku su se našli pripadnici iste ideologije i samo su oni mogli da izmisle „toplog zeca", batinaše. No, ja sam kroz to već bio prošao u Trećoj muškoj gimnaziji, kada sam optužen i sa grupom svojih drugova izveden pred red za batinanje. Komunisti su to koristili kao svoj eksperiment. No, pošto đaci Treće muške gimnazije nisu hteli da nas tuku, doveli su batinaše iz neke zanatske škole. Dakle.u Jugoslaviji se „topli zec" nije prvi put praktikovao na Golom otoku, već u Trećoj muškoj gimnaziji u Beogradu 1946. godine.

 

 

 

Demokratija je kad im vidiš leđa

 

Razgovor vodila Slavica Lazić[377],

Srpska reč, Kragujevac, 13. maj 1991.

 

Da li možete u nekoliko reči definisati na kakvim se stvaralačkim vododelnicama izrazila srpska književnost XX veka?

 

Imam utisak da je to ona vododelnica što je u svoje vreme oštro profilisala i delila ruske „slavjanofile“ i „zapadnjake“. Hoće li se izraziti „duša i sudbina svog naroda“ ili ispisivati umetnička povest „svetskog duha“; hoće li se stvarati za ljude svog jezika ili ljude svih jezika; hoće li se služiti rodu ili umetnosti. Kod nas je posle rata tom sindromu odgovarao sukob (soc)realista i modernista, „stvarnosne“ i „estetizirajuće“ proze, lokalnih i opštih sižea u izboru teme, s uvek aktuelnim pitanjem odnosa i dominantne važnosti forme ili sadržine književnog dela. Neću reći ništa novo ako kažem da dobra knjiga spontano ujedinjuje obe alternative i da u debatama oko prednosti jedne ili druge ne bi valjalo da se iscrpljuju pisci, prepuštajući to dosta nejasno polje kompetentnom interesu teoretičara i istoričara književnosti. Tim pre što čovek ne može pisati drukčije no što piše, nego što mu propisuje priroda dara.

 

Koje je, po vašem mišljenju, egzistencijalni ili istorijski faktor održao visok nivo srpske književnosti epohe komunističkog ropstva i tiranije socrealizma?

 

Jednom sam slušao debatu između Brodskog[378] i poznatog britanskog kritičara (čije sam ime zaboravi, jamačno zato što mi je išao na jetru), u kojoj je drugi, bez ikakvog ličnog iskustva s komunizmom, tvrdio da je istočnoevropska disidentska književnost vrednija od aktuelne zapadnoevropske i američke pre svega stoga što je pisana u ropstvu, koje pominjete kao krunsku spoljnu okolnost rada domaćih pisaca. Brodski se, iz perspektive ličnog iskustva s komunizmom, toj bizarnoj teoriji korespondencije između remek-dela i psećeg života žilavo odupro. Svim mu se srcem pridružujem. Ne samo što u svoj posao nisam zaljubljen, a niti toliko puritanski istinoljubiv da bih dobar život zamenio za dobro umetničko delo – jer pun, pravi život takođe je takvo delo – nego što istorija književnosti ne potvrđuje doktrinu po kojoj samo gladan pisac dobro može pisati o gladi, a samo onaj koji je umirao verno o umiranju. Da je potvrđuje, znate li šta bi to značilo za buduće umetnike? Zamislite neko bolje doba od našeg, u kome svi žive srazmerno sjajno, samo umetnike, da im lenji dar podstaknu, drže u nekoj sintetičkoj nevolji, zavisno od dela koje iz svakog pojedinačno žele da se iscedi. Ono što ja mislim nije, naravno, merodavno, ali mi se čini da je visok nivo naše književnosti ishod njenog prirodnog razvitka. Ona bi i pod boljim uslovima bila jednako dobra. Zašto, do vraga, ne i bolja?

 

Možemo reći da je stradanje i stradalništvo osnovni motiv kako ruske tako i srpske književnosti. Da li je to ona klica koja duh ovih književnosti vraća staroj duhovnoj matici – hrišćanstvu?

 

Lično nisam pristalica stradanja – ni svog, tuđeg pogotovu – osim kad sam na njega prinuđen, a onda ga primam kao segment, nipošto odrednicu svoje sudbine. Ako smo stradali, kao što jesmo, prirodno je da o tome pišemo. Da smo srećniji, umeli bismo valjda s istom akribijom pisati o sreći. Zbog čega da sreća bude tema niže vrste? Ona je, možda, za nas, umetničke mizantrope, manje zabavna, teže obradiva, to priznajem, ali ima pisaca koji su se i u njoj kao temi sjajno snalazili. Ne verujem da stradalnički motivi vraćaju našu književnost – hrišćanstvu. Možda će vam zvučati paganski, ali za mene je vera u Boga radost, radost u najvišem smislu, nipošto patnja, bol, trpljenje.

 

Da li biste danas drugačije videli lik Isusa Hrista u Vremenu čuda?

 

Dabome da bih. Danas tu knjigu ne bih ni pisao. Ne bih počinio takav moralni prestup, čak i bez obzira na religiozni osećaj – jer ja sam u Boga i tada verovao, samo sam s božanskom prirodom Hrista imao problem – nego i s ljudskog stanovišta. Da sam za svoj literarni „obračun“ s komunističkim mesijanstvom, sa svakim ideološkim mesijanstvom, izabrao bilo koju drugu istorijsku paradigmu, rekao bih svoju uvek istu istinu ezopovskim jezikom, koji mi je tada jedini bio pristupačan. Napravio sam najgori mogući izbor. Dugo sam se hteo knjige odreći. Shvatio sam, međutim, da takvi činovi ne vrede. Što je učinjeno, učinjeno je. Ne briše se što u Knjigu života uđe.

 

Da li u načini na koji se umetnički varira tema hrišćanstva u knjizi Vreme čuda i istoimenom filmu ima bitnih razlika i u čemu su?

 

Razlika je apsolutna. Paskaljevićevo „Vreme čuda“, za koje smo zajedno pisali scenario, jedino je obrisima fabule priče „Čudo u Vitaniji“ iz knjige. Za razliku od knjige – film je hrišćanski. Ne potvrđuje to jedino nagrada koju je dobio od Crkve na Kanskom festivalu, nego i hrišćanski duh filma.

 

Kako vidite ulogu Crkve u aktuelnim političkim događajima?

 

Razumem nastojanje Srpske pravoslavne crkve da posle toliko godina brutalno neprijateljskog ignorisanja od strane programski ateističkog režima zauzme u životu svog naroda tradicionalno mesto. Razumem i brigu oko sabornog jedinstva i sloge Srba. Ne razumem, međutim, uvek njene pojedinačne činove, osobito kad je posredi aktuelan politički život. Srpskoj pravoslavnoj crkvi konfesionalno pripada i opozicija, jednako kao i vladajuća stranka.S ateističkog profila SPS-a svakako i daleko više, zar ne? No Crkva je i Institucija, nije samo Vera. U novoj se, mutnoj, stalno izmenjivoj situaciji snalazi kako zna i ume. Kao i svi mi, uostalom. Neko pri tom prođe bolje, neko gore. Jedino što Crkva duže traje nego svako od nas pojedinačno, pa za snalaženje i ispravljanje grešaka više vremena ima nego mi.

 

U vašoj autobiografskoj prozi Godine koje su pojeli skakavci sećate se tog za vas teškog vremena bez imalo gneva i mržnje. Kako vam je to pošlo za rukom?

 

Najpre, otada je prošlo mnogo godina. Zar mislite da bih preživeo mržnju, kad sam već to nešto srazmerno malo stradanja nekako uspeo? Teže je preživeti mržnju nego bol. Bol vas boli, mržnja ubija. (Prezir je u međuvremenu pomalo lekovit, a mi smo „komunjarsku bagru“, kako smo je zvali, prezirali.) A zatim, s osamnaest ni najteža vremena nisu baš tako nepodnošljiva kakva su sa šesdeset. Sa šesdeset bila bi po svoj prilici, osetno teža. Ne shvatite, molim vas, ovu pretpostavku kao žarku želju da razliku praktično proverim.

 

Kao student organizovali ste ilegalnu antikomunističku gimnazijsko-studentsku organizaciju „Savez demokratske omladine Jugoslavije“, za koju kažete da je bila najveća u zemlji. Dopali ste robije. Ima li razlike između ondašnje i današnje policije?

 

Svakako. U više ravni. Ondašnja je bila još „šumska“, s odgovarajućim, ne baš probranim, navikama, i uvoznom sovjetskom rutinom, ali je, zauzvrat, posedovala prostotu i čednu neposrednost ideološkog fanatizma, što je ubrzavalo proces isleđenja. Ređe se sofisticirano mučilo – uostalom nas je bilo toliko da se za to nije imalo vremena, a pojavili su se i „levi konkurenti“, informbirovci – više se arhaičnim policijskim metodom batine koja je iz raja izašla „ubio Bog u nama“. Srazmerno siromaštvu doba Obnove i Izgradnje, sve je prilično tehnološki jednoliko i primitivno, mada ne i amaterski, iako je od jednog sremskog berberina, koji je moju grupu isleđivao, dilentantizam mogao da se očekuje. UDBA je za sobom tada već imala iskustvo sovjetske političke policije, zatim i osobno u Specijalnoj policiji ili Gestapou, ako su „učenici“ uspeli da ga prežive, potom pedagoške unutarpartijske obračune u Sremskoj Mitrovici kao blagi preludij budućem Golom otoku, najzad lakonične istrage i likvidacije tokom građanskog rata. No, sve u svemu, sa stručne tačke, opšti nivo istrage bio je nizak, što se može razumeti ako se shvati da cilj njen nije istina nego priznanje, ma kakvo se zahtevalo.Današnja policija je arhivistička – jer u „Našu Veliku Stvar“ malo ko još veruje – i profesionalnija. Ide se u nekakve policijske škole, studira se pravo, kriminalistika, psihologija, ososbito psihologija iskaza, kriminalistička se branša deli od političke, doduše ne uvek uspešno kao što se videlo iz nedavnog gotovo javnog sukoba republičkog i beogradskog SUP-a. To daje izvesne nade, prilično, na žalost, demantovane 9. marta[379].

 

Odakle vam takvo poznavanje policije?

 

U porodici sam imao prilično policajaca. Predratnih i poratnih, uključujući i oca koji je pred rat bio šef policije Zetske banovine, a za sve njih sam, po nekoj sakatoj pravdi, robijao samo ja. Potom, policija se sa mnom celog života bavila, počev od demonstracija na Cetinju protiv Pakta 1941, preko perioda 1948-1954, druge istrage nada mnom 1970, sve do lakog sudara s pendrekom ispred Televizije 13. juna prošle godine[380] i pokušaja da me u opštoj demokratskoj gužvi otruju 9. marta ove godine. Sve me je to navelo da se još odavno i ja s njom pozabavim. Teorijski, naravno. Ako mislite da se preporučujem za mesto g. Bogdanovića[381], varate se.

 

Vi ste se politički angažovali u ključnim političkim zbivanjima, kako 1968, tako i danas. Šta je zajednički imenitelj tih događaja i vašeg angažovanja?

 

Ne mislim da u događajima ima išta zajedničko osim opšte pritode bunta kao takvog. Studentske demonstracije od 1968. bile su, premda kao pobuna plemenite, u celini – leva, pa i ultraleva komunističko-socijalistička afera, a otpor koji se režimu danas pruža teži demokratskoj državi i obnovi građanskih institucija u njihovom najboljem evropskom duhu. Zajednički imenitelj svih mojih političkih i parapolitičkih angažmana je „da im vidim leđa“. U krajnjoj liniji, dabome, demokratija, ali je ona bez viđenja tih leđa nemoguća.

 

Da li vam je nuđeno da uđete u Srpski nacionalni savet?

 

Nikakav mi zvaničan poziv u tom smislu nije upućen. Pod izmenjenim okolnostima, uz ispunjenje izvesnih uslova i s ograničenim ciljem definisanja opštenacionalnih interesa, tako da ovi ne suspenduju političko takmičenje i ne služe jednoj stranci nego svim Srbima, svim građanima, neka bi zvrsta Saveta možda mogla korisno da deluje.

 

Kako vidite ulogu SPO i Vuka Draškovića[382] u martovskim događajima?

 

Bez g. Vuka Draškovića ne bi bilo 9. marta, kao što, jamačno, posle 9, bez studenata ne bi bilo g. Draškovića, a ni mnogih od nas. To je možda pesimistička pretpostavka, ali s obzirom na istorijat događaja nije bez osnova. Koristim priliku da izrazim svoje simpatije za gospodina Draškovića lično i njegovo držanje povodom smeranog procesa protiv njega. Kao i besraman (i nestručan, profesionalno nekvalifikovan) izveštaj Anketnog odbora Narodne Skupštine Srbije, to neće biti suđenje samo predsedniku SPO-a nego 9. martu i svima nama koji smo u njemu učestvovali. Svima nama koji smo ozbiljno uzeli predsednika Miloševića[383] kad je kazao kako su „okupljanja ljudi da javno i masovno izraze svoje slaganje ili neslaganje s nekim pojavama u društvu u kome žive oduvek bila jedan od načina izražavanja mišljenja širokih slojeva naroda, od antičkog doba do danas“. Ispostavilo se, uz pomoć pendreka, vode, sizavca, pasa, tenkova i nešto malo ljudi među njima, da to, izgleda, važi samo ako se slažete s nekim pojavama u društvu u kome živite. Ako se kojom nesrećom ne slažete, pa ma „pojave“ bile tek nekoliko spornih ljudi u javnim glasilima, onda se poučna veza s antikom prekida i vi ste nadrljali.

 

U Demokratskoj stranci, čiji ste član-osnivač, niste postali političar a i prestali ste da pišete u Demokratiji. Objasnite nam vaš status u DS i stepen angažmana u njoj?

 

Sećate se Grassa koji je za Brandta[384] agitovao, ali se sam nigde nije kandidovao? Član sam Glavnog odbora DS, a što stepen mog stranačkog angažmana nije preteran, krivica neredovnih ličnih i porodičnih prilika. Što se tiče prekida u prilozima za Demokratiju, prosto – umorio sam se. Nisam politički pisac. Romansijer sam. Pisaću opet kad budem imao o čemu. Ako imam dara, uostalom, ako nešto vredi ono što sam do sada u srpskoj književnosti uradio, zar nekoliko romana ako ih stignem dovršiti – u šta sad pomalo i sumnjam – neće više značiti od amaterskih političkih eseja i komentara, ma kako ih „presudno vreme u kome živimo“ dirigovalo?

 

Kako vidite disidente iz DS koji su osnovali novu Srpsku liberalnu stranku?

 

Iskreno žalim njihov odlazak, naročito odsustvo ljudi kao što su gospoda Milošević[385], Čavoški[386], Petrović[387], Božić[388], itd. s kojima sam Demokratsku stranku osnivao i među kojima, nadam se, imam prijatelje. Mislim da do toga nije moralo, pa ni smelo nije doći. No, kao što vidite ponekad do toga dolazi. Za to postoje razlozi kojima trenutno ovde nije mesto ni vreme. U međuvremenu, duboko se nadam da će Srpska liberalna stranka, boreći se za svoj program, istovremeno raditi na jedinstvu Opozicije – jedinom osnosnovnom preduslovu našeg budućeg parlamentarnog i vanparlamentarnog uspeha.

 

Bez obzira na činujenicu da opozicija u srpskom parlamentu služi za uveseljavanje komunističke većine i davanja legitimiteta sramnim potezima srpske vlade, stranka kojoj pripadate i dalje pristaje na taj odnos?

 

Ne pristaje na taj odnos samo moja stranka, gospođo Lazić. Cela opozicija još u parlamentu, mislim na onu stvarnu, ne onu što prilikom glasanja iščezne ili se skupi poput šagrinske kože. I onda, nije to nikakvo pristajanje na ulogu klovna da bi kriptokomunistički demokratski cirkus mogao za svetsku javnost održavati redovne predstave.

 

To je žilava i uspešna, po utisku ako ne i glasačkom ishodu, borba manjine s većinom, stečenom posredstvom nepravednog izbornog zakona. Kad opozicija izbore nije bojkotovala jer njenim legitimnim zahtevima nije udovoljeno, kad se već u prvom krugu izbora nije udružila – gledišta koja sam ja zastupao – onda od nevolje, bar za neko vreme, valja napraviti vrlinu. Opozicija upravo to čini. Ona otkriva srpskom narodu kako je i koga – mada ne i zašto – birao. Za napuštanje Skupštine uvek ima vremena i ako SPS nastavi politiku diktata, biće, bogami, i dobrih povoda. Najzad, ako opozicija uveseljava komunističku većinu, ova u mnogo većoj meri i s neuporedivo većim uspehom uveseljava srpski narod.

 

Šta je bio razlog da odete u Britaniju i kakva je bila vaša optika u sagledavanju odande ovdašnjih događaja?

 

Nakon 1968. godine bio sam u istom morbidnom raspoloženju u kome sam bio 1946. A to je duševno neizostavno iziskivalo obrazovanje neke tajne antidržavne organizacije (za mene bi bila četvrta po redu). Kako drugi uslovi – godine, porodica, naklonost konforu, književne ambicije – nisu za ilegalu bili povoljni, i kako mi se nije ponovo u zatvor išlo, izabrao sam London. Takođe vrstu zatvora. Tuđina je – zatvor, verujte mi. Udobniji, naravno, bezbedniji, svakako, korisniji i unosniji, sigurno, ali u krajnjoj liniji ipak vrsta – izolacije. Pogotovu ako za 20 godina boravka u Londonu odete u Britanski muzej samo ako vas natera dosadni gost iz Beograda, gost kome ne smete priznati da u Londonu za sve godine niste videli ni ono što je on video za dve nedelje. Što se tiče moje optike, ona se vidi iz mojih knjiga Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine, a naročito iz, u izdanju „Derete“, tek izašle knjige Poslednja pisma iz tuđine. Meni se lično čini da sam sjajan uzorak poslovice: „Maksim u Zagreb, Maksim iz Zagreba“.

 

U romanima Hodočašće Arsenija Njegovana i Zlatno runo pojavljuju se mnogi likovi predstavnika građanske klase. Kako vidite njenu ulogu u predratnom i poratnom periodu?

 

Teško biološki oštećeno u proteklim ratovima, u evropskom smislu klasno-građanski još nehomogenizirano, u modernom nedovoljno definisano kao zajednica klasne kulture, ideja, odgoja i interesa, suočeno s međunacionalnim nesporazumima jedne očigledno promašene Jugoslavije, srpsko građanstvo nije uspelo da za tako kratko vreme od dvadesetak godina stekne dovoljno otporne moći kako bi se efikasno oduprlo iskušenjima evropske krize do 1941. i iskušenjima tzv. proleterske revolucije, obavljene pod providnom obrazinom narodo-oslobodilačke borbe, niti je u građanskom ratu (1941-1944), ni u zemlji, ni u izbeglištvu bilo na nivou svoje istorijske misije. Od 1944. – a i ranije, tokom rata, naravno, - istrebljivano je fizički, materijalno osiromašavano, moralno ruinirano, politički diskvalifikovano. Posed, Prošlost, Potomstvo prestalo je biti njenim duševnim i moralnim ključem. Posed je propao. Potomstvo stradalo. Ostala je jedino Prošlost, od koje ekskluzivno živi samo ono što budućnosti nema. Srpska građanska klasa koju sam opisivao više ne postoji. Ostale su jedino njene trajne vrednosti koje se sada obnavljaju u savremenom obliku. I u tome je njen trijumf. Malko morbidan, doduše, jer podseća na trijumf čoveka koji umire, gledajući kako mu njegov ubica uzima lik i preuzima njegove ideale, ideje, ciljeve, a da protiv toga ubice ništa ne može preduzeti.

 

U vreme martovskih događanja sa Terazijske česme obratili ste se studentima zajedno s članovima Odeljenja za jezik i književnosz Srpske akademije nauka. Šta je s ostalim odeljenjima? Kako vidite mesto i ulogu SANU u srpskoj politici i kulturi danas?

 

Ostala odeljenja SANU nisu tog dana imala redovni sastanak. Da jesu, verujem da bi nam se većina akademika pridružila. SANU je stara srpska kulturna i naučna ustanova, gospođo. Čast mi je da joj pripadam. Međutim, nije na meni da sudim o njenoj ulozi u životu nacije. Takvo pravo ima samo nacija. Šta smo kada uradili, i kako smo to činili, već će nam se za vremena samo po sebi reći. S druge strane, iako pripada istoj instituciji, član Akademije nije obavezan da deli neko opšte i zajedničko mišljenje o bilo čemu, jer njega, osim izuzetno, i nema. Svaki se član SANU, kao i građanin u normalnom životu, opredeljuje prema savesti i svako sebe pred sobom i svojim narodom odgovara.

 

Kako objašnjavate činjenicu da vas nisu zabranjivali i da ste uspeli da sve što ste napisali i objavite u zemlji?

 

Pretpostavljam da sam bio umiljatiji od drugih neprijatelja. Šalu na stranu, ko vam kaže da me nisu zabranjivali? Jedino ja povodom toga nisam udarao u doboš. A udarao nisam jer sam znao da ako danas nešto ne objave, objaviće sutra, pa kako za mene vreme nije linearno i sve se istovremeno događa, sasvim je svejedno da li je nešto bilo ili će tek biti. Neposredno pošto mi je 1971, posle NIN-ove nagrade za Hodočašće vraćen pasoš, koji mi je prethodne godine oduzet da bi se sprečio moj odlazak u Englesku – porodica mi je otišla – dve su velike izdavačke kuće raskinule sa mnom sve ugovore i tako za pet godina onemogućile štampanje četiri moja romana, od kojih će kasnije neki dobijati nagrade, a po drugima će biti snimani filmovi. O ostalim brojnim neprilikama i sitničavim pizmama nema smisla ni govoriti.

 

Na koliki je stepen kompromisa morala da pristane inteligencija u posleratnom režimu? Ima li istine u tvrdnjama nekih vaših progonjenih kolega da je sistem odgajao bona fide opoziciju zarad svetske javnosti, a da je prava opozicija bila prinuđena da ode iz zemlje ili da nikad ne ugleda ni jedan jedini štampani svoj redak?

 

Što se mene tiče, ukoliko je organizovanje tajnog udruženja za „obaranje ustavnog poretka oružanom borbom“ neka od režima odgajena bona fide opozicija, to bi bila interesantna novost i za mene, a verujem i za režim. A bez izvesnih kompromisa u ovoj i ovakvoj zemlji jednostavno niste mogli opstati. Samo ubijeni ili odbegli nisu ih pravili. Svi mi ostali jesmo. Ko veći, ko manji. Stvar je jedino u tome jesmo li i koliko drugome time hotimice ili nehotice štetu naneli. Gubitak samopoštovanja ne računam, jer to je nešto s čime svako od nas sam mora na kraj izaći. Sistem je svakako pokušavao da ukroti, ili bar neutrališedomaću opoziciju alternativnim ali komplementarnim pacifikatorskim metodama pritiska, popuštanja, uobičajenim u totalitarnim sistemima. Svakako je, dakle, postojala i tzv. bezopasna, „bona fide“ opozicija (pseudoopozicija), ali u borbi za slobodu nije imala značaja, te je sasvim preterano reći da otpor koji su mnogi intelektualci u zemlji režimu pružali ima manju vrednost od otpora koji je poticao od demokrata izvan zemlje.

 

Šta je za vas srpstvo?

 

Narod u kome sam se rodio, narod u kome će se, nadam se, rađati i moji potomci.

 

 

 

Opet vreme čuda

 

Razgovor vodio Aleksandar Ćirić[389],

Vreme, Beograd, 18. mart 1991. godine

 

 

Četvrtak, 14. mart. Borislav Pekić, književnik. Jutros rano studenti su napustili terazijski plato. Uhapšeni su oslobodeni. Mrtvi sahranjeni. Nikad više ne može biti isto.

 

Kako izgleda dan posle neprospavane noći?

 

Celu noć pitao sam se, prvo, da li je ovo uistinu istorijski neki trenutak. Ustežem se od pomisli da jeste, s obzirom na to da smo mi puni istorijskih trenutaka, da smo pomalo morbidno vezani za istorijske trenutke i da svašta nazivamo istorijskim trenutkom. S druge strane, imam osećaj da je ovo zaista trenutak srpske istorije, bez obzira na to kako će se i čime završiti. Pokušao sam da sebi definišem sopstveno mišljenje o onim Ijudima koji su za taj istorijski trenutak odgovorni. Došao sam do jednog čudnog, gotovo paradoksalnog uverenja da ako bi čovek prosuđivao ponašanje Ijudi od kojili u ovom trenutku Srbija zavisi - a to nije opozicija, to nisu studenti, to su oni ljudi koji drže vlast - ono što je urađeno u isti mah je i kriminalno i besmisleno i glupo. Ako su reči u pitanju, onda je naša narodna skupština bez premca. Ako su u pitanju dela, činovi, onda bih prednost dao vladi. Ne mislim samo na egzekutivu, nego na vladu u svim nivoima, do njenog najvišeg vrha. Potom mi se učinilo da ta podela nije pravedna, to jest da obe stvari - besmislene reči koje smo čuli u parlamentu i besmislene postupke za koje je odgovorna vlada - u sebi spaja vladajuća stranka. Ona ispunjava gotovo kompletan parlament i, osim nekih tehničara, vladu. I kad smo dospeli dotle da na Ušću čujemo jednog ministra kako direktno poziva na nasilje, onda nas to dovodi u jednu moralno nemoguću poziciju. Na mene je to ostavilo strašno ponižavajući utisak.

 

Prva reakcija službenih glasnika vlasti bila je svedena na ocenu o „rušilačkom nasilju " 9. marta...

 

To je prirodna reakeija. Mislim na demonstrante. Ljudi se prvo razbeže, a onda, u jednom trenutku, proradi neki ponos, neko osećanje koje ih primorava da pokažu više hrabrosti nego inače. Sećam se - prošle godine, kad smo dobili batine pred Televizijom Beograd - stvar je već bila gotova, svi smo se sjurili da bežimo i, odjednom, vidim kako se Ijudi vraćaju, i to žene i deca... Iracionalno. Stao sam pred njih, da ih zaustavim - ali to se ne može zaustaviti. Devetog marta stvar je bila znatno ozbiljnija. Osnovni cilj svake policije u svetu je da vas rastera, a oni su nama onemogućavali da se povlačimo. Kada smo bežali, ugušeni suzavcem, sve je bilo zatvoreno. Kao da je cilj policije bio da nas spreči u bežanju.

 

Veoma ste kategorični u oceni da se na Terazijama prošle nedelje dogodilo nešto sasvim različito od onog u junu 1968?

 

Moram da počnem od nečeg ranijeg da bih objasnio to moje, sasvim subjektivno uverenje. Pripadam prvoj posleratnoj generaciji koja je počela da vodi neku bitku za slobodu. Na žalost, okolnosti su tada bile takve da je ta naša borba, započeta na potpuno legalan način, grubo i brtitalno ugušena. Počelo je od Treće muške gimnazije, našim izbacivanjem i tim prvim „toplim zecom" koji je u istoriji posleratne Jugoslavije održan. Posle toga, prvi otpor bio je onaj 1968: u njemu sam učestvovao na isti način na koji i u ovim demonstracijama sada, dakle da pomognem svojim - doduše malim - ugledom tim mladim ljudima koji su se borili za pravdu. Sadržaj njihovih zahteva nije odgovarao mojim političkim shvatanjima. To je bio levi pokret neospornih moralnih vrednosti, koje zastupa svaka mladost po sebi, ali su njegove političke ideje postajale sve više i više levičarske, sve neizvesnije u pogledu pitanja kako bi ti ljudi uredili zemlju ako bi došli na vlast. Taj model nije mi se dopadao, sve do mere straha da bi mogao biti i gori od režima koji smo preživljavali i koji je, prirodnim putem, već počeo da se tupi. Ovde, na Terazijama, strašno mi se dopao napor ove dece da ostnnu po strani od političkih uticaja. To je stvarno neophodno u ovom trenutku. Oni ne moraju biti opredeljeni - u svom vlastitom životu svakako će se različito politički opredeljivati - ali u ovakvom postupku, koji ima visoko moralne motive, oni su morali, trebalo je i dobro je što su ostali - nezavisni.

 

Čemu pripisujete tu razliku u držanju izmedu roditelja „šesetosmaša", i njihove dece na Terazijama?

 

Ne znam. Možda su svesni da su šesetosmaši bili obmanuti, da je dobar njihov deo kasnije ušao u institucije vlasti, da su, dakle, na izvestan način izdali svoje vlastite ideale. Eto, sad sam čuo da je i gospodin Ivan Krivec[390] u tome učestvovao, pa gospodin Predrag Vitas[391]... S druge strane, ja uvažavam i cenim lirski pogled Dušana Kovačevića[392], koji smatra da je to jedna zaista i sasvim nova generacija, generacija rođena u svetu potpunog razočarenja u ideje, sisteme, modele, pa čak i u one koji izgledaju najbolje. I, takođe, da je to generacija koju mi ne možemo razumeti, već jedino možemo da stanemo iza njih, da savladamo svoj urodeni konzervativizam i taj model u kome sami živimo - ali mi nismo kadri da to razumemo. Nisam razmišljao o drugim razlozima, jer već samim pokušajem definisanja te ljude guramo u neki „model". Moguće je, ipak, pronaći razlog i u vrlo nagloj politizaciji poslednje tri godine, politizaciji koja nije išla normalno, pa smo i mi iz opozicije bili prinuđeni da upotrebljavamo izvesna sredstva koja bi nas mogla da baci na nas rdavo svetlo. Možda su ti mladi Ijudi pomislili: ,,Pa, boga mu, veliko je pitanje da li bi i ova druga strana bila bolja. Daj da se sad borimo za one zahteve koji su izvan sumnje". Kad kažemo ministar policije je kriv, on je kriv nezavisno od bilo kakve istrage. Istraga je jedna stvar, parlamentarna komisija druga stvar, a sasvim treća stvar je suspenzija, koja bi morala logično da sledi iz onog što se desilo. Braneći opšte principe, ne možemo pogrešiti. Ovi mladi ljudi su branili sve uhapšene. To me je uzbudilo, iskreno govoreći, jer je svaki čin hapšenja grozan, pa i kad su u pitanju krivci. Olako hapšenje još je strašnije, a olako reći: ,,Mi ćemo hapsiti, mi ćemo zatvarati, mi ćemo koristiti krajnja sredstva, mi se nećemo ni od čega uzdržavati...", to nijednog čoveka ne inože ostaviti ravnodušnim, bez obzira na to kakvo iskustvo imao.

 

lz perspektive čoveka sa iskustvom, šta vam se čini nepromenjenim u građanskom buntu na Terazijama?

 

Gradanstvo se može definisati na onim osnovama koje su klasne prirode, koje se održavaju na posedu i na izvesnim pravilima igre koja taj posed nosi ukoliko treba da se unapredi. Ako ga definišete kao građansko bez klasnog, onda je to sasvim drugi problem koji obuhvata sve, to je onda pitanje civilnog društva. To je pitanje u kojoj meri pripadate jednoj zajednici i u kojoj meri imate pravo da od te zajednice zahtevate zaštitu, istovremeno osećajući obavezu da toj zajednici pružite nešto, to je neka vrsta prećutnog sporazuma. Zaista smo se udružili u čopor da bi nam bilo bolje. A ako nam je sve gore, onda zajednica nema nikakve svrhe. Tada je pozivanje na razum takode meritorno, ali ako je glas razuma bez onog ,,sve sa merom", ne može nijednu zajednicu urediti. Prva i osnovna stvar uvek je da meru odreduju ljudi koji imaju moć. Ti ljudi pokazali su nešto sasvim drugo od onog što su pokazali studenti. Mislim da je na Terazijama progovorila i svest o tome da je dosta bezmernosti svih vrsta. Studenti se nisu pozivali na razum u onom smislu u kome su to činili narodni poslnnici po dužnosti. Sludenti su pozivali na veću meru razuma.

 

U takvoj situaciji, kakav je dijalog uopšte moguć?

 

Mi se ne možemo sporazumeti jer ne umemo da vodimo dijalog. Kad ja s vama razgovaram, uz najbolju volju mogu samo da slušam vaše reči. Ali kada bih, u istom trenutku, spontano znao šta sve stoji iza vaših reči, kakva je vaša biografija, kakva je vaša podsvest, kakvi su motivi vaših reči - ogroman broj nesporazuma bio bi uklonjen. Jer. mi ne govorimo samo rečima, mi govorimo čitavim životom. A kako vodimo „dijalog"? Pre svega, jedan drugog uopšte ne slušamo. Primetio sam to kod mnogih ljudi: umesto da vas sluša, on smišlja odgovor. Pri tome ne traži ništa bitno, nego vašu - slabu tačku. Dijalog, čak i javan, uvek bi se morao voditi kao da su samo dvojica učesnika u pitanju, kao da sve ovo ostalo uopšte ne postoji. Ne, dakle, razgovarati kao da pokušavam na nekog trečeg da ostavim neki utisak. I, zatim, nije reč o tome da ja vama nešto dokažem, nego da nešlo od vas saznam, da posle razgovora sa vama nešto naučim, a ne da vas u nešto ubedim.

 

Prva tumačenja okončanja protesta na Terazijama u četvrtak pred zoru već operišu kalkulacijama da je kao „pobednik" izašla Demokratska stranka, čiji ste član?

 

Kao pripadnik te stranke bio bih vrlo zadovoljan da je tako. Medutim, mislim da je u ovom trenutku pitanje pobednika irelevantno. Što se tiče studenata, oni su u jednom momentu ponašanje stranaka ocenili kao izdajništvo. To tumačim kao njihovu poruku da bez demokratije nema nikakve Srbije. Srbija se i bez demokratije može održati sredstvima koja su nam svima poznata i koja smo u subotu videli. Ali, to nisu ona sredstva koja zaista mogu od ovog naroda učiniti demokratski jedinstven narod, a to znači poštovanje svih razlika. Bez uvažavanja razlika nema ni jedinstva.

 

Šta je, zapravo, sa Terazija Beogradu ponuđeno da nauči?

 

Može da nauči da se izvesne stvari postižu i načinom koji su studenti pokazali, može da se nauči izvesnom strpljenju, ali istovremeno i nepoverenju, strpljenju i nepoverenju. Sad Beograd treba da čeka neko vreme, ja ne znam koliko, da vidi na koji način je ovo što se dogodilo delovalo na Ijude koji u ovoj zemlji imaju moć. S druge strane, Beograd sam ništa ne može naučiti ako Ijudi na vlasti prvo nešto ne nauče. Ovo je tek jedan čas. Sličnih je lekcija bilo kroz istoriju, od 1944. ili čak od 1941. godine, a mnoge od njih nismo naučili. Kao narod, odsustvovanje sa časova i neslušanje na časovima mnogo nas je koštalo. Ja se nadam da više neće biti potrebe za ovakvim ad hoc časovima: oni se mogu i moraće se držati samo ako ostanu kao jedino sredstvo da se neko upozori na činjenicu da je Srbija zaista Evropa i da mi nemamo šta da se guramo u Evropu, a posebno da se ne damo gurati u Evropu od onih koji kao da neće da nas tamo - puste.

 

Arseniju Njegovanu je junsko hodočešće 1968. došlo glave. Šta bi on video juče na Terazijama?

 

Arsenije ništa, verujem, ne bi doživeo drukčije. Opet bi bio u potpunom nesporazumu sa svim stvarima. Da je doživeo ovo, čini mi se jedino da ne bi na glavi imao svoj borsalino, nego bi neku otrcanu francusku kapu nosio.


 

 

 

Istorija nas nije proklela

 

Razgovor vodila Dušica Milanovič,

Intervju, Beograd, 12. april 1991. godine

 

 

Vaša trilogija Godine koje su pojeli skakavci, nedavno izašla iz štampe, predstavlja istragu, sudenje i robiju. Možemo li ova tri naslova, u kompozicionom smislu, predstaviti kao uvod, zaplet i rasplet? Da li se rasplet odigrao u vreme izlaženja iz zatvora ili se još odvija?

