Pisanje uči razumevanju

 

Pisanje uči razumevanju 

Razgovor vodila Radmila Gligić,

Polja, Novi Sad, novembar 1984. godine 

Uoči izlaska Sabranih dela Borislava Pekića, (Partizanska knjiga, Beograd), redakcija je bila zainteresovana da napravi intervju sa autorom i, nakon nekoliko meseci, pristigli su nam odgovori iz Londona. Borislav Pekić, rođen u Podgorici 1930. godine, do sada je objavio sledeće romane: Vreme ćuda, Kako upokojiti vampira, Hodočašće Arsenija Njegovana, za koji je doblo NIN-ovu nagradu 1971. godine, Zlatno runo u pet knjiga; potom „Na ludom belom kamenu“ izabrane tragikomedije, nagrađenu na Sterijinom pozorju za komediju 1972. go- dine, „U Edenu na Istoku“, izabrane farse, „Tamo gde loze plaču“, eseji, izbor iz dnevnika. Drame: „Generali“, „Kako zabaviti gospodina Martina“, „Remek delo i sudbina umetnika“, „Kategorički zahtev“, „Budenje vampira“, „Razaranje govora“ i „Korešpodencija“. Takode, Pekić ima više od trideset radio-drama.

U literaturi ste se javili dosta kasno, u tridesetoj godini života, krajem 1965. Za dvadeset godina književnog rada, koje iskustvo smatrate najdragocenijim?

Biti u književnosti je stajati na mrtvoj straži fronta imaginacije prema stvarnosti, ali istovremeno i u fokusu ukrštanja različitih, često protivrečnih vrsta realnosti. U polju trajnog sukoba društvene i duhovne moći, takođe. To vam je kao da ste u gerili. Noć je, a u toj tmini interesa i motiva, antagonističke snage izmešane. Ne vidite metak koji će vas ozlediti, pa možda i ubiti. Ne znate na koga pucate, pa i ako znate, koga će uistinu vaš metak pogoditi. Najmanja cena koja se u tom ratu plaća su izvesni kompromisi, što ih, verujem, ne bih pravio da se ne bavim književnošću.

U meduvremenu stičete izvesna iskustva. Sa stidom ostavljajući po strani ona destruktivna, koja od vas mogu napraviti moralno čudovište (što se piscima dogada češće nego što se misli), govorimo samo o onim vrednim. Dragocena su iskustva samospoznaje, naročito tamnijih naličja vlastite ličnosti, koja vam daju izvesnu kontrolu nad sobom. Dragocena su, takođe, saznanja o svetu oko sebe, koji bi vam, bez ovog poziva, bio pristupačan u nešto jednostavnijem,  jednostranijem. Ali je za mene najdragocenije iskustvo razumevanja.

Književnost pisce uči, ili treba da uči, razumevanju drugih ljudi, čoveka uopšte, a što ga oni najčešće rezervišu za svoje junake, što ga u životu ne primenjuju, to je opet nešto što valja razumeti kao jednu od mnogih nedoučenih škola.

Da bih objasnio šta pod tim iskustvom podrazumevam, poslužiću se citatom iz Clifford Simakovog[1] Grada:

 

„Vi Ijudi ste usamljena stvorenja. Nikad niste poznavali svoga bližnjeg. Ne možele ga poznavati zato što nemate onu zajedničku sposobnost razumevanja, koja jedina omogućuje da ga razumete. Vi imate prijateljstva, sigurno, ali se ta prijateljstva zasnivaju na čistim emocijama, nikad na stvarnom razumevanju. Vi se slažete, ali pre uz pomoć tolerancije nego razumevanja ... Džuvejnova filosofija daje sposobnost da se oseti gledište drugog. Neće te obavezno prlmorati da se s njom složiš, ali će te naterati da ga priznaš. Ne samo da znaš o čemu taj drugi govori, već i šta on u vezi s tim oseća. Sa Džuvejnovom filosofijom moraš prihvatiti vrednost ideja i znanja drugog čoveka... Ljudi koji stvarno razumeju jedan drugog, prihvataju ideje jedan od drugog onako kako stoje, vide stvari onako kako bi ih taj drugi video i prihvataju njegovu zamisao kao da je njihova. Čine je, u stvari, delom sopstvenog znanja koje bi se moglo primeniti na dati predmet...“