 

Izlaskom iz zatvora promenio sam samo njegov model, iz stroge izolacije prebačen sam u grupnu sobu, iz pensilvanijskog, individualnog, transportovan u irski, kolektivni sistem izdržavanja kazne. I tu se lična biografija poklapa sa žalosnim usudom srspkog građanstva. Nadamnom je obavljena istraga, suđen sam, osuđen na petnaest godina i posle na 5 godina robiju. Nad građanstvom je između dva poslednja rata takode vršena istorijska istraga - usled biološkog gubitka tokom prethodnih, klasne nedovršenosti u evropskom smislu, insuficijencije vitaliteta, autentičnog građanskog morala i nacionalnodruštvenih ciljeva, završena po nju nepovoljno - od 1944. do 1945. Održano mu je suđenje, nađeno je krivim, osudeno je zbog eksploatacije naroda, kolaboracije i izdaje, te, pošto je temeljno izeksproprisano, iznacionalizovano, iskonfiskovano, poslato je na poluvekovnu socijalističku robiju, koja je, izgleda, zamišljena kao doživotna.

Ove uzastopne sekvence propasti nazivate: uvodom, zapletom, raspletom. Na dobrom ste putu, uz jednu ispravku. Moj izlazak iz zatvora, gde sam uvek bio slobodniji nego na socijalističkoj slobodi, u ovaj drugi („izlazak unutra"), ništa nije rešio, ali je poslužio ličnom raspletu koji još traje i do smrti će trajati. Povratak gradanskog duha sa dugogodišnje socijalističke robije takode je tek prva, neophodna doduše, pretpostavka pravom raspletu koji iziskuje vreme. A kad se borite za slobodu ili pravdu, ljubav ili sreću, ne gledajte u sat, pa ni u kalendar. Jer, svaki je rasplet uvod nekom novom zapletu.

 

Smatra se da ste osoba koja jedina ima moralno i svako drugo pravo da punim ustima izgovara reč demokratija. Pošto se oko tog pojina stvorila neviđena zbrka, recite mi da li je na ovim užarenim balkanskim prostorima demokratija uopšte moguća?

 

 - Nikakvo, gospođo Milanović, nemam ja moralno pravo ni na šta. U svakom slučaju, ni više, ni manje od bilo kog građanina. Ako mislite da, uz kontinuiran otpor komunističkoj ideologiji i represiji, izvesne kompromise sa realnošću nisam pravio, varate se. Nadam se jedino da su retki, iznuđeni - a koji nisu? - srazmerno beznačajni i da njima nikog i ništa do vlastitog samopoštovanja nisam oštetio. Pravo na naklonost prema demokratiji ne daje biografija ma kakva bila, već iskreno uverenje da jedino u parametrima tog najpodnošljivijeg od svih u načelu nepodnošljivih društvenih sistema možemo živeti zajedno, kao ljudi, kao građani, kao nacija; da samo u okviru njenih „Pravila igre" možemo pomiriti disparatne lične, grupne, nacionalne i sve ostale interese na koje smo kao ljudi nepovratno osuđeni. I upravo su ti interesi racionalno jemstvo da je demokratija i na Balkanu moguća.

U Srbiji je, uostalom, ma kako u današnjem smislu- defektna, već postojala; postojala je u izvesnim aspektima života Austro-Ugarske, duhovne i civilizacione matrice jugoslovenskog severa i zapada. Balkan je „užaren" zbog odsustva demokratije a ne prisustva nekog istorijskog prokletstva, oličenog u „Istočnom pitanju". Jer, ni po civilizaciju ne moramo samo na Zapad. Vertikalom balkanske povesti spustimo se do vizantijske i helenske civilizacije, pa ćemo medu arheološkim političkim iskopinama ovog tla naći veliku Atinu i prvu evropsku demokratiju.

 

Da li je moguće da je istina ono što mnogi o nama govore, da smo mi Balkanci ljudi koji imaju.višak emocija i premnogo strasti da bismo razgovarali o tako ozbiljnim temama koje se danas medu strankama i narodima pokreću?

 

Emocije i strasti ne moraju biti mana po sebi. Zar je mana strasno prizivati razum? Zar je mana s viškom osećanja, strasnički dakle, zahtevati pravdu? Zar je porok strasno žudeti za slobodom? Zar mladići i devojke „plišane evolucije" nisu bili i strasni i nevini, nevino strasni, i zar to nije upravo ono najplemenitije, najčistije, najčestitije u njihovom buntu?

Drugo je pitanje čemu mi, navodno zreli ljudi, te balkanske viškove sentimenta i temperamenta posvećujemo. Moraćemo ubrzo da ih posvetimo novim, pravim ciljevima umesto večnom ispravljanju konzekutivnih zabludaj zabluda savremenih nacionalno-socijalističkih ideja. Ili ćemo doživeti da o ozbiljnim stvarima koje se tiču nas i našeg naroda drugi u naše ime razgovaraju?

 

Kao čovek koji je toliko godina živeo u Londonu i video svet, ali video i nas sa distance, pitam vas koliko nam je potrebno vremena da počnemo civilizovano razgovarati i slušati argumente jedni drugih?

 

Civilizovan razgovor ne pretpostavlja samo pažljivo slušanje sabesednika već i naziranje razloga s kojih on nešto zastupa, brani, predlaže. Kad te razloge budemo shvatili, razumećemo i njegove reči. Ne pre. Kad ih shvatimo, moći ćemo i od njega očekivati poimanje naših stavova i razloga za njih. Tek tada možemo pristupiti fundamentalnom cilju svakog ozbiljnog političkog razgovora - nalaženju kompromisa. Sve dok naši lični i politički razgovori budu proklamacije ljudi koji su uz to i gluvi, a u najvećem broju i nekompetentni, dok dijalog ne postane, umesto oruđe obračuna, instrument saznanja, neće biti ni sredstvo sporazumevanja.

 

Koliko uvaženi pisac Pekić smeta uvaženom demokrati Pekiću ili se oni na srećan način dopunjuju? Podsećam vas na delikatno mišljenje Ive Andrića u tom smislu.

 

Ako ne razumem svoje literarne junake koji drukčije misle od mene, neću moći ubedljivo ni da ih opišem. U tom smislu profesionalna savest potpomaže moje demokratsko uverenje i podupire moje demokratsko ponašanje. Skepsa koja, kažu, obeležava moj beletristički tropos, medutim, smeta političkim uverenjima da se ispolje s više kategoričnosti, pa time i, makar prividne, ubedljivosti, što me diskvalifikuje kao praktičnog političara. Ako se o nesumnjivoj šteti može govoriti, onda je, sa strane umetnosti, u pitanju gubitak vremena, ali samo onda ako je moj rad uopšte vredan; sa strane politike, eventualna šteta, ako zabludu branim, nikad se ne vidi odmah. Danas se kupuje, sutra plaća.

Ukratko, otkako je - prinudno, naravno, nipošto voljom komunista - došla tzv. demokratija koju sam oduvek želeo i za koju sam se koliko sam mogao borio, nisam napisao nijedan suvisli literarni redak. Ova i ovakva demokratija ubila me je kao pisca, a nije rodila kao političara, te sam sad u - limbu.

Što se tiče Andrića, vreme u kojem se on bavio politikom - premda posredno jer posredi je diplomatija - drukčije je bilo od našeg. Niti je upražnjavanje politike bilo tako skupo, niti baš tako neizbežno i neophodno kao danas. Njega je, kao i Miloša Crnjanskog, u tu nevolju uveo dr Milan Stojadinović, jedan od najimpresivnijih državnika meduratne Jugoslavije. Život u diplomatiji odgovarao je karakteru Ive Andrića, ali ne i Crnjanskog. Verujem da je od toga Andrićevo delo imalo neposredne koristi, koja bi se strukturalnom analizom možda mogla i dokazati. Kod Crnjanskog ne mislim da takva interakcija postoji.

 

Kad su pisci nezadovoljni režimom, zašto su iz ruku tog istog režima godinama primali razne nagrade?

 

Pisci, gosoođo Milanović, nisu jedan entitet. Imate ih koji su nagrade primali dok su bili u saglasnosti s poretkom, pa i njegovi saučesnici, a kad su se od njega odvojili, promtno su ih odvojili i od svake mogućnosti za bilo kakvu nagradu, čak i kad su je bezuslovno zasluživali. Stoga i razumem odluku Dobrice Ćosića da odbije nagradu Narodne biblioteke. Imate drugih pisaca, to je, čini mi se, moj primer, koji se nikad s režimom nisu slagali i to su manje više jasno i otvoreno ispoljavali, pa ipak su s vremena na vreme nagrađivani, isključivo književnim, doduše, nikad državnim nagradama. (Čak mi ni orden Srebrne zvezde za zasluge za narod, dodeljen pre deceniju, nikad nije uručen, jedino meni od svih nagradenih.)

Ovu za realsocijalizam izvanrednu čudnu pojavu je na znamenitoj VIII sednici, na kojoj smo, vele, opet proglašeni Srbima, uočio general Nikola Ljubičić[393], pa je, prema Politika Ekspresu, izjavio: „Borislav Pekić, na primer, javno kaže da je antikomunist, a mi mu dajemo nagrade." Kad sam to, pre nekoliko meseci saznao, napisao sam pismo generalu Ljubičiću u kojem sam se izvinio za svoje neoprostivo neznanje u pogledu izvora tih nagrada. Mislio sam, naime, da su mi Njegoševu, Ninovu, Goranovu, nagradu Udruženih izdavača, Udruženje književnika Srbije, Miloš Crnjanski, Jakov Ignjatović itd, itd, dali odgovarajući žiriji, a ne država, SKJ ili JNA, te da sam u vreme njihovog dodeljivanja znao ko je stvarni nagradodavac, pouzdano ih ne bih primio, jer sam imao sreću da, od kada sam ih nekako stekao, svoja demokratska i antikomunistička uverenja nisam imao razloga da menjam, čak ni da korigujem. Sad je, naravno, prilično kasno za neko vraćanje. Kasno i patetično.

 

Održali ste najkraći govor pored Kneza, na „Trgu slobode", ispred Narodnog pozorišta u Beogradu. Da li je to zbog Andrićevog načela da treba utrošiti što manje reči a što više reći ili zbog nečeg drugog?

 

Ne, gospođo Milanović to nije zbog Andrićevih uputstava - jer taj veliki pisac nikad mi ni u čemu nije bio uzor - nego što sam u poslednjem času odlučio da govorim. Kad sam već na tribini morao da kisnem, da to bude s dobrim razlogom. Prosto - nisam se pripremio i zato sam bio kratak, mada, u pisanju, nisam po lakoničnosti čuven. A kad sam već pred mikrofon stao, činilo mi se da je imperativno valjalo izreći dve poante: istaći razliku izmedu izvesnosti da nas je mart 1941. uveo u nacionalnu tragediju i neizvesne nade da će posledice marta 1991. biti srećnije, a potom da će se, u potporu tim nadama, srpska demokratska opozicija boriti svim legitimnim sredstvima: u parlamentu i van njega podjednako, s željom da će potreba za vanparlamentarnim otporom nestajati kako bude nestajao nedemokratski pritisak, volji izbornog tela nesrazmerne socijalističke većine u Narodnoj skupštini socijalističke vlade i predsednika naše republike.

 

Ima nekih nedoumica oko zahteva za promenu rukovodstva i profila Politikine kuće. Obavešteni ljudi kažu da, kad bi se ispred New York Timesa izašlo sa suprotnim zahtevima u vezi s politikom lista, da bi se u tom slučaju osnovali novi listovi u kojima bi se sprovodila borba mišljenja?

 

- U načelu, vi ste u pravu. Za razliku od državne televizije, koju svi plaćamo, i komunsti i antikomunisti, pa od nje očekujemo nepristrasnost i ravnodušnost prema našim užim stranačkim interesima, mislim da ,Politika kao nezvaničan organ SPS-a treba da ostane kakva je bila. Ako je to uopšte moguće, još pristrasnija da bude. Očajan sam bio kad sam, po dolasku gospodina Prlje[394] u Uredništvo lišta, uočio diskretan napor da se bude nešto pošteniji u informisanju. Odsustvo „Odjeka i reagovanja", koji su mi omiljeno relaksaciono štivo, opustošilo mi je jutro, pa od sada moram čitati kriminalne romane. Politika se, vidite, kod nas smatra nacionalnom institucijom. Zašto, nisam pametan.

Uveravam vas da moje sumnje nisu vezane za činjenicu da je Vreme, njen predratni konkurent, pripadalo Stojadinovićima, porodici moje supruge. Ne verujem da posednički instinkt, jak kod mene, odviše utiče na moju podozrivost prema naslednoj demokratičnosti Ribnikarovog[395] lista, o njegovoj ličnoj demokratičnosti da i ne govorim. Posle rata beše u rukama Kompartije, ne manje od stare Borbe (u zgradi starog Vremena). Uverenje da je Politika uvek bila nepristrasna, pretežno je psihološke naravi i spada u masovne halucinacije. Ako je prelistate od prvog posleratnog broja do danas, kao što sam zbog projektovanog romana Graditelji ja učinio, to će vam biti očigledno, ma koliko će skupo koštati jetru. Bilo je dosta slučajeva kad je i od Borbe bila bezočnija, rigidnija, nemilosrdnija. Sadistički je, 1945. i 1946, uživala u davljenju legitimne srpske demokratske opozicije, brutalno ugušene pošto je samozatajno odigrala samoubilačku ulogu davanja medunarodnog legitimiteta jednoj krvavoj tiraniji.

U meduvremenu, protesti protiv njenog aktuelnog pisanja nemaju u vidu njen stav prema događajima nego frapantno odsustvo informativne istine o njima. Niko ne debatuje pravo jednog lista na vlastiti komentar, pa ma bio krajnje pristrasan; u pitanju je nepristrasno izveštavanje. To je pitanje profesionalne časti jedne od najuticajnih profesija svakog modernog društva. Najpre mi saopštite istinu, gospodo, a onda koliko god hoćete povodom nje lažite! Londonski Daily Telegraph je, eto, izrazito konzervativan, ali besprekoran u informativnom delu.

 

Potpisnik ste peticije za smenjivanje predsednika Republike Srbije Slobodana Miloševića. Zašto? Molim vas da to obrazložite.

 

Najpre zato što je to moje ustavno pravo, čak i po Ustavu s kojim ni najmanje nisam oduševljen, mada to, naravno, nije nikakvo objašnjenje. Neposredan povod je uverenje da je predsednik u najmanju ruku moralno odgovoran za nesreću od 9. marta 1991. Cinjenjem ili nečinjenjem, svejedno. Mogao je i morao da interveniše, jer nije predsednik samo svojim biračima nego i nama koji za njega nismo glasali.

Širi razlog je predsednikova autokratska, opsolescentna, socijalistička politika, koja ne garantuje, Srbiji gradansku, demokratsku, evropsku i autentično srpsku orijentaciju, pa time ni budućnost, a o nesrećnom položaju Srba van Republike i kosovskom „istočnom pitanju" srpstva da i ne govorim.

 

Šta mislite o ovom načinu - sastajanju čelnika republika - rešavanja jugoslovenske krize?

 

Podseća me na beskrvne vojne pučeve u Argentini. Da se izlišno ne ubijaju vojnici - u meduvremenu izobilno su egzekutirani i masakrirani civili iz opozicije - sastanu se, uz čaj, komandanti mornarice, kopnene vojske, avijacije i

policije, te jedni drugima saopšte čime za građanski rat trenutno raspolažu, pa onaj ko je za stolom logistički najjači preuzima vođstvo hunte, a njegov prethodnik odlazi u luksuznu konfinaciju da sačeka promenu snaga u svoju korist. Jadnu šalu na stranu - jadnu, jer se vaše pitanje naših života i života naše dece tiče način na koji nas predsednici jugoslovenskih republika mrcvare, groteskan je, neustavan, vanparlamentaran, a iznad svega belodano neuspešan.

 

Šta se, po vašem mišljenju, dogodilo od 9. do 14. marta?

 

Gradani su se dogodili. Simultano, a protiv njih, i srpska socijalistička država u obliku policijskih pasa i ljudi, od kojih su psi bili čovečniji, hemijskih, gumenih i hidro sredstava, bojevih metaka, najzad, od svega aktuelno najbezazlenijih ali potencijalno najopasnijih tenkova. Ishod je bio kakav je bio. („Dogodilo se", naime, „Što se dogodilo", ili „Bilo je kako je bilo" ili „Reklo se što se reklo", nov je, dosad nepoznat model orvelijanskog uništenja jezika, a s njim stvarnosti i njene istorije. Predlažem stoga da objavimo: „Tokom srpske istorije desilo se što se desilo, te smo mi, takvi kakvi smo, dospeli dovde gde smo, pa ćemo uraditi što budemo uradili, a posle videti šta nam još preostaje da vidimo", te da potom savesno svi pređemo na svoje zadatke, ma kakvi da su.) Ishod je, dakle, poznat.

Na ulicama Beograda, i u užasnutim očima instant-hrišćana iz Anketnog odbora Skupštine Srbije, koju je Uskrs sprečio da otkrije istinu o 9. martu već na prvom zasedanju nego će to pokušati ovih dana, ukoliko se, naravno, opet nešto ometajuće ne desi. Njegove je vidno pacifistički nastrojene članove toliko užasnula drskost vandalskog naroda, koga za razliku od njih niko nije izabrao, da su u saslušavanju svedoka iz MUP-a zaboravili ovima postaviti ijedno stvarno relevantno pitanje, pogotovu ona delikatnija kao što je veza izmedu policije i vodstva republike, pa je izgledalo da policija njih saslušava a ne oni nju. Tu se, priznajem, ministar Bogdanović pokazao gospodinom. Nije insistirao na odgovorima. Članovi su srazmerno dobro prošli, što se za izvesne poslanike, učesnike demonstracija, s obzirom na ministrova upozorenja, ne bi moglo reći. Savetujem im da, umesto imuniteta, pod krevetom drže ćebe i četkicu za zube.

Nastavak medustranačkog pomirenja, započetog dirljivim odlaskom ozarenih, laktovima zakvačenih poslanika većine i manjine među „našu mladost i budućnost", čim je povesni susret istine i laži završen, nastavljen je giljotiniranjem debate o Izveštaju Anketnog odbora. Masakriranje opozicije (najamnika zna se sve čega i koga), po dijalektičkkasapskom modelu iz Brozove ere, skladno je odmenjivano povremenim apelima socijalističkih mirotvoraca za jedinstvom svih Srba sveta i civilizovanim ponašanjem. (Civilizaciju smo takođe tek pre nekoliko godina otkrili, inače nikad ni pominjana nije, nekmoli praktikovana.)

Bivša proleterska avangarda, znamenita po obzirima, zahteva još i finoću, delikatnost, toleranciju, a osobito probranost manira. Buržoaski parlament, naime, može da bude arena okrutne političke borbe, ali socijalistički, kad smo jedva do njega došli - i to je najnovija originalnost od mnogih s kojima smo decenijama usrećivani - on je, prema zamislima većine, neki mutant izmedu škole dobrog odgoja za bogate udavače, kvekerskog zbora i rimskog cirka gde se sudbina hrišćanske manjine unapred zna, i ako ume da potraje.

 

Kako na vas deluje osećanje bliskosti gradanskog rata? I, šta mislite, ko je kriv za strah koji se uvukao u ljude?

 

Kada god se postavi pitanje krivice za stanje u jednoj zemlji, jedini logičan odgovor i jedini koji se svuda u svetu daje, jeste da je za to kriva - vlada. Čak i kad deo krivice nesumnjivo i neko drugi snosi, aktuelno krivi mogu biti samo, oni koji poseduju moć da stvari izmene ili poprave. (Moja je majka slušala znamenitog eksperta za našu nesreću, koji je ekspertom postao isključivo zato što je tu nesreću uspešno i na svim poljima usavršavao. Ekspert je kazao: „Svi smo mi krivi." Majka je rekla: „Bogami, ja nisam".

Strah koji se u sve nas uvukao posledica je stanja stvari u ovoj zemlji, a za to stanje kriva je vlast. (Nije moja majka.) U Srbiji SPS, u Hrvatskoj HDZ, u Sloveniji Demos, i tako redom. Vlast, naravno, grešnika vidi u nečem drugom. Kako je ona u Jugoslaviji srećno polivalentna i beskrajno zamršena, drugog je krivca uvek lako naći. Ako se u njenim granicama, u Srbiji od Horgoša do Dragaša, osim, naravno, moje mame, on ne može naći, naći će se izvan njih. A građanski rat je najveća nesreća koja jednu zemlju može da zadesi. Mi bismo to morali znati. U tome bar imamo iskustva. Pošto svako danas, od običnog čoveka do onih koji su se nekad bavili politikom i onim koji se njome nikad nisu bavili, imaju rešenje za naše probleme, kako usaglasiti tolika mišljenja?

Stvarno demokratskim izborima, s proporcionalnim izbornim sistemom, parlamentom čiji poslanici neće, izuzev ministru policije, pljeskati samo onda kad njihove kolege odustaju od debate, pa ih tako približe vremenu odlaska u krevet (jer spavati mogu i u klupama, a manikir se u principu obavlja u kupatilu, ne u Narodnoj skupštini); učešćem slobodnih građana u mirnim manifestacijama svoje volje; u toleranciji koja podrazumeva poštovanje mišljenja i dostojanstva manjine; u prenošenju vlasti s funkcije predsednika Republike na Narodnu skupštinu; u punoj kontroli javnosti nad radom svih političkih tela države; u slobodi i profesionalnosti javnih glasila; u konačnom odricanju od razornih socijalističkih utopija, naročito u oblasti ekonomije; u nemilosrdnom iskorenjivanju opšte korupcije - materijalne i moralne; u restauraciji nacionalnih vrednosti s poštovanjem za prošlost. Izuzev one od 1944. do juče, ali s pogledom u budućnosti; u evropskoj integraciji... u svemu onome, dakle, što, imam utisak, svi govorimo, ali je očigledno da svi ne mislimo.

 

 

 

 

 

 

 

Izlazak iz mraka

 

Razgovor vodili: Miško Lazović[396] i Dragan Belić[397],

Demokratija, juna 1991. godine, Beograd

 

 

Poštovani gospodine Pekiću, kao beskompromisni demokrata, pokušali ste, u mladosti, da ustanete protiv strašne komunističke pretnje, i dopali tamnice. Danas, takodje kao beskompromisni demokrata pokušavate da "dopadnete" parlamenta. Kako biste, u najkraćem, ocrtali taj politički luk – upravo iz ugla beskompromisnog opredeljenja jednog laureate?

 

Nadam se da je luk prirodan, što se tiče mog poverenja u gradjansku demokratiju kao, po iskustvu srećnih naroda, bar do danas, nenadmašnom modelu savremene, prosperitetne, ukratko – podnošljive zajednice.

Posle brutalnog uklanjanja časne ali bespomoćne, moglo bi se reći čak i žrtvovane demokratske opozicije iz prve posleratne srpske Narodne skupštine posle 1944, a u vreme uspostavljanja otvorene i neposredne komunističke tiranije, realan – mada isto tako realno beznadežan – otpor mogao se organizovati samo ilegalno, kršeći, usput, sve važeće zakone, od kojih se danas nijedan ni pravno, ni moralno, ni sa stanovišta civilizacije ne bi održao.

Zbog toga sam učestvovao u kreiranju tri takve ilegalne organizacije, od kojih dve nisu otkrivene, a treća, najozbiljnija u to doba, Savez demokratske omladine Jugoslavije, završila je sa osudom na oko 170 godina robije, premda ni svi od nas nisu sudjeni, ni svi od nas provaljeni.

Prinudjeni okolnostima van njihove volje komunisti se, pod utešnijim imenom socijalista, vraćaju izvesnim oblicima tradicionalne gradjasnke demokratije, koju su do sada na sve načine prezirali, onemogućavali, pa i anihilirali. Smatram moralnom obavezom da tu sporu, mučnu, čak pod ovim okolnostima neizvesnu, no neizbežnu restauraciju, svojom skromnom podrškom pomognem.

Tu počinju i tu se završavaju moje "političke" ambicije. Što se tiče opštih ambicija, naravno. Ali ako se pitanje odnosi na moju kandidaturu za poslanika Rakovice, stvar se iz temelja menja. Kao što nikad nisam ostavio nezavršenom započetu knjigu, kao što, verujem, nikad nisam ostavio obećanje neispunjenim, kao što sam se, koliko su mi snage dopuštale, uprkos svim nevoljama, trudio da svim preuzetim obavezama dosledno odgovorim, tako ću i ovaj.

Jedino što ne umem, to je da lažem (osim pred političkom policijom). Moram na kraju ovog odgovora da otklonim nesporazum koji bi iz prirode Vašeg pitanja mogao da proizidje. Moja se jedina i fundamentalna beskompromisnost sadrži u težnji za kompromisima, koje smatram osnovom života, pa bila reč o odnosima medju ljudima, polovima, rasama, staležima, verama, uverenjima ili bilo čemu što pokušava da nas prisilnim razdvajanjem pokori i unesreći.

 

Zadržali bismo se malo više na pitanju tzv. moralnog stava u politici. Prota Mateja Nenadović[398], inače vrlo sramežljiv čovek, usudio se da napiše: politika – da ne kažem kurva. I tako to u srpskom narodu i danas traje – da je bavljenje politikom, obično, nečasna profesija. Može li se toj profesiji, i na ovim prostorima, bar u perspektivi, vratiti dignitet? I kako to, uopšte, postići nakon sistematskog, reklo bi se doslednog i moralističkog razaranja političkih normi?

 

Upravo sistematskim vraćanjem tih normi u naš politički život. Poduhvat neće biti ni brz, ni lak, ni u svemu uvek uspešan. Taj se naš "poltički život" dugo odvijao daleko od očiju gradjana, van kontrole stvarnih narodnih predstavnika, javnog mnjenja i slobodne štampe; krio se u krtičijem mraku kom-partijskih biroa, posredničkih i najamničkih kuloara (i budoara), u gotovo ezoteričnom krugu ljudi iste ideje, istog svetonazora, istog duhovnog vidika, istog "naročitog kova" i, nažalost, iste teške zablude.

Svi ostali gradjani bili su iz odlučivanja isključeni i svedeni na nemoćne, zastrašene, materijalno zavisne, duhovno i moralno razorene posmatrače, koji su u mladoj fazi komunističke diktature izdvojeni na ulice, gde se sva njihova gradjanska sloboda svodila na dirigovane aklamacije onima koji su, krojeći nama srećniju budućnost, skrojili ovu našu gorku sadašnjost i, bojim se, još mračniju budućnost.

Više od četiri decenije oblikovani u modelu jedne od hibridnih verzija "real-socijalizma" – u kojoj je Josip Broz bivšim, neumoljivo razočaranim i zaostalim, neumoljivim komunistima poslužio kao biblijski jareći alibi za urodjene grehove sistema i njihove inicijalno zabludne ideje – da bi uopšte egzistirali, ne kao gradjani nego kao živa bića, primorani da mu se prilagodjavaju, naši ljudi neosetno su gubili svest o svojim pravima, pa i potrebu za njima, ono osećanje koje čak i nesavršena demokratija već i životom u njoj usadjuje svakom gradjaninu.

Postadosmo androidi, biološki roboti jedne opskurne i reakcionarne politike koja nas je s pravom, jer branili se nismo, u toj mehaničkoj funkciji i koristila. Jednako radnike kao i intelektualce, žene i muškarce, decu i starce.

Kad je nedavno, do izvesne mere, politika iz karbonarskog mraka komunističke oligarhije, za uši izvučena opštim raspadom patronskog sistema, izišla na svetlost evropskog dana, pokuljala je s njom, kao iz zapuštene istorijske kanalizacije, i sva njena prljavština, sva nečasnost njenih metoda i ciljeva, uključujući i izdaju sopstvenih ideja i ideala.

Ljudi su ostali zgadjeni. Mi, a i oni. Pretpostavka da je politika manje više nečasna igra nečasnih ljudi oko nečasne dobiti dobila je u ovoj zemlji slikovitu potvrdu. Postepeno zidanje drugog društva – samo, za ime Boga, nipošto opet nekog originalnog – drugog sistema odnosa i medju ljudima i prema realnosti, možda će, uz strpljenje, trezvenost i sposobnost, stvoriti osnovu za "novu politiku", za politiku kao – moralan čin.

Svestan sam da je to romantično i politički možda neprofesionalno stanovište, ali isto tako znam da ako je za jednu zemlju interes njen najviši moral, za čoveka je moral njegov najviši interes.

 

Kada govorimo o sistemu koji, ipak – bar se nadamo – ostaje istorijski za nama (zahvaljujući i Vašem angažmanu, dakako), vredi se podsetiti iskaza Vašeg prijatelja Borislava Mihajlovića Mihiza: da je taj sistem, u ovoj zemlji, bio "operetski". Mihiz navodi i konkretne dokaze, a mi bismo to povezali sa jednom Vašom ranijom delatnošću, odnosno poslom filmskog scenariste. U jednoj, priznajemo – malo nategnutoj paraleli, čini nam se da se niste baš slučajno bavili filmom tih "operetskih", šesedesetih godina.

 

Ne sećam se povodom čega je moj prijatelj, i, naravno, ne samo prijatelj već i nezamenljiv i strog kritičar mojih rukopisa, Borislav Mihajlović, sistem u kome smo živeli nazvao "operetskim", niti su mi poznati njegovi argumenti – premda, poznajući ga, verujem da su ubedljivi.

U izvesnim aspektima svakako je to bio, ali ne baš u svim, ne u bitnim. Pogotovo ne u posledicama po naše živote. Ako se u "njihovom" životu, životu vlastodržaca i odigravala poneka opereta, koju nam danas štedro tumače feljtoni, i našem "dolje" odigravale su se drame, pa i tragedije, o kojima takodje po novinama čitamo.

Kao i u svemu ostalom i ovde smo originalni. Kao zemlja igrali smo na istoj sceni nekoliko komada istovremeno. Komadi su, medjutim, bili iz različitih žanrova pa su se, pod beslovesnom režijom nekompetentnih političkih somnabula, mešali, te smo dobili unisono umetnićko delo kome bi, izraz himera možda najbolje pristajao.

Kao scenarist uglavnom sam se bavio onim vidovima tog našeg hibridnog istorijskog komada koji su mogli da izazovu smeh. On nikad nije bio naročito radostan. Bio je onakav kakav behu naši životi, uvek neizvesna državna cenzura i, naravno, naša veština da je obmanemo.

 

Primeri te "operetnosti" danas se ne iscrpljuju samo u ravni istorijske anegdotalnosti – da jezičav intelektualac može svašta reći jednom stubu sistema kao što je, recimo, bio Krcun[399]. Reklo bi se, čak, da su pametni ljudi, tada, pre tridesetak godina, mogli videti gde će završiti komunistička utopija, budući da se iza tih "operetskih prizora" videlo golo (o)držanje vlasti. Da danas nije ovako tužno, mogli bismo se do mile volje smejati tim ludostima ...

 

Slažem se sa Vama, gospodine Beliću, ali zašto se ne smejemo? Pa, sami ste rekli. Ako je "njihova" opereta nama ostavila "našu" tragediju, kome je normalnom čoveku do smeha?

Hoće li ta njihova opereta nasmejati: penzionera koji čeka drugu polovinu penzije, a da u iduću, kraj opljačkanih fondova. nije siguran; službenika što čeka istovremeno dete i otkaz; radnika koji pored otkaza mora pretnjom štrajkom da obezbedi život za čiju bedu nije kriv, a proglašavali su ga avangardom, zalogom naše srećnije budućnosti; studenta koji posle studija nema gde da radi, osim da na pasošu u tudjoj zemlji vraća ono malo što je u njega ova uložila; lekara kome i za urgentne slučajeve dekretom smanjuju lekove na četvrtinu; zemljoradnika kome nezakonito uzetu zemlju ne vraćaju, a ne osiguravaju mu prodaju plodova s one koju još poseduje; privatnog preduzetnika koji je na pragu tržišne reforme dočekan haračem, a ne razumnim porezom; mladića koji umesto na sastanak s devojkokm mora ići na sastanak s nekim oficirom, a onda možda i s nečim gorim?

 

Kao pisac koji je tolike stranice ispisao o Balkanu, kako Vam deluje sva ova sila (para) državne čežnje za Evropom? Zapravo koliko se istine krije u onom starom cinizmu: što više priče o Evropi, to više balkanskih običaja medju nama? (Podrazumeva se da je Balkan nedužan, ako več Evropa nije.)

 

Oko te Evrope i tog njenog Balkana kao da uvek postoji istorijski nesporazum. U Zlatnom runu sam, preko jedne od romanske civilizacije, helenske, vizantijske, delimično osmanske, prikazao naš put – jezgra naše slavenske ne behu ovde – dok je tokom tog dugog vremena Evropa jedva namakla jednu.

To je, dabome, tek istorijski aspekt pitanja, i u tom pogledu ne pomaže nikakav ponos, makar ga pomagalo korenje. (Ponos je koristan samo ako mu prethodi uspeh.) Aktuelna je naša prirodna težnja da se iz utopističkih lutanja po nedodjiji afro-azijske nesvrstanosti svrstamo najzad medju one narode kojima - uz sve korisne razlike – po nekom sumarnom antropološkom modelu pripadamo.

Po tom modelu, a i po državnom i nacionalnom interesu, Balkan je geografski, geopolitički, istorijski i duhovno neotudjiv deo Evrope. Sve što nas je do sada od nje udaljavalo, uporan je – moram priznati i uspeo – pokušaj naše izolacije, koja je, pored "društvene svojine" i drugih socijalističkih tekovina, osnova za ničim kontrolisanu, arbitrarnu vladavinu jedne partije i njene oligarhije.

U pravu ste, medjutim, kada sugerišete nekakav sindrom "balkanskih običaja" koji je u koliziji s preovladajućim običajima u drugim delovima Evrope. U tom smeru, milo li nam je ili ne, moraćemo se menjati. Ne da bi se odrekli svog nacionalnog i duhovnog bića ili identiteta – jer to se od nas i ne zahteva – nego da se prilagodimo "Pravilima igre", da svoju buduću zajednicu učinimo kompatibilnijom s evropskom kojoj težimo.

 

Ako je komunistima, kao što primećuju politički mudraci, nacionalizam postao poslednje pribežište, kako tumačite činjenicu da ni postkomunistička stvarnost nije lišena militantne nacionalističke istorije? Da li nam je to propadajući sistem ostavio nešto u nasledje, ili se dotična vrsta atavizma samo razbuktala pred embrionima budućih demokratskih tekovina?

 

Mislim da za takvo nesrećno stanje duhova postoje dva krunska razloga. Jedan je, o nama Srbima govoreći, prirodan. Dugo je godina politika KPJ (SKJ), najamnički prihvativši operativnu ideju Kominterne o srpskim hegemonističkim tendencijama u Kraljevini Jugoslaviji, gušila i najneviniji vid izražavanja nacionalnog osećanja, falsifikovala našu istoriju, progonila rodoljube optužujući ih za nacionalizam (tumačen uvek kao šovenstvo i dokaz sklonosti hegemoniji).

Potiskivanje prirodnog rodoljublja za račun nebuloznog ideološkog "socijalističkog patriotizma", u trenutku oslobodjenja od jednog neprirodnog pririska, moralo je proizvesti i preterivanja u ispoljavanju nacionalnog osećanja. I da se koristoljubiva politika naše vladajuće stranke (i njenog pandana u Hrvatskoj) i tu nije umešala, srazmerno brzo bi se izlivene vode militantnog nacionalizma same od sebe i zbog sebe vratile u svoje prorodno istorijom usečeno korito.

Bili bismo ljudi, gradjani, Srbi istovremeno i bez većih protivurečnosti u ispoljavanju ova tri statusa koja nas ravnopravno i podjednako odredjuju. To se, nažalost, još nije desilo. Plemenito osećanje pripadnosti jednom narodu, obaveza prema njemu, pa i onda kad vas lično baš nije usrećio, spremnost da se brane i njegovi prirodni ali razumni interesi i njegovo pravo na dostojan i srećan život ma gde se on nalazio, koristi se u političke svrhe bez razmišljanja o posledicama i po nas i po naše potomstvo.