 

Eto, to je onaj tip razumevanja kojem književnost, uči, ali ne čitaoca, već pisca. Da bi umetnički istinito oživeli jedan Karakter, vi se magijski s njim morate poistovetiti, u njega duševno ući, u Simakovom smislu primiti i primeniti njegovo gledište, bez obzira šta o tom Karakteru mislili, ma koliko vam lično možda bio odvratan. A ako pišete polifoni roman, s više likova, života, opredeljenja, podjednake arhitektonske važnosti, vi na sve njih morate primeniti isto razumevanje, a priči ostaviti da izabere svoje miljenike. Samo tako te likove, njihove postupke, govor, misao, osećanja možete učiniti jedino mogućnim, odnosno - ubedljivim, (umetnički istinitim). U protivnom, napravićete animirane lutke, voštane modele jedne iluzije, svejedno jesu li one personalne ili opšte, svojevoljno izabrane ili nekom filosofijom antropologijom, ideologijom naturene.

Za mene je, stoga, jedan od presudnih kriterijuma vrednosti nekog pisca njegova sposobnost da razume, objasni i oživi ličnosti, situacije, ideje koje ne poznaje, ili ih, ako ih poznaje, odbacuje. Probni kamen dobre literature nije lik logoraša Aušvica, nego logorskog komandanta Hössa[2].

Pisanje uči razumevanju, a razumevanje poštovanju onih drugih (sartrovskog pakla). Primena razumevanja u životu je, opet, najdragocenija posledica tog nauka.

Moram, na žalost, učiniti jedno priznanje. U tom procesu, ja sam tek na pola puta. Mahom mi uspeva ljude da razumem, ali još nisam dospeo do onog stepena stvarnog razumevanja, s kojega bih mogao, ne samo njihova gledišta i postupke da shvatim i priznam, već da im ih praštam.

A sve dotle dok razumete bez praštanja, pitanje je da li uopšte razumete.

 

Vi pokazujete izrazit osećaj za vrednovanje dokumenata, studije i literarna istraživanja. Koliko kreativnog nalazite u tom traganju, a koliko se predajete samom činu pisanja?

 

Sva su istraživanja, po prirodi stvari, racionalna, jer da nisu, ne bi ni potrebna bila. Pisanje je, međutim, nešto sasvim drugo. Najbliži bih bio svom tumačenju procesa ako bih kazao da je pisanje - iracionalna transkripcija racionalnog, Magija inspirisana izvesnim faktima realnosti, i zasnovana na ličnom shvatanju istine u njima. Jer, opet, kada bi ovaj proces bio u potpunosti racionalan, jedva da bi i on bio potreban. U svakom slučaju, ne bi se smeo definisati kao - umetnički.

Bojim se da našom kritikom hara ozbiljan nesporazum kad je reč o odnosu Proza-Dokument (Fakat), što, odnekud, sasvim nelogično, ne komanduje tumačenju šireg odnosa Umetnost-Stvarnost, iz koje bi onaj prvi prirodno morao proisticati, a verovatno, počiva na nerazumevanju mentalnih, psiholoških, emotivnih, pa i metafizičkih (racionatnih, dakle, ali i iracionatnih) procesa prilikom umetničkog pisanja. Na silu se Boga pokušava utemeljiti neka „dokumentaristička škola“, kao da bi sve druge, one koje dokument (fakat) grafičkt ne separiraju, premda ga i te kako mogu već ugrađenog u prozno tkivo koristiti, bile, zapravo - nedokumentovane, pa prema tome nedokazane, proizvoljne, ukratko lažne. Ova se.škola, izgleda, sada suprostavlja, u maketnoj stvarnosti naših teorija, s jedne strane tzv. stvarnosnoj, a s druge još takozvanoj apstraktnoj književnosti. (Ili „književnosti ideja“, kao da, u vremenu ideja, ideje nisu deo stvarnosti, nego naše poremećene uobrazilje.) Slični nesporazumi događali su se kad je kao obavezan uzor, neka vrsta univerzalnog recepta, preporučivana „stvarnosna prozn“, kao da je ona druga, ili svaka druga, sablasna igra naših iluzija u ogledalima, koja su, povrh svega, još i konkavna ili konveksna, pa daju sasvim izopačene slike reatnosti, ili, kad bi se problem gledao sa strane ove književnosti, kao da je „stvarnosna“ - tek neprerađeno đubre primitivno shvaćene stvarnosti.