Danas se trezvenost prevodi u ravnodušnost prema njegovoj sudbini, opreznost u kukavičluk, razmišljanja o kompromisu – bazičan uslov života uopšte – u izdaju. I obrnuto: hvalisanje se zamenjuje za hrabrost, nasilje se zove pravom, suštinska nacionalna izdaja postaje predmetom poštovanja. Čemu, uostalom, nabrajanje grehova o kojima mi, mrtvi, više neammo pravo da govorimo.

I oni, pobednici, i mi koji smo poraženi, oni svojom pobedom, mi svojim porazom, stvorili smo zemlju svoje dece. Oni će nam suditi. Ipak se nadam gospodine Beliću, da će, ako nam je ostalo i malo pameti, i ako budemo imali nešto više sreće nego do sada, sve to jednom nestati. Ili će nestati nas. Na nama je da biramo. Možda za tako nešto imamo još malo vremena.

 

Kažu da je revolucija "lepa bolest", a mi bismo da pitamo: može li se za stvar demokratije raditi i nešto revolucionarno? U kontekstu ovog pitanja mislimo na Vaše memoarske zapise o studentskoj pobuni 1968. godine. Skeptični ste prema onome što se zbivalo u Kapetan Mišinom zdanju, ali to, ipak, opisujete u blagom ironičnom senčenju, bez cinizma; nepoverljivi ste prema sadržaju, ali svidja Vam se forma ... Trpi li demokratija revolucionarnost, makar kao "estetički princip"?

 

U principu, demokratija, kad je izgradjena, kad su trasirani regulativni putevi njenog razvoja, kad su u njenom okviru zagarantovana osnovna prava gradjana, njihova sigurnost, njihovo pravo na odbranu ličnih interesa – uz poštovanje tudjih a na bazi zakona i prava, onda je takva demokratija inkompatibilna sa revolucionarnošću ako i kada ona podrazumeva nasilje.

Revolucijonarnost, medjutim, kao stanje duha, kao uvidjanje neophodnih promena da bi se demokratija unapredila, kao nenasilni pritisak na urodjeni ljudski konzervativizam, kao izraz plemenitih nada, drugi je pojam, druga vrsta lične i kolektivne akcije. U tom smislu razumem moje pristajanje uz 1968. a i moje rezerve prema tom dogadjaju.

Privlačila me je plemenitost motiva studentskog bunta, a odbijao levi sadržaj izvesnih od njegovih ciljeva. To možda izgleda protivrečno, ali je i život takav, zar ne? Prepun je mučnih dilema, od kojih neke razrešavamo uspešno, tokom drugih propadamo. I vidite, bez obzira na sve te moje političke rezerve – dozvolite mi i jednu šalu – ja sam u toj "buni na crvene dahije" lično bio angažovan.

Nisam u Kapetan Mišino zdanje išao samo da tamo "budem" i slušam revolucionarne govore, koji su mi ponekad dizali pritisak – nego i kao član redakcije Književnih novina, lista koji se stavio na stranu studenata i štampao saopštenja njihovih akcionih odbora.

(Zbog toga mi je dve godine kasnije, pred put za Englesku, oduzet pasoš, te sam tokom cele godine, sve do dobijanja NIN-ove nagrade, bio pod policijskom istragom i odvojen od porodice.) A ako se u mladost vratim, u godine od 1945. do 1948, to su bile moje revolucionarne godine, premda su od strane policije i suda označene kao kontrarevolucionarne, u čemu su ti ljudi bili savršeno u pravu.

Rekoste na početku Vašeg pitanja da je revolucija "lepa bolest". Možda, gospodine, ali za onoga koji je obavlja. Za onog nad kojim se obavlja samo je – bolesna.

 

U vreme plišanih, martovskih gibanja, kao akademik, odvažili ste se da "pritegnete" akademike (institucije kao što su "Francuska 7" i Beogradski univerzitet već su bile pred česmom). Kojim motivima, u datom času, raspolaže akademik Pekić i šta mu je tom prilikom najpresudnije?

 

Moram vas, oprostite, u nečemu ispraviti. Nikog nisam od svojih kolega akademika morao "pritezati". Pošto sam tih dana bio sa studentima, a povremeno i govorio u razna vremena noći i dana, desilo se da se jednog od njih održavao redovni sastanak Odeljenja za jezik i književnost SANU.

S mitinga sam otišao na taj sastanak i po objavi dnevnog reda kolegama saopštio da stuidenti očekuju našu moralnu podršku. Sa sednice smo se sa jednim pismom podrške uputili na Terazijsku česmu. Kao pojedinci, članovi jednog odeljenja Akademije, na šta imamo pravo, a ne kao predstavnici SANU na šta prava nemamo.

Što se tiče mog angažovanja u "plišanoj revoluciji" ima za njega više razloga od kojih su možda dva najpresudnija. Najpre – navika.

Učestvovao sam u onim javnim (dok su 1945. opozicione stranke legalno delovale) i u onim tajno organizovanim gimnazijsko-studentskim otporima 1945, 1946 (pri terorističkom izbacivanju "reakcionarnih" učenika iz Treće muške gimnazije, medju kojima sam, dabome, i ja bio), 1948 (kad sam konačno uhvaćen u "organizovanju obaranja ustavnog poretka putem oružane borbe i uz naslon na imperijalističke sile") i, po sebi se razume, bez obzira na ideološko neslaganje, 1968.

(Jedina pobuna koju sam propustio bila je 1954. Žao mi je. Tek sam iz zatvora izašao i za nju nisam znao, i tu više ništa ne mogu da nadoknadim.) Bilo je prirodno da sa studentima budem i 1991. (Pošto sam se 9. marta nagutao suzavca, tih nekoliko noći na svežem vazduhu bile su lekovite.)

A onda, tu je i drugi, presudniji razlog. Ovaj se bunt razlikovao od svih ostalih. U njemu, sem zanemarljivih incidenata, nije bilo nikakvih ideoloških predrasuda, fanatizma i netrpeljivosti. Bio je nevin, čist, plemenit i – savremen.

 

Postojeća vlast, u Srbiji, sporo silazi sa scene. Optimisti na duži rok, kažu, opet, da taj proces mora teći sporo, ali – ako igde bude demokratije na ovim prostorima, biće je upravo u Srbiji. Optimisti drukčijeg kova, pak, demokratiju u Srbiji vide već sa rušenjem postojeće vlasti. Kako ovde biti trezveni optimista, ako smo već pristali da ne budemo pesimisti?

 

Ne verujem da će ono što pod demokratijom podrazumevam doći jednostavnom smenom tekuće vlasti. U prvom redu ta vlast ne pokazuje nikakve znake spremnosti da ikuda ode. Postoje medju njima izvesni političari koji tu spremnost demonstriraju, ali se ona, bar za sada, sastoji jedino u težnji da se zauzme bolji položaj od već posednutog.

Time hoće da se kaže da u pogledu smene vlasti opozicija od SPS ne treba da očekuje naročito razumevanje, pa, bogami, ni pomoć. Pogotovu što poslanici SPS-a u Skupštini – početnici u umeću naročito – izražavaju indignaciju ne samo postojanjem opozicije nego njenom bizarnom težnjom da preuzme vlast.

Pri čemu nam se, a ja u to verujem, veli da dobar deo tih ljudi nije bio u članstvu plitko pokopanog SKJ, pa je njihova netrpeljivost prema nekom drugom mišljenju jezivija od sad već pomalo mučeničkih tvrdoglavosti poslednjih komunističkih Mohikanaca na tlu Balkana.

 Metodičkim praćenjem rada našeg parlamenta stiče se utisak da bi se u njemu razuman mir uspostavio samo ako bi vlada pristala na večnu opoziciju, a opozicija na večnu vladu. Tako će nešto, bojim se, teško biti ostvarljivo.

Pojam tzv. konstruktivne opozicije, osim u ratnim uslovima, pa ni tada uvek, ne postoji. Dužnost je opozicije da destruira vladu. Pošto u našem slučaju polovinu tog posla obavlja vlada, posao opozicije je lakši. Prividno, razume se, jer logike koja je kod nas uspela nema. No, da se iz ove pakosne digresije vratimo Vašoj temi.

Za razvijenu demokratiju evropsko-gradjanskog modela neophodne su mnoge pretpostavke koje su zemlje, što bi ih za eventualni obrazac mogli uzeti kreirale decenijama, postepeno i postupno, a komunisti su ih, isto tako, programski i metodično uništavali. Sama smena vlasti je prosto krčenje prostora.

Pa ni to, nego tek promena staratelja ružne gradjevine koju posle toga skoro iz temelja valja preuredjivati. Nije po sredi samo dizajn, raspored prostorija i njihova funkcionalnost, trošna gradja od koje je napravljena, nego i izvesne navike stanara. Proces je to za generacije kojima mi samo možemo da utremo put. Kako Talmud veli: dano nam je na Delu da radimo, ali ne da ga završimo.

 

Kao poslanički kandidat na listi Demokratske stranke, u jednoj beogradskoj izbornoj jedinici – Rakovica I, verovatno ste se našli u prilici da, sasvim lagodno, zamišljate slična iskustva u nekom londonskom predgradju. Šta bi, dakle, Borislav Pekić, da kojim slučajem i dalje sedi u Londonu, a još piše svoja Pisma iz tudjine, ispisao o kandidaturi uglednog britanskog pisca na teritoriji, recimo, West Hama? I šta bi na to rekao neizbežni Živorad?

 

Poručio bih mu da se prema interesima West Hama ponaša isto onako brižljivo i domaćinski kako se, jamačno, kao trezveni Englez, ponaša prema sopstvenom posedu. Da ne laže, jer će u laži brzo biti uhvaćen, a u demokratiji to znači kraj. Živorad bi na to odgovorio da sam budala, pa možda i u pravu bio.

 

U javnosti ste poznati kao odmeren i duhovit čovek. Srpska skupština, ukupno uzevši, nije tako odmerena, ali je u skupštinskim klupama, u poslednje vreme i bar povremeno, postalo vrlo veselo (ako nije kao u teatru, bar je kao na estradi, zahvaljujući televiziji). Kako bi se demokrata Pekić, u slučaju da bude izabran, snašao u tom veselom društvu? I šta bi imao da propita vlast?

 

Ne znam kako vi humor shvatate, ali meni je ta naša parlamentarna veselost, premda s početka zabavna, postala pomalo tužna i otužna. Ponekad i pogrebna. Ne bih se trudio da joj mnogo doprinesem, to bih ostavio za svoje knjige, a za pitanja vladi sve ostalo. Sve ono na šta ona niti može, niti hoće da odgovori. Na šta, uostalom, i ne odgovara. Kad može, neće; kad hoće, ne može.

 

 

 

 

 

Godine koje nisu pojeli skakavci

 

Razgovor vodila Jelena Pavlović[400],

Srpski književni glasnik, Beograd, 2. juni 1991.

 

Angažovana literatura je „žrtveno jagnje”. Njen značaj u aktuelnom vremenu može da bude veliki ali je – gotovo po pravili – domet obrnuto proporcionalan. Međutim, situacija angažovanosti stavlja pisca uvek i u jednu etičku poziciju koja, upravo u tom aktuelnom vremenu, može estetiku da stavi u drugi plan i da je „nadiđe”?

 

Moram vam reći da sam ja baš u toj dilemi – koja je dugotrajna, i koja je, s vremena na vreme, kroz istoriju uzimala druge oblike, ali je uvek bila praktično ista – uvek imao isto stanovište. Kad god sam mogao, a nisam uvek mogao, naravno (to sam tek kasnije shvatio da nisam uvek mogao), kad bih neku knjigu napisao – uvek sam smatrao da umetnost mora biti apsolutno distancirana od bilo kakve građanske uloge, da se ona mora baviti samo sobom, odnosno svojim sredstvima izražavati svoje gledište o svetu. Uvek sam se sećao jedne rečenice Eugène Ionesca, u kojoj on kaže da literatura nije poštar da raznosi poruke. Naravno, živeo sam u jednom svetu koji baš nije bio naklonjen takvom stanovištu, pa – pošto sam građanski pripadao jednoj vrsti protivnosti tom svetu – onda sam ja i nehotice u neke svoje knjige, osim u prvu, unosio neke elemente politike. Recimo, paradigma za tu vrstu literature je Vreme čuda i Kako upojiti vampira. Paradigma za pravu literaturu je Zlatno runo. Tek u Zlatnom runu sam mogao da se kompletno udaljim i od svog građanskog položaja i od svoje sudbine i da od toga napravim, koliko mi je moj dar dopuštao, jednu nezavisnu umetnost. Ja sam duboko uveren da je to, upravo, jedina mogućnost za literaturu. Građanski život, lično opredeljenje, političko i svako drugo, trebalo bi potpuno da bude odvojeno od onoga što je umetnost. To što to nije, to je tragedija našeg vremena. Pokazuje se, vi to verovatno i znate, da svako ono delo koje ima neposrednu tezu, neposredan povod u obračunu sa nečim što je aktuelno, nema osim izuzetno – opet je pitanje dara i slučaj – velike šanse da preživi. Zato sam ja za potpuno odvajanje umetnosti od građanskog angažmana.

 

Sa Danilom Kišom delili ste, ako se saglasite, tragično osećanje života. U Godinama koje su pojeli skakavci kažete da niste sigurni šta je čije naličje: „da li je zatvor unutrašnje lice naše civilizacije ili je civilizacija unutrašnje lice nekog šireg i sudbonosnijeg zatvora“. Šta biste rekli danas?

 

Isto to. Na oba pitanja bih vam isto odgovorio. Što se ovog drugog tiče, sada sam mnogo više uveren da su zatvor i sloboda u jednoj korespondenciji. To što sam ja u Skakavcina kao paradigmu upotrebio realni socijalizam, gde je to lakše dokazati nego na drugim oblicima zarobljavanja, to ne dokazuje da i drugi oblici života, van zatvora, nisu neka vrsta ropstva. Da li je to lično ropstvo, da li je porodično, da ne govorimo o egzistencijalnom, Kierkegaardovom, to je drugo pitanje ... U tom pogledu nisam imao razloga, na žalost, da promenim mišljenje ... A u pogledu sa Danilom tragičnog osećanja života, tu je ipak postojala jedna mala razlika, u kojoj je on daleko, u toj dubini prodiranja, u suštinu tog života, mene nadrastao; prosto zato što sam ja, za razliku od njega, uvek imao ono što je Nikola Milošević nazvao „apolonijskim stavom“ prema životu, dok je on zastupao uvek dionizijski; on je bio u životu, dok sam ja uvek bio nešto malo – izvan života ...

 

...mada je Kiš u shvatanju likovnog, bio opredeljen za apolonsku varijantu.

 

Da. Ali, kad je život osećao, kad ga je tumačio, on je onda odlazio u njegovu dubinu i iz nje posmatrao stvari. Ja nikad u dubinu života nisam otišao; uvek sam zadržao izvesnu distancu, ironiju, humor. To je ono što je mene, s jedne strane, sprečavalo, i to tragično, da uđem u suštinu života, ali, s druge strane, možda me je upravo to i spaslo.

 

Još jedna paralela sa Kišom. Godine koje su pojeli skakavci, tačnije – Peščani čovek – mogao bi da bude ta neka uslovna paralela sa „Peščanikom“, recimo u nameri?

 

... pa, nije bila, u stvari ...

 

Vi kažete u Skakavcima: „Naša je memorija dobrim delom živi pesak kroz koji, ne ostavljajući vidljivog traga, potanja većina životnih utisaka ... Samo neznatan deo memorije ponaša se kao vosak, čuvajući otiske života“. U tom smislu sam mislila.

 

U tom smislu ste potpuno u pravu. Razlika je samo, u tome što je u Peščaniku Danilo, jednom apsolutno vrhunskom akribijom, pokušao da to kroz jedan roman iskaže, a ja sam u uvodu knjige pokušao da objasnim činjenicu da se dobrog dela svog života uopšte ne sećam. Zbog toga sam se često nalazio u paradoksalnim situacijama. Kad već govorimo o Skakavcima, evo primera do koje mere je osećanje jednog čoveka potpuno nepouzdano. Kad sam pisao Skakavce, namerno se nisam konsultovao sa svojim drugovima, smatrajući da ću u redakciji napraviti nešto novo, a to znači povući sve fusnote u roman, a onda pustiti da moji drugovi, koji su preživeli, govore o onome što nam se dešavalo. Dobar deo tih stvari bile su potpuno drulčije; ja se, na primer, nisam sećao uopšte, sve dok nisam dobio dokaze, u arhivama, posebno kada mi je moj dosije predat, iz Suda, da je državni tužilac tražio smrtnu kaznu za mene. Ili sam bio toliko uplašen, ili je to za mene bilo toliko nepojamno, da sam to potpuno izbrisao iz memorije.

 

Po Freudu[401] je to vrlo logično.

 

Da, ali Freudova teorija nije važila za mnoge drugove: svi ostali, njih petorica, odlično su se sećali tog događaja. Smrtna kazna tražena je i za njih. To je jedan od primera tog potamnjenja, a ovog puta ono je, očigledno, psihološke prirode.

 

Fenomen selektivnosti memorije, koji nije u sferi voljnog, svesnog, već gotovo potpuno u sferi nevoljnog i podsvesnog, jedna je od, rekla bih, neslavnih dokaza da čovek, na putu spoznaje samog sebe, na putu ulaženja sebi u trag, nikada ne odmiče daleko od početka. Ni pisac, dakle?

 

Jedini spas je skepsa. To se ne odnosi toliko na pisce koji su imali slučajnu sudbinu, kao ja, koliko se odnosi na političare. Političari bi morali dobro da razmišljaju o tome na koji način pišu svoje memoare. Oni bi morali, u prvom redu, da shvate da lažu sebe. To je jedan od pricipa psihologije koja je neizbežna. U prirodi je čoveka da se prikaže boljim nego što jeste. Zato sam ja u Skakavcima večno sumnjao u svoje sopstvene uspomene i uvek pravio neku vrstu protivstavova, upravo u nameri da pokažem u kojoj meri su to moja subjektivna osećanja, a nikako dokument.

 

Da, a osim toga Skakavce je pisao jedan novi, živi čovek, i pisao je nekim svojim mrtvim licima, koja više ne postoje ...

 

... i posle toliko godina. Da sam pisao neposredno posle tih događaja – knjiga bi bila potpuno drugačija! I, ja lično mislim, mnogo gora nego što jeste!

 

Uz sve ono što u ovoj trilogiji nadrasta golu ispovest, uz sve ono, dakle, što je čini autobiografijom transponovanom na plan literature, Skakavci, ipak, nisu beletra, u onom užem smislu reči?

 

Ne, ali jesu u izvesnom smislu, znate. Zato što se, s jedne strane, jedan prostor i dokument, koji ja i unosim, meša sa transformacijom, odnosno fiktivnom transformacijom tog dokumenta, meša se sećanje, s jedne strane, sa nečim što je čista literatura. Ja sam tu ubacio fragmente iz čiste literature, i na taj način pokušao da „smuljam stvar“; da i sebi dam neki alibi i da kažem: „Slušajte! Meni se činilo da je to tako, a možda to uopšte nije tako bilo.“ U knjizi koju sada pišem pronašao sam ključ da teoretski dokažem to što sam govorio. To će biti prvo knjiga Skakavaca, o jednoj mladosti na Balkanu ...

 

...nulta, u stvari?

 

... da nulta! U toj knjizi pokušaću da supsumiram sva iskustva ove vrste. Mislim da će to biti moja najbolja autobiografska knjiga.

 

Sartr kaže da se piscem ne postaje da bi se rekle izvesne stvari, već da bi se rekle „na izvestan način“. Vaša definicija i osećanje literature?

 

Ja mislim da je to apsolutno tačno! Sadržina je potpuno irelevantna za literaturu. Jedino što je važno, to je forma.

 

Često citirate Bibliju. Ipak, u jednoj fusnoti kažete da je „čovek, na nivou predrasuda, Božje biće“. Samo na nivou predrasuda?

 

... ne znam u kom kontekstu sam to kazao; to mi smelo zvuči i ne bih objašnjavao nešto čega se ne sećam ...

 

I sledeće pitanje je, na žalost, vezano za fusnotu u kojoj kažete: „Za mene, koji ni u šta ne verujem ...“

 

Mislim da se to odnosilo na moj problem sa Bogom.

 

Tako sam razumela i ono prvo ...

 

Ja sam religiozan oduvek bio. Moj jedini problem, iz koga je proistekla ta nesrećna knjiga Vreme čuda, jeste moje gnostičko shvatanje. Moj problem sa religijom nikada nije bio moj problem sa Bogom. On je uvek bio dogmatski problem sa bićem Hrista. Ja lično nikada nisam – i to je moja nevolja – mogao da prihvatim Isusa Hrista kao sina Božjeg ...

 

... da nemate vi i jevrejske krvi?

 

Ne. Nemam jevrejske, ali imam grčko-cincarske ... ali ... Ne, ne, ne! To sa krvlju nema veze, to je pitanje gnoze, u stvari. Ja sam dugo godina pripadao jednoj zastareloj, ali prvoj jeresi hrišćanstva. Prva jeres je sumnja u prirodu Hrista.

 

Da nastavimo na istu temu:budući da ste pisac, da li ste nekada poverovali, imali razloga da poverujete, u nešto što bismo uslovno mogli da nazovemo „višom tvoračkom snagom”?

 

Da. A to je Bog! Mada, pored Boga ... ali, ne smem dalje! Nemojte me terati u muku moju! Ostavimo to pitanje ... ali, verovao sam u neke druge stvari i već dugo godina se bavim, na neki način, magijom i arternativnim oblicima razmišljanja. Međutim, imam utisak da je sve to bekstvo od osnovnog pitanja – religije ... ja se pitam, u stvari, ali ja verujem, znate. Jer, verovanje u Boga je dano! Ili verujete, ili ne verujete! To je epifanija; čovek se ne može naučiti tome ... Verujem da postoji tvoračka moć, koja ne brine o posledicama. To je moja gnostička koncepcija Boga.

 

Blesak memorije, Proustove Madlene, ako se dobro sećam ...

 

... i medenjaci!

 

I medenjaci, „koji vode ka lepotama izgubljenog vremena“, kako kažete u Skakavcima. Dakle, te godine ipak nisu pojeli skakavci?

 

Ne, i ja sam to rekao na kraju knjige, ali više kao nadu, znate. Činilo mi se da je strašno napisati knjigu u kojoj se kaže da su te godine pojeli skakavci, a ne izraziti bar neku nadu da, možda, ipak nije sasvim tako ... a, verovao sam da imam pravo to da kažem, jer sam napisao knjigu koja se ne tiče mene, nego koja obuhvata i sudbine drugih zatvorenika, ne samo onih zatvorenika kod nas, nego sudbine svih onih koji pate, danas u svetu.

 

U razgovorima o knjizi konstatujete da ste dobro podneli zatvor ...

 

Sjajno!

 

... ja ne bih rekla da je to stoga što ste bili u Mitrovici, a ne na Golom otoku, sa kojeg su, kako kažete u Skakavcima, ljudi izlazili mrtvi ... Čini mi se da je taj neki spasonosni učinak odigrala sposobnost distance, koju ste uspeli, i u najtežim okolnostima, da sačuvate prema sopstvenoj ličnosti i sudbini. Nije li to i jedan od ključnih uslova da bi se postalo piscem?

 

Ne znam u kojoj meri, uopšte, distanca može čoveka da napravi piscem. Ali, jedna distanca koju sam umao prema onome što mi se događalo, jako mi je pomogla. Ali vam takođe moram kazati da ta distanca ... veliko je pitanje da li se događala u tragičnim trenucima kroz koje sam prolazio, ili sam, zahvaljujući toj distanci, te događaje naknadno tako gledao. Jer, ako ste sami u podrumu sa nekoliko ljudi koji vam ne žele dobro, teško je biti ironičan i imati neku distancu. Mislim da je ova distanca, u odnosu na tragične stvari koje sam doživeo, nastala kasnije, kada sam shvatio da je sve to što se događalo deo moje sudbine i da ja tada ništa nisam mogao da uradim, ali da sada mogu.

 

Da  je vaša tadašnja politička opcija pobedila – vi biste bili čovek na vlasti?

 

Kako u osamnaestoj godini?

 

Bili ste mladi, ali ipak, bili biste ...

 

Ništa ja ne bih bio! Zapravo, verovatno bih bio predsednik Demokratske omladine i ništa više. A, onda, vrlo brzo – pošto sam kontestator po prirodi, moji bi me uhapsili ... posle jedno 10 godina, kada bih rekao da ta demokratija nije kakvu ja zamišljam a ja uvek zamišljam ono što je nemoguće ostvariti.

 

Od svih pokušaja bekstva iz zatvora, kažete da vas se najdublje dojmio slavni tunel grofa Monte Krista, koji je vodio u ćeliju drugog zatvorenika, i da je taj tunel nalik ljudskoj sudbini.

 

Svako bekstvo se tako završava. Samo dok bežite, između jednog zatvora u drugi zatvor, u tom tunelu, ma koliko bio mračan, događaju se i lepe stvari. Ako zapamtimo te lepe stvari, ako te lepe stvari učestvuju u našem životu, potpuno je irelevantno gde ćemo završiti.

 

U dobrom delu svog opusa niste se bavili „izmišljotinama”. U Besnilu i 1999 jeste. To, naravno, nije prigovor, ali je ipak reč o izvesnom iskakanju iz opusa. Kako ga objašnjavate?

 

Pa, to se dogodilo pred pisanje sedme knjige Zlatnog runa, u pauzi, kada još nisam došao do rešenja kako da završim taj projekat. Naučnu fantastiku, inače, veoma volim i pomno pratim i mislim da će ona biti sve značajniji žanr književnosti. Tada sam pokušao da napišem jednu knjigu koja će zadovoljiti moja alternativna i ekološka shvatanja. Poklonio sam joj dovoljno pažnje da je učinim utemeljenom. Moram biti ponosan, jer su mi najveće pohvale dali naši lekari, na primer, koji su svetski poznati stručnjaci za endemsko besnilo. i koji su rekli da nigde nisam pogrešio. I ne samo da nisam pogrešio u eksplikacijama o besnilu, već ni u konfiguraciji Heathrowa. Ja sam, kažu, jedini čovek koji je uspeo da nađe sve moguće projekte Heathrowa, sve podzemne prolaze. To ni teroristima nije uspelo. Zanimalo me je da jednostavno budem pozitivista, da izračunavam tačno koliko treba trčati da bi se prešlo pet metara, hteo sam da budem precizan, maksimalno. To je zabava jedna.

 

Prošlost nastanjuju naše mrtve ličnosti, kako vi kažete, jer smo skrpljeni od više ličnosti, koje se neprestano menjaju ... Može li ih pisac, bar sukcesivno, držati na okupu? Da li je takav integritet ličnosti nužan za pisca? I koja ličnost dominira u Borislavu Pekiću danas?

 

Danas ne dominira nijedna. Ali, moram vam reći da ja spadam u one ljude koji žive samo sa jednom ličnošću i sa jednom knjigom, koju pišem. I nikad ne čitam, ponovo, knjigu koju sam napisao. Radio sam to jedino prilikom pisanja Zlatnog runa, posle Besnila i 1999. Morao sam to da uradim, jer više apsolutno nisam znao ko je kome rod. Takođe, pročitao sam i svoju knjigu Odbrana i poslednji dani, zbog toga što sam radio sa Grlićem film. I nikada više nisam pročitao nijednu knjigu koju sam napisao.

 

Vaš opus je ogroman. Sama ta činjenica nužno isključuje mogućnost stilske perfekcije. Ili nisam u pravu?

 

Delimično jeste, delimično niste. Naime, u izvesnim stvarima stilska perfekcija mi se činila iluzornom, a u izvesnim stvarima sam na nju polagao. Uvek sam se spontano ponašao. Tamo gde mi se činilo da moram da insistiram na njoj – insitirao sam, a tamo gde mi se činilo da su neke druge stvari prioritetne – tamo nisam jako ... ali, onda, kad već govorimo o stilskoj perfekciji, da završimo jednom anegdotom. Od kada sam kupio kompjuter, a tome ima već pet-šest godina, imao sam jedan doživljaj, koji je vrlo karakterističan. Ja sam napisao jednu priču koja se odnosila na Francusku revoluciju, na mene lično. na komjuteru se uradi, recimo, pet stotina verzija, to je potpuno irelevantno, uvek ima dovoljno vremena. Na mašini, dok sam radio Zlatno runo recimo, dok sam sve sam prekucavao – to je bilo ubistveno. Onda se čovek toliko umori, da jednog dana kaže – dosta! – i počinje da štampa. Ovde sam imao strpljenja, menjao sam i menjao, napravio sam konačno deset verzija i dao ih svojim prijateljima. Treća verzija za većinu njih bila je najubedljivija i smatrali su da je to sjajna verzija. Poslednja verzija je bila savršena formalno, ali niko nije mogao da kaže šta je iz nje iščezlo, u međuvremenu. Nešto se dogodilo. Ja sam upotrebio treću verziju, a destu sam bacio.

 

Uz literarni, ove tribine su i vaš politički angažman. Verujete li da ta dva angažmana mogu da se spoje i da deluju plodotvorno?

 

Ne znam. To ću videti ... znate kad? Kad počnem da pišem, ponovo! Ako moja iduća knjiga bude rđava – ja ću onda videti koliko je sati ...

 

 

 

 

Kompromis - drugo ime za život

 

Razgovor vodila Vesna Roganović,

Naša Borba, 13. juni 1991. godine

 

Raspravljajući, u jednom od poslednjih Pisama iz tuđine o (ne)postojećem britanskom proletarijatu, Borislav Pekić, ne odolevši paralelizmu, zaključiti da kod nas ,,ona (radnička klasa) postoji. Videli smo je. Ostaje još samo da je čujemo".

Ovih dana, poslanički kandidat Demokratske stranke za izbornu jedinicu Rakovica, autor pomenutih pisama i još desetine tomova izvanrednih stranica srpske literature, u prilici je da sluša glasove radničke (i ostalih) klasa ove industrijske „perjanice" velegrada. I obratno. Za naše čitaoce pak, ugledni pisac i „demokrata iz vremena kada se to plaćalo robijom", tumači više „vrućih" pitanja iz aktuelne političke prakse i novoustoličenog parlamentarizma.

 

Komentarišući, svojevremeno, Yeatsovo[402] službovanje u ministarstvu, britanski pisac Auden[403] je ustvrdio da su „nerealistični" pisci loši upravIjači, ,,jer su sami sebi poslodavci" i ne mare mnogo za mušterije. Naš narod pak, veli da mu je već isuviše loših sluga, gorih gospodara. U kojoj je meri pisac pogodan da bude „sluga" ili „prijatelj naroda"?

 

U onoj meri u kojoj je pisac čestit i sposoban čovek, spreman da zajedničkim interesima služi a ne da njime gospodare lični. Uostalom, u načelu su pisci, sem hulja, prijatelji naroda, jer za njega pišu i pišu o njemu. Silom revolucionarnih okolnosti odmah po ratu, ušao sam u politiku dvadeset godina pre nego što sam ušao u književnost. Demokratija je za mnom i mojim, onda mladim, prijateljima i istomišljenicima kasnila punih četrdeset šest. Pa ipak i moje su knjige kako-tako napisane i demokratija je kako-tako odškrinula vrata srpskog političkog života. I 1945. i danas osetio sam potrebu da pružim, koliko mi snage dopuštaju, i svoj doprinos materijalnom, duhovnom i moralnom preporodu koji nas očekuje, bez koga nam je i lični i nacionalni opstanak ugrožen.

 

U nekim pismima iz tuđine objašnjavate Ostrvljanima situaciju zvanu „Kosovo". Uistinu, za koju biste se opciju, kad je reč o Albancima, danas zalagali Vi, a za koju Vaš Živorad?

 

Moj Živorad iz Pisama iz tuđine već radi taj posao kako ga on zamišlja. Za objašnjenje njegovog stanovišta morate se, gospodo, obratiti njegovoj stranci i njenoj vladi. A možda i našiim Ijudima na Kosovu čija je trenutna perspektiva da još godinama spavaju s puškom kraj kreveta, zebnjom u srcu i milicijom oko sebe. Trajan odgovor na tu našu nacionalnu muku, našu tešku nevolju, valja tek tražiti. On će, nadam se, biti demokratski, realno ostvarljiv i za nas Srbe nacionalno oportun. Bez ispunjenja samo jednog od ovih uslova, i ostali postaju nemogući. Jednom će se s kosovskim Albancima morati razgovarati. Jedino pravo mesto za to je Srpska narodna skupština, mada s početka ne isključujem i neke druge oblike dodira „ljudi dobre volje". Razgovor još ne znači dogovor, ali je očigledno da je bar njegov početak. A negde i nekad početi mora.

 

Menjati Srbiju a ne propagandu

 

Da bismo Evropi saopštili istinu o nama ne vredi menjati „srpsku propagandu" — šta to lepo i privlačno, koga vraga, mi imamo da propagiramo? — već neprivlačan politički i očajnički neupotrebljiv ekonomski sistem. Tada će mir među našim granicama, red i pravda u našim zakonima, sigurnost i prosperitet u našim životima, moral u našim odnosima, spokoj za naše stare i nada za našu mladost biti za svet i Evropu naša najbolja preporuka.

 

S tim je u vezi pitanje kompromisa. Ako je on u praktičnoj politici nužan, ti kojim biste sferama bili ,,za", a u kojim eventualno, kompromisa ne može biti?

 

U demokratskim državama kompromis je uslov postojanja i funkcionisanja samog sistema.

Pripadam Demokratskoj stranci, rodenoj 1920, koja je od svih srpskih stranaka verovatno pravila najmanje nelojalnih kompromisa. Možda je i stoga dugo bila u opoziciji. Ne bih mogao tolerisati nesreću da takvim putem pođe i moja današnja stranka, pa ma razlozi bili i ono što je svakoj opoziciji prirodna dužnost — zamena rđavih programa rdave vlade boljiin programima i sposobnijim ljudima. Jer razumnim programima, dobrim i sposobnim ljudima prljava sredstva i rđavi kompromisi samo štete.

 

Šta je, po Vašem sudu, a s obzirom na srpsku demokratsku tradiciju, suština srpskog interesa danas, kad je reč o „razgraničavanju" i ostvarenju „povijesnih" granica, a za slučaj da Jugoslavije, danas-sutra, ne bude?

 

Pitanje srpskog nacionalnog interesa dobilo je odgovor pre pola veka u rečima g. Ljube Davidovića[404], koji je kazao da srbuje samo onaj ko pametno srbuje. Radikalan valja biti samo u pameti, razumu i dobroti. Politika nije u teškim rečima već u mudrim rešenjima. Mudro rešenje je danas, s obzirom na jugoslovenske prilike, nažalost, za nas Srbe, i najteže postizivo (što nipošto ne znači i nemoguće). Ono je, zbog naše geografske rasutosti, u zajedničkoj državi, jer nam samo ona može garantovati očuvanje nacionalnog identiteta, prosperitet i demokratske institucije, bez kojih se Evropi ne možemo vratiti. Što se tiče ,,razgraničenja", ostavimo to jadnom vremenu ako do njega dođe, ali ga pri tome ne ostavljajmo našoj deci, nego se razgraničujmo mi, stari, pa jestno li ili nismo za te takozvane granice lično odgovorni.

 

Šta Srbi mogu, a šta ne smeju ni po koju cenu da učine da ih Amerikanci i njihovi kreditori, bar manje mrze, za početak? U koin smeru treba da ide srpska spoljna propaganda?

 

Ne verujem da se u inostranstvu mrze Srbi. Tako nešto nisam osetio. Pre se može reći da se o nama malo zna, a i što se zna, nepouzdano je ili pogrešno. Nas, čini mi se, više ne trpe ovde u Jugoslaviji. U Engleskoj se nisam bavio politikom pa moj odgovor ne mora biti sasviin merodavan, ali sam stekao utisak da odnos inostranstva manje zavisi od njega, a rnnogo više od nas, odnosno od vlasti koja nas predstavlja. Komunistički režiin je uz veliku finansijsku naknadu emitovao o nama jednu lažnu sliku, a demokratsko je inostranstvo tu sliku primalo sa zadovoljstvom jer je služila razbijanju dogmatske monolitnosti realsocijalizma. Socijalistički testamentarni naslednici tog režima nastavljaju s emitovanjem opet jedne lažne slike o nama, s tom razlikom da za to više ne dobijamo novac (ta se slika, naime, više njima ne sviđa, ali to je njihovo pravo). Kad nam je finansijska pomoć najnužnija, preti se da će nam se ukinuti, a ovde obećava da ćemo, kao ponosan narod, preći na zdravu i prirodnu biljnu hranu.