No, nije na meni da te nesporazume ispravljam. Ispraviće ih vreme, i naša potreba za uvek novim i protivrečnim teorijama, kojima ćemo objasniti nešto što je neobjašnjivo, jer kad bi objašnjivo bilo, umetnost bi bila zanat koji bi i prosečan računar mogao savladati.

Moje se shvatanje tog procesa, a i moj praksis, najbolje možda može videti iz pravdanja što sam ga nedavno održao na Londonskom univerzitetu, pod naslovom „Istorijski roman i istorijska realnost“ iz kojeg preprtčavam nekoliko stavova:

Empirija s kojom se mi, pisci, po svojim knjigama mučimo, serija je nejasnih Roršahovih mrlja, u čijoj nepristupačnoj objektivnoj stvarnosti, svako od nas vidi neki drugi sadržaj, stvarnost koja se često bitno razlikuje od stvarnosti u očima drugih posmatrača, ili od „stvarnosti po sebi“, ako tako nešto uopšte egistira.

Suštinska istorija jednog doba, bar ukoliko se literature tiče, kreće se nevidljivim kanalima osećanja i mišljenja, a ne kanalizacijom koju vidimo i kojom teče uglavnom izmet. Istorija je za umetnost i ono što se, uprkos naše pismenosti, ne može zabeležiti, ono što se, uprkos naše graditeljske veštine, ne može materijalizovati.

Pisanje istorijskog romana je mukotrpna i neizvesna rekonstrukcija izumrle životinje na bazi izgleda njene sačuvane repne kosti. Nizanje logičkih, ali i magijskih pretpostavki o tome kako je osećao, mislio i postupao čovek, o kome su naša znanja analoška i posrednija od onih što ih imamo o vasioni. To je posao u kojem će se čist Razum uvek osećati bespomoćan, svestan, ako je razuman, da raspolažući isključivo faktima, poznaje samo ljušture ljudske istine.

Takva ljuštura neke ljudske istine je i tzv. dokument (zabeleženi -fakt). On je jedan od mnogih puteva prema istini, ali sama ta istina - nije. Dokumenat ne daje sam po sebi autentičnost, on je fingira, a umetničku istinitost daje snaga subjektivne transpozicije tog dokumenta u umetničku nadrealnost.

Stoga svaki dokumenat, u širem smislu svaki fakt, uzimam kao i samu realnost, bez poštovanja prema spoljnim, prividnim istinama, s nadom da ću medu njima, unutar njih, naći i onu svoju, u umetničkom smislu onu jedinu pravu, koja će, upravo kroz metastvarnost umetničke vizije, postati i univerzalna. Stoga je, takode, dokument (opšteusvojeni fakat), kod mene često tek kontrapunktalan element, i zastupa istorijski privid, laž, poluistinu ili zabludu, a slobodnoj se imaginaciji, ili kreativnoj magiji jedne dublje spoznaje, kako hoćete, ostavlja da traga za njegovim stvarnim istinama.

 

Zlatno runo je jedan kritičar nazvao „romanom-rekom“, sa stotinom likova i dramskih situacija, više vekova, i na nekoliko hiljada stranica. Kad ste započinjali ovo delo, da li ste predvidali njegovu obimnost i složenost, ili je to tek kasnije usledilo?

 

Runo sada ima oko 2500 objavljenih stranica, a kad bude završeno, sa VI i VII knjigom, imaće ih preko 3500. Zar to nije odgovor na vaše pitanje? Da sve to unapred nisam predvideo, ne vidim kako bih knjigu uopšte napisao kako sam je napisao. Kako bih ispisao prvo poglavlje, u kojem se nagoveštavaju gotovo sve bitne epizode njegovanske argonautike? Kako bih se smeo usuditi da tek VII, mitskoj knjizi ostavim da bude ključ za stvarna značenja sadržine svih prethodnih? Da nemam lajtmotiv Arga, kako bih mitskog praoca mojih Simeona odveo na pravi Argo da, u društvu grčkih heroja i polubogova, plovi u Kolhidu po stvarno zlatno runo? Da nisam kroz sve tomove sproveo naročiti odnos Simeona prema konjima, kako bih Gazdu, poslednjeg od njih, u epilogu, ni u kakvoj halucinaciji, već sasvim realistički, pretvorto u crnog konja i, oslobođenog kazne večnog kruženja, pustio da odgalopira na jug, Arkadiji, postojbini svoje kentaurske rase?