 

Srpskoj vlasti se prebacuje da je, poput hrvatske uostalom, manipulisala svešću podanika, igrajući na kartu nacionalnog mita. Kao pisac mitskih antropopeja, mislite li da je mit u politici poželjan, ili je njen prevashodni cilj (i sredstvo) u mnogo prizemnijoj, praktičnoj ravni? I kojoj?     

 

Mitoiogija je kodirana duša jednog naroda, i nema nacije bez svoje mitologije. Ali se živi na njoj, ne od nje. Ona je ona arhetipska osnova od koje polazimo da bi svoje nove vrednosti, vrednosti primerene ovom veku, ovom danu, doveli u vezu sa starim vrednostima na koje smo gordi, ali koje su važile za onaj dan, u jednom od onih vekova, te ih učinili boljim, uptrebljivijim  savremenijiin. Demokratska stranka se zalaže za moderni evropski sistem vrednosti u kome rodoljublje ima svoje podrazumevajuče mesto, zajedno sa svim drugim demokratskim i građanskim institucijama, bez kojih nam ni ono, ma kako veliko i iskreno, ne bi mnogo vredelo. Da bi čovek bio prirodan rodoljub, nije dovoljno saino svoju zemlju i svoj narod da voti. Lepo je ako njime može i da se ponosi i da za to ima prave razloge.

 

Odavno ste se deklarisali kao antikomunista, ujedno antistaljinista i antiutopista (vidi Novi Jerusalim). U kom ste smislu, pak, ,,pro"?

 

Ja nisam bio antikomunista zato što mi je to bilo prosto milo — a naročito da bih time stekao neke koristi, što, iz moje se biogratije vidi, i nisam uspeo — nego zato što se duboko i iskreno nisam slagao s načelima i praksom te ideologije. Kao član Glavnog odbora ilegalnog Saveza Demokratske omladine Jugoslavije već sam u našem ondašnjem programu — a pisali smo ga 1947. mi, mladići između 18. i 20. godine, našao deo onog ,,pro" za koje se raspitujete. Kao jedan od osnivača nove Demokratske stranke i član Glavnog odbora, u njenom sam programu našao i ostatak tog ,,pro", u našim mladim danima, prirodno, nama još nedostupan.

 

Četnici čekaju istinu

 

Svojevremeno ste, pišući zatvorska sećanja (Godine koje su pojeli skakavci) pomenuli kako ste na robiji bili pod (neformalnom) vlašću — četnika. Kako, s obzirom na ta primarna iskustva, danas gledate na neočetnički pokret i njegove lidere?

 

Moj je otac, Vojslav D. Pekić, 1916. bio u crnogorskim komitama. Već izmedu njih i četnika drugog svetskog rata nije bilo, osim rodoljubivog duha i nacionalnog opredeljenja, mnogo dodirnih tačaka. (Okolnosti života bile su drukčije, svet se promenio). Ne vidim, stoga, ni neke prirodne istorijske veze izmedu ravnogorskog pokreta i ljudi koji danas žele da budu četnici i tu tradiciju razvijaju, mada smatram da na to, ako žele, imaju pravo, sve dok poštuju ustaljene gradanske norme i pravila demokratskog političkog ponašanja. Prema četnicima našeg građanskog rata, pobednička istoriografija je bila maćeha. Jednog dana će se i istina o njima naći na svom meslu, kao što se, evo, uspostavljaju tako dugo zabranjene istine o Goloin otoku, gimnazijsko-studentskom otporu izmedu 1916. i 1948., bizarnom životu naše komunističke oligarhije itd.

 

Korisno pomirenje

 

Kompromis je druga reč za demokratiju, dublja možda i od ,,vladavine većine", ravnopravna možda i s „vladavinom prava i pravde". Bez kompromisa nema države, nema odnosa među ljudima, nema porodice, nema — života. Kompromis, medutim, ne znači odustajanje ili čak izdaju svojih stavova već nastojanje da se oni s nekim tuđim izmire do mere obostrane koristi. Osnova za kompromis je dijalog, osnova za dijalog ozbiljna pažnja poklonjena tuđim gledištima i iskren pokušaj da se ona shvate, da se pojme razlozi zbog čega se zauzimaju. Bez toga nijedan sporazum nije moguć, bez njega nema kompromisa, a bez kotnpromisa razumnog, sigurnog, stabilnog života. U sferi praktične politike nedopušteni su kompromisi koji štete fundamentalne nacionalne interese, zakonita prava gradana i oni koji se prave sa vlastitom savešću da bi se ostali „prljavi" kompromisi opravdali.

 

 

 

 

Čovek opstaje uprkos svemu

 

Razgovor vodila Marija Manojlović,

Pobeda, Kruševac, 11. oktobar 1991. godine

 

Simeon Njegovan Gazda: - Možda se na ovom istom mestu, u ovom istom vremenu, naporedo s njim zbivaju i neki drugi svetovi s kojima se nekade regularno ne ukrštamo, mada ponekad od njih tajanstvena obaveštenja primamo?  (Borislav Pekić, Zlatno runo) 

 

Kao da nema stvari koja se ne zna iz života i rada toliko poznatog romansijera. Čime onda početi? Možda čarom davno obrnutih požutelih listova života, parnicama, gurbetom balkanskim, argonautikom. Neodlučna Gazdu Simeona bih da da pitam ali odustajem sećajuće se reči:  "Za dušu nema kalauza"  Kruševac je u svoj letopis konačno upisao dolazak Borislava Pekića povodom premijere njegovih "Generala" u pozorištu. 

 

Kako je Vama bilo sa nama, gospodine Pekiću?

 

Moram reći veoma prijatno. Ovo je prvi put što sam u Kruševcu. Nikad do sada nisam bio i prijatno mi je iz nekoliko razloga. Najpre što sam video taj naš istorijski, slavni grad a zatim što sam tu sreo nekoliko ljudi sa kojima sam davno sarađivao. U prvom redu gospodina Bradića[405], koji je davno režirao jednu moju dramu i pri tome imao na žalost izvesne neprilike i što sam tu sreo naravno gospodina Đuzu Stojiljkovića[406] koji je moje "Generale" u prvoj verziji igrao pre dvadeset godina, naravno i što sam prisustvovao njegovom povratku u svoj rodni grad. 

 

Ja sam zapravo i imala nameru da Vas pitam koliko su sve te vesti, podrazumevajući i magistarski rad Radomira Baturana, stizale do Vas. Vidim u priličnoj meri? 

 

Jeste. Gospodin Baturan je magistrirao na mojoj knjizi veoma uspešno i to je taj prijatni deo. Šte se tiče onog neprijatnog, koji se dogodio 1983. godine ja sam onda bio u Londonu. Pošto imam taj „Pres kliping“ onda sam preko njega to pratio. Ali, za razliku od reditelja, predstave i ljudi, koji su u tome učestvovali, ja lično ne samo da nisam imao nikakvih neprijatnosti nego je to meni prošlo potpuno kao jedna stvar koja mom životu pripada. Meni je samo žao što su zbog te predstave drugi ljudi bili u neprilikama, koje su dosta dugo trajale. To vreme je prošlo, nadam se. 

 

To je vreme, u kom ste bili priznatiji i poznatiji u svetu nego u rođenoj zemlji. Verujem da Vam ipak nije bilo  lako zbog svega toga? 

 

Pa, nije bilo lako. Postoji više razloga zbog toga. Znate šta, ljudi pišu za svoj narod, za svoje ljude, svojim jezikom i jedina priznanja koja su čoveku prijatna jesu priznanja koja dolaze od onih koji ga stvarno genetički i nacionalno okružuju. Sva druga priznanja su drugostepena. Međutim, zavaravaćete se zapravo ako mislite da je meni bilo jako teško. Ja spadam u one ljude koji su sa malim zadovoljni. Sve ono što mi se u životu događalo nikad nisam shvatao tako jako ozbiljno. 

 

Zašto baš Cincari?

 

Tokom čitanja Zlatnog runa uz čajeve Gazde Simeona nemoguće je bilo ne videti Vas, gospodina Borislava Pekića, uz engleski čaj u pet? 

 

Između Simeonovih i ovih čajeva u pet ima ogromne razlike. Neke veze mogu da postoje samo možda u tom smislu što su junaci Zlatnog runa, bar jedan njihov deo, sjajni trgovci, a to se takođe može kazati i za Engleze. 

 

Rekli ste da je stvaraocu potrebna psihološka sigurnost. U Engleskoj ste je nalazili? 

 

Zato sam i otišao u Englesku. Sedamdesetih godina, posle 1968. godine, imao sam osećaj da ću nešto da uradim što sam nekada u mladosti radio a što bi u četrdesetoj godini bilo krajnje besmisleno. Da bih počeo ozbiljno da radim i da ne bih svakih pet godina objavljivao knjigu, kao što je bilo do tada, ja sam otišao u Englesku isto onako kao što bih se povukao u manastir. Zahvaljujući tome uspeo sam da napišem dvadesetak knjiga za ovo vreme, koje je relativno kratko. Sad sam se vratio i nažalost, ali to su okolnosti sasvim druge prirode, opet ništta nisam za sedam-osam meseci napisao. 

 

Putovanje kroz vekove sa Njegovanima omogućili ste nam praćenjem jedne cincarske porodice. Zašto baš Cincari? 

 

Krajnje jednostavno. Razmišljajući o tome na koji način da prikažem jednu paralelnu fantazmagoričnu istoriju srpskog naroda a da u toj istoriji ne budem preterani  rodoljub (patetičan, lažan, zaljubljen u svoj narod) ja sam morao da nađem jednu kontratezu. Da sam uzeo srpsku porodicu apsolutno bih bio prinuđen u stvari da vrlo brzo padnem u pohvale, a dužnost svakog romana te istorijske prirode jeste da pokuša da spozna neko dublje biće svog naroda. E sada, po mom uverenju to dublje biće tog naroda ne može da shvati prijatelj koliko može da to shvati neprijatelj. U vreme kada su Cincari dolazili, proterani sa granica Albanije i Makedonije u naše krajeve, stvarajući ovde građansko društvo oni su bili izrazito antisrpski raspoloženi, prosto zato što su bili grčke duhovne kulture i što je to za njih bio svet koji su oni morali da osvoje zarađivanjem. Da nađete svoje mesto u tuđini, vi morate biti mnogo radikalniji. Cincari su zapravo stvorili beogradsku čaršiju i veoma mnogo su učestvovali u stvaranju srpske građanske klase. Ali, za razliku od nekih drugih naroda, kao što su Jevreji, njihova apsololutna karakteristika je u tome što su se oni apsolutno stopili sa srpskim narodom i tom narodu dali i velike državnike i velike dobrotvore i uopšte postali su deo našeg naroda danas. Cincari danas postoje samo u jednom ovako apstraktnom smislu. 

 

Moram da Vas pitam ...

 

Imam li ja cincarske krvi? Imam, imam preko majke. Moja majka i porodica moje majke, koji se zovu Petrovići, i kod kojih su imena u porodici uglavnom Simeon, Dafina i tako dalje, poreklom su iz jednog slavnog grada cincarskog koji je uništio Ali paša Janjinski hiljadu sedamstotina i neke godine. 

 

Srbija do Zlatnog runa? 

 

Vi ste u Zlatnom runu naveli mnoga prezimena cincarskih porodica, ali je i inače u Vašim knjigama mnogo dokumentarnog materijala. Koliko Vam vremena treba za njegovo prikupljanje?

 

 Treba čak i više vremena no za pisanje. Samo pisanje naravno ne ide brzo ali je najteži i najduži posao prikupljanje građe, koja će biti onda u jednoj kompoziciji, raspoređena u romanu. Ja sam imao sreću da imam dobre prijatelje u raznim bibliotekama koji su mi omogućili, iako sam bio Londonu, da putem kseroksa i mikrofilmova dobijam ono što mi treba. Naravno to ne možete sve upotrebiti ali vi ne znate šta možete upotrebiti. Osnovna je stvar kod tih dokumenata ne samo njihovo unošenje u roman, pa čak i mala prerada tu i tamo, nego je njihova svrha čitanje dela iz tog doba, učenje jezika kojim se tada govorilo i ulaženje u duh jednog vremena. Ako to ne uradite, ako ne uspete da se unesete u svoje junake onako kako su oni tada mislili a ne onako kako mi mislimo sada, pa im onda to imputiramo, onda to više neće biti pravi istorijski roman nego će biti pokušaj da našu istoriju poturimo pod jednu tuđu. 

 

Ja zapravo doživljavam Vaš romansijerski rad kao ukupnu priču o Njegovanima, jep skoro da nema knjige u kojoj nema nekoga od njih? 

 

Da, naravno u mnogim knjigama ja sam njih uneo po imenu ili po jednoj maloj epizodi. Ne bih umeo da vam objasnim zašto ali nekako to izgleda kao ono što je radio Hitchcock[407] - on se pojavi u svakom svom filmu u nekoj maloj epizodnoj ulozi. To je opet verovatno pokušaj da se uspostavi jedna harmonija ali na marginalan način. 

 

Njegovan Turjaški su za Božić u Sloveniji, okupljeni čekaju potpisivanje ugovora sa Nemcima, božićno drvo se pali, Gazda Simeon sklapa oči prekidajući razgovor sa precima i svojim naslednicima. Oni se rasturaju, pokušavaju da spasu što se spasti može... Taj nastavak ste nam obećali... 

 

Ja se nadam da ću to da uradim. 

 

Jeste li još tada hteli da nas upozorite na ovo što se sad događa? 

 

Možda, ali ja nisam sasvim bio svestan toga. Hteo bih da vam kažem nešto što do sada nisam govorio. Izbor Ljubljane je prirodan. S obzirom da je pre rata moj ujak bio generalni direktor hemijskih fabrika u Sloveniji. One su pripadale Jadransko-podunavskoj banci, na koju je najviše uticaja imao dr Milan Stojadinović, ujak moje supruge. To su te fabrike koje su posle pripale Slovencima iako bi po svim pravilima, po svim našim zakonima one trebalo da se nacionalizuju tako da polovina kapitala bude državna a polovina da pripadne Srbiji. Međutim, ništa od toga nije bilo, sve je to pripalo Sloveniji. Ja sam svake godine po dva-tri meseca upravo u Dolu pri Ljubljani i u toj fabrici boravio i letovao. Znao sam slovenački kao srpski. Nažalost, zaboravio sam ga. Ljubljana je bio zbog toga bila izabrana. A što se tiče upozorenja, ono ima možda jedan drugi karakter. U "Crvenim i belima", koji nadam se da će slediti, Njegovani - ova druga generacija će biti opisana u ratnim uslovima a ova stara generacija lagano izumire i sa njima izumire nešto što, bojim se, je i u našem narodu izumrlo. To je pozivanje na pretke i oslanjanje na prošlost. Kraj čitave stvari i se tiče romana, je odlazak, pretvaranje zapravo Simeona u crnog konja i odlazak u mit, vraćanje u naše arhetipske korene koji su na jugu. 

 

Gospodine Pekiću možete li, kako vi kažete, ovu našu nesrećnu zemlju da vidite u trenutku kad dohvata zlatno runo. Ima li Srbija šansi da se zlatnog runa domogne ikada? 

 

Moram vam reći da sam ja duboko uveren da će se to dogoditi. Kada i kako - ne znam. 

 

Književna budućnost Srbije

 

Sa svakom novom knjigom Vi ste sve usamlženiji na književnom Olimpu. Kako je tamo gospodine Pekiću, Vama građaninu sveta? 

 

Ponekad hladno, ponekad toplo. Hladno, onda kad se osećam zaista usamljenim ali pošto je jedan drugi deo mog života izrazito socijalan onda se ta hladnoća nekako lakše podnosi i poneki put postaje vrelina, koja opet nije naročito ugodna. Meni po prirodi odgovora mlakost, dakle sredina. Ja sam čovek umerenosti i centra ali na žalost život mi nikada nije dozvolio da budem u toj sredini u kojoj sam voleo da budem. 

 

Kad se osvrnete ima li za Vama talentovanih, onih koji će uspešno zakoračiti uz taj visoki umetnički breg? Treba li Srbija da brine za svoju književnu budućnost? 

 

Ne. Duboko sam uveren da ne treba.. Nema nikakvog smisla sad da nabrojim imena, u koja ja verujem, ali je sasvim sigurno da posle ove naše generacije dolazi jedna generacija koja će možda biti još bolja. Bolja zbog toga što će dublje i sa manje predrasuda da prihvati svet u kome živi. 

 

Kako ste doživeli premijeru "Generala" u režiji Nebojše Bradića u  Kruševačkom pozorištu? 

 

Dvostruko. Prvo ona mi se jako dopala a drugo to je bila moja prva pozorišna predstava pre dvadeset godina. Naravno sve je za mene zvučalo kao neki povratak u prošlost, koji je vrlo uspešan. Dvostruko - i umetnički zahvaljujući reditelju, zahvaljujui sjajnim glumcima, a zahvaljujući tome što sadašnja predstava nenamerno korespondira sa situacijom u kojoj se nalazimo mnogo više nego što je ona prva korespondirala. 

 

Najlepše Vam zahvaljujem na ovom razgovoru u nadi da ćete ponovo biti naš gost? 

 

Hvala vam najlepše. Bilo mi je veoma prijatno i sasvim sigurno će biti to što kažete. 


 

 

 

Dok osećate stid, nade ima, ili kaverna nije metafora

 

Razgovor 17. mart 1992, Božo Koprivica[408],

objavljen u knjizi Vreme reči, 1993, Bigz, Beograd

 

Borislav (Pekić). Vaše ime može se podeliti na dva imena: Boris + Lav. Lav rođen u znaku vodolije (4. februar). Određuje li ime na neki način sudbinu čoveka? Koja je vaša zvezda? Verujete li u astrološki znak, u božansku numerologiju, u vavilonsku tombolu?

 

Iznenadili ste me. Prijatno, moram reći. Bojao sam se ovog razgovora. Osetili ste da ga izbegavam, zar ne? Sad vam mogu reći i zašto. Prvi je razlog strah od definitivnosti koju pretpostavlja ispovest, pod uslovom, naravno, da je iskrena. Pre nje živite, bez obzira kako, bar mirno. U svakom slučaju, ničemu niste obavezni. Danas možete misliti jedno, sutra nešto sasvim suprotno, a da vas niko ne okrivi za nekonzistentnost. Ali kad napišete biografiju, ili o svom životu vodite razgovor pod zapisnikom ili, recimo, ako vas, kao što se često događa, optuže da u nekom od svojih romana pod pseudonimom gravnog junaka sebe opisujete – jer odnekud se misli da možete meritorno pisati jedino o nečemu što ste sami iskusili – vaše slobode nestaje. Vlastitom ste krivicom sebi napravili kalup u koji vas posle svi vezobrazno guraju. Otkako se doznalo da sam bio na robiji, na primer, sve zanima kako je tamo bilo, kako sam ja sve to izdržao, i zašto sam uopšte sebe u taj položaj doveo, kao da ja sve to pamtim, da sam zatočenički profesionalac, ekspert za robijanje! Niko vas više ne gleda u nekoj ljudskoj ukupnosti i nedoslednosti, nego kao dovršeni monolit, malne nadgrobni kamen nad vlastitom biografijom. Ako vas smatraju moralnim čovekom, morate to po cenu glave ostati. Inače ste hulja, ono što se inače svakom drugom velikodušno dopušta. Ako ste jednom bili demokrata, morate to ostati i na samrtnoj postelji, te i smrt kao većinsku snagu demokratski prihvatiti. Intimno osećanje nedovršenosti, procesa koji još traje bez izgleda da se ikad ičim stvarno okonča i zaokruži, i do sada me je sprečavalo da objavim svoje Dnevnike, premda, istini za volju, oni se u načelu razlikuju od Memoara upravo tom nedovršenošću, tangentnom otvorenošću, izmenom uglova i stanovišta, nekom stalnom evolucijom, ukratko nesigurnošću i ambivalentnošću iskaza. Drugi je razlog mom strahu nespokojstvo pred pitanjima koji se tiču moje profesije. Sve što sam o njoj i svojim knjigama – ukoliko su još moje, a mislim da nisu, ne u onom smislu u kojem su to bile dok sam ih pisao – imao i umeo reći, meni se čini da sam već rekao. I kad se sve to sabere, očisti od pleve i svede na kostur od 336 nosećih kostiju, vidi se da ta s mukom, za potrebe javnosti upriličena, pa zato i artificijelna poetika, koja ima za svrhu da vas drži celog dok ste vi sav u nevezanim parčićima, da vas podredi nekoj nameri, dok ste vi uvek savršeno slučajni, nije ništa drugo nego stalno izmenljivo, stalno mobilno i aktivno, stalno tekuće iskustvo. Sva su objašnjenja naknadna i sva liče na tumačenja života koji zaključujemo na osnovu nekoliko oštećenih arheoloških artefakata davno minulog života. Dopada mi se zato što razgovor počinjete daleko od literature, premda pretpostavljam da ćemo i do nje stići, što ga počinjete od zvezda. Pa čak i ako zalutamo, i do književnosti nikad ne stignemo, velike štete neće biti.

 

Rekli ste: „Izgubljeni gradovi detinjstva nikad nisu propadali”. Zbog očeve službe, u detinjstvu opisali ste jugoslovenski krug kredom (Podgorica, Novi Bečej, Knjin, Mrkonjić-Grad, Cetinje, Beograd). Postoje li tajni rukopisi gradova, njihove duše? Grad kao Lavirint? Grad kao Hijeroglif? Beograd?

 

Grad kao Vavilonska kula. Grad kao Kanta za smeće. Grad kao Tamnica. Grad kao Pustinja. Grad kao Klopka. Grad kao Mravinjak. Grad kao Gubilište. Grad kao Groblje. Grad kao ... i tako dalje. Ja sam gradski čovek koji mrzi grad upravo zato što bez njega ne može, što ne može bez nečega što mu reguliše pravce kretanja i na tim pravcima obezbeđuje minimalnu građansku sigurnost, ako ni u čemu ozbiljnijem, bar pri prelasku preko ulice. Ja sam gradski čovek jer sam po prirodi građanin, odviknut od animalne grabeži za pojilo, priviknut u međuvremenu – što da se šminkamo – na neke druge, verovatno mnogo nedostojnije grabeži prosvećene zajednice. I svi su moji gradovi, svi gradovi u kojima sam živeo, pa i oni kroz koje sam samo prolazio, koje sam samo dodirnuo, uvek sa mnom, poređani vertikalno u geološkim slojevima moje biografije, kao uzastopne Troje na Hisarliku. Ja i sada, ako hoću, mogu da koračam glavnom ulicom Knina i srećem oficire Jugoslovenske kraljevske vojske, pripadnike divizijskog garnizona, u sivim paradnim mundirima sa sabljama i belim rukavicama; i sada, kad god poželim, mogu da, ne pomerajući se s mesta, uđem u Zetski dom i da se u tom minijaturnom pozorištu, gde bih sada mogao iz lože glumca dotaći, osetim beskonačno malim i ništavnim; mogu samo mislima da osetim panonsku toplinu sunca na baroknoj prizemnoj kući u kojoj smo u Novom Bečeju stanovali i sladak miris dunja po banatskim pustarama i majurima, ili da kao sablast, nečujan i nevidljiv, obiđem dvorište zatvora na Adi Ciganliji u kome sam 1949. čekao suđenje, ili da se usred noći obrem na Čuburi 1946. i lepim antikomunističke letke. I uvek sam sve te gradove osećao, kako kad, razume se, kao Lavirinte, ali Lavirinte kroz koje treba proći, zapamtivši put natrag, kao Hijeroglife koje valja razrešiti, upamtiti rešenje, ako ga ima. A i kao Vavilonske kule čije pometene jezike treba značenju vratiti i razumeti, kao Kante za smeće koje valja ponovo pretresti, jer čuvaju neoprezno odbačene dragocenosti našeg humaniteta, kao Tamnicu na koju se treba navići, kao Pustinju koju valja nastaniti, kao Klopku iz koje se treba spasti, kao Mravinjak u kojem se moramo snaći, kao Gubilište koje treba od krvi sprati i Groblje što ga treba s poštovanjem o zadušnicama obilaziti ...

 

Vaša adresa u Beogradu je Malajnička 7. Verujete li u simboliku ulice, kućnog broja? Kuća kao književni junak?

 

O tome nisam razmišljao, ali je jedna druga stvar povodom kuća u kojima sam živeo zanimljiva. Ceo je moj život na neki način vezan za policiju. U prvom redu što mi je otac, kao načelnik Upravnog odeljenja Zetske banovine bio neka vrsta policajca, a potom što sam tokom života uvek sa njom imao neke nesporazume i neprečišćene račune. (Poslednji put 13. juna 1990. na opozicionim demostracijama ispred Beogradske televizije, kad mi je jedan specijalac pendrekom povredio nogu, već dobro načetu od njegovih dvojnika iz 1949.) Kad sam se 1970. preselio u London, privremeno sam sa suprugom Ljiljanom i ćerkom Aleksandrom stanovao u jednoj unajmljenoj sobi, koja kao da je nepažnjom ispala iz XIX veka i Dickensovih trogateljnih romana o sirotinji. Kad sam prvi put otvorio prozor, ugledao sam preko puta mesnu policijsku stanice. I odmah se osećao kao kod kuće. Šalu na stranu, u kojoj meri smatram kuću delom naših života, vidi se i po Hodočašću Arsenija Njegovana, po izvesnim pasažima Zlatnog runa, pa, čini mi se, i po nekim segmentima knjige Godine koje su pojeli skakavci. U Hodočašću, naravno, kuće su tretirane kao metafora žudnje za posedom, ali, ne smetnite s uma, i za lepotom. Arsenije Njegovan nije izašao iz II glave Marxovog Kapitala, nego iz prirodne težnje za ulepšavanjem naših poroka. Ja sam kuće uvek osećao kao žive organizme. I sve dok ih tako ne bih osetio, bilo mi je nemoguće da u njima išta ozbiljno radim.

 

Kakav je vaš odnos prema kostimu: privatnom, zvaničnom, pozorišnom?

 

U izvesnom smislu svi su kostimi, sva odela – pozorišna. Sva imaju za javnu svrhu da nas od nečega zaštite, a za tajnu da nas na osoben načinpredstave. Ona su deo naše građanske mimikrije. I opet, s jedne strane nas uniformišu jer želimo da izjednačenjem sa drugima ostanemo neprimetni, pa, dakle, i neugroženi; s druge da nas možda u nečemu izdvoje. U zatvoru je to naročito uočljivo. Ne u istražnom zatvoru, u kojem za takve brige naprosto nemate vremena, nego na robiji, gde je vaš status na neki način definitivan, bar za izvesan broj godina ustaljen. Odevaju vas u standardnu, ružnu, naravno, staru, naravno, pohabanu, naravno, robijašku odeću koja ima za cilj da vas opštim izjednačenjem sa celom robijaškom populacijom oduzimanjem identiteta unizi. I šta vi radite? Instinktivno osećate da se nečim od te nivelacije morate braniti, da ne smete dozvoliti da vas rastope u toj sivoj monotonoj rudači prividnih ljudskih sličnosti. neka vas ne dira poruka Francuske revolucije po kojoj su svi ljudi jednaki. Nisu. Da neko vaše naročito (ekscentrično) ponašanje – nepreporučljivo, uostalom – nije dovoljno. Da tome morate i neki vidljiv, materijalni dokaz dati. Onda, recimo, kao izvesni J. P. vezujete oko vrata maramu. Što je ona prethodno služila za brisanje nosa, ništa ne smeta. važno je da vas od drugih razlikuje.

Ako vas već interesuje, od svih odela, posle pidžame, najviše volim smoking.

 

Kuća je naš prvi kut, prvi kosmos. Kakve su slike kuća iz vašeg detinjstva? Kakvu je scenografiju negovala vaša majka? Poetika nameštaja? Sećate li se nekih komada nameštaja kad su vas proterali sa Cetinja 1941?

 

Da s kraja počnem, da krenem od propasti. Ona je uvek zanimljivija od uspona. Kad smo proterani, nameštaj nismo mogli poneti, osim pojedine stvari moje majke, s jakim smislom za sopstvenost, srećni što smo mogli poneti glave. Jednog dana, 1945. mislim, pojavio se taj nameštaj u Beogradu. Tačnije rečeno, njegovi uzorci, jer su najbolje komade prisvojili naši osloboditelji od buržoaskih predrasuda, među kojima je, naravno, bio i stilski nameštaj kao jedan od najozboljnijih i najudobnijih. Od muzičkih instrumenata, za večernje porodično struganje, na čelu sa koncertim klavirom, za kojim sam, napamet svirajući skale, čitao stripove, vraćena nam je samo klavirska stolica. Biblioteka je bila na bizaran način decimirana. Od dvotomnih knjiga nedostajao je mahom po jedan deo, nestale su gotovo sve u tvrdim koricama, a velikodušno vraćene one u mekim.

 

U vašoj hijerarhiji prijateljstvo je na samom vrhu. Danilo Kiš vam je posvetio sjajnu novelu „Krmača koja proždire svoj okot“. Vas je spajao antikomunizam. Naravno, ne samo to: slično poreklo, dobrovoljno izgnanstvo kao najbolniji i najvredniji deo vaše sudbine. „Sad nas ništa ne deli. Tek nešto vremena koje ionako ne postoji“ – rekli ste povodom njegove smrti. Vaš je dijalog samo na trenutak prekinut. Posvetili ste mu roman Kako upokojiti vampira. Šta ćete prvo reći Kišu kad nastavite razgovor?

 

Reći ću mu: Ipak je vredelo, prijatelju.

 

Postoji u Kišovom i vašem detinjstvu po jedan kovčeg (sanduk) sa Mansarde, sa Tavana (fotografije, porodična arhiva, Veliko i Malo zaveštanje), koji je gotovo presudno uticao na vašu književnu karijeru?

 

Svačije detinjstvo poseduje takav kovčeg, samo ga mnogi nikad ne nalaze, a još veći ga broj, i našavši ga, ne otvara.

 

Vi ste često koristili motive iz Biblije. Kao da je znate naizust. Kad ste prvi put čitali Sveto pismo? Kakav je vaš odnos prema problemu intertekstualnosti?

 

Takav je da ja u tome ne vidim nikakav problem. Pošto pripada realnosti izvan mene, onako kao što toj realnosti pripada sve što nisam ja, kao grad kroz koji prolazim, ljudi koje upoznajem, prizori koje gledam, i tuđ tekst vidim kao slobodnu građu, kao nešto što od slučaja do slučaja može biti inkorporirano u moje iskustvo, a čim je u njemu, čim je u iskustvu, može postati i intransigentan sastojak mog dela. Ja na to ne gledam iz perspektive pravnika nego iz ugla umetnika.

 

Sećate li se kad je, imajući na umu službu vašeg oca, u vašem sluhu prvi put zatreperila reč zatvor, kazamat, hapšenje? Vi ste prvi put uhapšeni na Cetinju, u vreme demonstracija protivu pakta od 25. marta 1941, zar ne?

 

Ma nemojte, to je jedna bezazlena dečačka epizoda. Ili u njoj vidite i nešto više?

 

Stid? Stid je u vašem životu vezan za slobodu, nikad za iskustva zatvora. Kad ste se zastideli prvi put?

 

Odgovor je jednostavan. Kad neku prepreku preskačete, vi se na nju koncentrišete, pre nego što skačete prikupljate snagu i ocenjujete njenu visinu. Potpuno ste posvećeni odluci da je preskočite. Zamenite prepreke zatvorom, i dobićete otprilike duševno stanje u kojem robijate. Vaše je ponašanje odmereno prema njegovoj težini, koncentrisano da se ona izdrži sa što manje povreda tela, ali i ponosa. Gubitak ponosa na robiji početak je vašeg pada. Stid je znak da ga pre ili posle možete sa sigurnošću očekivati. Ali dok osećate stid, nade ima. Kad i njega izgubite, sasvim ste izgubljeni. Na slobodi retko imamo takve kondenzovane životne situacije. Sve je nekako u mimoprolazu, nejasno i nedefinisano. Upleteni smo u koordinatni sistem bezbroj ukrštenih odnosa. Pažnja nam je razuđena, rastresita. Mogućnost za moralne omaške svakodnevna. Realnost na slobodi ne poseduje oštrinu obrisa kao u zatvoru, gde je svedena na nekoliko egzistencijalnih elemenata.

 

Održavaj higijenu zbog samosvesti, humor zbog duševne higijene, zapisali ste. Može li se to reći i za humor u literaturi? Od koga ste nasledili tu vrstu dara?

 

Od oca bez sumnje. On je imao čulo za onaj poremećaj u ozbiljnom sledu realnosti, koji obično zovemo smešnim. On prosto stvarnosti nije verovao. U životu, to mu je dalo nadmoć nad njom, koju ona nad njim nikad nije imala. Nije bilo te situacije u kojoj on nije umeo da pronađe neko pomeranje od očekivanog, neku diskrepanciju koja je, denuncirala ozbiljnost naše egzistencije.

 

Kako biste definisali bolest? Vi ste dugo bili bolesni od grudobolje. Je li kaverna metafora?

 

Ne, kaverna nije metafora. Kaverna je rupa u plućnom tkivu. Ali bolest jeste neka metafora.

 

„Ja sam sa šesnaest godina, neizrecivo dršan i mračan, već vođa jedne ilegalne antikomunističke grupe gimnazijalaca“, tako ste zapisali. Ali u to vreme vi odlazite u operu, vi ste jedini u društvu vagnerijanac, slušate džez, odlazite na žureve, na hipodrom. Mladi političar (demokrata) kao hedonista? Mi sebe nismo zaboravljali, kažete. Politika i hedonizam, što da ne?

 

Da, što da ne? Ako ne umete biti srećni i zadovoljni svim onim što vam život pruža, ne vidim kako ćete sreću ikom drugom doneti, a to je, kad se svesporedno odbaci, jedina misija političara. (Ako pod tim, razume se, podrazumevate širenje prostora za tuđu sreću, a ne naturanje ljudima svoje koncepte sreće.) Svaki drugi put dovodi do tiranije. Sva su druga gesla manjkava. I ciljevi Francuske revolucije i ciljevi Ruske. I ciljevi Engleske, dok je bila aktuelna. U Cromwellovoj[409] smeh je bio subverzivan, a čitanje Svetog pisma državotvorno. Pozorište je smatrano sataninim iskušenjem. Interesantno je da su smeh podjednako neumoljivo mrzeli i progonili i jakobinci i boljševici. Kad se jedna prelja, u vreme Terora optužena od doušnika da je prizivala kralja (le Roi), branila da je iskala vreteno (le Roau), sudija Fouquier-Tinville[410] se nije nasmejao, on je staricu poslao na gubilište i time jakobinsku revoluciju okarakterisao kao antihumanu, nepodobnu za ljudsku sreću.

 

Vaš otac je bio komita. Ima li u vama komitske krvi? U istrazi ste odgovorili da ste Crnogorac, a u optužnici piše da ste Srbin. Šta mislite o toj večnoj priči o Srbima iz Srbije i Srbima iz preka?

 

Pravo da vam kažem, na nerve mi ide. Ali ja nisam samo Crnogorac Srbin „iz preka“. Ja sam, takođe, po majci iz Vojvodine, i tako Srbin „iz preka“. U svakom slučaju odnekud „iz preka“. Meni lično to ne smeta, sve dok ne postane nacionalno pitanje kojim vas gnjave najčešće oni kojima je svejedno šta su, ili oni čijim bi nacijama trebalo da bude svejedno imaju li ih ili nemaju.