Govorili ste o „romanu-reci“. Ostanimo pri toj metafori. Od izvora reke idu ušću, idu tamo gde su upućene koritom. (Za razliku od potočića koji spontano može tražiti svoj put.) Tamo gde korita nema, ili gde se ono ne drži, reka se razvila i nastaje poplava. Kompozicija je za roman isto što i korito za reku. Ako je nemate, tekst vam se razliva i stvara prljave bare. I u značenjskom, i u formalnom smislu, smislu opšte arhitekture dela. Ovakvu vrstu polifonijskog, sinkretičkog romana, sa mnogo likova i bezbroj tačaka njihovih ukrštanja, u realnosti, snovima i vizijama, kroz nezavisne prostorne planove koji se tek moraju sinhronizovati, kroz horizontalno shvaćeno vreme, slično zmiji što guta svoj rep, sa nebrojeno, očevidno programskih, unutrašnjih referencija i asocijacija, tehnički je nemoguće pisati bez relativno striktnog plana, precizne kompozicije unapred promišljene strukture (uz sve, premda ograničene, slobode koje čoveku i tada ostaju na raspolaganju za tzv. inspiraciju), i većine ključnih problema sadržine i forme pre stvarnog pisanja već rešenih. Ako želite veliku sintezu, morate unapred znati njene osnovne sastojke, inače nećete dobiti rezultat kojem težite. Ako u leguri nema svih elemenata od kojih se jedan amalgam dobija, dobićete ili ništa, ili neki sasvim drugi. S obzirom na višestruke interakcije osnovnih sastojaka, veliki roman, u smislu polifonog, u dobroj meri je stvar organizacije (kojoj u pomoć priskače inspiracija tek da je dokaže, a sam bog zna koliko za nju ima mesta i u najsavršenije zamišljenoj knjizi), a ako nije, ako te organizacije nema, onda jedino može proizaći haos, nejasna zbirka značenjskih i formalnih omašaka. Dopuštam, medutim, i ovu mogućnost, ali je dopuštam samo velikom daru. On možda i neće napraviti haos (tu će se sama inspiracija pojaviti u ulozi naknadnog organizatora, ali zanemarujući svoju pravu ulogu tragača za izrazom, detaljem, sponama, varijacijama itd.), no sasvim je sigurno da, isto tako, neće napraviti ni delo najvišeg mogućeg Reda, i u umetničkom smislu i u smislu harmonije, što je, opet, jedno isto.

Jer, ako već, po prirodi tvari, ne mogu kontrolisati reflekse i refleksije čitaoca moje knjige, kad bih tome dodao i neuspeh ili nedostatak volje da kontrolišem svoje književne reflekse i refleksije, ne bih napravio roman-reku, već bespomoćni balvan na njenim talastma, talasima tzv. spontaniteta.

Danas mi nekako na pamet padaju samo vojna poredenja, pa ću se opet jednim koristiti. Po strani od prvobitnog impulsa koji je stvar dara, kompozicija određuje strategiju, inspiracija tek taktiku. Kada bi taktičke ideje komandovale strategijom, nijedan rat ne bi bio dobijen. Sve bi vojskovođe prolazile kao Hanibal koji je izgubio italijansku kampanju samo zato što se nije držao svog strateškog cilja - Rima, već dopustio da ga odvuku sporedni i taktikom inspirisani poluciljevi.

 

Šta u kontekstu Vaše literature znači roman Besnilo?

 

Posledicu preorijentacije s tema prošlosti (sadašnjosti koja iščezava) na teme budućnosti (koja teče). Proučavajući prošlost, shvatio sam u kojoj je meri ona odredila našu sadašnjicu, i u kojoj će meri ova da nam propiše budućnost. Ni najmanje me nisu obradovale konsekvencije tog shvatanja. Ne stidim se reći da su me i uplašile i užasnule. Jedno je u mladosti čitati negativne utopije i naučnu fantastiku, a drugo, na pragu starosti, shvatiti koliko u njihovim proroštvima ima već aktuelizovanog ili neizbežnog realiteta. I koliko taj realitet, na izgled usavršavajući naše moći i sposobnosti, i uprošćuje, i obogaljuje našu ljudskost, a da joj izvesna od ovih usavršavanja prete sporijom (kibernetskomikrobiološkom) ili naglom (nuklearnom) terminacijom.

Ne znam koliko tog shvatanja ima kod nas, i koliko ga, ako ga uopšte ima, mi u obzir uzimamo - sudeći po nekim razgovorima koje sam sa prijateljima vodio, i po izvesnim neprijateljskim primedbama s kojim su u novinama moja strahovanja dočekana, eventualno razumevanje je, izgleda, potisnuto, po načelu naopakog prioriteta, lokalnim problemima, ili je eliminisano, uostalom plauzibilnim utiskom da ne vredi razmišljati o nečemu povodom čega se ništa pametno ne može preduzeti (ne velim da može, ali strah nije stvar pameti nego instinkta; ponekad se naime dogada da taj strah instinktivno nađe neko pametno rešenje, ili da bar natera čoveka da ga traži) - ali ako živite iz neposredne blizine okruženi nuklearnim bazama, prirodnim magnetima svakog atomskog udara, mikrobiološkim laboratorijama, koje, nezadovoljne vašom primitivnom biološkom organizacijom, žele da od vas naprave biološko savršenstvo, ili monstruma, kako gde i kako kad; a zatim i kompjuterskim istraživačkim centrima, koji su bar prema korifejima veštačke inteligencije, nezadovoljni i biologijom, s Majkom prirodom, tim neuspelim čedom Haosa ili Boga, pa žude da nas definitivno rafiniraju, tako što će nas jednostavno izbaciti iz kože i u njen plastični model potrpati sve što nauka u meduvremenu pronade kao pogodniji i efikasniji surogat našim bednim osećanjima, nagonima, mišljenjima, našoj konfuznoj i izlišnoj slobodi volje; ako svakog dana lično vidim kako zablude tehnološkog progresa, po principu da ono što može i mora biti, eliminišu prirodu, sve što je spontano zamenjuju veštačkim, sve što je slobodno zamenjuju programiranim, tako da će od celokupnog nasleda što su nam ga dinosaurusi ostavili, ostati verovatno samo neki čudom zanemareni predeo, neki Orwellov[3] Zlatan Kraj; kad se svuda odvija proces totalizacije države i utilitarizacije građana, mračan proces organizacije pojedinačne svesti na višem bezličnom nivou; kad se ljudska prava više ne krše da bi se čovek porobio nego oslobodio, a špijunaža kao najstarije sredstvo miroljubive medunarodne politike i kontrole domaće osudena od takode medunarodnih sudova, ne menja svoje navike, nego jedino aparate za prisluškivanje; kad se sve to, i još mnogo više od toga dogada, kako ostati ravnodušan?

Znam da je od izvesne važnosti - a svako je ceni prema svom mestu od epicentra dogadaja, shvaćenog kao zemljotres - hoće li za predsednika opštine ili bilo na koju funkciju doći ovaj ili onaj čovek, jer od toga će možda zavisiti hoće li se pisati stvarno „Bela knjiga“ ili neka crna, a od toga izvesni aspekti našeg života, ali, držim da je, bar podjednako, važno hoćemo li svi zajedno doživeti da se knjige uopšte pišu, hoće li biti zadovoljen najvažniji i bazični aspekt života - da se živi.

Bez toga zbilja ne vredi biti predsednik opštine.

Čak ni grobar.

Tvrdi se da ljudi žive za budućnost. Socijalizam je od te budućnosti napravio isključivi razlog svog postojanja. Ali se svaka, čak i njegova generacija, uglavnom bavi iluzijama prethodne, ne misleći pri tom da u međuvremenu stvara svoje, koje će biti glavna tema (i muka) neke buduće. Ono što nas ograničava, to su, izgleda, uvek naši očevi, i uvek smo u žurbi da ih što pre pokopamo. Prirodnije bi bilo da nas ograničavaju naši sinovi. Jer se svet ne pravi za pretke, nego za potornke. (Za nas u sadašnjosti, on je već napravljen.)