Morali bismo jednom prestati da nacionalno pitanje tretiramo kao terapeutsko i da se nacionalnim osećanjem bavimo kao nekom vrstom „narodne medicine“. Ja, naravno, nisam neki patetičan apatrid koji, budući da sam nema domovinu, ili je ne oseća, pa se baš stoga oseća usamljenim, od svih drugih ljudi zahteva da je se odrekne. Činjenicu da sam Srbin uzimam, s obzirom na rođenje, kao prinudu, na koju sam kasnije dobrovoljno pristao, i ako sam već onda morao znati šta to znači. Otuda potiče i moj odgovor isledniku, Crnogorcu, razume se. On je držao da sam ja svojim političkim opredeljenjem naneo uvredu Crnogorcima i njemu lično i zato je dalju konverzaciju nastavio pesnicama. Međutim, ako bi neko preda mnom uvredio Crnogorce, ja bih Crnogorcem tog časa postao. Šta je to ? Nije li to, možda, ta „komitska krv“ koju u meni tražite? Mislim da nije. To je prosto dinarska rupa u glavi. I onda, postoji li uopšte „komitska krv“? Uzmite primer mog oca. U svojoj ranoj mladosti, od šesnaeste recimo pa do sredine dvadesetih, bio je on nepomirljiv i radikalan, ali kasnije, tokom svoje karijere postao je on uzorno tolerantan čovek, spreman da svačije stanovište razume i kada se sa njim ne slaže.

 

Šta mislite o sudbini zabranjenih pisaca: Slobodana Jovanovića, Dučića[411], Vasića, Svetislava Stefanovića[412]?

 

Krakova[413] ... (može se nastaviti spisak). Nije stvar u tome što su oni neko vreme bili zabranjeni – na kraju krajeva uvek će biti odbranjeni i uvek će doći vreme njihovog ponovnog štampanja. Stvar je u tome što je takvo stanje mnogima od njih prekinulo, prosto preseklo karijeru koja je mogla biti uspešna i što je srpska kultura izgubila izvesna vredna dela.

 

U Steinbrecherovim rukama (Kako upokojiti vampira) i Hristos bi progovorio. Da li bi progovorio Adam Petrović, Borislav Pekić? Kako bi se pukovnik ponašao kao optuženi, kao uhapšenik?

 

Zavisi od procene situacije. Ako bi Steinbrecher zaključio da će mu islednik ponuditi saradnju, on bi popustio. Bio je to profesionalac, a ne ideolog. Pet para na nacionalsocijalizam nije davao. Radio bi prema tome, i u policiji demokratske države. Jedino bi žalio što njeni moralni i pravni standardi ne dopuštaju razvoj policijskog umeća do njegovij krajnjih granica. U tom smislu, samo u tom, on je bio rođen za totalitarizam.

 

Čini mi se da imate blag otpor (prezir) prema komunistima disidentima, sa Kainovim kompleksom, koji pokušavaju da iskoriste parčiće vaše političke priče protiv komunizma, koju ste vi propovedali kao osamnaestogodišnjak?

 

Nije to tako bilo uvek. S početka mi je bilo drago kad sam video da prelaze na moju stranu. Međutim, oni nisu prelazili goli, oslobođeni starih tereta, oni su dolazili natovareni celim mračnim balastom svoje prošlosti i svoje neverovatne dijalektike, stalno tražeći neko specijalno, neko dodatno razumevanje za nesreću koja ih je zadesila, dok je u realnosti to bila nesreća koju su oni mana priredili. Ovaj drugi deo nesreće kao da su zaboravili, ili nisu značajnim smatrali. Najzad mi je to otužno samosažaljenje dojadilo, to plakanje krvnika na ramenima žrtava.

 

Kakav je bio ulazak u 1945?

 

Ne može se reći da smo u 1945. ušli sasvim nepripremljeni. U strahu, neizvesnosti, oskudici, čamotinji okupacija je imala sve bitne odlike buduće revolucije. Ali i jednu vidljivu prednost. Ma kako teška, bila je privremena. U pobedu saveznika niko nije sumnjao, premda, istini za volju, za to baš i nismo imali neke ubedljive razloge. Prvih godina, 1942. i 1943, naročito. Verovatno nas je u hranljivoj iluziji o skoroj slobodi držalo to što permanentan život u Novoj Evropi nismo mogli ni zamisliti. A ni pobedu komunista nismo očekivali, osim onih koji su je želeli, a takvih u mojoj bližoj okolini nije bilo. Ali ta naša parcijalna pripremljenost odnosila se samo na opšte tegobe, nipošto na one koje proističu iz osobene prirode jedne revolucije. Udarac je bio strahovit. Umesto slobode dobili smo drugu okupaciju. I to neuporedivo težu. Najpre što nije bila, kao nemačka, privremena, bez obzira na stalno zaposlene iluzije naših staraca da će nam novo oslobođenje stići do Božića, do Velike Gospojine najdalje; a potom što je, za razliku od nemačke, primenjena nad celim narodom, obuhvatala samo jedan njegov deo, u prvom redu samo njegovu građansku klasu i imućniji deo seljaštva. Bili smo tako dvostruko izolovani. Od ostalog sveta koji je uistinu bio oslobođen, ili je bar tako mislio, ili se najzad pravio da se oslobođen oseća, a i od dela vlastitog naroda, koji, čak i ako se naročito oslobođenim nije osećao, u revoluciji ni ropstvo nije video ...

 

Vi govorite o nekoj vrsti laguma?

 

Na kraju tog zagušljivog laguma, stalno je gorela jedna bleda svetlost obećavajući izlaz. Ali kad smo najzad, posle pola veka života podzemlju humanosti, do nje, do te svetlosti dospeli, s razočarenjem smo ustanovili da ona potiče od vatre koja nam zatvara izlaz. I naša situacija danas je unezverenost ljudi koji su do izlaza iz laguma stigli, ali napolje ne mogu. Naš je izlaz u plamenu, i mi koji smo se u lagumu održali, izgorećemo na njegovom izlazu ...

 

Govorili ste mi da pripremate novu knjigu “Jedna mladost na Balkanu”?

 

To vremenu, delimično opisanom u Skakavcima, nisam se dovoljno posvetio, pa činim to sada u knjizi „Jedna mladost na Balkanu“ ... Mislim da je jedini deo moje biografije, od nekog interesa, onaj od 1941. pa sve tamo do kasnih pedesetih, recimo 1959. godine. Ostalih tridesetak godina su kalo. Tamo su moja velika memorička platna. Iz tog iskustva sve je proisteklo. I moje knjige i ja danas. Ono, na žalost, još nije potonulo u vreme i postiglo potrebnu nestvarnost da bi se pretočilo u funkciju. Zato je knjiga „Jedna mladost na Balkanu“ poluproizvod, neka vrsta himere, pola dokument – pola fikcija, dokument, u stvari, uhvaćen u času procesualnog pretvaranja u fikciju. Iz njega čitalac, usput, može videti kako se realnost pretvara u roman. Šta gubi i zašto, šta dobija i zašto. Za mene je, povrh svega ostalog, ova knjiga bila samoanaliza mog načina literarnog rada, tzv. uknjižavanja iskustva. Bitka sa realnošću, koju ovako ili onako vodi svaki pisac, ne dobija se kapitulacijom. Između Hladnokrvno Trumana Capota[414] i Ulisa Jamesa Joysa[415] prostor je beskonačan.

 

Naše telo u majčinoj utrobi dobija najpre oblik (obris) pa tek onda skelet. Najpre lik, pa onda i čvrstinu koja će ga držati na okupu. Roman pre ispunjenog prethodnog uslova ne vredi ni početi. Pesmu i možda možete pustiti da vas vodi. Njen je put kratak. Ostaviti da vas roman vodi, znači izgubiti se u infinitezimalnim mogućnostima. Granice uvek moraju biti unapred postavljene. Najčešće one su već u ideji, kao što je naša ličnost već u hromozomskoj kombinaciji očevih i majčinih gena. Naše je da sprečimo perverzan razvoj.


[1] Jean-Paul Sartre (1905 – 1980) je bio francuski egzistencijalistički filozof, dramski i prozni pisac, biograf i kritičar. Bio vodeća figura francuskih filozofa i egzistencijalista XX veka. Njegova dela i dalje utiču na na razna polja sociologije i literarne studije. (Prim. prir.)

[2] Günter Wilhelm Grass (1927) je nema;ki pisac, dobitnik Nobelove nagrade i pisac drama. Glavna dela: Limeni bubanj, Pseće godine, Lokalna anestezija, i dr. (Prim. prir.)

[3] Aleksandar Solženjicin (1918—2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i SANU (od 1994. godine). Studirao na Fizičko—matematičkom fakultetu a vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Glavni romani: Odeljenje za rak,  Prvi krug, Gulag arhipelag, i dr. Živeo je jedno vreme u SAD, ali se na kraju vratio u Rusiju. (Prim. prir.)

[4] Jerzy Andrzejewski (1909-1983) je pisac i pesnik. Autor knjiga: Pepeo i dijamant, Velika nedelja, Tama pokriva zemlju, Sada je i tebi kraj, i dr. (Prim. prir.)

[5] Arthur Asher Miller (1915 – 2005) je bio slavni američki pisac drama i esejista. Pisao je za pozorište a najčuvenije su mu: „Svi moji sinovivi“, „Smrt trgovačkog putnika“, „Salemske veštice“, i dr. Dobitnik je Pulicerove nagrade za dramu, i bio je oženjen sa Marilyn Monroe. (Prim. prir.)

[6] Miroslav Krleža (1893 - 1981) bio vodeći hrvatski i jugoslovenski pisac kako za vreme Kraljevine. Smatra se najvećim hrvatskim piscem XX veka. Njegova najglavnija dela: Zastave, Glembajevi, Hrvatski bog Mars, Na rubu pameti, i dr. (Prim. prir.)

[7] Dobrica Ćosić (1921) književnik, romansijer i esejista, redovni član SANU. Učestvovao u NOB. Obavljao je više partijskih i političkih funkcija u Srbiji. Bio je predsednik SRJ. Dela: Daleko je sunce, Koreni, Deobe, Bajka, Vreme smrti, Vreme vlasti, i dr. Nosilac je Ordena za hrabrost kao i mnogih drugih državnih i književnih odlikovanja i nagrada. (Prim. prir.)

[8] Nikola Milošević (1929-2007) esejista, polemičar i kritičar, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu gde je i doktorirao, stalni član SANU. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je i doktorirao. Maturirao je u III muškoj gimnaziji u Beogradu sa Borislavom Pekićem. Autor je mnogih knjiga eseja: Antropološki eseji, Negativan junak, Roman Miloša Crnjanskog, Ideologija, psihologija i stvaralaštvo, Andrić i Krleža kao antipodi, Zidanica na pesku, Šta Lukač duguje Ničeu, Filozofija strukturalizma, Dostojevski kao mislilac, Marksizam i jezuitizam. (Prim. prir.)

[9] Radmila Gligić je dugogodišnji novinar Radio Beograda. Autor je velikog broja intervjua i promocija iz oblasti književnosti i esejistike. Objavila je knjigu u kojoj je publikovala veći broj intervua koje je tokom godina uradila. (Prim. prir.)

[10] Milisav Savić (1945), književnik i prevodilac. Diplomirao i završio poslediplomske studije na Fililoškom fakultetu u Beogradu. Objavio je zbirke pripovedaka Bugarska baraka, Ujak naše variši i romane Topola na terasi i up komitskog vojvode. Dobio je Andrićevu nagradu. (Prim. prir.)

[11] Ljubomir Tadić (1925) filozof, član SANU, profesor univerziteta. Učestvovao je u NOR-u. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, gde je i doktorirao. Šesdesetih i sedamdesetih pripadao je internacionalnom krugu filozofa okupljenih oko časopisa Praxis, Udaljen je sa fakulteta zbog moralno-političke nepodobnosti. Najznačajnija dela: Poredak i sloboda, Tradicija i revolucija, Filozofija prava, Autoritet i osporavanje, Nauka o politici. Dobitnik je mnogih državnih nagrada. (Prim. prir.)

[12] Andrija Krešić, profesor na Beogradskom univerzitetu, direktor Institutu za međunarodni radnički pokret. Knjige: Humanizam i kritičko mišljenje, Političko društvo i politička mitologija, Kritika kulta ličnosti, Filozofija religije. (Prim. prir.)

[13] Isus Hristos, Isus iz Nazareta, ili Mesija (oko. 5 pre nove ere – oko 30 nove ere) je centralna ličnost hrišćanstva. Oni ga vide kao Mesiju koji je bio predskazan u Starom zavetu. Kao sin božiji on je donosio čovečanstvu spasenje i pomirenje sa Bogom umirući za njihove grehe i vaskrsnuvši iz mrtvih. (Prim. prir.)

[14] Juda Iskariot je prema Novom zavetu jedan od 12 apostola Isusa Hrista osoba koja je izdala Hrista Kaifi. (Prim. prir.)

[15] Sizif je grčka mitska ličnost, lukav i varalica. Poznate su poslovične muke koje je trpeu u Donjem svetu, gde je morao da gura uz brdo tešku stenu koja bi se sa vrha svaki put skotrljala u podnožje. (Prim. prir.)

[16] Carl Philipp Gottlieb von Clausewitz (1780 – 1831) je bio pruski vojnik i nemački vojni teoretičar koji se bavio moralnim i političkim aspektima rata. Njegovo najvažnije delo O ratu nije bilo završeno za njegovog života. (Prim. prir.)

[17] Dante Alighieri (1265 – 1321), je bio italijanski srednjevekovni pesnik.  Njegova Božanstvena komedija smatra se jednom od najvećih ostvarenja na italijanskom jeziku i najznačajnijih svetskih literarnih dela. (Prim. prir.)

[18] Isak Emanuilovič Babelj (1894. - 1940.) je bio ukrajinski i ruski sovjetski pisac, jevrejskog porekla. U svojim kreativnim književnim delima vrlo često je slikovito opisivao svoj rodni grad Odesu. Optužen je bio  za špijunažu 1938 i po Staljinovoj naredbi strijeljan 1940. godine. Glavna dela: Zalazak sunca, Marija, Odeske priče, Crvena konjica. (Prim. prir.)

[19] Boris Piljnjak, ruski i sovjetski pisac dvadesetih i tridese-tih godina XX veka. Ovjavljene priče: Sankt-Piter-Burh i druge priče, romani: Gola godina, Mećava, Dvojnici. U "Priči o neugašenom mesecu", aludirao je na umiešanost vođe i zagonetne smrti istaknutog sovjetskog vojskovođe. Slovo o piscu i delu “nistarija nihilisticna”, odsecno je rekao Staljin za Borisa Piljnjaka, i time je Piljnjaku bila zapečaćena sudbina. Posle je živeo u Torontu u Kanadi nekih 15 godina.   (Prim. prir.)

[20] Isak Crnogorski, čije je pravo ime Dragan Barjaktarević. Novinar koji je posle rada u listu Student bio novinar i u Intervjuu. Umro je 2003. Godine. (Prim. prir.)

[21] Kaliban je glavni lik iz Šekspirovog komada Bura. Divljak i nakazan rob. (Prim. prir.)

[22] Prometej (prema grčkoj mitologiji) prijatelj i zaštitnik ljudi koji im je podario vatru koju je ukrao od Olimpa. Vladar bogova ga je za to kaznio tako što ga je prikovao za planinu i svakodnevno slao orla da mu kljuje jetru, koja bi preko noći ponovo zarasla. Herakle ga je oslobodio. (Prim. prir.)

[23] Miguel de Cervantes (1547 – 1616) je bio španski romanopisac, pesnik i pisac drama. Njegovo glavno delo Don Kihot se smatra kao prvi moderan roman, klasika svetske literature i među najboljim romanima ikada napisani. Ovo je glavna ličnost iz tog njegovog dela. (Prim. prir.)

[24] Autor  Mihail Aleksandrovič Šolohov (1905-1984) ruski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za literaturu 1965. Ovo je njegov najpoznatiji roman istovremeno najbolji realistični roman o Revoluciji. On je opisao razaranje starog sistema i rađanje novog društva. (Prim. prir.)

[25] Boris Leonidovich Pasternak (1890 – 1960) je bio ruski nobelovac, pesnik, romansijer i prevodilac Goethea i Šekspira na ruski. Na Zapadu je najpoznatiji njegov roman Doktor Živago. (Prim. prir.)

[26] Autor Aleksandar Solženjicin. (Prim. prir.)

[27] Autor Hermann Hesse (1877 – 1962) je bio Nemac, švajcarski književnik i slikar. Godine 1946 je dobio Nobelovu nagradu. Njegova najglavnija dela su: Stepski vuk, Sidharta i Igra staklenih perli. Svaki od ovih romana istražuje lično traženje identiteta, samosaznaje i spiritualnost. (Prim. prir.)

[28] Autor je Gunter Grass. (Prim. prir.)

[29] Autor Meša Selimović (1910-1982) romansijer i esejista. Školovao se u Beogradu, učestvovao u NOR-u, posle toga je bio na istaknutim položajima u BiH. Počasni doktor Univerziteta u Sarajevu, dobitnik Njegoševe nagrade i nagrade AVNOJ-a. Član SANU i ANUBiH. Dela: Derviš i smrt, Tišine, Tvrđava, Za i protiv Vuka, Pisci, mišljenja i razgovori, Sjećanja, i dr. (Prim. prir.)

[30] Autor Dragoslav Mihajlović, (1930) član SANU, književnik, diplomirao je na Beogradskom univerzitetu. Dobitnik je mnogih nagrada. Pisac je drame “Kad su cvetale tikve“, koja je na intervenciju Tita bila zabranjena. Bio je hapšen i poslat na Goli otok 1950. Glavna dela: Petrijin venac, Lilika, Barabe, Konji i gegule, Jalova jesen, Zlotvori, Kratka istorija satiranja, Goli otok, i dr. (Prim. prir.)

[31] Autor Danilo Kiš (1935 – 1989), pisac i prevodilac, dopisni član SANU. Diplomirao na grupi za opštu književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Glavna dela: Rani jadi, Bašta pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča. Po-etika I i II, Čas anatomije, Homo poeticus, Gorki talog iskustva. i dr. Dobitnik je domaćih i međunarodnih nagrada. (Prim. prir.)

[32] David Ilić, novinar lista Indeks.

[33] Borislav Mihajlović-Mihiz (1922-1997) srpski književnik. Objavljivao je pesme, književne kritike, eseje, putopise polemike, drame, memoare. Iz njegovog pera izašlo je više dramatizacija poznatih književnih dela. Zajedno sa Pekićem dramatizovao je deo iz Zlatnog runa pod nazivom „Cincari ili korešpodencija“ i knjigu Odbrana i poslednji dani. „Korešpondencija“ je u Ateljeu 212 davana više od 20 godina. Bio je prvi koji je uvek čitao sva Pekićeva dela i njegove sugestije su bile od neprocenjive pomoći Pekiću. (Prim. prir.)

[34] Miodrag Bulatović (1930. – 1991.) bio je jedan od najpoznatijih pisaca moderne srpske književnosti. Neredovno se školovao. Na Beogadskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost. Bulatović bio je bio romanopisac i dramatičar, sklon mračnim, demonskim vizijama. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. Dela ovog pisca su: Đavoli dolaze, Crveni petao leti prema nebu, Heroj na magarcu, Rat je bio bolji, Ljudi sa četiri prsta, Gullo Gullo, Peti prst, Vuk i zvono. (Prim. prir.)

[35] Mirko Kovač (1938) je crnogorski, hrvatski i srpski pisac. Njegova dela su uglavnom romani kao Vrata od utrobe (koji mu je doneo NIN-ovu nagradu), Gubilište, Kristalne rešetke, Ruže za Nives Kon. Živeo je u Beogradu, ali posle dolaska Miloševića na vlast preselio se u Rovinj. (Prim. prir.)

[36] Matija Bećković (1939) književnik, član SANU, član Krunskog saveta. Završio Filološki fakultet u Beogradu. Autor je velikog broja knjiga pesama kao što su: Vera Pavladoljska, Metak lutalica, Tako je govorio Matija, Reče mi jedan čoek, Međa Vuka Manitoga, i dr. Piše pozorišne i TV komade, i drame za decu. Dobio je mnoge književne nagrade. (Prim. prir.)

[37] Ljubomir Simović (1935), pesnik, dramski piosac i esejista, član SANU, dobitnik mnogih književnih nagrada. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je 15 zbirki pesama: Slovenske elegije, Vidik na dve vode, Istočnice, i dr. Autor je drama: „Kovčeg Svetog Vlaha“, „Hasanagica“, „Čudo u Šarganu“, i dr. Kritička dela: Duplo dno, Galop na puževima, Obećana zemlja i dr. (Prim. prir.)

[38] Dragoslav Mihailović, (1930) član SANU, književnik, diplomirao je na Beogradskom univerzitetu. Dobitnik je mnogih nagrada. Pisac je drame “Kad su cvetale tikve“, koja je na intervenciju Tita bila zabranjena. Bio je hapšen i poslat na Goli otok 1950. Glavna dela: Petrijin venac, Lilika, Barabe, Konji i gegule, Jalova jesen, Zlotvori, Kratka istorija satiranja, Goli otok, i dr. (Prim. prir.)

[39] Filip David (1940) književnik, urednik u TV Beograd. Diplomirao na Filološkom fakultetu i na Akademiji ta film, pozorište i TV u Beogradu. Objavio je zbirke priča: Bunar u tamnoj šumi, Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Princ vatre, i dr. Autor je drama: „Balada o dobrim ljudima“, „Balada o povratku“, „Jednog dana moj Jamele“. Dobitnik je nekoliko književnih nagrada. (Prim. prir.)

[40] Živojin Pavlović (1933), književnik i filmski esejist i reditelj. Diplomirao na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu. Režirao je filmove: „Kad budem mrtav i beo“, „Zadah tela“, „Zid smrti“. Esejistička dela i romani: Đjavolji film, Balkanski džez, Ispljuvak pun krvi, Lapot, i dr. (Prim. prir.)

[41] Vidosav Stevanović (1942), književnik. Studirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Knjige: Nišči, Konstantin Gorča, Testament, Ljubavni krug. Pisao je i radio drame. Dobio je sve važnije književne nagrade. (Prim. prir.)

[42] To je bio naziv pod kojim je trebalo da se publikuju tri novele: Ikarov let, Odbrana i poslednji dani i Kako upokojiti vampira. Pošto su nastale komplikacije oko ove poslednje priče, koju „Nolit“ nije hteo da štampa, a kasnije ni „Prosveta“, Pekić se odlučio da je znatno proširi i preradi, pa ju je poslao na anonimni konkurs Udruženih izdavača 1975. godine. Dobio je prvu nagradu, pa je najzad knjiga bila štampana, a one prve dve su izašle kao posebne knjige. (Prim. prir.)

[43] Ova knjiga na kojoj je Pekić dosta radio nikada nije štampana, pretočena je verovatno u druge romane. (Prim. prir.)

[44] Autor Ivo Andrić (1892 – 1975) bio je jugoslovenski romanopisac, pisac kratkih priča i dobitnik Nobelove nagrade za literature. Njegov roman Na Drini ćuprija i Bosanska hronika  govore o životu u Bosni za vreme turske vladavine. (Prim. prir.)

[45] Ditto.

[46] Ditto.

[47] Autor Miloš Crnjanski (1893 - 1977) je bio diplomata, pesnik srpskog modernizma, i jedan od naših najvećih književnika. Glavna dela su mu: Dnevnik o Čarnojević, Roman o Londonu, i Seobe, kao i poema Lament nad Beogradom. (Prim. prir.)

[48] Autor Miodrag Bulatović. (Prim. prir.)

[49] Ditto.

[50] Autor Dobrica Ćosić. (Prim. prir.)

[51] Autor Meša Selimović. (Prim. prir.)

[52] Autor Mihailo Lalić (1914 — 1992) je pisac koji se na samom početku književnog rada opredelio za jasan tematski krug (NOR), određeno geografsko podneblje (Crna Gora) i specifičan izbor aktera događaja i romanesknih priča. Prvi je dobitnik „Njegoševe nagrade“ 1963. za roman Lelejska gora, ;lan SANU. Glavna dela: Svadba, Ratna sreća, zatočnici, Odlučan čovjek, i dr. (Prim. prir.)

[53] Autor Dragoslav Mihajlović. (Prim. prir.)

[54] Autor Danilo Kiš. (Prim. prir.)

[55] Autor Radomir Konstantinović (1928) srpski književnik i filozof. Dobitnik nagrade AVNOJ. Glavna dela: Filozofija palanke, Davičo, Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kultzure XX veka, i dr. (Prim. prir.)

[56] Henry Valentine Miller (1891 – 1980) je bio američki pisac i slikar. Poznat je po uvođenju nove vrste romana u literaturu, koji je neka vrsta mešavine romana, autobiografije, socijalne i literarne kritike, filozofske refleksije, misticizma. Glavna dela: Crno proleće, Pod krovovima Pariza, Miran dan na Klišiju, i dr. (Prim. prir)

[57] Anđelka Protić, novinar Politike ekspes i Politike. (Prim. prir.)

[58] Na Sedmom Vaseljenskom Saboru 787. godine u Nikeji ikonoborstvo osuđeno kao jeres, a ikone su ponovo uvedene kao predmet poštovanja. Ikonoborci su bili moćna politička sila tokom perioda od 720 do 843. godine. (Prim. prir.)

[59] Erda je žena boga Odina, boginja zemlje i mudrosti u skandinavskoj mitologiji. (Prim. prir.)

[60] U Wagnerovoj operi „Nibelunški prsten“ (za koju je pisao tekst i muziku) ćerke boga Wotana jašu konje kroz oluju i nose tela ratnika u Walhallu. U skandinavskoj mitologiji Walhalla je grandiozni hol. Posle smrti polovina ratnika odabranih od boga Odina koji su poginuli u borbi putuju u Walhallu vođeni valkirama. Druga polovina ide u polja boginje Freyje. Valhalla je inspirisala razna umetnička dela i postala sinonim za dvoranu odabranih mrtvih ratnika. (Prim. prir.)

[61] Kentauri su prema mitu divlja bića sa gornjim delom tela kao u ljudi, a donji kao u konja. Oni su po Homeru kosmati divljaci koji imaju neodoljivu slabost prema vinu i ženama. Najčuveniji su bili mudri Hiron, gostoljubivi Fol i zli Nesu. (Prim. prir.)

[62] Wilhelm Richard Wagner (1813  – 1883) je bio nemački kompozitor, dirigent pozorišni reditelj i esejista, ali najčuveniji po svojim operama, za koje je pisao kako muziku tako i libretto. Najpoznatije su mu četiri  koje zajedno čine Nibelunški prsten. (Prim. prir.)

[63] Karl Heinrich Marx (1818 – 1883) je bio nemački filozof, politički economist, istoričar i politički teoretičar, sociolog, komunista i revolucionar. Glavna dela su mu: Komunistički manifest  i Kapital. (Prim. prir.)

[64] Adolf Hitler (1889-1944) nemački diktator, vođ nacističke stranke, jedna od najmračnijih ličnosti istorije. Uveo je fašističku diktaturu u Nemačku, nemilosrdno je istrebljivao Jevreje. Neposredno je izazvao II svetski rat. Napisao je knjigu Moja borba. (Prim. prir.)

 

[65] Argo je bio slavni legendarni brod sa 50 vesla na kojem su argonauti plovili u pohodu po zlatno runo. Bio je toliko lak da se potebi mogao nositi na ramenima, a u pramac je bila ugrađena grana sa hrasta iz Zevsovog svetilišta. Argonauti su na tom brodu plovili u Kolhidu kako bi doneli Zevsovog ovna – davno otetu svetinju. (Prim. prir.)

[66] Sulejman I Veličanstveni (1495 - 1566), sultan Osmanskog carstva od 1520. godine. Pod njegovim vodstvom, Osmansko carstvo je dostiglo svoj vrhunac. Osvojio je ostrvo Rhodos, Beograd (1521), pobedio mađarsku vojsku Ludvig II u Mohačkoj bici, anektirao velike delove severne Afrike, osvojio Transilvaniju. Beč, ipak, nije uspeo osvojiti. 1529, pao je obruč oko Beča koji su Osmanlije uspostavile i njihov prodor u centralnu Evropu je zaustavljen. (Prim. prir.)

[67] Radoslav Bratić (1948), književnik. Studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je romane: Smrt spasitelja, Sumnja u biografiju, Trg soli; knjige pripovedaka Slika bez oca, Strah od zvona i Zima u Hercegovini, poetičku knjigu o čitanju Šeherezadin ljubavnik, knjigu eseja i kritike Pisac i dokument i knjige izabranih propovedaka Zima u Hercegovini i druge priče i Najlepše priče Radoslava Bratića. Autor je desetak radio i TV drama. Dobio je brojne književne nagrade. (Prim. prir.)

[68] John Wain (1927), studirao je u Oxfordu, a prvi roman je publikovao 1953: Pomešana osećanja. Kanije piše i druge knjige: Požuri dole, Veselo trčanje. Eseje iz teorije književnosti tretiraju literaturu i ideje Orwella, Camusa i drugih pisaca. (Prim. prir.)

[69] Ličnost iz knjige Kako upokojiti vampira. (Prim. prir.)

[70] Ditto.

[71] Gaj Julijus Cesar Avgust Germanicus (12 – 41 nove ere) poznat kao Kaligula je bio rimski imperator od 37 do 41. godine. Prvih godina vladao je kao dobar i pravičan vladar, međutim posle toga postao je svirep, ekstravagantan, seksualno perverzan i ludački tiranin. Bio je ubijen od pretorijanaca, a nasledio ga je Klaudije. (Prim. prir.)

[72] Johann Sebastian Bach (1685 –1750) je bio nemački kompozitor, orguljaš, violinista, čija eklestička i svetovna dela za hor, orkestar i solo instrumente je doveo baroknu muziku do njihove zrelosti. Glavna dela:  Brandenburgški concert, Violinska sonata br. 1, Misa u B molu, i dr. Njegovi najčuveniji obožavatelji su bili Mozart, Beethoven, i Chopin. (Prim. prir.)

[73] Heinrich Luitpold Himmler (1900 – 1945) je bio reihsfirer SS, vojni komandant vodeći član Nacističke partije.  Bio je šef policije, Gestapoa i minister unutrašnjih poslova. Na kraju je postao drugi najmoćniji čovek u nacističkoj Nemačkoj. Bio je zadužen za koncentracione logore tako da je pod njegovom komandom ubijeno 6 miliona Jevreja, pola miliona Rona, 3-4 miliona Poljaka, komunista, ratnih zarobljenika, itd. Pred kraja rata hteo je da se preda i da objavi kapitulaciju Nemačke pod uslovom da mu ne bude suđeno. To nije bilo prihvaćeno i kada je bio uhapšen od britanske vojne komande izvršio je samoubistvo. (Prim. prir.)

[74] Ličnost iz knjige Kako upokojiti vampira. (Prim. prir.)

[75] Neron Claudije Cezar Avgust Germanicus (37 – 68 nove ere), bio je peti i poslednji rimski imperator iz dinastije Juliusa Klaudija.  Fokusirao se naročito na diplomatiju, trgovinu i kulturu. Naredio je izgradnju pozorišta i promovisao atletske igre. Izvršio je samoubistvo. (Prim. prir.)

[76] Adolf Hitler (1889-1944) nemački diktator, vođ nacističke stranke, jedna od najmračnijih ličnosti istorije. Uveo je fašističku diktaturu u Nemačku, nemilosrdno je istrebljivao Jevreje. Neposredno je izazvao II svetski rat. Napisao je knjigu Moja borba. (Prim. prir.)

[77] Eklesiast je knjiga jevrejske Biblije. Glavni govornik u toj knjizi se zove Kohelet, a on se prestavlja kao sin Davidov i kralj Jerusalima. Delo se sastoji od ličnih ili autobiografskih delova u vidu aforizama i maksima u vezi sa životom, njegovom značaju i najboljem načinu života. Prema Talmudu esencija Koheletovih refleksija je tvrdnja da je sve uzaludno pod suncem nebeskim. (Prim. prir.)

[78] Elevsina je antičko naselje u Atici, dvadestak kilometara zapadno od Atine. U svetoj građevini telesterionu proslavljale su se elevsinske misterije, verske svečanosti u čast Demetre i Persefone, koje su privlačile posvećenike iz cele Grčke, a razorili su ga Vizigoti pod Alarikom. (Prim. prir.)

[79] Glavna ličnost Zlatnog runa. (Prim. prir.)

[80] Eugène Ionesco (1909 - 1994) bio je dramski pisac rumunskog porekla koji je živeo u Francuskoj i pisao na francuskom. Smatra se jednim od najznačajnijih pisaca drama apsurda. Najglavnija dela su mu: „Nosorog“, „Ćelava pevačica“, „Kralj umire“, „Lekcija“, i dr. (Prim. prir.)

[81] Socrat (469–399 pre n. e,) je bio znameniti atinski filozof. Nije ništa pisao tako da o njemu sve saznajemo preko Platonovih ranih spisa. Smatra se osnivačem zapadne filozofije. Pod optužbom da kvari omladinu atinski sud sastavljen od 501 građanina osuđuje ga na smrt. Kazna je izvršena ispijanjem pehara kukutinog otrova. (Prim. prir.)

[82] György Lukács (1885 –1971) je bio mađarski filozof i književni kritičar. Velina naučnika smatra da je on osnivač tradicije zapadnjačkih marksista. Kratko vreme je bio minister culture posle Mađarske revolucije 1959. godine. (Prim. prir.)

[83] Zoran Petrović (1953), novinar. Apsolvirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Saradnik i urednik u listovima: Student, Reporter, Duga, Start, Danas, Svijet, Polet, i dr.  (Prim. prir.)

[84] Pavle Zorić (1934-2005), književnik, književni kritičar Radio Beograda. Diplomirao i doktorirao na Filološkom fakultetu u Breogradu. Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa Savremenik. Kritička dela: Članci, Kritički eseji, Jovan Popović, Ivo Andrić, Sluh i tajne stvari, Ugrožena svetlost, i dr. (Prim. prir.)

[85] Thomas Mann (1875 – 1955) je bio nemački pisac romana, kratkih priča, filantrop, esejista. Dobitnik je Nobelove nagrade. Glavna dela su mu: Budenbrokovi, Čarobni breg, Doktor Faustus, Josif i njegova braća..(Prim. prir.)

[86] Albert Camus (1913-1960) francuski pisac. Dobio je Nobelovu nagradu, egzistencijalist. Autor Stranca, Kuge, i dr. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći. (Prim. prir.)

[87] Ernest Miller Hemingway (1899 – 1961) je bio američki pisac i novinar. Bio je jedan od umetnika koji su 1920-tih godina živeli u Parizu i jedan od veteran Prvog svetskog rata, posle nazvane “izgubljena generacija”. Dobio je Pulicerovu nagradu za novelu Starac i more, a 1954. Nobelovu nagradu. Najčuveniji romani su mu: Za kim zvona zvone, Zbogom oružje, i dr. (Prim. prir.)

[88] Herman Melville (1819 – 1891) je bio američki pisac romana, kratkih priča, pesama, i eseja. Ubraja se u pesimistične romantičare. Najčuveniji mu je roman Moby Dick i Billy Budd. (Prim. prir.)

[89] Thomas Woolfe (1900-1938), veoma značajan i darovit severnoamerički ro­man­sijer. Prvi roman Pogledaj dom svoj, anđele iz koga je ovaj citat uzet, prema ča­sopisu Kultura, Beograd, 1977, 36/37, str. 172. (Prim. prir.)

[90] Ličnost iz knjige Odbrana i poslednji dani. (Prim. prir.)

[91] Roman Miroslava Krleže. (Prim. prir.)

[92] Roman Thomasa Manna. (Prim. prir.)

[93] Kraljevina Srbija je planirala železničku prugu na svojoj teritoriji. Kralj Milan je 1881. g. dao koncesiju Polu Eugenu Bontuu (Paul Eugene Bontoux) za konstrukciju železnice od Beograda preko Niša do Vranja. Međutim kompanija Dženeral Union (General Union) je bankrotirala aprila 1881. Koncesija je bila podeljena između nemačkih i francuskih banaka i formirano je preduzeće „Srpska državna železnica“. Ugovor je potpisan 1883. g. Ta nova trasa je bila promenjena pa je išla i do Sofije a povezivala Skoplje sa Nišom i Leskovcem. Sve je bilo završeno 1886. g.