I jedan epifanijski momenat predviđanja, vredniji je od sto godina pamćenja,

Besnilo koje sam napisao, 1999 koju završavam i Atlantis koji počinjem, ova antropološka trilogija nije, razume se, nikakvo epifanijsko predvidanje, već skromna racionalizacija njegove poželjne mogućnosti.

 

Vaše su knjige lišene autobiografskih elemenata, bar vidnih da li to znači da knjige koje poseduju autobiografske elemente smatrate manje uspelim?

 

Nipošto. Slabom knjigom smatram samo onu koja nije uspela da ostvari svoju inherentnu nameru, od čega je ona sastavljena, potpuno mi je ravnodušno. Može biti i od isečaka iz novina, ako joj je svrha ova vrsta realnosti vlastite su uspomene građa kao i svaka druga. Ono što je presudno je forma koja ih književno oblikuje.

Zivot je možda najlepše priča za one koji ne umeju o njemu da pišu. Ali za one koji to umeju, on postaje dvostruk. Ne kažimo ni lepši, ni bolji, ni uzbudljiviji, premda možda puniji, pa time i lepši, bolji, uzbudljiviji. Kažem samo - dvostruk.

Mome temperamentu prosto ne odgovara pisanje autobiografskog romana (premda ih volim čitati). Potrebu za stavtjanjem u sadejstvo realnosti i vlastitog života zadovoljstvom u dnevnicima. Ostalo iskustvo supsumirano je, apstrahovanjem, u mojim knjigama. Osnovni proces pri tom je izdvajanje ličnog doživljaja iz njegovog lokaliteta, amalgamisanje sa sličnim doživljajima drugih ljudi u neki nov entitet, koji, po mogućnosti treba da ima univerzalnije značenje, da se iz personalne ravni uspne do antropološke.

Daću vam jedan od poslednjih primera.

Oduvek sam znao da će zatvor, logor, apsana (kakav izraz!) da će to radikalno ograničenje ljudske slobode i to iskušenje za našu ljudskost, biti tema neke moje buduće knjige. Jedino nisam znao kako da je napišem izvan ličnih uspomena i dnevnika. A da bih ta svoja iskustva spiritizovao do univerzalnog, smatrajući ih beznačajnim prema nekim drugim iskustvima, bilo je neophodno da ih oslobodim

- sebe. Uostalom, ja nikad nisam bio u koncentracionom logoru, a upravo sam njega hteo ds opišem kao simboličnu krunu naše materijalističke civilizacije, kao kaznu izgona iz našeg materijalističkog Edena u pakao - u pakao rudimentarnih oblika života. Zajedno sa ispovednom formom, time se iz projekta mogla isključiti i njegova doslovna realističnost (još ne i dokumentarnost, ne i faktografija logorskog života). Morao sam naći postupak koji bi, poštujući fakta, pojam koncentracionog logora, kao šire metafore, podigao iznad njih. Izvodeći ga iz istorijske realnosti i uvodeći u jednu višu - antropološku. A u tome bih uspeo samo ako bih mogao dokazati da pod izvesnim okolnostima, koncentracioni logor može biti nacrt jednog idealnog društvenog poretka. U okviru 1999 napisao sam novelu „Novi Jerusalim“ (inače stvarno ime jednog stvarnog koncentracionog logora na severu). Arno, arheolog buduće mutanske civilizacije, u nastojanju da svoj ultraindividualistički svet, u kojem svaki čovek živi već vekovima sam i bez ikakvog dodira sa drugim bićima, mesijanski spase propasti laganog odumiranja, otkriva u ledu na domaku Arktičkog kruga, staru, davno iščezlu civilizaciju, o kojoj u Vrsti ne postoji više ni pamćenje, a nekmoli istorijski dokazi. Na osnovu besprekornih logićkih zaključaka, rigoroznom naučnom i racionalističkom procedurom, on naopaka značenja arheoloških iskopina pretvara u teoriju idealnog društva, koje je počivalo na mitu zajedništva, odbacivanja materijalnog, obožavanja spiritualnog, visokog morala i srođavanja sa prirodom. I u kojem su ljudi punim životom živeli srećno, onako kako bi trebalo da živi njegov svet usamljenih mrtvaca.

Ova groteska, ova mračna perverzija istorijskog mišljenja, snabdeva moj koncentracioni logor metaforičnouniverzalnim značenjem, bez kojega se ja njim ne bih mogao baviti. Ne tvrdim time da je ovaj metod pravi, čak ni dobar - u izvesnim istorijskim okolnostima on to svaksko nije, ali da bi se pisalo kao Složenjicin, moralo se u logoru živeti - kažem jedino da mi nikakav drugi nije dostupan.

 

Kad smo već kod zatvora, bili ste u njemu od 1948. do 1953. kao član ilegalne omladinske organizacije „Savez demokrinske omladine Jugoslavije“. Jednom ste rekli da je to bila vaša „tehnička greška“. Šta ste time hteli da kažete?

 

Tehnička greška je bila u tome što su me uhvatili. Osim nje, nije bilo nikakve druge greške. Sve se odvijalo po prirodnom tako rekuć sudbinskom nacrtu. Sve se moralo dogoditi kao što se dogodilo, pa ako je tako moralo biti tu ni sa čije strane ne može biti nikakve greške. Prava greška pretpostavlja pogrešan izbor, a za mene i moje drugove tada drugog izbora nije bilo. Pretpostavljam, 1948, ni za vlasti. Ako se čovek uspne na drvo da ukrade zabranjenu jabuku, ne može se žaliti ako ga uhvate - može se jedino ljutiti što je uhvaćen - ili ako sa drveta padne. A kajati se može samo ako jabuke kojih je gladan može naći na nekom drugom drvetu. Kako njih, bar za mene i moje drugove, na drugom drveću tada nije bilo, morali smo se uspeti na ovo zabranjeno. Ja sam se uspeo, pa, i, kao što vidite, ništa mi ne fali. (Osim, naravno, one neuzbrane jabuke, ali je taj nedostatak sada više u polju nostalgije.) Medutim, ja se zato niti kajem, niti bi vredelo i da hoću. S tim trikom ljudi pokušavaju i na sudu, pa svejedno zbog toga ne dobiju ni godinu manje. (Ja sam dobio još i pet više.) Naravno, ja ne mislim da sam u zatvoru nešto dobio - izgleda da je to uspevalo samo predratnim komunistima u predratnim zatvorima - niti da je robija naročito pogodno mesto za sticanje bilo čega, osim privremenih vašaka i trajnih organskih insuficijencija. Robija je, uglavnom, mesto gubljenja vremena. I, naravno, ne želim da celog života živim u tom zatvoru, da na njega mislim, i da zbog njega patim. On je u moj život uračunat, sveden, pretvoren možda u neko opšte iskustvo u pogledu ljudske pozicije, i otpisan - kao kalo. Ali da sam na Golom otoku, umesto u Sremskoj Mitrovici, proveo pot-šest godina, jamačno bih drukčije mislio. Ali zato što bih, kao levičar, bio u zatvoru u svojoj zemlji, a ne, kao desničar, u zemlji koju onda nisam smatrao svojom. Zato što bih i sada verovao da sam bio nevin i krivo optužen, opanjkan, rđavo shvaćen i nepravedno zatvoren - što bi, prema našim današnjim saznanjima na ovu temu, lako bilo moguće, premda na samoj stvari ništa ne bi menjalo. Ali ja nisam bio nevin, ja nisam bio nepravedno zatvoren - izvesni retuši na mojim akcijama više su stvar ondašnjih navika nego zle volje - ja sam stvarno povredio postojeće zakone zemlje, ma šta onda mislio i o njima i o zemlji. Mi smo, naime. uradili većinu stvari za koje se mis- lilo da smo uradili. Golootočarii ili nisu uradili ono što se mislilo da jesu, ili su uradili, ali je to bilo u teškoj nesrazmeri s postupkom koji je nad njim primenjivan. a u kojem su oni bili prisiljeni i sami da učestvuju. Stvar je zavisila, dabome, od mnogih okolnosti, od kojih slučaj nije najbeznačajnija, ali je, teorijski uzev svaka ličnost u tom logoru mogla da izmeni mesto sa svakom drugom. Premda, u praksi. upoznao sam mnoge za koje sam siguran da to ne bi mogli. Za mene takva šansa nije postojala. I teorijskt i praktično, ja sam u Mitrovici mogao biti jedino robijaš. A to, i psihološki, i u svakom drugom pogledu, znatno i uprošćuje stvar i olakšava je. I jedna druga stvar povodom „naših robija“ je prirodna. Goli otok nije bio jedini naš zatvor. Ni u drugim zatvorima tog vremena nije vladao baš švedski sistem izdržavanja kazne. Ali se o tome ne govori. Govori se samo o Golom otoku. Možda se ljudi koji su samnom bili u regularnom zatvoru neće složiti, ali ja mislim da je i to takođe prirodno. Najpre, jer se i Golootočani i oni koji su ih tamo slali slažu u tome da je nema i bilo mesto tamo gde smo dospeli (njima, opet naravno, nije), a zatim što je ta epizoda deo istorije Partije, neprijatan, ali deo. A šta smo i ko mi? I kao tema i kao sudbine, na dubrištu smo istorije. A ko se brine za ono što je pozadi, daleko iza kuće?