[94] Jug Grizelj (1926 – 1991), predsednik Udru\enja novinara Srbije od 1987. do 1988. Studirao Novinarsko-diplomatsku visoku školu. U novinarstvu od 1947. godine. Radio u više listova – zagrebački Naprijed, omladinska glasila Student, Naš vesnik, Mladost, zatim nedeljnik Svet. Proslavio se kolumnom „Iz mog ugla” u Večernjim novostima, objavljujući punih sedam godina, u razdoblju 1969–1976, šest puta nedeljno zapise, crtice ili mini komentare u najširem tematskom krugu savremenog života. Kasnije, po odlasku u redakciju NIN-a (1976), svakodnevne zapise i crtice objavljivao oko pet godina u Slobodnoj Dalmaciji. Jedan je od osnivača i urednika nedeljnika Vreme (1990). Pisac scenarija za igrane filmove („Crni biseri”, koautor sa Borislavom Pekićem, „Čudna devojka”, „Ostrva”). Posle njegove smrti ustanovljena je godišnja nagrada „Jug Grizelj“ za istraživačko novinarstvo. (Prim. prir.)

[95] Marcel Proust (1871 – 1922) je bio francuski književnik, esejista i kritičar. Najpoznatije delo mu je U traganju za izgubljenim vremenom monumentalno delo XX veka publikovano od 1913. do 1927. (Prim. prir.)

[96] Najčuvenija tragedija Sofoklova, a izvedena je prvi put 429 pre nove ere. Živeo je od 497 do 406 pre n. e. Napisao je 123 drame, ali su samo sedam od njih ostale zabeležene: „Ajaks“, „Antigona“, „Kralj Edip“, „Elektra“, „Filoktet“, „Trahenske žene“ i „Edip u Kolonu“. U vremenu od skoro 50 godina bio je najviše slavljen dramski pisac u gradu-državi Atini. (Prim. prir.) .

[97] Platon (428 – 347 pre nove ere), je bio filozof klasične Grčke, matematičar, pisac filozofskih dijaloga, i osnivač Akademije u Atini. Zajedno sa svojim mentorom Sokratom i svojim stidentom Aristotelom Platon je postavio temelje zapadne filozofije i nauke. (Prim. prir.)

 

[98] Boro Krivokapić (1949) novinar NIN-a, vlasnik i direktor privatnog preduzeća „Krivokapić press“. Bio je novinar Studenta. Kao samostalni profesionalni novinar sarađivao je u više beogradskih i jugoslovenskih listova i časopisa. Vodio je veliki broj intervjua sa najznačajnijim ličnostima iz kulturnog i političkog sveta, a imao je stalnu rubriku na TV Beograd. Objavio je knjige: Treba li spaliti Kiša, Pitao sam Krležu, Umorna levica, Dahauski procesi, Tito ..., i dr. (Prim. prir.)

[99] Georg Wilhelm Friedrich Hegel (1770 – 1831) je bio nemački filozof jedan od tvoraca nemačkog idealizma koji je zajedno sa Imanuelom Kantom bio jedan od najuticajnijih filozofa prosvetiteljstva. Dela: Fenomenologija duha, Nauka logike, Enciklopedija filozofske znanosti, i dr. (Prim. prir.)

[100] Mirko Miloradović (1936.). Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je kao novinar, bio direktor Drame Narodnog pozorišta, član Izvršnog veća Srbije, direktor izdavačke kuće “Prosveta”. Počeo je karijeru dramskog pisca radio dramama, a 1969. debitovao je dramom “Goli mačići” na maloj sceni Narodnog pozorišta. Dramatizacije čuvenih pisaca igrane su na scenama Beograda, Mostara, Banja Luke, Maribora i Leskovca. Objavio je romane Šou biznis i njegove žrtve, Moralni imidž komuniste, Provera i Jednom zaljubljena, uvek zaljubljena. (Prim. prir.)

[101] Erich Anton Paul von Däniken (1935) je švajcarski autor poznat po svojim kontraverznim idejama o ekstraterestrijalnim uticajima na ranu ljudsku kulturu u knjizi Kočije bogova izdatu 1968. On je jedan od glavnih ličnosti koja je popularizovala hipotezu o astronautima u paleolitskoj eri. On je jedan od osnivača Arheološkog i astronautskog istraživačkog društva i dizajnirao je Misteriozni park u Interlakenu. Njegovih 26 knjiga su prevedene na više od 20 jezika., a prodate su u više od 60 miliona primeraka, a TV serije su se prikazivale širom sveta. Njegove ideje nisu prihvaćene u naučnom svetu jer se to tretira kao pseudoistorija i pseudoarheologija. (Prim. prir.)

[102] Rembrandt Harmenszoon van Rijn (1606 – 1669) je bio čuveni holandski slikar koji se smatra jednim od najvećih slikara u evropskoj istoriji umetnosti i pripada periodu Zlatnog doba holandskog slikarstva. (Prim. prir.)

[103] Edward Gibbon (1737-1794) engleski istoričar koji je napisao kapitalno delo o vizantijskoj i rimskoj imperiji Opadanje i propast Rimskog Carstva. (Prim. prir.)

[104] Autor je Miroslav Krleža. (Prim. prir.)

[105] Miklós Jancsó (1921) je jedan od najvećih mađarskih reditelja XX veka i pisac scenarija.Dostigao je internacionalnu slavu od sredine 1960- tih godina. Snimio je filmove: “Božanska svetlost u Budimpešti”, “Tako sam se vratio", “Privatni poroci, vrline javne“, "Ustani drugar, ne spavaj", “Ed je slasno jeo“. Njegove filmove karakterišu vizuelne stilizacije, elegantni koreografski snimci, dugi kadrovi, istorijske teme, seoski ambijenti i manjak psihoanaliziranja.  Često tretira prirodu moći i njenu zloupotrebu. U filmovima daje alegorijske komentare na okupaciju Mađarske od strane komunista i Sovjeta. (Prim. prir.)

[106] Vittorio De Sica (1902 – 1974) italijanski reditelj i glumac. Bio je vodeća ličnost u neorealističnom pokretu XX veka. Glavna dela: „Kradljivci bicikla“, „Čudo u Milanu“, „Bokaco ’70“, i dr. Dobitnik je brojnih nagrada an više filmskih festivala. (Prim. prir.)

[107] Milo Gligorijević (1942) novinar, književnik i publicista, urednik u NIN-u. Završio je Filološki fakultet. Autor je romana: Nestor iz vode. Objavio je zbirke pripovedaka kao i knjige intervjua: Odgovor Miće Popovića, Izlazak Srba, Slučajna istorija, i dr. (Prim. prir.)

[108] Louis Pasteur (1822 – 1895) je bio francuski hemičar i mikrobiolog. Njegova glavna otkrića su u pronalaženju uzroka i sprečavanju bolesti. Izmislio je prvu vakcinu protiv besnila i antraksa, pasterizaciju mleka i vina. (Prim. prir.)

[109] Fyodor Mikhaylovich Dostojevski (1821 – 1881)je bio čuveni ruski pisac, esejist i filozof. Najčuveniji romanisu mu Zločin i kazna, Braća Karamazovi, Idiot, i dr. (Prim. prir.)

[110] James Benjamin Blish (1921 – 1975) je bio američki pisac fantazija i naučne fantastike. Najčuvenija dela su : The Star Trek Reader (TV serija), Doktor Mirabilis, Posle takvog znanja, i dr. (Prim. prir.)

[111] Theodore Sturgeon (1918 — 1985) je bio američki pisac naučne fantastike. Poznat je po tehnici poznatoj kao „ritmička proza“, u kojoj prozni teks prelazi u poetiku. Efekat je promena raspoloženja kod čitalaca. Njegov najčuveni roman je Više nego ljudski. (Prim. prir.)

[112] Isaac Asimov (1920-1992) je bio američki autor i profesor biohemije. Čuven je po po svojim delima naučne fantastike i popularne nauke. Napisao je ili uredio više od 500 knjiga. Dobitnik je brojnih nagrada. Glavna dela: Primicanje katastrofa, Roboti i imperija, Kraj beskonačnosti, i dr. (Prim. prir.)

[113] Stanisłav Lem (1921 – 2006) je bio poljski pisac naučne fantastike, filozofijr i satire. Knjige su mu bile prevedene na 41 jezik i prodate su u 27 miliona primeraka. Najčuvenija mu je knjiga Solaris po kojoj je tri puta i smatra se da najčitaniji pisac naučne fantastike u svetu. Dobitnik je brojnih nagrada. Druga dela su mu: Ljudi sa Marsa, Sezam, Invazija sa Aldebarana, i dr. (Prim. prir.)

[114] Ray Douglas Bradbury (1920) je američki pisac fantazija, strave i užasa, naučne fantastike i misterija. Najpoznatije su mu knjige: Fahrenheit 451, Marsovska hronika, Ilustrovani čovek, i dr. (Prim. prir.)

[115] Stephen Edwin King (1947) je američki pisac savremenih knjiga užasa i strave, naučne fantastike i fantazije. Knjige su mu prodate u više od 350 miliona primeraka i od njih su mnoge snimljene kao filmovi: „Salemske veštice“, „To“, „Carrie“, i dr. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada. (Prim. prir.).

[116] Franklin Patrick Herbert (1920 – 1986) je bio hvaljen od kritičara i komercijalno uspešan američki pisac naučne fantastike. Pisao je kratke priče, ali mu je najčuvenija knjiga Dune, saga u pet tomova. Dešava se u dalekoj budućnosti mileniumima godina i tretira pitanja ljudskog opstanka, evolucije, ekologije, religije, politike i moći. To je bestseler svih vremena i smatra se klasikom u tom žanru. (Prim. prir.)

[117] Arthur Hailey (1920 – 2004) je bio britansko-kanadski pisac. Glavna dela su mu: Hotel, Aerodrom, Večernje novosti, i dr. (Prim. prir.)

[118] Slavko Goldstein (1928) filmski režiser, publicista, istoričar. Studirao je filozofiju na Zagrebačkom univerzitetu. Pisao je scenarije za filmove: „Signali nad gradom“, „Nevesinjsa puška“, „Akcija stadion“, i dr. Dugo godina je bio direktor i urednik „Cankarjeve založbe“ u Ljubljani, sada je direktor „Novog Libera“ u Zagrebu. Glavna dela: Holokaust u Zagrebu, 1941. - Godina koja se vraća, i dr. Bio je u NOV. (Prim. prir.)

[119] Samuel Johnson (1709 – 1784), često se pominje kao dr Johnson, a bio je britanski autor čiji se trajni doprinos u engleskoj literaturi ogleda u poeziji, esejima, kritikama i leksikografiji. Često se opisuje kao najčuveniji pisac u engleskoj istoriji. Sastavio je Rečnik engleskog jezika koji se nekad naziva samo Johnsonov rečnik i koji je jedan od najuticajnijih rečnika u istoriji engleskog jezika. (Prim. prir.)

[120] Slobodan Selenić (1933-1995) književnik, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, član SANU. Završio je Filozofski fakultet. Napisao je više roma, a najznačajniji su mu: Memoari Pere Bogalja, Pismo-glava, Prijatelji, Očevi i oci, Timor Mortis, i dr. Drame: „Knez Pavle“. Dobitnik je značajnih nagrada. (Prim. prir.)

[121] Antonije Isaković (1923) književnik, redovni član i podpredsednik SANU, poslanik u Narodnoj skupštini. Bio je učesnik NOR-a. Završio je Višu partijsku školu u Beogradu. Objavio je 7 knjiga od kojih su najznačajnije zbirke pripovedaka. Glavna dela: Velika deca, Paprat i vatra, Tren 1, Tren 2. Dobio je sve državne i mnoge književne nagrade. (Prim. prir.)

[122] Vasilije Popović (Pavle Ugrinov) (1926-2004) književnik. Diplomirao je na Akademiji za pozorišnu i filmsku umetnost u Beogradu. Urednik u TV Beograd. Objavio je novele i romane: Elementi, Senzacije, fascinacije, i dr. Priredio je Antologiju radio i TV drame. Dobitnik je značajnih nagrada. (Prim. prir.)

[123] A. Begović, novinar Radio Zagreba.

[124] Aleksej Maksimovič Peškov, poznat kao Maksim Gorki (1868 – 1936) ruski pisac osnivač socijalističkog realizma u književnosti. Najpoznatiji romani su: Mati, Život Klima Samgvina. (Prim. prir.)

[125] Ludwig Heinrich Mann (1871 – 1950) je bio nemački romansijer koji je pisao dela sa snažnim socijalnim kontekstom. Njegovi napadi autoritativane i militarističke prirode nemačkog društva u vremenu pre Prvog svetskog rata dovela je do egzila 1933. Godine. Glavna dela:  U Šlarafiji, Profesor Unrat, Henrih IV, i dr. Umro je u Americi, neposredno pre nego što je trebalo da se preseli u Istočnu Nemačku. (Prim. prir.)

[126] Bertolt Brecht (1898–1956) je bio nemački pesnik, pisac o reditelj drama. Bio je najuticajniji pozorišni producent XX veka, a poznat je i njegov doprinos dramaturgiji i pozorišnoj produkciji naročito kroz ture njegovog poznatog berlinskog ansambla posle Drugog svetskog rata. Glavna dela: Opera o tri groša, Galileo, Majka hrabrosti, i dr. (Prim. prir.)

[127] André Gide (1869 – 1951) francuski pisac, humanista, i moralista koji je dobio Nobelovu nagradu 1947. Glavna dela: Podrumi Vatikana, Pastoralna simfonija, Kovači lažnog novca, Škola za žene, i dr. (Prim. prir.)

[128] Aldous Leonard Huxley (1894 – 1963) je bio engleski pisac, koji je polovinu svog života proveo u SAD.  Bio je humanista i pacifista. Pri kraju svog života smatran je u akademskim krugovima kao vođa modern misli i intelektualac najvišeg ranga. Pisao je kratke priče, romane, poeziju i filmska scenarija. Glavna dela su mu: Vrli novi svet, Kontrapunk života, Slepi u Gazi. (Prim. prir.)

[129] William Faulkner (1897 – 1962) je američki pisac, dobitnik Nobelove nagrade.Bio je jedan od najuticajnijih  književnika XX veka. Pisao je romane, kratke priče, pesme i povremeno scenarija. Najčuvenija dela: Buka i bes, Svetlost u avgustu, Uljez u prašinu. (Prim. prir.)

[130] Upton Sinclair (1878 – 1968), je bio američki pisac dobitnik Pulicerove nagrade. Glavni romani su mu: Kralj uglja, Džungla, Metropolis.  (Prim. prir.)

[131] Gabriel José García Márquez (1928.) je kolumbijski pisac, novinar, izdavač i politički aktivista. Smatra se za najpoznatijeg pisca magičnog realizma, žanra koji meša mitove, magiju i realnost. Najviše je doprineo da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982 godine. Njegovo najpoznatije delo: Sto godina samoće prodato je u više od 30 miliona primeraka. U njemu je opisan život izolovanog južnoameričkog sela gde su neobični događaji predstavljeni kao nešto najobičnije. (Prim. prir.)

[132] Jorge Luis Borges (1899 - 1986) je bio argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka. Presudno je obeležio hispanoameričku literaturu i značajno uticao na svetske književne tokove. Najpoznatiji je po svojim kratkim pričama, Borges je takođe bio i pesnik i književni kritičar suosnivač tzv. „latinoameričke fantastike“. Dobitnik je Nobelove nagrade.  Glavna dela: Maštarije, Sveopsta istorija bescasca, Istorija vecnosti, Alef, i dr. (Prim. prir.)

 

[133] Ivan Hetrich, režiser, TV voditelj, spiker (1921-1999). Diplomirao je režiju u Zagrebu na Akademiji dramskih umetnosti. Ražirao je TV serije “Kuda idu divlje svinje“, “Kapelski kresovi“, režirao je i dokumentarne filmove.

[134] Jack London (1876 – 1916) je bio američki autor, novinar i politički aktivista i borio se za prava radnika. Najpoznatija dela: Zov divljine, Morski vuk, Zlatna groznica, i dr. (Prim. prir.)

[135] Branko Pleša (1926) glumac, član Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Završio Pozorišnu akademinu u Beogradu. Daj je značajna ostvarenja na filmu i u oblasti radija i telezizije. Ostvario je brojne naslovne uloge iz repertoara JDP. (Prim. prir.)

[136] Dušan Makavejev (1932). Diplomirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu i filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnost u Beogradu. Režirao je brojne kratkometražne i dugometražne filmove. : Čovek nije tica, Misterije organizma, Coca Cola Kid, i dr. Dobitnik je brojnih nagrada u zemlji i inostranstvu. (Prim. prir.)

[137] Sigismund Schlomo Freud (1856 – 1939), je bio austrijski jevrejin, neurolog, koji je osnovao psihoanalitičku školu psihijatrije. Frojd je poznat po svojim teorijama nesvesnog i odbrambenog mehanizma represije,  krejiranjem kliničke prakse psihoanalize za lečenje psihopatologije kroz dijalog između pacijenta i psihoanalitičara. (Prim. prir.)

[138] Dr Borislav Stevanović (1891-1971), psiholog, prof. Filozofskog fakulteta u Beogradu, član SANU; doktorirao u Londonu 1926. Bavio se istraživanjima intelektualnih sposobnosti, standardizovanjem testova . Gl. radovi: Razviće dečije inteligencije, Merenje inteligencije; knjige: Učenje i pamćenje, Pedagoška psihologija. (Prim. prir.)

[139] Dr Baja Bajić, (1896) profesor opšte psihologije univerziteta u Beogradu i Skoplju, kod koga je Borislav Pekić studirao. Zastupa stanovište šire od biheviorističkog i pozitivističkog, insistirajući na psihologiji mišljenja. Dela Psihologija sanjarenja, Opšta psihologija. (Prim. prir.)

[140] Mihajlo Marković (1923) filozof, član SANU, profesor univerziteta. Doktorirao u oblasti filozofije na univerzitetima u Beogradu i Londonu. Odlukom Skupštine SRS iz političkih razloga 1981. otpušten sa Beogradskog univerziteta. Glavna dela: Revizija filozofskih osnova marksizma u SSSR, Logika, Filozofski osnovi nauka, i dr. Dobitnik je brojnih nagrada. (Prim. prir.)

[141] Veljko Korać (1914-1991) filozof, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Učesnik NOB. Bio je pomoćnik ministra za informacije Vlade FNRJ i direktor Muzeja „Nikola Tesla“. Doktorska disertacija: nauka o društvu kod klasika marksizma. Knjige: Marks i savremena sociologija, i niz članaka iz oblasti filozofije i sociologije u časopisima. (Prim. prir.)

[142] Slavoljub „Slavko“ Vorkapić (1894. - 1976) je bio američki filmski teoretičar, montažer i reditelj jugoslovenskog porekla, dugogodišnji profesor filma na Univerzitetu Južne Kalifornije; predavao je i na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Filmovi: Život i smrt holivudskog statiste broj 9413, Fingalova pećina, Šuma šumori i jugoslovenski dugometražni igrani film Hanka. (Prim. prir.)

[143] Edward Lowet je bio profesor kralju Petru II Karađorđeviću pre Drugog svetskog rata. (Prim. prir.)

[144] Dr Bernard Johnson, profesor na London School of Economic and Political Science

Londonskog univerziteta. Kasnije je prevodio Pekićevu knjig Hodočašće Arsenija Njegovana, kao i neka nepublikovana dela. Postali su dobri prijatelji. (Prim. prir.)

[145] Demetra je grčka boginja useva i poljoprivrede, odnosno majka Zemlje. Ona ne spada u olimpijske bogove. Sa Zevsom je imala kćer Persefonu, koju je oteo i za ženu uzeo uzeo bog podzemlja Had. (Prim. prir.)

[146] Kentauri su bili divlja bića sa gornjim delom tela kao u ljudi, a donjim kao u konja. Po Homeru, kentauri su tesalijsko pleme kosmatih divljaka, koji imaju neodoljivu slabost prema vinu i ženama. (Prim. prir.)

[147] Had je Kronov i Rejin sin, brat Zevsa i Posejdoba, vladar Donjeg sveta i gospodar mrtvih prema grčkoj mitologiji. Po Hadu se naziva Donji svet uopšte. (Prim. prir.)

[148] Herakle je najveći i najomiljeniji heroj u klasičnoj mitologiji, sin boga Zevsa. Neustrašiv i nesavladiv, bio je ljubimac svih bogova, koji su ga obdarili onim što im je bilo najdragocenije. (Prim. prir.)

[149] Hermes je sin Zevsa, najmlađi of dvanaestoro olimpijskih bogova. Bio je zaštitnik pastira i putnika. Posle lire izumeo je frulu. Predstavlja se često sa zlatnom palicom sreće i bogatstva. Hermes je pre svega Zevsov glasnik i posrednik između ljudi i bogova, pa onda i zaštitnik diplomata. Njegov posao je da duše umrlih sprovodi u podzemni svet. (Prim. prir.)

[150] Robert Ranke Graves (1895 – 1985)   je bio engleski književnik, pesnik i prevodilac. Za svog dugog života je napisao više od 140 dela. Glavna dela: Bela boginja, Zlatno runo, Vojvoda Velizar memoare i dr. (Prim. prir.)

[151] Marguerite Yourcenar (1903 – 1987)je bila francuski književnik. Prva žena izabrana u Francusku akademiju 1980. Pisala je romane, eseje i pesme, kao i tri toma memoara. Glavna dela osim pomenutog: Aleksis, Delo u crnom, Mišima ili vizija praznine, i dr. (Prim. prir.)

[152] Ikar je sin Dedalov. Na krilima od ptičijeg perja spojenog voskom zajedno sa ocem je pobegao iz kritskog zatočeništva. Zanet letom, Ikar se suviše približio suncu, koje je otopilo vosak, tako da se mladić survao i udavio u moru, od tada zvanom Ikarsko. Ikar je u umetnosti najčešće simbol ljudske nedoraslosti i kažnjenih ambicija koje nisu u skladu sa mogućnostima. (Prim. prir.)

[153] Helije je grčko božanstvo Sunca. On svakog dana upravlja Sunčevom kočijom od istoka do zapada, a noću se u krilatom peharu, ploveći niz okeansku struju, vraća na počinak u zlatnu palatu, iz koje će u zoru ponovo krenuti na put. (Prim. prir.)

[154] Ličnost iz knjige Kako upokojiti vampire. (Prim. prir.)

[155] Ličnost iz knjige Besnilo. (Prim. prir.)

[157] Homer je legendarni helenski pesnik, evliki epski pesnik svetske književnosti; sačuvano je predanje da je bio slep, ali svi podaci su mitiloški; smatra se tvorcem klasičnih epova Ilijade i Odiseje. (Prim. prir.)

[158] Johann Wolfgang von Goethe (1749  – 1832) je bio nemački književnik, pesnik, pisac drama,  a bavio se i filozofijom, telogijom i naučnim disciplinama. Njegova drama Faust  predstavlja vrh svetske literature, a takođe i roman Stradanja mladog Vertera, ili putopis Italijansko putovanje. (Prim. prir.)

[159] Miguel de Cervantes (1547 – 1616) je bio španski romanopisac, pesnik i pisac drama. Njegovo glavno delo Don Kihot se smatra prvim modernim romanom, klasikom svetske literature i među najboljim romanima ikada napisanih. (Prim. prir.)

[160] Franz Kafka (1883 – 1924) je bio najuticajniji romanopisac XX veka. Češki pisac jevrejskog porekla, a najvažnija dela su mu: Preobražaj, Proces, Zamak i Amerika. (Prim. prir. )

[161] Gojko Đogo (1940) književnik. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige pesama: Tuga pingvina, Modrica, Kukuta (za koju je dobio nagradu Udruženih izdavača), Vunena vremena, i dr. Kažnjen je posle objavljivanja knjige Vunena vremena i upućen na izdržavanje zatvorske kazne, ali mu je pod pritiskom javnosti kazna preinačena na uslovnu. (Prim. prir.)

[162] Altamira je pećina u Španiji čuvena po crtežima iz paleolita i polihromnim slikama na stenama na kojima se vide divlje životinje i ljudske ruke. To je prvo mesto gde su preistorijske slike bile otkrivene, pa je pod zaštitom UNESCO. (Prim. pri.)

 

[163] Vesna Kesić je čuvena hrvatska novinarka, feministkinja i pacifistkinja. Diplomirala je i magistrirala na Univerzitetu u Zagrebu psihologiju i sociologiju. Njena teza se ticala promena u međunarodnom pravu koje se tiču ratnih silovanja u borbama u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi. Publikovala je mnoge članke i participirala je u brojnim javnim debatama u i van Hrvatske i kojima su tretirane teme koje su se ticale problema žena i rata. (Prim. prir.)

[164] Robert Burton Pynsent (1944) engleski profesor na UCL univerzitetu za slovenske i istočno-evropske studije u Londonu. Doktorirao je i bavi se istraživanjem češke i slovačke literature od srednjeg veka do XXI veka, kao i natisemirizmom i srednjevekovnim nacionalizmom. (Prim. prir.)

[165] Elfriede Jelinek (1946) je Austrijanka jevrejskog porekla. Završila je studije istorije umetnosti i Konzervatorijum u Beču. Kroz kontakte sa studentskim pokretom njen literarni rad je postao socijalno kritičan pa otuda i njeni satirični romani koje karakteriše lingvistička pobuna, kao i napad na popularnu kulturu i preteću prezentaciju udobnog života. Dobitnik je brojnih nagrada. (Prim. prir.)

[166] Milan Kundera (1929) je češki pisac koji je živeo u Francuskoj kao emigrant. Najpoznatije knjige: Nepodnošljiva lakoća življenja, Knjiga smeha i zaborava, Šala. Knjige su mu bile zabranjene od komunista u Čehoslovačkoj i objavljene tek po smeni režima. (Prim. prir.)

[167] Josef Škvorecky (1924) je vodeći savremeni češki pisac i izdavač, koji je veći deo života proveo u Kanadi, jer je 1968 ilegalno pobegao iz Čehoslovačke. On i njegova supruga su bili veliki pomagači čeških pisaca -  disidenata sve dok su komunisti vladali zemljom. Pisao je o užasima totalitarizma i represije, iskustvima ekspatrijacije i čudima džeza. Glavna dela: Kukavice, Teksaška nevesta, Dava ubistva u mom duplom životu, i dr. (Prim. prir.)

[168] Miloš Crnjanski (1893 - 1977) je bio diplomata, pesnik srpskog modernizma, i jedan od naših najvećih književnika. Glavna dela su mu: Dnevnik o Čarnojević, Roman o Londonu, i Seobe, kao i poema Lament nad Beogradom. (Prim. prir.)

[169] George Mikes (1912 – 1987) je bio britanski autor mađarskog porekla koji je bio poznat po svojim humorističnim komentarima na razne zemlje i njihove običaje. Glavna dela pored pomenutog su: Šekspir i ja, Švajcarska za početnike, Italija za početnike, i dr. (Prim. prir.)

[170] Marcel Proust (1871 – 1922) je bio francuski književnik, esejista i kritičar. Najpoznatije delo mu je U traganju za izgubljenim vremenom monumentalno delo XX veka publikovano od 1913. Do 1927. (Prim. prir.)

[171] Francis Scott Key Fitzgerald (1896 – 1940) je bio američki autor romana i kratkih priča, čija dela su bila paradigma ere džeza, izraz koji je on sam skovao. Smatra se jednim od najvećih američkih pisaca XX veka i članom „izgubljene generacije 1920-tih godina. Glavna dela su: S ove strane raja, Lepi i prokleti, Veliki Getsbi, i dr. (Prim. prir.)

[172] John Galsworthy (1867 – 1933) je bio engleski pisac romana i drama. Dobitnik je Nobelove nagrade. Glavno delo mu je bila Saga o Forsajtima. Drame: „Srebrna kutija“, „Borba“, „Pravda“, i dr.  (Prim. prir.)

[173] Yoknapatawpha je fiktivna zemlja izmišljena od strane američkog pisca William Faulknera kao fiktivna oblast u kojoj se dešavaju mnogi njegovi romani. On je ovu zemlju nazivao „moja apokaliptična zemlja“. On je čak i dodao mapu ove države na kraju svog romana Absalome, Absalome. (Prim. prir.)

 

[174] Karl Heinrich Marx (1818 – 1883) je bio nemački filozof, politički economist, istoričar i politički teoretičar, sociolog, komunista i revolucionar. Glavna dela su mu: Komunistički manifest  i Kapital. (Prim. prir.)

[175] Adam Smith (1723 – 1790) je bio škotski moralni filozof i pionir političke ekonomije i ključna figura škotskog preporoda. Autor je knjiga o teoriji moralnog osećanja i Bogatstva naroda, koja se smatra njegovim vrhunskim ostvarenjem i prvim delom moderne ekonomije. Smith se smatra ocem moderne ekonomije i kapitalizma. (Prim. prir.)

[176] Maximilian Carl Emil "Max" Weber (1864 – 1920) je bio nemački sociolog i politički ekonomist koji je imao dubok uticaj na socijalnu teoriju, socijalno istraživanje i na samu sociologiju. Weberova glavna dela se bave racionalizacijom i „razočarenjem“ koje on povezuje sa jačanjem kapitalizma i modernizma. Njega povezuju sa Émileom Durkheimom i Karl Marxom koji se zajedno sa njim smatraju glavnim arhitektama i misliocima moderne sociološke nauke. (Prim. prir.)

[177] Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (1874-1948) ruski filozof hrišćanske inspiracije, profesor Filološkog fakulteta u Moskvi. Iz SSSR-a je prognan 1925., umro je u Francuskoj kao emigrant. Glavna dela: Hrišćanstvo i klasna borba, Smisao istorije, Filozofija slobode, Čovek i mašina, i dr. (Prim. prir.)

[178] Soren Kierkegaard (1813-1855) danski filozof. Napisao je studiju Koncept bola u kojoj razvija pesimističku filozofiju egzistencije. (Prim. prir.)

[179] Martin Heidegger (1889 – 1976) je bio uticajan nemački filozof, professor Univerziteta u Frajburgu. . Njegovo najpoznatije delo je Biće i vreme, i smatra se najznačajnijim filozofskim delom XX veka. Heidegger ostaje kontraverzna ličnost zbog svog stave prema Hitleru. Njegova antropolija je pesimistička. Gl. Dela: Kant i problem metafizike, Šta je metafizika, Uvod u metafiziku, Henderling i suština poezije. (Prim. prir.)

[180] Friedrich Wilhelm Nietzsche (1844 – 1900) Nemački filozof XIX veka i klasičar. Pisao je kritičke tekstove o religiji moralu, savremenoj kulturi fiozofiji i nauci. Voleo je metafore, ironiju i aforizme. Glavna dela su mu Volja za moć, I tako je govorio Zaratustra, Ecce Homo, itd. (Prim. Prir.)

[181] Oswald Arnold Gottfried Spengler (1880 – 1936) je bio nemački istoričar i filozof, a interesovao se takođe i za matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatija knjiga mu je navedena knjiga u prethodnoj fusnoti. (Prim. prir.)

[182] Albert Camus (1913-1960) francuski pisac. Dobio je Nobelovu nagradu, egzistencijalist. Autor Stranca, Kuge, i dr. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći. (Prim. prir.)

[183] Clifford Donald Simak (1904 - 1988) američki pisac naučne fantastike i dobitnik nagrada za taj žanr. Glavna dela: Kosmička energija, Grad, Nasleđe zvezda, i dr. (Prim. prir.)

[184] Rudolf Franz Ferdinand Höss (1900 –1947) je bio viši SS oficir od 1940 do 1943, i prvi komandant Aušvica - koncentracionog logora u kome je više od milion ljudi bilo ubijeno. On je pristupio Nacističkoj partiji 1922, a SS-u 1934, nakon čega je postao komandant raznih koncentracionoh logora. Obešen je 1947. posle suđenja u Varšavi. (Prim. prir.).

[185] Clifford Donald Simak (1904 - 1988) američki pisac naučne fantastike i dobitnik nagrada za taj žanr. Glavna dela: Kosmička energija, Grad, Nasleđe zvezda, i dr. (Prim. prir.)

[186] Rudolf Franz Ferdinand Höss (1900 –1947) je bio viši SS oficir od 1940 do 1943, i prvi komandant Aušvica - koncentracionog logora u kome je više od milion ljudi bilo ubijeno. On je pristupio Nacističkoj partiji 1922, a SS-u 1934, nakon čega je postao komandant raznih koncentracionoh logora. Obešen je 1947. posle suđenja u Varšavi. (Prim. prir.).

[187] Eric Arthur Blair (1903 – 1950), poznat kao George Orwell, je bio engleski autor i novinar. Njevova dela su čuvena po opisu socijalnih nepravda, opoziciji totalitarizmu i vere u demokratski socijalizam. Glavna dela: 1984, Životinjska farma, Finigenova bdenja, Burmanski dani i dr. (Prim. prir.)

[188] Aleksandar Arsenijević, je studirao srpski jezik i književnost kao i filozofiju na Beogradskom univerzitetu. Novinar je bio lista Student i Vidici, kao i u Vračarskog glasnika koji je i uređivao..Sekretar je Društva za ulepšavanje Vračara, urednik mesečnika National Geografic. i član Upravnog odbora „Studija B“. (Prim. prir.)

[189] Ing. Arh. Milutin Trpković (1930-1987) inženjer arhitekture, predavač, sirealista, slikar i pesnik. Govorio je francuski, engleski, ruski, završio je studije na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Živeo je i radio u Parizu kao arhitekta, gde su Ljiljana i Borislav bili njegovi gosti mesec dana. Onda je prešao u Englesku. Predavao je na Politehnici u Portsmouthu od 1967. g. Objavio je knjigu na engleskom pod naslovom: Ramblings of a Bloody Foreigner (Brbljanje jednog prokletog stranca). Prijatelj sa fakulteta Ljiljane Pekić, a kasnije i Borislava.  (Prim. prir.)

[190] Oskar Davičo (1909-1989) književnik. Završio Filozofski fakultet u Beogradu. Bio je u NOB-u. Gl. dela: Pesma, Beton i svici, Gladi, Bekstva, Zavičaji. Za svoja dela je dobijao mnoge nagrade. (Prim. prir.)

[191] Aleksandar Tišma (1924-2003) je bio srpski književnik. Diplomirao je germanistilu na Filološkom fakultetu u Beogradu. U njegovim delima najviše su zastupljene lirske pesme, zatim romani i novele. Bio je u NOB. Glavna dela: Knjiga o Blamu, Upotreba čoveka, Vere i zavere, i dr. Dobitnik je Andrićeve i NIN-ove nagrade. (Prim. prir.)

[192] Slavko Goldstein (1928) filmski režiser, publicista, istoričar. Studirao je filozofiju na Zagrebačkom univerzitetu. Pisao je scenarije za filmove: „Signali nad gradom“, „Nevesinjsa puška“, „Akcija stadion“, i dr. Dugo godina je bio direktor i urednik „Cankarjeve založbe“ u Ljubljani, sada je direktor „Novog Libera“ u Zagrebu. Glavna dela: Holokaust u Zagrebu, 1941. - Godina koja se vraća, i dr. Bio je u NOV. (Prim. prir.)

[193] Herbert George Wells (1866 – 1946) je bio engleski pisac, najpoynatiji po svojim romanima naučne fantastike. Pisao je takođe mnoga dela iz drugih oblasti kao što su: savremene priče, istorije i politike. . Zajedno sa Žil Vernom smatra se ocem naučne fantastike. Bio je otvoreni pobornik socijalista i pacifista. Glavna dela su mu: Rat svetova, Prvi čovek na mesecu, Navidljivi čovek, Ostrvo doktora Moroa, Oblik stvari koje dolaze. (Prim. prir.)

[194] James Graham Ballard (1930 – 2009) je bio engleski romanopisac i pisac naučne fantastike, a mnoga dela su filmovana. Glavna dela: Imperija sunca, Dan stvaranja, Ljudi milenijuma, i dr. (Prim. prir.)

[195] Alfred Elton van Vogt (1912 – 2000) je bio kanadski pisac naučne fantastike koji se smatra za jednog od najpopularnijih i najkompleksnijih pisaca tog žanra. Glavna dela: Planeta za prodaju, Deaca budućnosti, Kompjuterski svet, i dr. (Prim. prir.)

[196] Sir Arthur Charles Clarke, (1917 – 2008) je bio britanski autor naučne fantastike, pronalazač i futurologist. Najčuvenija mu je knjiga: 2001: Odiseja u svemiru (po kome je snimljen čuveni Stanley Kubrickov film). Bio je mnogo godina voditelj i komentator na britanskoj televiziji serije pod nazivom „Misteriozni svet“.

[197] Robert Anson Heinlein (1907 – 1988) je bio američki pisac naučne fantastike i bio je jedan od najpopularnijih, uticajnih i kontraverznih autora ovoga žanra. Glavna dela: Stranac u stranoj zemlji, Crvena planeta, Plovidba s druge stranesunčevog zalaska, i dr. (Prim. prir.)

[198] Jevgenij Zamjatin (1884-1937) ruski autor naučne fantastike koji je uticao na brojne druge autore kao što je na primer George Orwell. Najčuvenija mu je knjiga Mi, priča o antiutopijskoj budućnosti. (Prim. prir.)

[199] Josef Mengele (1911 – 1979), takođe poznat kao „Anđeo smrti“ je bio nemački SS oficir i lekar u nacističkom koncentracionom logoru Aušvic-Birkenau.Vršio je eksperimente na ljudima. Poele rata je našao utočište u Južnoj Americi tako da je izbegao da mu bude suđeno kao nacističkom ratnom zločincu. (Prim. prir.)

[200] Dr Edward Teller (1908 – 2003)je bio teoretski fizičar, rođen u Austrougarskoj, a radio je u SAD od 1930. godine. Pripadao je timu „Manhatan projekat“ čiji je zadatak bio da naprave prvu atomsku bombu. (Prim. prir.).

[201] Sir Clive Marles Sinclair (1940) je britanski industrijalac i pronalazač elektronskog kalkulatora 1972. I drugih masovno proizvedenih elektronskih aparata. Pored ostalih pronalazaka izumeo je i sklapajući bicikl koji može da se nosi u javni saobraćaj i teži samo 5,5 kg. (Prim. prir.)

[202] Dr Robert Geoffrey Edwards (1925) dobitnik Novelove nagrade, profesor na Univerzitetu u Kembrižu koji je uspeo da oplodi jaje spermom izvan materice u laboratoriji, i na taj način omogući neplodnim parovima da imaju decu. , fertilizing an egg with sperm outside the womb, in a laboratory, to enable infertile couples to have children.

[203] Andrej Dmitrijevič Saharov (1921 – 1989) je bio slavni sovjetski nuklearni fizičar, disident i borac za ljudska prava. On je propagirao reforme i građanske slobode u Sovjetskom savezu. Dobitnik je Nobelove nagrade 1975. godine. (Prim. prir.)

[204] Andrzej Wajda (1926) je čuveni poljski filmski reditelj. Najpoznatija mu je trilogija ratnih filmova: „Generacija“, „Kanal“, „Pepeo i dijamanti“. Četiri njegova filma su bila nominovana za nagradu „Akademije“ u konkurenciji najboljih stranih filmova: „Obećana zemlja“, „Devojke iz Vilka“, „Čovek od gvožđa“ i „Katin“. Dobio je „Zlatnu palmu“ na Kanskom festivalu za film „Čovek od mermera“. (Prim. prir.)

[205] Georges Jacques Danton (1759 – 1794) je bio vodeća figura Francuske revolucije i predsednik Komiteta narodne bezbednosti. Uticao je na jakobince, i bio giljotiniran jer je bio optužen da je bio suviše blag prema neprijateljima Revolucije. (Prim. prir.)

[206] Wojciech Witold Jaruzelski (1923) je bio poslednji glavnokomandujući komunističke poljske armije, kao i zadnji predsednik Poljske ujedinjene radničke partije. Bio je i predsednik vlade od 1981 do 1985, i predsednik republike do 1990. On je bio poslednji komunistički lider i diktator do slobodnih izbora u Poljskoj 1989. Godine. (Prim. prir.)

[207] Merovinzi su bili dinastija Franka od sredine V veka i vladali su u oblasti današnje Francuske. Godine 752 je njihova vladavina prestala kada je papa krunisao za kralja Pipina Malog i time je počela Karolinška dinastija, nastavljena Karlom Velikim, koga je papa krunisao za cara Svete rimske imerije. (Prim. prir.)

[208] Autor je Dostojevski. (Prim. prir.)

[209] Solon (638 –558.  pre nove ere) je bio atinski državnik, donosilac zakona i pesnik. Naročita zasluga mu  se pamti zbog njegovih nastojanja da donese zakone koji će sprečiti političko, ekonomsko i moralno propadanje stare Atine. Iako su njegove reforme uglavnom propale ipak se smatra da je on postavio temelje atinske demokratije. (Prim. prir.)

[210] Michel de Nostredame (1503–1566), je bio francuski apotekar i čuveni vidovnjak koji je publikovao kolekciju proroštava koja su postala čuvena širom sveta. Najčuvenije mu je delo Proroštva čije je prvo izdanje izašlo 1555. godine. (Prim. prir.)

[211] John Ronald Reuel Tolkien (1892 – 1973), bio je engleski književnik, otac moderne fantastične književnosti, pesnik, filolog, profesor univerziteta. Najpoznatiji je kao autor klasika fantastičnih knjiga: Hobiti, Gospodar prstenova i Silmarilion. (Prim. prir.)

[212] Vasko Popa (1922-1991) srpski pesnik, koji je mnogo dugovao francuskom nadrealizmu i srpskoj narodnoj tradiciji. Diplomirao je na Filozovskom fakultetu u Beogradu. Napisao je veliki broj pesama i smatra se jednim od najvećih modernih pesnika tadašnje Jugoslavije. Bio je član SANU i dobitnik AVNOJ-jeve nagrade. (Prim. prir.)

[213] Dušan Matić (1898-1980) pesnik, romansijer, prevodilac i esejista, jedan od trinaest prvih srpskih nadrealista. Školovao se u Francuskoj, rektor Akademije za pozorišnu i filmsku umetnost u Beogradu, član SANU. Dela: Buđenje materije, Knjiga rituala, Jedan vid francuske književnosti, Na tapet dana, Andre Breton iskosa, i dr. Dobitnik nagrade AVNOJ. (Prim. prir.)

[214] Radoslav Vojvodić (1937), književnik. Apsolvirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je pesničkih zbirki: Balkanske simfonije, Revolucija, Demon u šetnji, i dr. Objavio je knjige eseja Pohvala duhu rugajućem, Sudbina umetnika (o Andriću) kao i romane i drame. Dobitnik je književnih nagrada. (Prim. prir.)

[215] Milovan Danojlić (1937) srpski književnik. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu francuski jezik i književnost. Bio je urednik kulturne rubrike Borbe. Objavio je 6 knjiga pesama i veliki broj proze: Dragi moj Petroviću, Muka s rečima, Igre s rečima, i dr. Dobitnik je brojnih nagrada i odlikovanja.(Prim. prir.)

[216] Andrej Januarjevič Višinski (1883 – 1954) je bio ruski i sovjetski diplomata. Najpoznatiji je kao državni tužilac Staljinovih javnih suđenja i na suđenju u Nirnbergu. Bio je i sovjetski ministar spoljnih poslova od 1949 do 1953. godine. (Prim. prir.)

[217] Antoine Quentin Fouquier de Tinville (1746 –1795) Francuz, državni tužilac za vreme Francuske revolucije u period vladavine terora. Bio je jedna od najmračnijih ličnosti revolucije. Njegova karijera se završila sa padom Robespierrea. Njegovo suđenje je trajalo 41 dan. Bio je osuđen na smrt i giljotiniran. (Prim. prir.)

[218] Roland Freisler (1893–1945) je bio poznati i čuveni nacistički sudija. Postao je pomoćnik ministra pravde Adolfa Hitlera i predsednik narodnog suda koji je ustanovljen van konstitucionalnih pravila. Ovaj sud se bavio političkim akcijama protiv Hitlerovog diktatorskog režima sprovodeći specijalna suđenja. Poginuo je za vreme jednog od poslednjih bombardovanja Berlina. (Prim. prir.) 

[219] Vladan Slavkovič, novinar Politike, član Asocijacije automobilskih novinara Srbije, novinar lista Auto bild, Top speed, i dr. (Prim. prir.)

[220] Vojislav Pekić (1898-1976), otac Borisavljev. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Bio je pre Drugog svetskog rata na visokim državnim fukcijama, u Podgorici, Kninu, Novom i Srarom Bečeju, Cetinju. Posle Drugog svetskog rata radio je kao načelnik u Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova. Nakon hapšenja sina dao je ostavku na tu fukciju. Postavljen je za referenta u Zakonodavnom odboru Saveznog veća, gde je ostao do penzionisanja. (Prim. prir.)

[221] Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864) đak Velike škole u Beogradu. Bio srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih pesama i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. (Prim. prir.)

[222] Dositej Obradović (1744 — 1811) je bio srpski prosvetitelj i reformator. Spremao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Radio je na prosvećivanju, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove Basne. Najpoznatije njegovo delo je Život i priključenija. Dositej je bio prvi ministar prosvete i tvorac svečane pesme „Vostani Serbie“. (Prim. prir.)

[223] Ing arh Ivo Simović (1932). Diplomirao na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a postdiplomske studije je završio na čuvenoj AA školi u Londonu. Radi i živi u Londonu gde je projektovao i izveo nekoliko značajnih zgrada. Takođe je bio projektant niza naselja u Kuvajtu i na Kanarskim ostrvima. Kolega je bio sa fakulteta Ljiljane, a prijatelj je bio i sa Borislavom. (Prim. prir.)

[224] Od juna do septembra 1692, devetnaest muškaraca i žena su bili osuđeni za veštičenje i odvedeni na polje blizu sela Salem da bi bili obešeni. Jedan čovek od preko 80 godina bio je usmrćen pod teretom teškog kamenja jer je odbio da mu bude seđeno kao vešcu. Stotine drugih su bili optuženi za veštičenje, neki su proveli mesece u zatvoru bez suda dok histerija u puritanskom Masačusetsu nije prestala. (Prim prir.) 

[225] Mojsije je prema Bibliji bio veliki vođa jevrejskoga naroda, zakonoša i utemeljitelj njegove službene vere. Bio je sin Amrama i Jokebed i brat Mirjam i Arona. U Izlasku se pripovieda kako je Mojsije vodio Jevreje iz egipatskog ropstva i kako je od Boga primio Deset zapovesti. Među starozavjetnim likovima u kojima je crkva gledala nagoveštaj Hrista Mojsije čak i od Davida ima veću ulogu. (Prim. prir.)

[226] Aristotel (384-322 pre n. e.) starogrčki filozof, Platonov student i učitelj Aleksandra Velikog. Pisao je o raznim temama kao što su: fizika, poezija, zoologija, logika, retorika, politika, etika, biologija i o vlasti. Posle smrti Platonove trebalo je da stane na čelo Akademije, ali je to mesto zauzeo Platonov nećak. Osnivač je Liceja. (Prim. prir.)

 

[227] Dušica Milanović, urednik feljtona lista "Politika". Objavila je knjige: O ketmanu i ketmanima, Dom za moju nauku, Dom za moju unuku, i dr. (Prim. prir.)

[228] Charles John Huffam Dickens (1812–1870), je jedan od najpopularnijih engleskih pisaca. Najpopularnija dela su mu: Pikvikovci, Oliver Tvist, David Koperfild, itd. (Prim. prir.)

[229] Lawrence George Durrell (1912 – 1990) je bio britanski književnik. Njegovo najćivenije delo je tetralogija Aleksandrijski kvartet, a druga dela su mu: Beli orao nad Srbijom, Crna knjiga, i dr. (Prim. prir.)

[230] Rebecca West je bio pseudonym Cicely Isabel Fairfield (1892. - 1983.), britansko-irske književnice, novinarke, feministkinje i kriti;arke poznate po svojim romanima i po svojoj vezi sa H. G. Wellsom. Knjiga Crno jagnje i sivi soko. je klasično putopisno delo na preko hiljadu strana je jedan pošten izveštaj o putu u Jugoslaviju 1937. godine. (Prim. prir.)

[231] Rada Radaković, novinarka koja je snimila mnoga scenarija za dokumentarne filmove za RTS. Ostvarila je sa Dragomirom Zupancem dokumentarni film o Borislavu Pekiću pod naslovom „Tamo gde loze plaču“. (Prim. prir.)

[232] Zdravko Zima, novinar i kritičar lista riječki Novi list i Glas Istre. Napisao je feljton Metak u petak. Bordel u plamenu je zbirka pedesetak feljtona u kojima Zdravko Zima, jedan od najboljih hrvatskih kolumnista i feljtonista, progovara o našoj zbilji pišući svake nedelje o raynim temama iy \ivota. (Prim. prir.)

[233] Steven Allan Spielberg (1946) je američki filmski reditelj, pisac scenarija, producent o dizajner video igrica. Njegova karijera koja se proteže u četiri dekade pokrila je mnoge teme i žanrove. Njegovi rani naučnofantastični i avanturistički filmovi su arhitipovi modernih Holivudskih ostvarenja. U poslednje vreme počeo je da snima i filmove o holokaustu, ropstvu ratu i terorizmu. Smatra se jednim od najuticajnijih stvaralaca filmova u istoriji i trostruki dobitnik „Oskara“ i velikog broja drugih nagrada. Glavni filmovi su: „Šindlerova lista“, „Indijana Jones“, „Ralje“, „E. T.“, „Jurski park“, i dr. (Prim. prir.)

[234] Triler Peti konjanik napisali su Larry Collins i  Dominique Lapierre. U priči se radi o libijskom lideru Gadafijem koji drži kao taoce ceo grad Njujork preteći da će detonirati sakrivenu nuklearnu bombu.

[235] Lav Nikolajevič Tolstoj (1828 – 1910), jedan od najvećih ruskih pisaca. Njegovo najznačajnija dela su Rat i mir, Ana Karenjina, i dr. u kojima se na realističan način predstavlja život u Rusiji XIX veka. (Prim. prir.)

[236] Koma je film iz 1978 baziran na istoimenom romanu Robin Cooka. Poznat je po intenzivnoj paranoji kojom obiluje film sličano kao u filmovima iz 1970-tih: „Invazija kradljivaca leševa“, „Žene iz Stepforda“ i „Rozmarina beba“. (Prim. prir.)

[237] Dr David Shobin (1945) američki pisac trilera sa medicinskim temama koje su postigle ogroman uspeh. (Prim. prir.)

[238] James Herbert (1943) engleski pisac bestseler knjiga strave i užasa, koji je prvobitno bio umetnički direktor agencije za promociju. On sada dizajnira svoje knjige i promoviše ih. Svake godine objavljuje po jednu knjigu, a pored pomenutih napisao je i knjigu: Magla, Tama, Mesec, i dr. (Prim. prir.)

[239] David Seltzer (1940) je američki pisac scenarija, producent i reditelj, najpoznatiji po filmu „Omen“. Snimio je veliki broj naučno fantastičnih filmova i dobio znatan broj nagrada. (Prim. prir.)

[240] William Peter Blatty (1928) je američki pisac i pisac scenarija. Knjiga Egzorcist je njegovo glavno delo a napisao je i sledeće verzije za taj film, za koji je dobio nagradu „Akademije“. (Prim. prir.)

[241] Malcolm Cook MacPherson (1943 – 2009) je bio američki strani izveštač za časopis Newsweek i autor brojnih knjiga fikcije i neknjiževne građe.  Glavna dela pored ovog pomenutog: Proteže, Krv njegovih slugu, Kauboj i njegov slon, i dr. (Prim. prir.)

[242] Arthur Hailey(1920-2004) britanski pisac čije su knjige prevedene na 39 jezika, i prodate u 160 milona primeraka. Napisao je pored ove pomenute i sledeće knjige: Hotel, Aerodrom, Finalna dijagnoza, i dr. (Prim. prir.)

[243] Irving Wallace (1916 - 1990) je bio američki pisac bestselera i pisac scenarija. Pored ove pomenute napisao je još mnoge knjige kao što su: Čudo, Sedma tajna, Zlatna soba, Nagrada, Reč, i dr. (Prim. prir.)

[244] Umberto Eco (1932) je italijanski filozof, književnik, literarni kritičar. Najpoznatija mu je knjiga Ime ruže.  Pisao je takođe o literarne tekstove, dečije knjige, i brojne eseje. Počasni je profesor na Oksfordu. (Prim. prir.)

[245] Georges Joseph Christian Simenon (1903-1983) je bio francuski pisac rođen u Belgiji, jedan od najsposobnijih i najpismenijih književnika detektivskih romana. On je poznat tvoraca pariskog policajca inspektora Maigreta. Napisao je 84 romana misterije i 136 knjiga drugih žanrova. (Prim. prir.)

[246] Raymond Thornton Chandler (1888 – 1959) je bio anglo-američki književnik i pisac scenarija koji je imao velikog uticaja na moderne detektivske priče. Njegov protagonista Philip Marlowe je sinonim za privatnog detektiva koga je na filmu igrao Humphrey Bogart. (Prim. prir.)

[247] Jeffrey Howard Archer, Baron Archer (1940) je engleski pisac i bivši političar. Napisao je scenario za seriju „Kain i Avelj“, romane: Prvi među jednakima, Pitanje časti, Čast među lopovima, i dr. (Prim. prir.)

[248] Frederick Forsyth (1938) je engleski autor i povremeno politički komentator. Njegovi najčuveniji trileri su: Dan Šakala, Odesa dokument, Četvrti protokol, Psi rata, i dr. (Prim. prir.)

[249] Sidney Sheldon (1917 – 2007) je bio američki pisac dobitnik nagrade Akademije i pisac TV serija. Tek kada je napunio 50 godina počeo je da proizvodi bestselere kao što su: Gospodar igre, Druga strana ponoći, Bes anđela, koji su ga učinili slavnim. (Prim. prir.)

[250] Leonard Cyril Deighton (1929) je britanski vojni istoričar, pisac romana. Najpoznatija mu je knjiga IPCRESS dokument, po kome je snimljen film. (Prim. prir.)

[251] Mary Higgins Clark (1927) je američki pisac romana suspensa. Napisala je 42 knjige koje su sve postale besseleri u SAD i u Evropi, a najpoznatija je Gde su deca. (Prim. prir.)

[252] Robert Ludlum (1927 – 2001) je bio američki pisac trilera. Napisao je 25 romana koji su bili publikovani u 290 do 500 miliona kopija na 33 jezika u 40 država. (Prim. prir.)

[253] Leon Marcus Uris (1924 – 2003) je bio američki pisac poznat po svojim istoriskim fikcionalnim romanima za koje je vršio veoma opsežno istraživanje. Najpoznatije knjige su: Egzodus, i Trojstvo. (Prim. prir.)

[254] Edgar Allan Poe (1809 – 1849) je bio američki pisac, pesnik i literarni kritičar. Smatra se pripadnikom američkog romantičarskog pokreta. Najpoznatiji je kao pisac mističnih i makabr priča. Smatra se prvim piscem detektivskih priča, a takođe i priča SF. (Prim. prir.)

[255] Henry Graham Greene (1904 – 1991) je bio engleski književnik, pisac scenarija i literarni kritičar. Glavna dela: Moć i slava, Treći čovek, Nađ čovek u Havani, Ljudski faktor. Mnogi od romana du filmovani. (Prim. prir.)

 

[256] Arthur Koestler (1905– 1983) je bio autor eseja, romana i autobiografija. Godine 1931 postao je član Komunističke partije Nemačke, ali se ubrzo razočarao. Prebegao je u Englesku 1940. i publikovao antitotalitarnu knjigu Sumrak u podne, koja ga je proslavila. Druga dela: Lopovi u noći, Nevidljivo pisanje, Lotos i robot, Bog koji je promašio, i dr. Dobitnik je prestižne danske nagrade „Sonning“, kao i nagradu Britanske imperije. (Prim. prir.)

[257] Herodot je bio starogrčki istoričar koji je živeo u V veku pre nove ere (484-425). Zvali su ga “Ocem istorije”. Njegovo jedino delo Istorija, je opisivalo poreklo grčko-persijskog rata I obiluje mno[tvom geografskih I etnografskih podataka. (Prim. prir.)

[258] Prorok Jeremija, koji je doživeo propast Izraela i Jerusalima. Počeo je delovati trinaeste godine vladavine judejskog kralja Jošuje, tj. 627./626. pre nove ere. Prorokovao je oko 40 godina i jedna od knjiga Biblije i Staroga zaveta pripada njemu i spada u velike proročke knjige. Jeremija je izrazito emotivno doživljavao propast svoga naroda, patio je i bio progonjen najviše od svih proroka. (Prim. prir.)

[259] Ikonoborstvo je verski pokret protiv ikona, freski, kipova, relikvija i drugih vizuelnih predstava i verskih objekata u okviru sopstvene religije. Tokom istorije se uglavnom javljao u judaizmu, hrišćanstvu i islamu. Ikonoborci najčešće smatraju da je klanjanje ikonama idolopoklonstvo. U istočnom hrišćanstvu se ikonoborstvo javilo u 6. i 7. veku, da bi tokom jednog perioda u 8. veku postao državnom politikom Vizantije. Na Sedmom Vaseljenskom Saboru 787. godine u Nikeji ikonoborstvo osuđeno kao jeres, a ikone su ponovo uvedene kao predmet poštovanja. Ikonoborci su bili moćna politička sila tokom perioda od 720 do 843. godine. (Prim. prir.)

[260] Dr Radomir Baturan (1948) je vlasnik i direktor škole. Magistrirao je i doktorirao nauku o književnosti na Univerzitetu u Beogradu. Magistrirao je na romanima Borislava Pekića s doktorirao ma književnim delima Rastka Petrovića. Radio je kao nastavnik srpskog jezika u Sarajevu, kao profesor srpskog jezika gimnazije u Kruševcu i kao naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, u Centru Notrop Fraj u Centru za ruske i istočnoevropske studije na Univerzitetu u Torontu. Autor je više knjiga književne teorije i kritike, kao i radova u časopisima i publikacijama u Jugoslavioji, Srbiji, Republike Srpske, Kanade i SAD. Učestvovao je na mnogim naučnim skupovima. (Prim. prir.)

[261] Mladen Pavković hrvatski novinar i publicist. Publikovao je dve knjige, Mojih 99, u kojoj je objavio zbirku svojih kolumni iz Hrvatskog slova, i Pobjednik ostaje sam, posvećenu braniteljima i Domovinskom ratu. (Prim. prir.)

[262] Blaže Koneski (1921 – 1993) je bio jedan od najčuvenijih makedonskih pesnika, pisaca, prevodilaca i lingvista. Njegovo glavno delo je ustanovljenje standardnog makedonskog jezika. (Prim. prir.)

[263] Josip Vidmar (1895 -1992) je bio čuveni slovenački literarni kritičar i esejista. Njegova uloga u oslobodilačkom pokretu Slovenije za vreme Drugog svetskog rata je bila veoma značajna i imao je velikog uticaja na kulturnu politiku Slovenije u vreme Titovog režima. (Prim. prir.)

[264] Desanka Maksimović (1898-1993) književnik, redovni član SANU. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pisala je poeziju, putopise, pesme i priče za decu. Objavila je oko 50 knjiga. Glavna dela: Miris zemlje, Tražim pomilovanje, Nemam više vremena,  i dr. (Prim. prir.)

[265] Wolfgang Amadeus Mozart (1756 – 1791), je bio plodan i uticajan kompozitor klasičnog doba. Komponovao je preko 600 kompozicija, a mnoge se smatraju vrhuncem na polju simfonijske, koncertne, klavirske, operske i horske muzike. On je jedan od najpopularnijih klasičnih muzičara. (Prim. prir.)

[266] Ludwig van Beethoven (1770 – 1827) je bio nemački kompozitor i pijanista, glavna ličnost u tranzicionom period između klasičnog i romantičarskog doba zapadne klasične muzike i ostao je jedan od najčuvenijih i najuticajnijih kompozitor svih vremena. (Prim. prir.)

[267] Branko Jokić jedan od osnivača lista Monitor. Bio je profesor na Cetinju, novinar i pisac. (Prim. prir.)

[268] Apolonije Rođanin (III vek pre n. e.) je helenistički pesnik i upravnik Aleksandrijske biblioteke. Najpoznatiji je po spevu Argonautika u četiri knjige . Psihološka prefinjenost, opisi i sugestivna atmosfera obično se ističu kao Apolonijeve pesničke oslike. (Prim. prir.)

[269] Samuel Barclay Beckett (1906 – 1989) je bio irski pisac, pesnik i dramski pisac. Dobio je 1969. g. Nobelovu nagradu za književnost. Najglavnija drame su mu Čekajući Godoa, Srećni dani, Krapova poslednja traka, Marfi, itd. (Prim. prir.)

[270] Gustave Flaubert (1821 – 1880) je bio francuski pisac koji se smatra jednim od najvećih zapadnih romanopisaca. Najčuvenija knjiga mu je Madam Bovari, a pored toga je napisao pored pomenute knjige i  Sentimentalno vaspitanje, Iskušenje svetog Antonija, Salambo, i dr. (Prim. prir.)

[271] Dragiša Vasić (1885—1945), bio je srpski i jugoslovenski političar, akademik, advokat, pripovedač, romansijer, esejista i novinar. Svrstava se među najznačajnije pripovedače srpske književnosti. Početkom Drugog svetskog rata je pristupio četničkom pokretu Draže Mihailovića. Krajem rata, juna 1945. godine, je po kratkom postupku osuđen na smrt kao glavni ideolog četničkog pokreta i streljan u Banja Luci. Godine 2009. je rehabilitovan. Glavna dela: Karakter i mentalitet jednog pokolenja, Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru, Utopljena kandila, Crvene magle, Utisci iz današnje Nemačke, Vitlo i druge priče, Devetsto treća, Utisci iz Rusije, Pripovetke, Pad sa građevine. (Prim. prir.)

[272] Slobodan Jovanović (1869. — 1958) je bio srpski pravnik, istoričar, književik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije, predsednik Ministarskog saveta (Vlade) Kraljevine Jugoslavije u Londonu, članice antihitlerove koalicije, u Drugom svetskom rata, profesor Beogradskog univerziteta, , predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Glavna dela: Druga vlada Miloša i Mihaila,Ustavno pravo Kraljevine SHS,Vlada Milana Obrenovića, i dr. (Prim. prir.)

[273] Petar II Petrović Njegoš (1813. — 1851) je bio jedan od najvećih srpskih pesnika, vladar Crne Gore i vladika. Njegoševo najslavnije delo Gorski vijenac u Beču je ocenjeno kao „manuskript genijalnog tvorca“. Druga njegova važna djela su Luča mikrokozma, Ogledalo srpsko i Lažni car Šćepan Mali. (Prim. prir.)

[274] Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864) đak Velike škole u Beogradu. Bio srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih pesama i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. (Prim. prir.)

[275] U grčkoj mitologiji Arion je konj koga su bogovi stvorili. On je veoma brz i besmrtan a prema rimskom pesniku Sekstiusu Propertijusu umeo je i da govori. (Prim. prir.).

[276] Kinejske ili Simplegadske stene koje se sudaraju i tako ugrožavaju brodove, a između njih su Argonauti uz Ateninu pomoć prošli u Helespont. (Prim. prir.)

[277] Knjigu je napisao Stevan Jakovljević (1890.- 1962.) je bio profesor Univerziteta u Beogradu i rektor od 1945. do 1950, biolog, književnik i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Završio je studije biologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je i doktorirao. Bio je profesor Farmaceutskog fakulteta. Književno ime i popularnost stekao je trilogijom romana pod nazivom Srpska trilogija. Ostala dela obuhvataju: romani Smena generacija, Velika zabuna i Likovi u senci i dela iz botanike. Njegova sestra bila je književnica Milica Jakovljević Mirjam. (Prim. prir.)

[278] Ovo su sve likovi iz stripova u vreme kada je Borislav Pekić bio dečak. (Prim. prir.)

[279] Autora Brandon Vid (Branko Vidić) (Prim. prir.)

[280] Alexandre Dumas, otac, (1802 – 1870) je bio francuski pisac, poznat po svojim istorijskim i avanturističkim romanima. Bio je jedan od najčitanijih francuskih književnika na svetu. Mnogi njegovi romani su serijalizovani. Glavna dela: Grog od Monte Hrista, Tri musketara, Dvadeset godina kasnije, i dr. (Prim. prir.)

[281] Onore de Balzac (1799-1850) je francuski romanopisac koji se smatra ključnim autorom realizma. Predvideo je da «Ljudska komedija» sadrži 137 dela, ali je stigao da napiše 91 delo. Najpoznatija dela su mu: Čiča Gorio, Evgenija Grande, Šuani, Rođaka Beta, itd. (Prim. prir.)

[282] Anatole France (1844—1924), francuski književnik, pesnik, novinar, ironičan i skeptičan. Član Francuske Akademije i dobitnik Nobelove nagrade. (Prim. prir.)

[283] John Roderigo Dos Passos (1896 – 1970) je bio američki književnik i umetnik. Glavna dela: Manhatan transfer, Orijent ekspres, 42. Paralela. (Prim. prir.)

[284] Thomas Clayton Wolfe (1900 – 1938) je bio glavni američki romanopisac ranog XX veka. Napisao je četiri duža romana i mnogo kratkih priča i drama. Glavna dela: Pogledaj dom svoj anđele, Izgubljeni dečak, Paučina i stena, i dr. (Prim. prir.)

[285] Ivan Sergejevič Turgenjev (1818 –1883) je bio ruski književnik i pisac drama. Njegov roman Očevi i sinovi se smatra jednim od najvažnijih romana XIX veka. Glavna dela: Ruđin, Dim, Prolećne vode, i dr. Kao i brojne drame. (Prim. prir.)

[286] John Howard Carpenter (1948) je američki filmski reditelj, pisac scenarija,producent, kompozitor i povremeno glumac. Iako je radio na mnogim filmovima, njegovo ime se povezuje sa filmovima strave i užasa i naučnom fantastikom. Filmovi: Tamna zvezda, Napad na policijsku stanicu 13, neko me posmatra, i dr. (Prim. prir.).

[287] Ernst Ingmar Bergman (1918 – 2007) je bio švedski reditelj, pisac i producent filmova, pozorišta i TV. Dobio je brojne nagrade. Glavna dela: „Fani i Aleksandar“, „Divlje jagode“, „Jesenja sonata“, i dr. (Prim. prir.)

[288] Sulejman I Veličanstveni (1495 - 1566), sultan Osmanskog carstva od 1520. godine. Pod njegovim vodstvom, Osmansko carstvo je dostiglo svoj vrhunac. Osvojio je ostrvo Rhodos, Beograd (1521), pobedio mađarsku vojsku Ludvig II u Mohačkoj bici, anektirao velike delove severne Afrike, osvojio Transilvaniju. Beč, ipak, nije uspeo osvojiti. 1529, pao je obruč oko Beča koji su Osmanlije uspostavile i njihov prodor u centralnu Evropu je zaustavljen. (Prim. prir.)

[289] Milorad Bošković(1939.). Književnik i novinar. Diplomirao na grupi za južnoslovenske književnosti Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Bio je član redakcije književne revije Ovdje, direktor Republičkog centra za kulturno-umetničku delatnost, urednik kulture, zamjenik glavnog i odgovornog urednika i glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Pobjeda. Objavljivao pozorišne i književne kritike. Objavio nekoliko knjiga umetničke proze (Istini za volju, Mađioničari, pripovetke, i roman Sjeme), putopisa i publicistike. Direktor Crnogorskog narodnog pozorišta bio je u periodu od 1971. do 1975. godine. (Prim. prir.)

[290] Georgije Ostrogorski (1902-1976) doktor vizantoloških nauka, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, direktor Vizantološkog instituta, član SANU. Najvažniji radovi: Studije iz isotrije borbeoko ikona u Vizantiji, Avtokrator i Samodržac, Pronija, Istorija Vizantije,  dr. Dobio je nagradu AVNOJ i prvu „Prosvetinu“ nagradu za istoriju i filozofiju. (Prim. prir.)

[291] Momčilo Stojanović, novinar. Napisao je roman Američki špijun. Učestvovao je u novinarskom žiriju za najbolji automobil na Expo Trophy. (Prim. prir.)

[292] Miodrag Vukmanovic, (1941-2004) poznati crnogorski novinar u listu Pobjeda, radija i TV „Montena“ i publicista. Jedan od osnivaca Liberalnog saveza CG i crnogorskog nezavisnog nedjeljnika Monitor. Radio je kao član raznih međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, i bio je deo antiratnog pokreta 1990/tih godina. (Prim. prir.)

[293] Milena Putnik je poynati nezavisni novinar iz Novog Sada. Sa Dimitrijem Boarovim objavila je monografiju Kako je Novi Sad pobedio.

[294] Orfej u grčkoj mitologiji glavni je zastupnik umetnosti i pesme i lire velikog uticaja na mitološku povest Grčke. Mitsku figuru Orfeja Grci su pozajmili od svojih tračkih suseda, a po njemu su nazvani trački orfički misterije nepoznatog sadržaja. (Prim. prir.)

[295] Dr Petar Pijanović (1949) je doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu na romanima Borislava Pekića. red. profesor, Učiteljski fakultet, član žirija NIN-ove nagrade, veoma cenjeni savremeni književni kritičar, prvenstveno posvećen tumačenju dela proznih pisaca I priredio je mnoge edicije na[ih pisaca. Glavna dela: Poetika romana Borislava Pekića, Proza Danila Kiša, Život i delo Dositeja Obradovića, Književnost i srpski jezik za gimnazije i stručne škole, I dr. (Prim. prir.)

[296] Cato, Marcus Portius, Stariji (234-149 pre n. e.), rimski državnik i besednik, censor, veliki borac protiv koripcije. Bio je ogorčeni protivnik Kartagine čije je uništenje neprestano zahtevao. Katon o Kartagini „Ipak mi­slim da Kartagu treba razoriti!” – Najzad je i razorena! Pisao je dela iz istorije i zemljoradnje, od kojih je jedino sačuvano jedno De articultura. (Prim. prir.)

[297] Ranko Pavićević, potpredsednik Udruženja novinara Crne Gore, glavni i odgovorni urednik Radio Budva, novinar TANJUG-a i publicist, dobitnik nagrade Politike. (Prim. prir.)

[298] Zoroaster (rođen između XVIII i X veka pre nove ere) je bio staroiranski profet i filozof i osnivač Zoroastrijanizma. Grčko izgovaranje je grčko. Zaratustra je moderno izgovaranje avestanske reči. Uobičajeno je da se smatra da je Zoroaster živeo oko XI ili X veka pre nove ere, iako neki naučnici misle da je živeo između 1750 i 1500 pre. n. e. ili između 1400 i 1200 pre n. e. Himne koje se njemu pripisuju Gate su baza liturgije Zoroastrijanizma. (Prim. prir.)

[299] Rada Saratlić (1948), novinar kulturne rubrike Politike, član Udruženja književnika Srbije; završila Filološki fakultet u Beogradu. Tokom studija objavljuje svoje prve eseje u časopisima Književna kritika, a u narednim godinama sarađuje u Književnoj reči i u Književnim novinama. Od završenih studija prati pisce i pojave u književnom životu. Objavila je knjige: Intelektuaalac u smutnom vremenu, Venac od sete, Crna knjiga, Kosovska priča, Plejada veličanstvenih, Ka savršenoj slobodi. Napisala je scenario za umetničko-dokumentarni film o Borislavu Pekiću pod naslovom Tamo gde loze plaču. (Prim. prir.)

[300] Pir (318–272 pre n. e.) epirski kralj; borio se protiv Rimljana i u bitkama kod Herakleje i Askula u Apuliji pobedio ih po cenu ogromnih gubitaka, poginuo u Argu. Od tada se preskupa pobeda ili bilo kakav uspeh koji staje više truda i žrtava nego što vredi naziva “Pirova pobeda”. (Prim. prir.)