 

Šta je Vaš najveći problem i najveća lična briga u životu?

 

Voleo bih da smem reći - kako ne lagati, ali moram da kažem - kako lagati što manje.

Živimo u laži, i s laži. Svojom i tuđom. U laži egzistencije, laži istorije, laži civilizacije, laži opšte dvomisli. A život u laži sam sobom nosi svoju odmazdu. Ona je u gubitku identiteta. (Ako smo nesrećni da to ikad shvatimo, ako nas ne posluži sreća pa se sa svojom lažnom ličnošću srodimo. U prvom slučaju, tregedija je slična onoj koju bi doživeo čovek sposoban da pamti sve svoje inkarnacije, i kako je bio čovek, i kako je bio crv.)

Laž koja i najmanje prelazi skromnu meru civitizovanih kompromisa (opšteusvojene laži bez koje bi život bio apsolutno neodrživ), ostavlja trajne i transformirajuće tragove na duh, moral i personalitet čoveka. I to bez obzira na koji način i do koje mere uspevamo da se separiramo od, laži koje izgovaramo ili činimo. Ko je navikao da laže druge. završiće time što će lagati samog sobe. Inače, u toj laži jednostavno ne bi mogao opstati. Nagonska sarnodbrana uništi će sve kriterijume istine, i obmanuvši najzad sebe, čovek će nastaviti da druge laže, sada već bez ikakvih teškoća. Jer, u laži se ne može permanentno živeti. Ona se mora ili odbaciti, pa možda zbog toga i naglo propasti, ili usvojiti kao istina pa propadati postepeno. U svetu dvomisli, trećeg puta nema.

I sad kako znati - ko ste, zapravo? Šta ste izabrali svojom slobodnom voljom, a šta su, za vas i u vaše ime, izabrale okolnosti, kojima ste vi naknadno dali imprimatur svoje volje⁷

I šta je laž, ako ne znamo šta je istina?

 

---

[1] Clifford Donald Simak (1904 - 1988) američki pisac naučne fantastike i dobitnik nagrada za taj žanr. Glavna dela: Kosmička energija, Grad, Nasleđe zvezda, i dr. (Prim. prir.)

[2] Rudolf Franz Ferdinand Höss (1900 –1947) je bio viši SS oficir od 1940 do 1943, i prvi komandant Aušvica - koncentracionog logora u kome je više od milion ljudi bilo ubijeno. On je pristupio Nacističkoj partiji 1922, a SS-u 1934, nakon čega je postao komandant raznih koncentracionoh logora. Obešen je 1947. posle suđenja u Varšavi. (Prim. prir.).

[3] Eric Arthur Blair (1903 – 1950), poznat kao George Orwell, je bio engleski autor i novinar. Njevova dela su čuvena po opisu socijalnih nepravda, opoziciji totalitarizmu i vere u demokratski socijalizam. Glavna dela: 1984, Životinjska farma, Finigenova bdenja, Burmanski dani i dr. (Prim. prir.)