[301] Epoha ikonoborstva (726 - 842) u stvari je epoha borbe protiv antičkog antropomorfizma. U toku ove borbe stradale su mnoge ikone. Carica Irina je uspela (800. god.) da uspostavi ponovo poštovanje ikona, tada je na portal ponovo postavljena ikona sada po treći put na ovo omiljeno mesto gde su se postavljale ikone od obožavaoca ikona koji su verovali da ove imaju i čarobne moći, sa vratnica Halki uklonjena je ikona 726. po naređenju Lava III. U stvari ova borba ikonoboraca i idolopoklonika predstavlja borbu sveštenstva za prevlast i visoko sveštenstvo bilo je protiv ikona dok je niže sveštenstvo bilo za poštovanje ikona. (Prim. prir.)

[302] Zdenka Aćin, novinar, publicista, prevodilac, statista. U Beogradu je diplomirala filozofiju, napisala knjige Ni glas Boga ni glas Države i Odričem se osvete, kao publicista i novinar dve decenije sarađivala je sa svim vodećim časopisima. Bila je urednik za kulturu u reviji Duga, istu funkciju obavljala je i u Intervjuu, a 1997. postala je glavni i odgovorni urednik ovog nedeljnika. Imala je autorsku emisiju “Pres klub” na TV Politika. Sada živi u Kanadi.

[303] Goran Paskaljević (1947) Diplomirao je na Akademiji u Pragu. Režirao je mnoge dokumentarne filmove i TV drame za beogradsku televiziju. Prvi igrani film je bio  „Čuvar plaže u zimskom periodu“, pa slede drugi filmovi među kojima „Vreme čuda“ po scenariju Borislava Pekića, pa „Tango argentino“, „Optimista“ i dr. Dobitnik je mnogih filmskih nagrada. (Prim. prir.,)

[304] Borislav Pekić je ipak na kraju prisustvovao svečanosti u Crnoj Gori. (Prim. prir.)

[305] Zdravko Velimirović, (1930-2005), filmski reditelj i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Diplomirao je na Akademiji za pozorište, film, radio i TV u Beogradu. Režirao je prvi Pe­ki­ćev film Dan četrnaesti koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1961. godine. Režirao je 8 igranih i preko 30 dokumentarnih filmova: „Derviš i smrt“, „Dorotej“, „Lelejska gora“, i dr. Dobitnik je brojnih nagrada. (Prim. prir.)

[306] Milorad (Milo) Đukanović, (1927-1989) reditelj.  Studije je završio u Beogradu na Akademiji, gde je posle i predavao. Usavršavao se u Italiji. Radio je mnoge domaće i koprodukcione filmove sa mnogim najčuvenijim stranim rediteljima i producentima. Njegovi su filmovi: „Kamiondžije opet voze“ (1984) „Paja i Jare“ (1973)  „Quo vadis Zivorade“, „Obećana zemlja“, „Muškarci“ (sa Borislavom Pekićem), „13. juli“, „Ne diraj u sreću“ (1961 sa Pekićem). (Prim. prir.)

[307] Vesna Roganović, novinarka, prevodilac, urednica kulturne rubrike Politike, a pre toga urednica u listu Naša Borba, pa Danas, član je žirija za nagradu „Nikola Burzan“ koja se dodeljuje za istraživačko novinarstvo.  (Prim. prir.)

[308] Varlam Tihonovič Šalamov (1907–1982) pisac, novinar, pesnik i čovek koji je preživeo Gulag. Glavna dela: Priče iz Kolime, Istorija Sovjetskog Saveza, Gulag, Član 58, Neprijatelj naroda, i dr. (Prim. prir.)

[309] Alexander Weissberg-Cybulski (1901 – 1964) poljsko-austrijski fizičar, književnik i poslovni čovek jevrejskog porekla. Njegova knjiga Velika čistka je mnogo doprinela širenju saznanja o staljinističkom teroru u Zapadnoj Evropi. (Prim. prir.)

[310] Mladen Markov, književnik (1934). Objavio je romane: Teskoba, Ravnica, Isterivanje boga, Ukop oca (NIN-ova nagrada), Starci na selu (Andrićeva nagrada),  zbirku priča Pseće groblje, i dr. (Prim. prir.)

[311] Milan Grol (1876 — 1952) književnik i političar dugogodišnji dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Za poslanika u Narodnoj skupštini Kraljevine je izabran 1925. na listi Demokratske stranke. Do 1943. bio član Jugoslovenske kraljevske vlade u emigraciji u Londonu, a posle sporazum Tito-Šubašić u martu1945. kao potpredsednik ušao u Vladu Demokratske Federativne Jugoslavije u kojoj je bio do avgusta iste godine. Milan Grol počinje avgusta 1945. otvorenu borbu protiv komunista svojim nedeljnim listom Demokratija, koji se ubrzo zatvara jer su sindikati odbili da njihovi članovi štampaju taj list. Demokratskoj stranci je ubrzo zabranjen rad, a izvestan broj omladinaca nastavlja ilegalno da deluje. (Prim. prir.)

[312] Josip Broz Tito (1892-1980) revolucionar i državnik. Bio je generalni sekretar, a kasnije i predsednik, Komunističke partije Jugoslavije. Bio je vođa partizanskog pokreta u vreme Drugog svetskog rata. Posle rata bio je prvo predsednik valade a kasnije predsednik SFRJ. Od 1943. do svoje smrti imao je zvanje maršala Jugoslavije i bio je glavnokomandujući JNA. (Prim. prir.)

[313] Ivan Šubašić (1892 - 1955), političar i pravnik. Posle kraćeg boravka u London, otputovao je u SAD u sastavu vladine delegacije za vreme drugog svetskog rata. U Americi ostaje sve do početka 1944. kada na podsticaj premijera Churchilla prihvata da sastavi novu vladu. Po formiranju privremene vlade DFJ, 1945. u Beogradu, dr Šubašić je dobio resor spoljnih poslova. Već oktobra 1945. podneo je ostavku zbog neslaganja sa političkim kursom u zemlji i napustio vladu. (Prim. prir.)

[314] Rajko Grlić (1947) diplomirao režiju u Pragu, reditelj, koscenarista i producent. Autor je dokumentarnog filma: „Kako da snimite vaš film, kao interaktivni film škole“, koji je proglašen za najbolji svetski multimedijalni projekat 1998. Predaje na Ohajo filmskom univerzitetu i umetnički je direktor Motovunskog filmskog festivala u Hrvatskoj. (Prim. prir.) 

[315] Radoslav Vojvodić (1937) književnik, slobodni umetnik. Novinar u raznim listovima, pa osnivač i direktor „Slova ljubve“ Autor je pesničkih zbirki, zbirki eseja, antologija, radio-drama. Glavna dela: Ljubavnici i gavranovi, Knez tame, Spomenik, i dr. (Prim. prir.)

[316] Radmila Stanković je dugogodisnji beogradski novinar. Karijeru je pocela u Večernjim novostima, bila je dopisnik Vjesnika, radila u Borbi pre nastanka Nase Borbe, a potom bila urednik u Nedeljnom Telegrafu. Od 1999. godine je u NIN-u. Urednik je Kulturne rubrike u ovom najstarijem i najuglednijem jugoslovenskom nedeljniku. (Prim. prir.)

[317] Sir Thomas Moore (1478-1535) je bio engleski pravnik, filozof, autor, državnik o renesansni humanista. Važan savetnik Henrya VIII i na kraju života je bio na najvišem položaju u vladi. Bio je protivnik protestantske reformacije, kao i Martina Luthera. Zatočen je bio u Taueru 1534. jer se protivio odvajanju Egleske od katoličke crkve i pape. Na kraju je osuđen za izdaju i glava mu je bila odsečena. (Prim. prir.)

[318] Tommaso Campanella (1568 -1639 ) je bio italijanski filozof i pesnik. Pored ostalih stvari napisao je odbranu za Galileoa i utopijsku povelju Grad Sunca. Nju je sastavio za vreme svoje dugogodišnje robije na kojoj je bio zbog antišpanske konspiracije a u kojoj je opisao teokratsku državu zalažući se za principe jednakosti u ljudskoj zajednici. (Prim. prir.)

[319] François Marie Charles Fourier (1772 – 1837) francuski utopijski socijalista i filozof. On je tvorac reči feminizam i u svojoj teoriji je dokazivao da je sloboda žena princip svakog socijalnog progresa. (Prim. prir.)

[320] Jules Gabriel Verne (1828 – 1905) je bio francuski pisac i pionir naučno-fantastičnog žanra. Najpoznatija dela su mu: Putovanje u centar zemlje, Oko sveta za osamdeset dana, 20.000 milja pod morem, i dr. (Prim. prir.)

[321] Aldous Leonard Huxley (1894 –1963) je bio poznati engleski pisac. Pisao je pored romana, eseje poeziju i filmska scenarija. Najčuvenije delo mu je: Vrli novi svet. (Prim. prir.)

[322] Jasna Zanić Nardini, stalni dopisnik Vjesnika u Londonu, istražni novinarka koja je radila intervjue sa mnogim interesantnim ličnostima. (Prim. prir.)

[323] Radoje Domanović (1893-1908) završio je Filozofski fakultet na Velikoj školi u Beogradu. Kao profesor srpskog jezika radio je u gimnazijama u Vranju, Pirotu i Leskovcu. Zbog političkih uverenja je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla.Glavna dela su mu: Vođa, Danga, Stradija,Mrtvo more, Kraljević Marko po drugi put među Srbima, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola, Ukidanje strasti, Pozorište u palanci, Glasam za slepca, Ne razumem, i dr. (Prim. prir.)

[324] Mircea Eliade (1907 – 1986) je bio rumunski istoričar religija, književnik, filozof i profesor na Univerzitetu u Čikagu. On je bio vodeći interpretator religioznih doživljaja i ustanovio je paradigme religioznih studija koje važe do današnjih dana. Njegova teorija da hijerofani formiraju bazu religija, deleći realna ljudska iskustva na sveto i profano vreme i prostor. Njegova teorija o „Večnom vraćanju“, pokazala je svrhu mitova i rituala i imala je velikog uticaja na religijske studije. (Prim. prir.)

[325] Plotin (204/5–270 novog veka)je bio glavni filozof starog veka i smatra se osnivačem neoplatonizma klasične Grčke. To je bila uticajna filozofija a dolazi nam kroz Porfirijusov predgovor Plotinovih Eneide. Njegovo metafizičko kazivanje je inspirisalo vekove paganske, hrišćanske, jevrejske, islamske i gnostičke metafizičare i mistike. (Prim. prir.)

[326] George Berkeley (1685 – 1753), je bio angloirski filozof koji je poznat to teoriji koja se nazivala subjektivni idealizam. Smatrao je da pojedinci mogu samo direktno da poznaju senzacije i ideje o objektima a ne apstrakcije kao što je materijalna supstanca. (Prim. prir.)

[327] Arthur Schopenhauer (1788 – 1860) je bio nemački filozof čuven po svom pesimizmu i filozofskoj jasnoći. Glavna dela: O četvorostrukom korenu principadovoljnog razloga, Svet kao volja i predstava Pare4rga i paralipomena.  (Prim. prir.)

[328] Zlatko Crnković (1931), je poznati hrvatski prevodilac, pisac, književni kritičar i urednik. Diplomirao je englesku i nemačku književnost na Filozofskom fakultetu  Zagrebačkog univerziteta. Dobitnik je nagrade za prevođenje. (Prim. prir.)

[329] Ratka Jovanović, novinar Pćeobjede. Bila je predstavnik ovog lista na okruglom stolu gde su prisustvovali predstavnici međunarodnih organizacija: OEBS, SE, Pakt za stabilnost, USAID, Evropska agencija za rekonstrukciju, Fondacija Fridrih Nauman, kao i brojni predstavnici raznih važnih organizacija Crne Gore, januara 2009. godine.

[330] Mirsad Bećirović, novinar predratnog Radio Sarajeva - II Program. Sjajna artisticka licnost u vreme buma sarajevske "nove" muzicke scene. Bio je po mnogo cemu zasluzan za prve korake mlade "Crvene Jabuke" i drugih bendova tog vremena. Eperimentalno je i sam bio producent  nekoliko multimedijalnih projekata u Sarajevu. Izvrstan poznavalac klasicne i moderne umetnosti na Balkanu. Zivi i radi u Velikoj Britaniji.

[331] Sir Edward Richard George "Ted" Heath (1916 – 2005) je bio britanski konzervaztivni političar i predsednik vlade od 1970-1974 i lider Konzervativne partije od 1965-1975, a član Parlamenta od 1950 do 2001. (Prim. prir.)

[332] Maurice Harold Macmillan (1894 – 1986) je bio konzervativni predsenik vlade Ujedinjenog kraljevstva od 1957 do 1963. Godine. (Prim. prir.)

[333] Jacques Lucien Jean Delors (1925) je francuski ekonomista i političar, i osmi predsednik evropske komisije i on je bio prvi koji je bio na toj poziciji devet godina. (Prim. prir.)

[334] Dušan Matić (1898-1980) pesnik, romansijer, prevodilac i esejista, jedan od trinaest prvih srpskih nadrealista. Školovao se u Francuskoj, rektor Akademije za pozorišnu i filmsku umetnost u Beogradu, član SANU. Dela: Buđenje materije, Knjiga rituala, Jedan vid francuske književnosti, Na tapet dana, Andre Breton iskosa, i dr. Dobitnik nagrade AVNOJ. (Prim. prir.)

[335] Arthur de Gobineau je napisao knjigu Religija i filozofija u centralnoj Azijiu u kojoj piše o ovoj temi. (Prim. Prir.)

[336] Česlav Miloš (1911-2004) poljsko—američki pesnik, prozni književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980. Glavna dela: Zarobljeni um, Osvajanje vlasti, Druga Evropa, i dr. (Prim. prir.)

[337] Milutin Uskoković (1884. - 1915.), književnik; pisao je pripovetke i romane; lirski temperamenat, sa priličnom dozom sentimentalnosti; mada je pokušao da stvori beogradski društveni roman, ulazeći u dramatične sudare ličnosti sa gradskom sredinom, više je davao unutrašnja stanja naših intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena i sredine; u njegovoj literaturi osetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta. Potresen tragedijom svoga naroda 1915. godine, izvršio je samoubistvo. Dela: Crtice, Pod životom i Vitae fragmenta; zbirka pripovedaka Kad ruže cvetaju; romani Došljaci i Čedomir Ilić

 

[338] Svetlana Hribar je novinar, književni kritičar . Saradnik je časopisa Most Biltena Udruzenja Jevreja iz  Jugoslavije u Izraelu. (Prim. prir.)

[339] Ajil je najveći grčki junak, sin mitskog kralja Peleja i boginje Tetide, koji se, kad mu je sudbina dala da bira, umesto dugog i neslavnog odlučio za kratak i slvan život. Po mitu Tetida je pokušala da svoh sina još kao novorođenče učini nepovredivim tako što ga je okupala u vodi reke Stiksa, no kakoga je pri potapanju držala za petu, to je ostalo jedino ranjivo mesto na Ahilovom telu. (Prim. prir.)

 

[340] Franjo Tuđman (1922 - 1999) je bio prvi predsednik Hrvatske. Njegova politička partija HDZ je dobila prve postkomunističke višestranačke izbore 1990. i tako je on postao predsednik zemlje. Godinu dana kasnije proglasio je nezavisnost. Dva puta je posle toga bio ponovo izabran i ostao je na vlasti do svoje smrti. (Prim. prir.)

[341] Ivan Aralica (1930) je hrvatski književnik i esejista. On je bez sumnje jedan od dominantnih hrvatski narativnih prozaika druge polovine XX veka. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zadru. Član je HAZU. Glavna dela: Svemu ima svoje vrijeme, Psi u trgovištu, Što sam rekao o Bosni, Gdje pjevac ne pjeva, i dr. (Prim. prir.)

[342] Milorad Pavić (1929-2009), srpski prozni pisac i pesnik, istoričar srpske književnosti 17-19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bayrona, profesor, član SANU. Glavna dela: Hazarski rečnik, Poslednja ljubav u Carigradu, Šašir od riblje kože, i dr. (Prim. prir.)

[343] Živorad Minović, doktor političkih nauka, novinar i direktor lista Politika za vreme Slobodana Miloševića do 1995. godine, član Centralnog komiteta i predsednik komisija za informisanje CK i GK. Mira Marković ga je smenila a i uhapsila pomoću ministra policije Vlajka Stojiljkovića. Kasnije je bio uspešan bizbismen. (Prim. prir.)

[344] Dragoljub Mićunović (1930) bio je predsednik Demokratske stranke, a trenutno je na dužnosti predsednika Političkog saveta Demokratske stranke, poslanik je Narodne skupštine, penzionisan kao profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu gde je diplomirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu. Objavio je knjige iz teorije filozofije i sociologije. Glavna dela: Nauka i filozofija, Birokratija i javnost, Soviologija, Socijalna filozofija,  i dr. (Prim. prir.)

[345] Đurđe Ninković (1942) advokat, je jedan od osnivača Demokratske stranke. Bio je pomoćnik ministra pravde u vladi Zorana Đinđića. Od 2006. Više se ne bavi politikom, ali aktivno učestvuje u kampanji za restituciju. (Prim. prir.)

[346] Sir Winston Leonard Spencer-Churchill, (1874 – 1965) je bio britanski političar, najpoznatiji po svom voćstvu Ujedinjenog kraljevstva u vreme II svetskog rata. Bio je predsednik vlade od 1940. do 1945. i opet od 1951 do 1955. Oficir u britanskoj vojsci, istoričar, pisac i slikar. Jedini je britanski predsednik vlade koji je dobio Nobelovu nagradu za literature i prva osoba koja je dobila počasno državljanstvo SAD. (Prim. prir.)

[347] Vaclav Havel (1936) pisac, autior desetina drama i političar. Njegovo angažovanje u manifestu ljudskih prava nazvan „Karta 77“ donela mu je internacionalnu slavu kao lideru opozicije u Čehoslovačkoj, ali je posle toga i uhapšen. „Plišana revolucija“ ga je dovela na mestio predsednika koji je uveo Češku u EU i uspostavio demokratiju. Drame: “Odlazeći“, „Na vinogradima“, „Protest“, i dr. Dobio je veliki broj međunarodnih nagrada. (Prim. prir.)

[348] Ante Marković (1924) je bio jugoslovenski političar i poslednji predsednik SFRJ. Svedočio je protiv Slobodana Miloševića na Međunarodnom sudu u Hagu. (Prim. prir.)

[349] To je sedište Udruženja književnika Srbije. (Prim. prir.)

[350] Živan (Žika) Berisavljević, vojvođanski partijski rukovodilac, jedno vreme glavni urednik časopisa Gledišta, bio je član žirija Festivala jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma, dugogodišnji protivnik Miloševićeve politike i sada predsednik političkog saveta Socijaldemokratske partije Vojvodine. (Prim. prir.)

[351] Mihalj Kertes

[352] Gebels

[353] jakobinci

[354] žirondinci

[355] Pavle i Duško Vujsić

[356] Bela Kun

[357] Vlado Dapčević

[358] Toma Maksimović

[359] Milan Stojadinović

[361] Milka Planinc

[362] Mikulić

[363] Aleksandar Jerkov

[364] [364] Ljiljana Dufgran-Boričić živi u Švedskoj i bavi se književnošću i novinarstvom. Pored ovog intervjua publikovala je intervju sa Danilom Kišem, član je redakcije Matice crnogorske iz Podgorice, bivši predsednik Švedskog PEN-a, dugogodišnji član Švedskog umetničkog komiteta. Objavljuje radove u raznim časopisima.

[365] Mucije Scevola Gaj bio je mladi rimski plemić, poznata po svojoj hrabrosti. Otišao je u ertrurski tabor da ubije kralja Lars Porsenu koji je napao i opseo Rim. Kad je zarobljen 508 pre n. e. Sagoreo je sebi desnu ruku da dokaže neustrašivost zbog čega je dobio nadimak Scevola (Levak). (Prim. prir.)

[366] Isak Bašević Singer (1902 – 1991) je bio jevrejsko-američki pisac poznat po svojim kratkim pričama. On je bio jedan od vodećih ličnosti jidiš literaturnog pokreta i dobitnik Nobelove nagrade za literaturu 1978. godine. Glavna dela: Neprijatelji, Ljubavna priča, Soša, i dr. (Prim. prir.)

[367] Hermann Broch (1886 – 1951)je bio austrijski pisac, koji se smatra jednim od glavnih modernista XX veka. Emigrirao je u SAD. Glavna dela: Mesečari, Smrt Vergilija, Nepoznata veličina, Nevini, i dr. (Pri. Prir.)

[368] Terry Gordon

[369] Nore Blekvud, Ene Tvig i Doris

[370] Gunnar Ekelöf (1907 - 1968) je bio švedski pesnik i pisac. Bio je član Švedske akademije i dodeljana mu je titula počasnog doktora filozofije od Upsalskog univerziteta. Dobio je bio brojne nagrade za poeziju. (Prim. prir.)

[371] Srđan Stanišić, novinar, književni kritičar. (Prim. prir.)

[372] Joseph Alois Schumpeter (1883 – 1950) je bio austrijski ekonomista i politički naučnik. On je promovisao termin „kreativna destrukcija“ u ekonomiji. Njegova najpopularnija knjiga je Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Nauka i ideologija, Ekonomija i sociologija kapitalizma, i dr. (Prim. prir.)

[373] Gajus Mucius Scevola je bio otmena i verovatno mitska rimska ličnost, poznata po svojoj hrabrosti. (Prim. prir.)

[374] Stevan Sinđelić (1770 — 1809) bio je srpski vojskovođa u Prvom srpskom ustanku. Poginuo je u boju na Čegru, digavši u vazduh šanac pun Turaka. (Prim. prir.)

[375] Talmud (na hebrejskom znači učenje, instrukcije). To je centralni tekst judaizma u formi rabinskih diskusija a odnosi se na jevrejski zakon, etiku i istoriju. (Prim. prir.)

[376] Ing. Arh. Milutin Trpković (1930-1987) inženjer arhitekture, predavač, sirealista, slikar i pesnik. Govorio je mnoge jezike, završio je studije na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Živeo je i radio u Parizu, pa onda u Engleskoj. Predavao je na Politehnici u Portsmouthu od 1967. g. Objavio je knjigu na engleskom pod naslovom: Ramblings of a Bloody Foreigner (Nepovezano pričanje jednog prokletog stranca). Prijatelj sa fakultetta Ljiljane Pekić, a kasnije i Borislava. (Prim. prir.)

[377] Slavica Lazić, novinar, kasnije profesor ruskog u Kosovskoj Mitrovici. (Prim. prir.)

[378] Josif Aleksandrovič Brodski (1940 – 1996), je bio sovjetsko-rusko-američki pesnik i esejista. Bio je ekstradiran iz Sovjetskog Saveza 1972. godine zbog „socijalnog parasitizma“. Preselio se u SAD uz pomoć Wystan Hugh Audena i drugih prijatelja. U Americi je predavao na raznim univerzitetima. Dobitnik je Nobelove nagrade za literaturu. (Prim. prir.)

[379] Demonstracije 9. marta 1991. godine. (Prim. prir.)

[380] Radi se o demonstracijama 1990. godine. (Prim. prir.)

[381] Radmilo Bogdanović, minister unutrašnjih poslova Srbije u vreme Slobodana Miloševića. Smenjen je posle demonstracija od 9. marta 1991. (Prim. prir.)

[382] Vuk Drašković (1946), srpski književnik i političar, predsednik SPO, ministar spoljnih poslova. U periodu 1969 - 1980. bio je novinar u nacionalnoj agenciji Tanjug. Skoro tri godine radio je i kao dopisnik iz afričkih zemalja. U tom periodu objavljuje i svoje prve književne priče, kao i esej Ja, malograđanin. Glavna književna dela: Sudija, Nož, Ruski konzul,  i dr. (Prim. prir.)

[383] Slobodan Milošević (1941 – 2006) je bio predsednik Srbije (1989-1997) i Jugoslavije (1997-2000). On je takođe bio na čelu Socijalističke partije Srbije od osnivanja 1990. U sred NATO bombardovanja Milošević je bio optužen za zločin protiv čovečnosti od strane Međunarodnog suda u Hagu. Suđenje je prekinuto pošto je Milošević umro u svojoj ćeliji. (Prim. prir.)

[384] Willy Brandt, (1913 - 1992), je bio nemački političar, kancelar Zapadne Nemačke i lider Socijaldemokratske partije Nemačke. Njegova glavna misija je bila da poboljša odnose između Istočne Nemačke, Poljske i SSSR. To je doprinelo da je dobio Nobelovu nagradu za mir. (Prim. prir.)

[385] Dr Nikola Milošević, (1929 – 2007) je bio akademik, srpski pisac, politički filozof, književni kritičar i političar. Diplomirao je i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Profesor književne teorije na Filološkom fakultetu u Beogradu i predsednik Fonda Miloš Crnjanski. Jedan od osnivača Demokratske stranke, a kasnije predsednik Srpske liberalne partije i narodni poslanik. Glavna dela: Dostojevski kao mislilac, Filozofija i psihologija, Ima li istorija smisla, i dr. (Prim. prir.)

[386] Kosta Čavoški (1941) profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. Jedan je od osnivača Demokratske stranke, a kasnije član Srpske liberalne stranke. On je otvoreni kritičar Internacionalnog tribunala u Hagu i srpski je nacionalista.

[387] Aleksandar (Saša) Petrović (1929 – 1994) studirao je na Akademiji u Pragu. Bio je poznati srpski filmski reditelj i jedan od vodećih evropskih reditelja 60-tih godina XX veka i dobitnik brojnih nagrada. Čuveni su njegovi filmovi: „Tri“ „Skupljači perja“, „Majstor i Margarita“, „Seobe“, i dr. (Prim. prir.)

[388] Dr Milan Božić (1952), doktorirao na Prirodnomatematičkom fakultetu Beogradskog univerziteta, gde je i profesor. Objavio je četrdesetak naucnih radova, knjiga i publikacija. Bio je republicki i savezni poslanik, kao i potpredsednik Skupstine Beograda. Jedno vreme član Demokratske stranke, a ksnije savetnik Vuka Draškovića. (Prim. prir.)

[389] Aleksandar Ćirić, jedan od osnivača i novinar nedeljnog lista Vreme, a sada je pomoćnik glavnog urednika. Vodi Školu istraživačkog novinarstva ovog lista. (Prim. prir.)

[390] Ivan Krivec (1931) novinar, glavni i odgovorni urednik III kanala TV Beograd, urednik unutrašnje rubrike informativnog programa, urednik TV Dnevnika i šef DESK-a. (Prim. prir.)

[391] Predrag Vitas, je bio novinar, u to vreme spiker na TV Dnevniku. (Prim. prir.)

[392] Dušan Kovačević (1948) književnik, dramski pisac, predavao na Akademiji za pozorište, film, radio i TV. Autor je drama: „Maratonci trče počasni krug“, „Balkanski špijun“, „Radovan III“, i dr. Njegove drame su štampane i kao knjige, a po njima su snimljeni filmovi. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda. (Prim. prir.)

[393] Nikola Ljubičić, general (1916-2005) je bio predsednik Predsedništva Srbije (1982-1984), i član Predsedništva SFRJ (1984-1989), ministar vojske Jugoslavije (1967-1982).Dobitnik je brojnih medalja u Jugoslaviji i u inostranstvu i proglašen za Narodnog heroja Jugoslavije. (Prim. prir.)

[394] Aleksandra Prlja, novinar, nekadašnji glavni urednik Politike, bio je jedno vreme diplomata u Švedskoj, umro je 2010. (Prim. prir.)

[395] Vladislav Ribnikar novinar i direktor lista Politika. Bio je Titov saborac i učesnik u NOB od 1943. godne. Taj list je bio u vlasništvu porodice Ribnikar od osnivanja 1904. godine. (Prim. prir.)

[396] Miško Lazović, novinar u listovima Start i Demokratija. (Prim. prir.)

[397] Dragan Belić (1949-2007) novinar, filmski kritičar i publicista. Belić je bio novinar Borbe, Nedeljnog telegrafa, Tanjuga i glavni urednik lista Demokratija. Završio je komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. (Prim. prir.)

[398] Prota Mateja Nenadović (1777-1854) Jedan je od organizatora Prvog srpskog ustanka u valjevskom kraju, vojvoda i državnik. Njegovo najznačajnije delo su Memoari koji su napisani na srpskom narodnom jeziku koji pored književne vrednosti, predstavljaju dragocen dokument vremena. (Prim. prir.)

[399] Slobodan Penezić Krcun (1918—1964), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Srbije i narodni heroj Jugoslavije. Bio je načelnik Odeljenja za zaštitu naroda Srbije (OZN/a). Jedan od najvećih uspeha službe koju je vodio, bilo je hapšenje Draže Mihailovića. U periodu od 9. juna 1962. do 6. novembra 1964. godine obavljao je funkciju predsednika Izvršnog veća Skupštine Socijalistička Republika Srbije. Poginuo u saobraćajnoj nesreći. (Prim. prir.)

[400] Jelena Pavlović, novinar i humanista, sada predstavnica UNICEF-a za školu dobre volje i edukator programa. Uređuje i vodi emisije na TV Lazarevac. (Prim. prir.)

[401] Sigmund Freud (1856 – 1939), je bio austrijski neurolog koji je osnovao psihoanalitičku školu psihijatrije. Freud je najpoznatiji po svojim teorijama o podsvesnom and otpornom mehanizmu represije, i po stvaranju klinika gde se praktikovala psihoanaliza radi tretiranja psihopatologije kroz dijalog sa pacijentom. (Prim. prir.)

[402] William Butler Yeats (1865 –1939) irski pesnik i pisac drama i jedna od najvažnijih literarnih ličnosti XX veka. Pripadnik irskog i britanskog establišmenta koji je u kasnijim godina bio irski senator dva puta uzastopce. (Prim. prir.)

[403] Wystan Hugh Auden (1907 –1973), anglo-američki pesnik. Smatra se jednim od najvećih pisaca XX veka. Njegova ostvarenja su zapažena naročito zbog stilističkih i tehničkih dostignuća, kao i tretiranja moralnih i političkih tema. Centralna tema njegove poezije je ljubav, politika, religija, moral i odnos između ljudi i anonimnog sveta prirode. (Prim. prir.)

[404] Ljuba Davidović (1863-1940) završio je studije prirodnih nauka na Filozofskom fakultetu Velike škole u Beogradu. Narodni poslanik u Vranju i jedan je od graditelja nove srpske demokratije. Ministar prosvete (1904), predsednik Narodne skupštine (1905) i predsednik Beogradske opštine (1910--1914) U vladu je ušao novembra 1914. predsednik Demokratske stranke od osnivanja 1919. godine do 1940. godine. Nasledio ga je Milan Grol. (Prim. prir.)

[405] Nebojša Bradić (1956), je pozorišni reditelj i aktuelni ministar kulture u vladi Srbije. Bio je direktor Kruševačkog pozorišta, direktor Ateljea 212 i Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je brojne predstave, a pored ove pomenute režirao je i „Obešenjaka“ u Kruševcu, kao i „Zlatno runo“ u Beogradskom dramskom pozorištu. (Prim. prir.)

[406] Vlastimir, Đuza Stojiljković (1929) glumac. Apsolvirao glumu na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu. Ostvario je veliki broj pozorišnih uloga: Pukovnik Blauring (“Generali“), Jovica Jež („Doživljaji Nikolitine Bursać“), Ludak („Slučajna smrt jednog anarhiste“) i dr. Igrao je u mnogim filmovima, u TV serijama, radio dramama. (Prim. prir.)

[407] Sir Alfred Joseph Hitchcock (1899 – 1980) je bio engleski reditelj i producent, pionir mnogih tehnika u napetim i psihološkim trilerima. Imao je uspeha u Engleskoj podjednako u nemim i govornim filmovim pa se potom preselio u Holivud. Glavni filmovi: „Apartment“, „Psiho“, „Izgubljeni vikend“, i dr. (Prim. prir.)

[408] Božo Koprivica (1950) Diplomirao na Grupi za svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Istoričar, esejista, knji\evnik, dramaturg i dribler, ali, pre svega, pisac koji svoje uspomene upisuje u fusnote fudbala i umetnosti, pazeći na to da literarnu loptu ne drži predugo u nogama. Učesnik na Festivalu grada teatar Budva. Objavio je knjige: Volej i sluh, Kiš, Borhes, Maradona i Dribling, Samo bogovi mogu obećati, i dr. (Prim. prir.)

[409] Oliver Cromwell (1599 – 1658) je bio engleski vojni i poliztički vođa, glavna ličnost engleske buržoaske revolucije i kasnije protector triju kraljevina: Engleske, Škotske i Irske. (Prim. prir.)

[410] Antoine Quentin Fouquier de Tinville (1746 – 1795) je bio Francuz, advokat za vreme Francuske revolucije i Terora. Uz pomoć svog prijatelja Camille Desmoulinsa postao je član suda monarhistima koji su bili uhapšeni u vezi revolucije od 10. avgusta 1792. godine. Bio državni tužilac do 1794. godine. Pao je zajedno sa Robespierreom za vreme Termidorske reakcije. Njegovo suđenje je trajalo 41 dan, posle čega je pogubljen. (Prim. prir)

[411] Jovan Dučić (1871-1943) je bio čuveni i jedan od najvećih srpskih pesnika, pisaca i diplomata. Umro je u emigraciji u SAD. Napisao je mnoge knjige poezije a pored toga i: Gradovi i himere, Federalizam ili centralizam: Istina o “spornom pitanju“ u bivšoj Jugoslaviji, Jugoslovenska ideologija: istina o “jugoslavizmu“, i dr. (Prim. prir.)

[412] Svetislav Stefanović (1877 – 1944) je bio pesnik, kritičar, prevodilac, esejist, dramski pisac, lekar. Osnivač je Katedre za patologiju, a bio je predsednik i osnivač Jugoslovenskog lekarskog društva. Učestvovao je u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, više je puta odlikovan. Bio je predsednik Srpske književne zadruge. Posle Drugog svetskog rata optužen je kao klevetnik sovjetskih vlasti u vezi sa zločinom u Vinici, dok su kasnija istraživanja potvrdila njegovo svedočenje. Optužen je i kao savetodavac Velibora Jonića u progonu književnika, ali u optužnici nisu navedeni dokazi koji bi potkrepili ovakve tvrdnje. 1944. godine je streljan kao neprijatelj naroda i ratni zločinac, bez suđenja, i bez prava na odbranu. (Prim. prir.)

[413] Stanislav Krakov (1895-1968). Završio nižu školu Vojne akademije, a potom Pravni fakultet. Odlikovan je u I svetskom ratu ordenom Beli orao i Albanskom spomenicom. Bavio se književnošću i publicistikom. Glavni urednik starog lista Vreme, pre nego što je list preuzeo Dragomir Stojadinović. Za vreme okupacije je bio glavni urednik  Obnove od oktobražnu Srbiju, Naše poslednje pobede, Plamen četništva, General Milan Nedić I-II, Život čoveka na Balkanu, Za čast otadžibe, Požar na Balkanu. Umro je u Parizu. (Prim. prir.)

[414] Truman Capote (1924 – 1984) je bio američki pisac i komičar, a mnoga njegova dela kao što su kratke priče, romani, drame i neknjiževna građa se smatraju klasičnim delima literature. Poznati su njegovi romani: Doručak kod Tifanija, Hladnokrvno, i dr.  Bar 20 njegovih dela su poslužili kao baza za filmove i TV drame. (Prim. prir.)

[415] James Augustine Aloysius Joyce (1882 – 1941) je bio irski romanopisac i pesnik, a smatra se jednim od najuticajnijih pisaca modernista avangarde ranog XX veka. Knjiga Uliks je najpoznatije njegovo delo kao ponovljeno pričanje Odiseje. Ostala dela su mu priče Dablinci i romani  Portret umetnika kao mladog čoveka, Fineganova bdenja. Postoje i njegove zbirke poezije, kao i drame pored publikovanih pisama i eseja. (Prim. prir.) 1941, a od marta 1944.  glavni urednik Novog vremena. Izbegao je iz zemlje pre dolaska komunista septembra 1944. Publikovani su mu romani Kroz buru i Krila, kao i memoarska dela: Kroz Ju

- (published by Ljiljana Pekić) at 11:11 PM

No comments:

Post a Comment

Subscribe to: Post Comments (Atom)